Zahvaljujem se predsednice.

Znate šta, teza „nisam ja kriv, kriva je tranzicija“ je najblaže rečeno besmislena. Ja, gospodine Jovanoviću, vas pitam, postavljam vrlo jednostavno pitanje – zašto ste dozvolili da se isisava imovina iz firmi koje ste privatizovali. To su firme koje su poslovale sa većinskim društvenim kapitalom. Imovina tih firmi je otišla u imovinu drugih firmi, tajkunskih, što vi mnogo dobro znate. Zašto to niste sprečili?

Zašto niste sprečili da se bogate tajkuni u vaše vreme? Da se bogate oni kojima ste dozvolili da iz državnih preduzeća koja su se našla u restrukturiranju, imovina nestane, a da se nađe ogromno bogatstvo u drugim privatnim preduzećima?

FAP u Priboju 25 godina je u restrukturiranju. Sve iz FAP je isisano.

(Čedomir Jovanović: Ko je isisao?)

Jel niste vi?

(Čedomir Jovanović: Kroz šta sam isisao?)

Na koji način ste sprečili, samo mi objasnite, na koji način ste sprečili da se bilo šta što je bilo privatizovano prenese u tuđe džepove? Zbog čega niste uspostavili kontrolu?

(Čedomir Jovanović: Zato što je privatno.)

Zbog čega niste sprečili ono što je predstavljalo pljačku, što je predstavljalo kriminal? Ko je to procesuiran za sve ono što se dešavalo u to vreme? Ko je to odgovarao za nestanak ogromne imovine u ovoj državi?

Nemojte stalno kao mantru ponavljati šta je bilo devedesetih godina. Znamo mi šta je bilo devedesetih godina, svesni smo i mi toga. To nije problem. Šta je bilo od 2000. godine. Oktobar, 5. Oktobar je bio oktobar prevelikih obećanja. Nakon tog 5. Oktobra ste imali godinu za godinom razočarenja, razočarenja i razočarenja i nemojte o tome više građane da zamajavate. Zahvaljujem.

Moram da pratim replike.
Martinović replika, pa ćete vi dobiti, pa ministar.

Prvo, gospodine Jovanoviću, nisam vam rekao da ste izdajnik i zaista nemam nameru da tim rečnikom…

(Čedomir Jovanović: Nisam ni rekao da ste vi, nego vaši birači.)

Dobro, dobro. Znači, nisam vam rekao da ste izdajnik niti želim da na taj način komuniciram sa vama. Hoću da vam kažem samo jednu stvar, mislim da bi ste morali vrlo jasno i decidirano da kažete ko su ti u Srbiji koji prete građanima Srbije da kad oni dođu na vlast, da će da zatvore sve fabrike. To sigurno nije SNS. To su Dragan Đilas, to je Vuk Jeremić, to su Boško Obradović, to su isti oni ili delimično isti oni sa kojima ste vi 5. Oktobra 2000. godine preuzimali vlast.

Drago mi je što ste se od njih distancirali, ali mislim da bi bilo fer i pošteno da kažete ko su ljudi koji misle da Srbiju vrate u stanje u kome je bila 2012. godine, u Srbiju u kojoj ste imali preko 400 hiljada ljudi bez posla, u kojoj niste imali skoro ni jednu ozbiljnu stranu investiciju, u kojoj niste imali ni jednu ozbiljnu i bilo kakvu proizvodnju.

U tom smislu, SNS je odgovorna prema građanima Srbije. Sve investicije koje su došle u Srbiju, bez obzira ko ih je doveo, a najvećim delom smo ih doveli mi, odnosno dovela ih je Vlada koju podržava SNS, dok smo mi na vlasti, te investicije će i ostati u Srbiji, ne zbog nas, zbog građana Srbije, jer vi ne zatvarate fabrike zbog Aleksandra Vučića ili zbog bilo kog poslanika SNS. Ako zatvorite fabriku, onda morate da objasnite tim ljudima koji u tim fabrikama rada gde će sutra da rade. To je jedna stvar.

