Daću reč Vladimiru Marinkoviću i onda ćemo da završimo. Kog čoveka napadaju?
(Nataša Jovanović: Pa napadaju čoveka na osnovu njegove veroispovesti. To je nečuveno.)
Samo polako. Ja nisam baš neko ko može to dobro da ocenjuje, ali nemojte da budete tako osetljivi. Ništa ne brinite. Nikome neće biti ugrožena ni nacionalna pripadnost, ni verska, verujte mi u ovom parlamentu, bar dok sam ja tu. Samo me pustite malo da vodim sednicu. Pokušavam.
Gospodin Vladimir Marinković.

Hvala uvažena predsednice.

Reklamiram povredu Poslovnika 108. i 109, uz to da moram da istaknem da je moj kolega dr Mijatović, čovek koji je poznat po tolerantnosti i naravno da ove optužbe koje imamo sa ove desne strane ne stoje i nisu u redu.

Inače, jedna od krilatica naše stranke je – brat je mio ma koje vere bio, tako da, nama su svi jednaki i nama inputirati bilo kakve aspekte da nekoga vređamo na verskoj, etničkoj ili bilo kojoj drugoj osnovi pripadnosti, to stvarno niti je ozbiljno, niti je u redu, niti izražava poštovanje prema ovoj Skupštini i građanima Republike Srbije.

Stvarno je više izlišno odgovarati na optužbe ovakvih ljudi koji su izvodili na ulice svoje falange u zelenim košuljama, koji su remetili red i mir, koji su remetili stabilnost na jednom delu teritorije naše zemlje, govoriti i dozvoliti im da govore o Rasimu LJajiću koji je uvek bio državotvoran, koji je toliko uradio za državu Srbiju, i dan danas to radi, dovodeći investitore…

Poslaniče, spustite tu sliku. Neverovatno.

… radeći zajedno sa predsednikom naše države.

Da li mogu da zamolim obezbeđenje da rade svoj posao, ne znam šta još nismo unosili u parlament, i kamen i slike.
(Narodni poslanik Miladin Ševarlić ulazi u salu sa slikom.)
Verujem, lepa je slika, dajte da je izložimo u holu Skupštine, nemojte ovde u klupama. Ja ne znam uopšte kako ste vi ušli u salu sa tako velikom slikom.
Znam da je „Plava grobnica“ i dajte da je izložimo, da vide svi ljudi. Nemojte da pravimo od parlamenta i galeriju, molim vas.
(Miladin Ševarlić: Ja se izvinjavam, o čemu se radi? Koga ja ugrožavam time što sam uneo ovu sliku?)
Ne mogu više, stvarno ljudi ja ne znam šta da radim više. Lepa je slika, verujem, svi komplimenti i vama što ste je doneli i autoru slike, dajte to službi edukacije da izložimo u holu parlamenta. Ne vidim ni poslanika od vas, niti neko može da sedne.
(Miladin Ševarlić: Navedite mi član Poslovnika po kome ne treba da držim ovu sliku…)
Neću da se raspravljam uopšte. Dajte, uzmite tu sliku. Da li smo se razumeli?
(Miladin Ševarlić: … za sve one žrtve kojima Skupština nije htela da oda počast.)
Dva minuta pauza da poslanici shvate da se nalazimo u skupštinskoj sali, da ćemo da razgovaramo o budžetu. Nećemo da pravimo ni galeriju, ni performanse, ništa. Sve ima svoje mesto. Odrasli smo ljudi.
Lepo je stvarno, znam sve, ja vas ponovo molim da ne bi sada oduzimali to.
Slobodno samo, hoćete da siđem ja da uzmem gospodinu sliku iz ruke? Nije to nikakav problem. Evo moraću ja da siđem.
Nema u Poslovniku ni da unesete pištolj, kamen, valjda znamo šta može, a šta ne može.
(Miladin Ševarlić: Ja opet kažem, zato što ova Skupština nije htela da oda počast svim onim žrtvama.)
Znate poslaniče, pored nas se nalazi muzej, taj muzej zvrji prazan i ima fantastičnu izložbu o Prvom svetskom ratu, vi niste kročili tamo. Nemojte da mi držite lekcije o patriotizmu i kako treba nešto da se obeleži. Poslanici nisu bili u tom muzeju, što nije baš da se pohvali.
Molim vas, poslaniče.
(Predsednik Narodne skupštine Maja Gojković silazi i odlazi do narodnog poslanika Miladina Ševarlića, da ga zamoli da iznese sliku iz sale, nakon čega je on to i uradio.)
(Posle pauze)

