Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega želim da vas podržim gospođo Gojković u vašem radu. Znam da vam danas nije lako, ali dobro je da građani Srbije danas vide ovako sve na gomili ko sebe predstavlja kao alternativu Aleksandru Vučiću.
Pomenuću samo ili da ukažem na neke od njih. Inače, svi su oni manje-više bili u poziciji u kojoj je svojevremeno bio onaj prvi jevrejski car koji je u travi našao carsku krunu, a tražio je izgubljene magarce. Oni su svi 5. oktobra 2000. godine tražili izgubljene magarce, a pronašli carsku krunu.
Evo ga jedan koji je bio jedan palanački advokat, kasnije čovek postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, ministar pravde, pa ministar poljoprivrede. Evo ga jedan iz Niša za koga je Aleksandar Tijanić svojevremeno rekao da je pravio pljeskavice i ćufte. Neki kažu da je švercovao bunde, pa onda palio račune za struju u buradima, pa postao predsednik Vlade.
Onda imamo jednog koji je jako ucveljen, kome je jako teško pod režimom Aleksandra Vučića koji kuka i plače svaki dan, ali je specijalni savetnik generalnog direktora Pošte. Predsednik je poslaničke grupe DS, sa platom od 150.000 dinara.
Onda imamo jednog bivšeg predsednika opštine koji je popio na hektolitre piva i od Smederevske Palanke napravio jednu od najzaduženijih opština u Srbiji. Zatim imamo koordinatora svih njih koji je ideološki ubeđen LJotićevac. LJuti se na nas kada mu kažemo da je izdajnik. LJotićevci su bili izdajnici u vreme Drugog svetskog rata, služili Nemcima i danas služe onima koji su protiv Srbije i onima koji su protiv srpskog naroda.
Onda imamo jednog koji je prodao stranku Vuku Jeremiću, neki kažu za 50, neki kažu za 100.000 evra. Zatim imamo jednu gospođu koja je bila pokrajinski sekretar za omladinu i sport koja je davala milione iz pokrajinskog budžeta za razvoj tradicionalnog sporta koji se zove „Banatske šore“.
Zatim imamo jednu bivšu ambasadorku Republike Srbije u Italiji kojoj su puna usta Kosova, Srbije i srpskog naroda, ali čije je srce toliko krvarilo za KiM da nije htela da se vrati u Srbiju na poziv sopstvenog predsednika stranke i na poziv sopstvenog predsednika Vlade i koja je rekla da nije ništa sporno u operaciji „Oluja“, da je to bila jedna intervencija na koju je Hrvatska imala pravo.
Onda vidim tamo jednog tačijevog ministra poljoprivrede, velikog borca za KiM, izgubio se ovaj što je 2011. godine uvodio granicu između Srba i Srba na Jarinju i Brnjaku, koji je inače takođe gospođo Gojković mnogo ucveljen pod režimom Aleksandra Vučića, a i dan danas prima platu kao zaposlen u Poreskoj upravi u Zubinom Potoku, u opštini u kojoj živi. Dakle, to je ta šarena družina koju je neko spojio. Ko ih je spojio? Neko mnogo moćan, neko mnogo jak i neko ko pre svega ima mnogo novca.
Svi ovi ljudi koje sam naveo imaju jednu jedinu ljubav koju ne mogu da sakriju, to je ljubav prema novcu, ljubav prema bogatstvu. Neka kažu ti koji sada pitaju Sinišu Malog koliko je bilo zaposlenih 2003. godine – u kakvoj su garderobi i sa kakvom su imovinom došli na vlast 5. oktobra 2000. godine, a u kakvoj garderobi i sa kakvom imovinom su napustili vlast 2012. godine?
Sećam ih se u pocepanim farmericama, u pocepanim patikama, u pocepanim jaknama. Sada imaju stanove na Vračaru, sada imaju na računima nekoliko desetina i nekoliko stotina miliona evra i predstavljaju najbogatije ljude, ne u Srbiji, nego u regionu. Dobro je da ih narod vidi, dobro je da su ustali.
Dakle, svi ovi koji su ustali su bili gospodari života i smrti u Srbiji od 2000. do 2012. godine, a u Vojvodini neki i do 2016. godine. Pričaju o ubistvima, da ih podsetim, oni su ubili 2008. godine Ranka Panića …
(Maja Videnović: Pobogu!)
(Radoslav Milojičić: Sram te bilo.)
Pre toga su 2001. godine ubili Momira Gavrilovića, pa su onda ubili Boška Buhu, pa su onda ubili Nenad Batočanina, a 2003. godine su uspeli da ubiju i premijera Zorana Đinđića.
Što se tiče Borka Stefanovića, Saša Janković je rekao da je Borko Stefanović dobio batine u Kruševcu zato što ga ljudi nisu prepoznali. Da su ga prepoznali, niko ne bi digao ruku na njega. To je rekao Saša Janković. To je rekao vaš politički prijatelj. To je rekao vaš istomišljenik, to nisam rekao ja. Citirao sam reči Saše Jankovića.
Još da vas podsetim na najnoviji biser vašeg velika kulturne i umetničke scene u Srbiji Sergeja Trifunovića. Kaže – šta se ovi bune protiv Legije, Legija je bio jedan hrabar čovek, branio Srbe na Kosovu, doduše znao je ponekad po nekim beogradskim kafićima da nekom udari ćušku i da otkine minđušu, ali je inače bio pozitivan momak. To su reči čoveka za koga ste vi do juče tvrdili da je neko ko će možda biti ministar kulture kada vi preuzmete vlast.
Dakle, dobro je što su svi ustali, dobro je da ih narod vidi, dobro je da građani Srbije konačno vide ko su ljudi koji se navodno predstavljaju kao lideri opozicije u Srbiji i ko su ljudi koji navodno mogu da pobede Aleksandra Vučića. Super. Pobedite, ali morate da pobedite na izborima.
Ono što je jako dobro da građani Srbije znaju, legla je uplata. Ne bi oni stajali džabe, ništa oni u životu nisu radili džabe. Legla je uplata, sada je samo pitanje, verovatno je malo dao Đilas, malo su dali Šiptari, malo su dali Englezi, malo su dali Amerikanci, malo je stiglo para iz Hrvatske, malo je stiglo iz Crne Gore, malo je stiglo iz Makedonije, stiglo je sa raznih strana, ali uglavnom uplata je legla i svaka im čast opravdali su i do poslednjeg uloženog evra.