Druga stvar, SNS je uspela ono što su mnogi pričali, ali na tome ništa nisu uradili. Mi smo izvršili, uprkos teškim merama fiskalne konsolidacije, nešto što se zove reindustrijalizacija Srbije. Srbija više nije samo agrarna zemlja. Srbija je i zemlja koja ima visoko razvijenu industriju.

Hvala.
(Boško Obradović: Povreda Poslovnika.)
Ne može.
(Boško Obradović: Ne može ni replika ni povreda Poslovnika? Imam pravo na povredu Poslovnika.)
Vi ste sada ušli ko zna odakle i digli povredu Poslovnika. Iz hodnika ne može. Pustite me da vodim sednicu. Vi ste došli u 11,06 časova unutra, ovako s vrata i kažete – povreda Poslovnika.
(Boško Obradović: Šta to vas briga kada sam ja došao?)
Šta ste rekli?
(Boško Obradović: Nemam pravo na povredu Poslovnika?)
Nemojte da se svađate. Taj ulični rečnik i manir ne može da prođe ovde u parlamentu. Smirite se, polako. Nemojte se nervirati.
(Boško Obradović: Vi ste nervozni.)
Znam ja šta vas danas nervira, ali polako.
(Boško Obradović: Vi izbacujete sliku „Plave grobnice“ iz sale.)
Sram vas bilo.
(Boško Obradović: Sram vas bilo.)
Neću vam dozvoliti to.
Poslaniče Obradoviću, vi ste osoba koja će sada da pravi cirkus od ovog parlamenta i od jednog tragičnog istorijskog događaja.
Takođe ste poslanik zajedno sa onim ko je došao ovde da drži lekciju u parlamentu Srbije i svima ovde kolegama o tragičnim događajima i veličanstvenim događajima iz naše istorije. Ja sam poslednja osoba kojoj treba to da govorite, jer 86 članova moje porodice su dali živote u Prvom svetskom ratu, od toga mi je pradeda ostavio život upravo u „Plavoj grobnici“.
Ali, vi, koji ćete ovde danas da nam držite lekcije, mrzi vas da barem u pauzi pređete preko u Istorijski muzej Srbije, da pogledate jednu fenomenalnu, fantastičnu izložbu o tim događajima, a mislite, da ćete da pravite haos u parlamentu time što ćete da unosite ovde sve šta vam padne na pamet u ovu salu, od kamenja do umetničkih slika. A, ta slika je 30 dana bila izložena u holu ovog parlamenta, ne ovde, nego u holu parlamenta, pa ste prolazili pored nje kao pored turskog groblja, kako kaže naš narod.
(Boško Obradović: Povreda Poslovnika.)
Nemate prava to da radite.
Reč ima ministar Siniša Mali.