Molim službu obezbeđenja Ministarstva unutrašnjih poslova, koji su ovde samo zbog toga da bi bio red i da bi mi mogli da radimo, da rade svoj posao ili da napuste parlament, jer nam nisu više potrebni.
Zaista, nema smisla da predsednik parlamenta pravi red u sali i da iznosi predmete. Ja sam šokirana koji put se dešava da poslanici mogu da unesu nekakav predmet kome nije mesto ovde i nije predviđen za rad. Koji put se dešava? I to su sve propusti vaše službe, odmah da vam kažem.
Ovde se unosilo kamenje, prešli smo preko toga, svašta se ovde unosilo, i sada slika tako velikog gabarita da ja ne mogu da vidim poslanika iza. Šta je sledeće što ćete dozvoliti? I onda kažemo „oduzmite“, a njih dvojica stoje pored poslanika. Pa, neverovatno. I treba predsednik parlamenta da se blamira ovde, ja to nisam videla još. Uzmite snimke, kada imate vremena, pogledajte šta se desilo kada su poslanici u francuskom parlamentu krenuli prema predsedavajućem. Služba obezbeđenja je samo mirno stala ispred, a nije ih zvao predsednik parlamenta. Ovo je greška obezbeđenja, a ne predsednika parlamenta ili drugih poslanika.
Molim vas da nastavimo da diskutujemo po predlogu zakona koji imamo ispred sebe.
Reč ima Čedomir Jovanović. Izvinite što ste čekali.

Gospođo Gojković, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Mali, ja ću se fokusirati na ono što je u vašem Predlogu budžeta meni veoma važno, o čemu sam govorio već do sada, a na šta mi niste u potpunosti odgovorili. Tu bih pre svega izdvojio odnos Vlade prema privatnom sektoru.

Naravno da nisam napravio previd. Znam za smanjenje poreza za nezaposlenost od 1% i ne mislim da je to besmislen potez, ali hteo bih da vam objasnim iz kog ugla ja posmatram vaš budžet.

Vi ste ovde u parlamentu u istom trenutku i zakonodavac i poslodavac, jel tako? U tome je razlika između vas i nekoga ko sa strane iz ugla privatnog sektora posmatra budžet. Razumem potrebu i radnika i države da kroz borbu za standard podiže minimalnu cenu rada i vrlo često navodite kao argumente, pozivate se na prošlost pa citirate kolika je bila cena rada pre pet ili deset godina. Mislim da vam to nisu dobri argumenti. Zamislite danas, DŽeremi Pol brani politiku FED-a, tako što citira koliki je sada indeks na Dau DŽounsu u odnosu na Grinspen iz 2008. godine. To nije analogija koja može da izdrži nešto.

Hoću da vam kažem gde vidim problem i zašto sam rekao da mislim da ste vi doneli jedan izborni budžet. Nemam ništa protiv izbora, baš naprotiv, imam još jedan argument više za njih nakon jučerašnje rasprave u parlamentu, ali su oni uvek šok za ekonomiju. Vi imate vrlo ambiciozne planove i onda me interesuje šta ste pripremili da se efekti tok šoka minimalizuju.

