Moje prvo pitanje ide na adresu predsednika Vlade, predsednika Republike i Ministarstva spoljnih poslova i tiče se jedne jasne informacije – da li je tačno ili ne da su se Aleksandar Vučić i Hašim Tači sreli 4. novembra u Rimu, kao što je izjavio sinoć Vuk Jeremić, i da su se dogovorili tada o podizanju taksi na srpsku robu sa ciljem da se stvori atmosfera napetosti i tenzije sa jedne i druge strane u kojoj će se onda dogovor o razgraničenju pokazati kao neophodan i neminovan i spasonosan da bi se izbegao rat?

Ne očekujem da mi se potvrdi da je stvarno predmet tog sastanka bio to što gospodin Jeremić kaže, ali očekujem da mi se kaže – da li to sastanka bilo ili ne? Dakle, da li su se Hašim Tači i Aleksandar Vučić sreli 4. novembra u Rimu.

Kada Vuk Jeremić licitara da li će i kada biti izbora, to je nešto što možemo uzeti sa rezervom ili ne, ali kada je reč o ovim međunarodnim kontaktima i odnosima i susretima, tu su se njegove informacije do sada pokazale kao prilično tačne. Uostalom, on je obelodanio da su se Aleksandar Vučić i Hašim Tači sreli ove godine, ove jeseni i ovog leta, i u Parizu i u NJujorku i posle su te informacije, naglašavam, potvrđene iz više drugih izvora. Dakle, sastanaka je bilo. Ja sada pitam – da li je bilo i ovog sastanka 4. novembra u Rimu?

Na stranu što je ružno da o tome javnost Srbije ništa ne zna, ako ga je zaista bilo, a to da je zaista predmet tog sastanka bilo dogovoreno podizanje tenzija oko taksi i oko drugih stvari da bi se onda oni pojavili kao vatrogasci, to je prostor toliko strašno da ne želim da verujem da je to zaista tako.

Znači, informacija koju očekujem od ovih instanci – da li je ili nije bilo sastanka? Sa tim u vezi Ministarstvo spoljnih poslova pitam – da li ima informacije koje su se pojavile u javnosti da je prilikom svoje poslednje posete regionu visoki američki zvaničnik Metju Palmer rekao svojim prištinskim domaćinima, odnosno sagovornicima da požure i da se ne šale, nego da sklapaju sporazum, jer, citiram – u Beogradu nikada više neće imati takvog sagovornika spremnog za dogovor kao što imaju u Aleksandru Vučiću? To je pomenuto više puta. Da li Ministarstvo spoljnih poslova ima da je to zaista izjavio gospodin Metju Palmer, visoki američki zvaničnik?

Moje treće pitanje ide na adresu predsedništva Narodne skupštine i tiče se ove situacije u Skupštini poslednjih dana i na kraju-krajeva i juče i atmosfere koju su neki nazvali da je na rubu incidenta, a sastoji se ova moja intervencija u apelu pre svega predsedništvu Skupštine da vidi da li postoji mogućnost da se snize tenzije time što će rukovodstvo Skupštine apelovati na vladajuću većinu da odustane od prakse podnošenja onih amandmana koje podnosi i da li je moguć kompromis u tom smislu, da li je moguće, ako postoji neko očekivanje i od opozicije u tom pravcu, jer ovako kako smo krenuli, kako ide taj proces, mislim da nikuda ne vodi, osim daljem urušavanju dostojanstva Narodne skupštine. Ja sam ovde ponekada i usamljen u ovim redovima opozicionim upozoravao kolege iz vladajuće većine da to sa tim amandmanima na prve članove prvog zakona nema smisla. To nigde u svetu ne postoji i da se to ne može braniti bez obzira koliko puta se ponovila priča kako niko ne uskraćuje pravo opoziciji.

Dakle, nema parlamenta u svetu u kome se podnose amandmani vladajuće većine na svoje sopstvene zakone, a posle za njih i ne glasaju, a na taj način onih 600 minuta predviđenih za raspravu bude potrošeno.

Juče se samo pokazalo da opozicija to više ne može i ne želi da trpi, ali nezavisno od toga, apelujem sada na neku vrstu dogovora. Ne može da se nastavi sa lošom praksom, pogotovo kada je reč o tako važnim stvarima kao što je usvajanje budžeta Republike Srbije. U tom smislu mislim da je odgovornost najviša na rukovodstvu Skupštine, a onda naravno i na vođama i šefovima većine i opozicije. Hvala.