Hvala puno.
Uvaženi poslanici, ja ću se ukratko osvrnuti na ekonomsku politiku Vlade Republike Srbije, na osnove te ekonomske politike i da odgovorim i na odnos Vlade Republike Srbije prema privatnom sektoru, de fakto, i prema celoj privredi naše zemlje.
Mislim da se odnos Vlade prema privatnom sektoru, ali i prema privredi uopšte, materijalno izmenio od 2014. godine pa na ovamo, od kada je predsednik Vlade bio Aleksandar Vučić, sa par poteza koji su potpuno promenili okruženje ili definisali nova pravila igre. Prevashodno tu mislim na jedan reformski potpuno novi Zakon o radu iz 2014. godine. Tu mislim na teške mere fiskalne konsolidacije, koju je država sprovela u svom dvorištu, kako bi pokazala privatnom sektoru da joj nije teret, nego želi da reši probleme kod sebe, kako bi i privatni sektor rastao. I, s treće strane, kroz veliki rast investicija, pogotovo investicija u infrastrukturu, gde podižete kvalitet infrastrukture, kojoj dajete mogućnost, i privatnom sektoru i privredi u celini, da se razvija, kako bi brže, bolje i efikasnije promet roba, usluga i kapitala išao preko granice i kako bi i privatni sektor rastao.
Za one koji ne znaju, država u svom portfelju instrumenata ima dve politike, ima fiskalnu politiku i ima monetarnu politiku. Monetarnom politikom bavi se NBS i to je pitanje kursa, pitanje inflacije. Kao što znate, NBS izuzetno uspešno, naravno, u saradnji sa Vladom Republike Srbije, u proteklih par godina je ima i kontrolu nad inflacijom i kontrolu nad deviznim kursom. Nikada dinar nije bio stabilniji, a nama je inflacija međugodišnja ove godine 2,3%, što je stvarno za pohvalu i mnogo bolje nego čak i neke zemlje EU.
S druge strane, fiskalna politika, to je odgovor na pitanje poslanika, ima više pravaca na osnovu kojih možete da razvijate vašu fiskalnu politiku. Ono za šta smo se mi opredelili, dakle, jedan korak unazad, izvinjavam se, vašu fiskalnu politiku možete da menjate na dva načina, to je i u teoriji i u praksi. Jedno je diskreciona politika, dakle, menjate zakone, menjate odluke, menjate pravilnike itd, i to obično traje malo više vremena i imate tzv. automatske stabilizatore. Automatski stabilizatori, kao što je, recimo, progresivno oporezivanje, kao što je transferna politika, kao što je nivo javnih rashoda, su oni koji treba upravo da budu taj faktor koji u uslovima recesije, pošto je vaše pitanje bilo oko toga šta se dešava u uslovima šoka, krize itd, automatski reaguju i pokušavaju da vašu ekonomiju dovedu u red ili da dovedu u sklad sa onim što se dešava u okruženju.
Prostijim rečima, šta to znači? Vlada Republike Srbije u 2019. godini, u budžetu koji je danas pred vama, odlučila se na dva stabilizatora fiskalne politike, a to su javna potrošnja i javne investicije. Javna potrošnja, smatramo da ćemo kroz povećanje plata u javnom sektoru od 7 do 12% imati mogućnost da izbegnemo recesiju ili da povećamo stopu rasta koju smo ostvarili tokom 2018. godine, upravo imajući u vidu potencijalne šokove koji mogu da dođu sa strane.
Smatramo da i ukoliko bude globalnog šoka, da ćemo sa strane domaće tražnje kroz povećanje plata, dakle, ono što je instrument fiskalne politike, koji je u rukama Vlade Republike Srbije, imati tu vrstu stabilizatora po pitanju tražnje, odnosno podrška stopi rasta.
S druge strane, imamo nikada veće investicije, dakle, 30% veće investicije u infrastrukturu. Ono što je, takođe, stabilizator na način na koji doprinosi rastu BDP, nezavisno od eksternih šokova koji mogu da se dese u okruženju. I to govori u prilog tome da smo se za tzv, u teoriji se tako zove, u praksi, naravno, takođe, opredelili za stimulativnu fiskalnu politiku.
Stimulativna fiskalna politika, koja treba da doprinese daljem rastu našeg BDP, daljem rastu naše ekonomije, koja podrazumeva s jedne strane povećanje investicija, još je Kejns pričao o tome početkom prošlog veka, a s druge strane, da doprinese kroz smanjenje poreskog opterećenja, dakle, smanjenje javnih prihoda, ali s druge strane, i rasterećenja privrede, dakle, smanjenje poreskih opterećenja, kao što imate mogućnosti da vidite u zakonima koji su danas pred vama i u smislu poreskih olakšica i u smislu smanjenja naknada i, na kraju, u smislu smanjenja opterećenja na zarade.
Ono što mi je poslednja stvar koju želim da kažem, izvinjavam se ako sam oduzeo mnogo vremena vama, je sam proces utvrđivanja minimalne cene rada. Mislim da su ne mali broj puta predstavnici sindikata, reprezentativnih sindikata koji učestvuju u radu Socijalno-ekonomskog saveta i rekli da imaju nikada bolju saradnju sa Vladom Republike Srbije. Sve odluke koje donosimo i svi pregovori i razgovori koje imamo oko toga nisu ni malo laki, ni jednostavni. Imate predstavnike Unije poslodavaca, dakle, svih poslodavaca na teritoriji Republike Srbije. S druge strane, imate predstavnike sindikata, imate i predstavnike Vlade Republike Srbije, i onda konsenzusom, koliko toliko je moguće napraviti, da donesete odluku oko povećanja minimalne cene rada.
Upravo smo se pri tome vodili činjenicom da ćemo kroz povećanje minimalne cene rada, s jedne strane, uticati na povećanje standarda stanovništva, ali smo automatski i doneli odluku, automatski, oko rasterećenja zarada, i to na teret poslodavca kako bi njima ostalo više novca i kako bismo kompenzovali tu meru povećanja minimalne cene rada.
Podsetiću vas 2018. godine, dakle ove godine, na snagu je stupio set mera koji je podrazumevao povećanje neoporezivog dela dohotka sa 11 hiljada i nešto dinara na 15 hiljada dinara. To znači da je prošle godine država u potpunosti preuzela na sebe teret povećanja minimalne cene rada. Dakle, minimalna cena rada je povećana, ali automatski ili istovremeno je povećani neoporezovani deo dohotka.
Ove godine smo uradili nešto drugačije i išli smo sa minimalnom cenom rada. Deo toga je preuzela država, deo toga privatni sektor, ali to je urađeno u konsenzusu i mislim da je Socijalno-ekonomski savet… Rad tog saveta, koji je nama veoma važan, upravo pokazuje opredeljenje ove Vlade da zajedno svim snagama krenemo napred i da nam bude bolje i da odluke koje donosimo, donosimo upravo u konsenzusu koji će nam dati priliku i da poslodavci budu delimično zadovoljni, ali takođe i sindikati da budu delimično zadovoljni. Nikada ne treba da budu prezadovoljni ni jedni ni drugi, to je jednostavno nemoguće. Sukobljene su strane.
Mislim da smo ovom odlukom za 2019. godinu napravili konsenzus koji će nam dati mogućnost da uz povećanje penzija, povećanje plata, kažem povećanje minimalne cene rada, veliki set poreskih rasterećenja privrede i maksimalno velike investicije u javnu infrastrukturu, naredne godine upravo će nam te mere stimulativne fiskalne politike dati za pravo da kažemo da, iako postoji Samit G20 i neke negativne odluke… Nikada ne možete da izbegnete te šokove, ali imate veće automatske stabilizatore o kojima sam vam pričao, a sa druge strane idite na stimulativnu fiskalnu politiku da podržite vaš ekonomski rast. Hvala puno.