Podigli ste cenu rada za 9%, jesam li u pravu, 8,6%, da zaokružimo na 9%? Za koliko, sa druge strane, povećavate plate svojim zaposlenima u javnom sektoru? Za isto toliko. Je li tako? Znači, ovde ste kao zakonodavac digli minimalnu cenu rada, ali ovde kao poslodavac dajete sebi 9% više novca iz budžeta i time anulirate efekte povećanja cene rada kao svoj trošak za 1%, to sam prvo rekao.

(Siniša Mali: Dvanaest milijardi se poklapa.)

Iz ugla privatnog sektora, prvo pitanje, odgovorite mi na njega, ko je presudno uticao na rast naše privrede i izneo ekonomiju Srbije u prethodnih nekoliko godina? Ne mislim da javna preduzeća nisu prijavila dobit, ostvarila dobit, uplatila dobit u budžet, ne mislim na to.

Ali, hajde, ako se govori o agraru, da pokuša neko ovde u parlamentu ili vi iz Vlade, recite mi tri dominantne državne kompanije u agraru. Zašto nisam napadao privatizaciju PKB-a, iako imam primedbe na tu tajnovitost? Nije loše kupiti nešto povoljno. Ja nisam video te koji su kupili PKB, nema ih u našem svakodnevnom životu, ne vidim ih kao partnere drugih ljudi koji se bave biznisom u agraru. Ali, recite mi na primeru PKB-a i privatizacije o kojoj ćutite dok predstavnici parlamentarne većine, podrazumeva se i većeg dela opozicije, kritikuju privatizaciju. Evo primer PKB-a.

Privatizovan je „Frikom“, fantastična kompanija, privatizovan je „Imlek“, možemo da vidimo kako radi „Imlek“ i da uporedimo te dve kompanije sa onim sektorima PKB-a koji su ostali u državnom, tj. društvenom vlasništvu. Je li tako? Zato privatizacija nije nešto čime treba plašiti ovu državu. Slažete se da treba uvesti kontrolu i učiniti sve da ona bude zakonita, ali to su sve vaši poslovi, kao ministra finansija.

Kažete mi da nivelišete sa nekim drugim umanjenjima poreza to opterećenje na privatnom sektoru, ali šta se dešava ako imamo u vidu sve ono što je karakteristika sada naše ekonomije? Mi ne znamo, niti vi to možete da znate kako će se završiti samit G20 u Argentini. Ali, kako god da se završi, to će imati ili pozitivne ili negativne posledice po globalnu ekonomiju i samim tim to će se reflektovati kao problem ovde kod nas.

Nismo mi 2008. godine sami od sebe propali. Godina 2007. je fantastična, zašto? Zato što se u Srbiju prelivala ta pozitivna slika svetske ekonomije. Period najdinamičnijeg razvoja naše civilizacije zaustavlja propast Lehman Brothers banke. Tog trenutka je počela naša agonija. Tako smo stigli do minus tri, tako smo stigli do zaduživanja. Ja se sećam vrlo dobro rasprava sa premijerom Cvetkovićem, nisam ga ja podržao, gospodine Jovanoviću, kada smo se zadužili milijardu dolara u Americi, sa kamatnom stopom od 11%, ali je to bio jedini način da preživimo tada. Kao što je jedini način da preživimo 2014. godine bilo smanjenje plata i penzija za 10%. Naravno da je time prekršeno to pravilo po kome su penzije neprikosnovene, ali je tada samo konstatovano nešto što je bilo jasno mnogo godina pre toga. Devedesete su imale svoju ekonomsku cenu. Paradoks je u tome što u najvećoj meri oni koji su odgovorni za haos 90-ih ispostavljaju društvu fakturu 2014. godine, nastojeći da isprave ono što je bila anomalija našeg ekonomskog sistema i privrednog života.

