Zahvaljujem.
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Da li neko želi reč?
Kolega Mirčiću, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi u stvari ovde pristupamo raspravi nečeg što bi se najbolje moglo nazvati improvizacija. Koristeći povod zašto po odredbama Ustava zakonski nije izdefinisano pitanje finansiranja AP Vojvodine, ovde predlagač izlazi sa predlogom koji je čista improvizacija.

Naime, najbolji primer za to je upravo ovaj član 6. gde predlagač kaže da bi od ukupno ostvarenih prihoda na ime poreza na dodatu vrednost i ime akciza 30% ostajalo AP Vojvodini. Šta to znači u praksi? Trideset posto, primera radi, od akciza, imajući u vidu da je sedište Naftne industrije Srbije „Gasprom njefta“ u Novom Sadu bi značilo faktički da se najviše troši na teritoriji AP Vojvodine. Na ime te potrošnje goriva plaćaju se i akcize, što uopšte ne odgovara realnom stanju.

Tako je isto i kada je u pitanju porez na dodatu vrednost. Znači, izašlo se sa jednom cifrom, odnosno jednim procentom koji bi trebalo da zagolica one ljude koji u svakom trenutku očekuju da se što bolje živi, da poraste standard i da u Vojvodini, kao i u svim delovima Srbije, konačno dođe do ravnomernog razvoja svih lokalnih samouprava, odnosno svih regiona.

Da vidimo šta je obrazloženje predlagača, kada je u pitanju ovaj zakon o finansiranju. Oni kažu da bi to doprinelo još većem razvoju i ravnomernijem razvoju svih delova AP Vojvodine. Između redova može da se dođe do takvog zaključka. A onda kažu, u članu 6, da bi bili toliko velikodušni kada ostvare prihod na osnovu svih ovih stavki, kao što je porez na dodatu vrednost, kao što su akcize, kada se ostvari 100% popunjenost budžeta AP Vojvodine, višak bi se prosledio federaciji, odnosno Srbiji i budžetu Srbije. Zamislite kakva je to velikodušnost.

To je u stvari ona teza – gde su naši novci?Kada bi sve pare od akciza, zbog sedišta NIS-a u Novom Sadu, slile se prvo u pokrajinski budžet u visini od 30%, pa kada se na osnovu 30% od PDV, pa javnih zajmova, pa kredita, kada bi se popunio budžet Vojvodine, e, od tog trenutka, preko 100%, to bi se sve prebacilo državi Srbiji. I jasno bi se došlo do odgovora gde su naši novci.

Da bi bili ubedljiviji, predlagači ovde kažu da se ne zna koliko Vojvodina kao teritorija doprinosi punjenju budžeta Republike Srbije. Ne zna se ni koliko Vojvodina koristi ukupno sredstava iz budžeta Srbije. To do dana današnjeg niko nije precizno izračunao, niti izašao sa tačnim, ili približno tačnim podatkom, zato što je to potpuno prirodno i logično da centralna vlast vodi računa o ravnomernoj razvijenosti svih regiona u Srbiji, pa i regiona koji se zove AP Vojvodina, kao što je obaveza AP Vojvodine, administracije, tačnije rečeno AP Vojvodine, da vodi računa o ravnomernoj razvijenosti svih lokalnih jedinica samouprave na teritoriji Vojvodine.

Znači, i Republika Srbija, centralna vlast, i AP Vojvodine ne smeju da dozvole da bilo gde u Srbiji ima tzv. nerazvijenih opština. A, čemu mi prisustvujemo? Od 2000. godine, u Vojvodini, verovali ili ne, povećao se broj nerazvijenih, tzv. nerazvijenih opština. Za vreme sankcija, za vreme ratova u Vojvodini je, nećete verovati, bilo mnogo po broju manje nerazvijenih opština nego što je to nakon 5. oktobra 2000. godine.

Evo vam jedan primer. U ravnoj, plodnoj Vojvodini imate šest nerazvijenih opština. Imate opštinu Titel, koja je u kategoriji nerazvijenih opština. I sada, čovek bi mogao da pomisli da razlog leži samo u nesposobnoj centralnoj vlasti. Većim delom da, ali u AP Vojvodini u kontinuitetu je jednobrazna, jednoumna vlast 16 godina. Šesnaest godina nije bilo dovoljno da se bilo koja od ovih nabrojanih opština pomeri sa tog mesta, iz te kategorije nerazvijenih opština.

Šta to govori? To upravo upućuje da se hipotetički i usvoji ovaj zakon, da se usvoji ovaj predlog, 30% da se ustupi administraciji AP Vojvodine, ne bi bilo nikakvog pomaka. Možda bi bilo u nekom suprotnom pravcu, možda bi još bilo više nerazvijenih opština.

Zašto navodim primer opštine Titel? To je opština koja, pored plodne zemlje, nalazi se na dve reke, na reci Tisi direktno i neposredno u blizini reke Dunav. Strateški najbitnije mesto zauzima opština Titel. Istorijski gledano, uvek su se vodile borbe za tu opštinu, za tu teritoriju, zato što apsolutno velika je prednost zbog komunikacije, zbog razvoja, zbog investicija sama lokacija opštine Titel. I to je nešto što je upečatljiv primer kako se vodi pogrešna politika.