Hvala, ministre.

Reč ima Boško Obradović, povreda Poslovnika. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Grubo je prekršen član 104. Poslovnika o radu Narodne skupštine koji kaže – ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku koji nije član iste poslaničke grupe, narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima pravo na repliku.

Svi ste svedoci da je predsednik poslaničke grupe SNS Aleksandar Martinović uvredljivo govorio meni, da sam apsolutno imao pravo na repliku, direktno pomenuo moje ime i prezime u jednom potpuno neprihvatljivom kontekstu i mislim da sam apsolutno imao pravo na repliku.

Vi dobro znate, gospodine predsedavajući, možda građani ne znaju, da mi narodni poslanici koji učestvujemo u radu Narodne skupštine Republike Srbije imamo svoje poslaničke klubove, da u našim poslaničkim klubovima možemo da pratimo direktan prenos zasedanja Narodne skupštine i da uvek možemo da reagujemo i da dođemo u salu. Znači ne može nama neko da određuje kada ćemo biti u sali, kada nećemo biti u sali.

Mi i kada nismo u sali, pratimo rad Narodne skupštine Republike Srbije. Ja sam odlično pratio ovu nameštenu raspravu između Čedomira Jovanovića, SNS i SPS, jer je Čedomir Jovanović deo vladajuće većine i bilo mi je zato glupo da učestvujem u radu Narodne skupštine kad je to između vas, nešto se svađate.

