Dakle, usput, niste me prozvali, bio sam 27. po amandmanu na član 1, ali ste sto preskočili, ali nema veze, to vam nije ništa novo.
Sad ću da iskoristim priliku da kažem šta je bila ideja tog amandmana. Pitanje je leksičke prirode. Tako da je važno da li iza rimskog broja ide tačka ili ne ide. Postoji varijanta i za jedno i za drugo. Prirodnije je da nema, bar se tako nekad bilo učilo u gimnaziji, ali nema veze.
Moje pitanje za ministra je - koliko je bilo, pošto je ovo centralni registar socijalno osiguranih ljudi, koliko je bilo stvarno zaposlenih ljudi, ljudi koji su bili prijavljeni u socijalnom, u nekim drugim službama koje vode te evidencije 4. marta 2003. godine, a koliko danas? I, kako se to desilo da je nezaposlenost iz 2014. godine od 18 i nešto posto pala za godinu dana na ispod 12%, odnosno ispod 13%? Kako je moguće bilo da je broj zaposlenih po evidenciji nadležne institucije 2015. godine bio milion i 716 hiljada ljudi, a sledeće godine 2016. milion i 977 hiljada? To znači da je u roku od godinu dana zaposleno 261.000 ljudi. To bi trebalo da znači da je svakog radnog dana te godine se zapošljavalo po 1.000 ljudi. To je naravno nemoguće.
Šta je to? To je laž, neistina, laž. To je promena metodologije, gde se broj zaposlenih, gle čuda, izražava po anketi. Neko vas zovne i pita – jeste li radili nešto u zadnjih šest meseci, vi kažete – brao sam višnje ili maline tri dana, e vi ste zaposlen.
Tako da imamo stanje da je broj zaposlenih po anketi prošle godine bilo dva miliona 850 hiljada ljudi, a realno je bilo dva miliona i 70 hiljada i da je broj nezaposlenih po anketi bio ispod 400 hiljada ljudi, a realno je blizu 700 hiljada ljudi i to su ti uspesi. To je šibicarenje statistikom na najgori mogući način. To su pitanja na koja bih voleo da ministar, koji je bio dobar ekonomista tamo 2003. godine, kada je sprovodio privatizaciju „Duvanske industrije Niš“, „Vranje“, „Beopetrola“ i nekih drugih firmi, da odgovori. Ne znam u šta se to pretvorilo za ovih 15 godina.
Ako niste primetili, ja sam završio.