Dakle, šta se dešava sa privatnim sektorom? On će evidentno biti pod većim pritiskom nego što je bio do sada, između ostalog, i kroz povećanje cene rada, više nema kvantitativnog popuštanja, rastu kamate i u svetu, raste kamata na dolar, raste kamata na evro.

Naravno da je fantastičan rezultat onaj koji opisuje direktne strane investicije ovde kod nas u Srbiji, a da pri tom ništa ozbiljno i veliko nismo prodali. Mi nismo prodali ni EPS, ni „Telekom“. Nemam ništa protiv da se proda, ali samo govorim da je taj rezultat, rezultat velikih investicija, on je respektabilan.

Ja sam iz opozicije i za mene je katastrofa kad shvatim da bi, kada se danas glasa u Američko-srpskoj privrednoj komori, vaša vlada je dobila moju opoziciju, jer smo mi u totalu mnogo retrogradniji nego vi, na ekonomskom planu. Ali, upravo u onom što radite, ja hoću da ukažem na slabosti i ne mislim da su one slučajne.

Nema razvojne banke, neefikasan fond za razvoj. Vlada je dozvolila nekadašnjem ministru privrede da razori Fond za razvoj. Mi smo u tom smislu prepušteni tržištu. Nema problema, ali nije tržište formiralo minimalnu cenu rada, nego Vlada, u pregovoru sa sindikatima i poslodavcima. Ja ne znam puno poslodavaca koji se raduju da kažu – ne, državi, nego svako negde gleda da savije šiju pa onda, kako će se posle snaći, bog te pita.

Što se tiče agrara kao razvojnog potencijala Srbije, tačno, on jeste naš razvojni potencijal, ali mi nemamo agroindustrijski kompleks. Postoje pojedini segmenti koji su sačuvani, revitalizovani, koji su dinamični, ali to nije celina. Mi ne možemo da vodimo ozbiljnu agrarnu politiku ako smo taoci demagogije.

Jer smo doneli prošle godine zakon koji omogućava privatizaciju poljoprivrednog zemljišta? Jel to možda neki resurs, gospodine Mali? Nije popularno. Nemamo puno resursa za razvoj ove zemlje. Jel tu neki kapital? Jeste. Šta se radi sa tim? Šta činite da otklonite taj bauk koji prati ideju privatizacije poljoprivrednog zemljišta? To su teme koje nisu samo razdeli u budžetu, na koje ste vi sveli ovu raspravu.

I opet da se vratim na nešto što mislim da je veoma važno i protiv toga sam se borio od prvog trenutka – zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. Dajte da vidimo prvo koje sve poslove očekujemo da nam taj javni sektor radi. Dajte da poštujemo pravila i da znamo ko može da radi u javnom sektoru, ko ne može. Odlukom da se zabrani zapošljavanje mi smo uništili konkurentnost. Oni koji su na poslu znaju da su na poslu i da im niko ništa ne može. Neko ko je dobar, može da bira, ili da ode kod privatnika gde će mu plata rasti 50% manje nego u javnom sektoru, gde ne može da dobije posao, ili da ode napolje. Ako dođe kod privatnika, deliće sudbinu privatnog sektora u Srbiji, a to je život od danas do sutra.

Nije za to odgovorna samo vlast, niti je za to odgovorna samo Srbija, to je sudbina privatnog biznisa. Ti možeš da dobiješ sve i da izgubiš sve vrlo lako. Ali, pitam vas – zašto držite tu odluku još uvek na snazi? Pogotovo što mislim da je MMF rekao da više nema razloga za njom. Dajte da raščistimo sa tim, da uvedemo neki sistem efikasnosti, da poštujemo neka pravila.