Međutim, kada je pomenuto moje ime, kada sam direktno prozvan od strane Aleksandra Martinovića iako nisam bio u sali, naravno da sam odmah došao i odmah se javio za reč, tražio repliku i tražio potom povredu Poslovnika zato što mi prethodni predsedavajući nije dao pravo na repliku koja mi je sledovala.

Ne vidim šta je tu sporno, nema nikakve frke i nikakvih problema. Prosto, date pravo na repliku koja mi sleduje po Poslovniku, jer ne može drugi šef poslaničke grupe iz vlasti da me ovde proziva, a da ja nemam pravo da njemu odgovorim. Prosto to niti je u duhu demokratskog dijaloga, niti je u duhu parlamentarizma. Ja vas pozivam da se ispravi taj propust i da mi se omogući pravo na repliku, jer prosto i mi koji nismo deo pozorišne predstave između Čedomira Jovanovića i SNS i SPS kao koalicionih partnera, valjda imamo pravo na reč.

Hvala, kolega Obradoviću.

Smatram da nije povređen Poslovnik i sami znate da vi morate da učestvujete i da budete tu kada je rasprava u pitanju da bi apsolutno mogli da koristite pravo iz ovog Poslovnika.

(Boško Obradović: Javio sam se.)

Mogli ste i preko „Skajpa“ da zatražite da se javite, stvarno.

(Boško Obradović: Ovde sam se javio.)

Nije u redu i nije u redu da vređate narodne poslanike, ni Čedomira Jovanovića, ni bilo koga drugog i da stvarate ovakvu atmosferu. Dođite, učestvujte u raspravi, dobićete sve što vam sledi kao narodnom poslaniku i šefu poslaničkog kluba u skladu sa Poslovnikom. Hvala.

Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje? (Da.)

Hvala.

Reč ima dr Aleksandar Martinović, povreda Poslovnika.

Dakle, prethodni govornik je, koliko se ja razumem u politiku, koordinator Đilasov za Narodnu skupštinu i on je praktično šef svim poslaničkim grupama koje čine Đilasov Savet za Srbiju.

Gospodin koordinator se, ako se sećate, drage kolege narodni poslanici, dan nakon što je Aleksandar Vučić, kao predsednik Vlade, otvorio jednu fabriku u Vladičinom Hanu, fotografisao ispred te fabrike i rekao – kada dođem na vlast, mi ćemo da zatvorimo tu fabriku zato što je štetno da u Vladičinom Hanu radnici, odnosno građani Vladičinog Hana rade u jednoj turskoj kompaniji. To im je sada zvanična politika celog tog Saveza za Srbiju. Dakle, to pričaju svaki dan po tribinama koje održavaju. Doduše, malo su im posećene tribine, pa su zbog toga nervozni, ali to pričaju po svojim tribinama, koje drže širom Srbije, da će oni da zatvore svaku fabriku koju je otvorila Vlada koju je predvodio Aleksandar Vučić ili Vlada koju je predvodila i koju još uvek predvodi Ana Brnabić. To je zvanična politika Dragana Đilasa, a eksponent te politike u Narodnoj skupštini je gospodin koordinator, koji je šef svima ovima koji su članovi Saveza za Srbiju.

Uopšte ne znam na koji način sam uvredio gospodina koordinatora. Samo sam ga podsetio, njega i narodne poslanike, građane Srbije, koja je njihova zvanična politika. Zvanična politika Dragana Đilasa i koordinatora je ključ u bravu. To je ono što su radili i 2004, 2005, 2006, 2007, 2008. do 2012. godine. Zvanična ekonomska politika koordinatora i Dragana Đilasa je ključ u bravu i u Vladičinom Hanu, i u Loznici, i u Subotici, i u Beogradu, i u Novom Sadu, i u Vranju, i u Leskovcu, i gde god smo otvorili fabriku, ta fabrika da se zatvori. Zašto? Ništa u Srbiji ne treba da radi. Jedine kompanije koje treba da rade su kompanije Dragana Đilasa. Jedino on sme da se bogati. Jedino on sme da ime novca. Niko drugi ne sme u Srbiji da radi.

Hvala.