Još jedno pitanje za vas. Javna preduzeća. Zašto se borim za korporativno upravljanje? Pa, sva javna preduzeća su nam u „vd“ statusu. Zašto su u „vd“ statusu? Kako možemo da govorimo o njihovom strateškom razvoju, ako je sve u „vd“ stanju? Nemam uopšte želju da žongliram sa pojedincima, ali, zakon je vrlo jasan. Bez korporativnog upravljanja javnim preduzećima, ona će ostvarivati dobit, ali, da vas pitam – koliko od te dobiti je zapravo samo kamuflaža i novac koji je transferisan, a kompanije su lišene investicije i razvoja? Nekoliko takvih primera imam.

Uostalom, mogli smo da vidimo šta se prošle godine desilo sa EPS-om. To je veliki sistem, teško ga je transformisati. Ali, znate šta, neko mora da odgovara zbog toga što nam je zemlja od tada bila na minimalnom nivou, na istorijski minimalnom nivou. Nije tačno da je bila samo loša godina.

Gledamo kako se menja svet. U novembru hodamo u šortsevima i majicama kratkih rukava. Pa, kako onda ulazimo u narednu godinu? Nema strategije razvoja našeg agroindustrijskog sektora, nema strategije navodnjavanja, nema strategije komasacije zemljišta. Najuspešniji sektor našeg agrara je privatni, korporativni.

Uspeh srpskog agrara ima svoje ime, koliko god se to nekome dopadalo ili ne, to su Kostić, Mišković, Matijević i da ne nabrajam dalje. Vi to vrlo dobro znate.

Isto tako je i u preostalim sektorima naše ekonomije. Onda to ovde mora da se kaže i da se kaže – privatni sektor je ostao bez posla. Te stotine hiljade koje se pominju kao ljudi bez posla u poslednjih nekoliko godina, to je privatni sektor. Privatni sektor je na svojim leđima izneo ovu reformu i on zaslužuje više pažnje. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se, predsednice.

Ako je alibi da gospodin Jovanović nije glasao za tadašnjeg premijera Cvetkovića za sve ono što je učinjeno 2001. godine kada je donet Zakon o privatizaciji, onda stvarno gospodin Jovanović treba da se zamisli šta je rekao.

Ja nisam dobio odgovor na pitanje koje sam juče postavio ovde vrlo javno, da građani čuju. Sprovedeno je 2.400 privatizacija na osnovu zakona iz 2001. godine, 128 milijardi dolara je uneto u Srbiju po osnovu tih privatizacija. Gde su te pare? Gde je taj novac od čega je trebala Srbija nešto da iskoristi, da napravi neki preporod, da unese nove investicije u ona preduzeća koja su opustošena? Pomenuo sam „Magnohrom“, gospodine Jovanoviću. Neću da pominjem „Fidelinku“, to vi mnogo bolje znate nego ja. To ćete vi odgovorite, ja nemam potrebe da odgovaram za „Fidelinku“, to vi najbolje znate šta je bilo sa tom firmom, ali vas pitam šta se dešavalo tamo gde ste vi delovali i kako ste delovali?

Šta se desilo sa ogromnim brojem zaposlenih iz tih firmi? Zbog čega se na stotine hiljada ljudi našlo na ulici? Zašto nije uneta nova investicija u ta preduzeća? Zašto nisu sačuvana radna mesta? Gde ste vi bili? Šta ste vi radili? Gde ste se nalazili?

Ja nemam nameru da ovde govorim o pristojnosti ili nepristojnosti prilikom obraćanja ministrima ili bilo kom drugom, to je odraz vaspitanja i u to se ne upuštam, ali govorim o činjenicama, a činjenice su surove i one kažu da od 2.400 privatizacija, 640 je bio odgovor – raskida se. Zašto?

Vratite u Užicu „Raketi“ 30 izuzetno opremljenih turističkih autobusa. Vratite imovinu svima onima kojima je imovina ukradena. To vratite i onda imate pravo da kažete – ja nisam glasao za nekoga. Hvala.

(Čedomir Jovanović: Replika.)

Narodni poslanik Marijan Rističević, povreda Poslovnika, pa ću vam dati repliku.