Mi ovde ne aboliramo centralnu vlast, sadašnju aktuelnu. I ona je dovoljno kriva. Zašto? Zato što eksponenti te vlasti nalaze se na čelnim funkcijama te opštine, do dana današnjeg nisu ništa uradili da bi pomerili sa mrtve tačke tu opštinu, da bi ta opština koliko-toliko davala znake da ide ka onima koje nisu nerazvijene. Jednostavno, stanje je takvo kakvo jeste.

E, sad, ovde neki poturaju tezu da su srpski radikali neargumentovano protiv autonomije Vojvodine. Srpski radikali su protiv bilo kakve autonomije. Za postojanje autonomije bilo kog dela Srbije moraju da postoje istorijski, ekonomski, politički i kulturni razlozi. Da je sve bilo provizorijum, kako ovi navode 1945, najbolje govori činjenica da je nelogično da u Srbiji postoje dve autonomne pokrajine, a da u tadašnjoj federalnoj jedinici koja se zove Hrvatska ne postoji nijedna autonomna pokrajina.

Valjda je specifičnost isto prisutna kada su u pitanju i delovi Hrvatske. Kako to da tadašnji jednoumci, tzv. komunisti, nisu vodili računa o pripadnicima nacionalnih manjina koji su živeli na prostoru Istre? Kako to da su odjednom došli na ideju da samo Srbiji trebaju autonomne pokrajine? Hajde, ostavimo te istorijske havarije koje je preživeo srpski narod.

Da li danas postoji i jedan opravdani osnov za postojanje autonomne pokrajine na teritoriji Srbije? U Vojvodini istorijski ne postoji razlog. Istorijski proces se završio 1918. godine Velikom narodnom skupštinom, i to je samo vraćanje točka unazad posle 1918. godine, i to su znali komunisti kada su ponovo AP Vojvodinu pokušali da odvoje od Srbije. Da li postoji ekonomski, pa van logike, svi teže da se integrišu, da imaju veće tržište, pa vidite da svi veliki investitori iz Evrope i svega teže da osvoje tržište u Beogradu, a šta se ovde radi? Ovde se na svaki način želi postići podvojenost, da se distancira na neki način Vojvodina od Beograda, tvrdeći da sav novac ide u Beogradu.

Drugo, da li ima osnova, kada je u pitanju kultura? U suštini, kultura ne može regionalno da se definiše, ne može po regionima da se deli. Kultura, kulturno stvaralaštvo u Vojvodini je u principu kulturno stvaralaštvo većinskog srpskog naroda. Nju obogaćuju kultura i kulturna tekovina onih koji žive zajedno sa srpskim narodom.

Da li je opravdano to što na tom delu Srbije živi veći broj nacionalnih manjina? Ne može administracija AP da garantuje razvoj i bezbednost na jezik, na kulturu, na stvaralaštvo nacionalnim manjinama. To obezbeđuje Ustav ove države, i to po dve osnove. Prvo, Ustav im garantuje sva građanska prava kao svim građanima Republike Srbije. Drugo, posebna prava kao pripadnicima nacionalnih manjina.

Na najviši stepen je podignuto i zaštićeno pravo nacionalnih manjina, ali se manipuliše. Zašto se manipuliše? Zato što je to zahvalno. Kada vam zafale neki argumenti, čvrsti argumenti, onda potrčite i posegnete za time da su ugrožena prava nacionalnih manjina. Mi nismo protiv Vojvodine. Mi nismo protiv Kosova i Metohije, ali smo protiv autonomnosti bilo koje oblasti ili bilo kog regiona, i to je suština. Onaj ko ozbiljno razmatra ovaj predlog zakona vidi da je ovo provizorijum koji ima potpuno političku pozadinu. Hvala.

Zahvaljujem.

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Miljan Damjanović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 7. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Čomić.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na naslov iznad člana i član 8. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.

Da li neko želi reč?

Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo toga smo mi čuli tokom ovih nekoliko dana rasprave, ali nismo čuli ni jedan razlog zašto je potreba bilo kakva autonomija na teritoriji današnje AP Vojvodine. Mi znamo da je to bio istorijski odraz težnje srpskog naroda za autonomiju u okviru Ugarske i da je taj projekat i ta želja, pre svega, za slobodom imala jednu fazu koja je bila autonomija i vojvodstvo koje su dobili Srbi u tadašnjoj Ugarskoj. Konačnim oslobođenjem i prisajedinjenjem ostatku srpskog naroda i drugim srpskim državama i onome što je Republika Srpska Krajina i onome što je danas Republika Srpska, a srpski narod istorijski polaže pravo na čitavu Bosnu i Hercegovinu, na Dalmaciju, na Liku, na Kordun, na mnoge druge teritorije koje danas na žalost nisu u sastavu Republike Srbije, ali smo potpuno sigurni da će doći vreme kada će biti.

Autonomija srpskog naroda u okviru srpske države je apsurdna, besmislena je sama po sebi i pozivati se danas na ono što su uradile komunističke vlasti, koje su po svojoj prirodi bile antisrpske, koje su bile antinacionalne, i njihovu želju da skrešu krila srpskom narodu, da umanje njegov značaj, da teritorije koje su bile nesumnjivo srpske i na kojima je većinski srpski narod živeo podele u druge države, da rasparčaju, da naprave administrativne granice koje su kasnije voljom zapadnih sila postale države, a koje su danas 2019. godine razlog za autonomiju srpskog naroda u okviru srpske države. Ima li šta besmislenije?

Srpski narod treba konačno da se opameti. Nama nisu potrebne bilo kakve dalje podele, a kako nas istorija uči, na žalost, srpski narod je sklon svim i mogućim i nemogućim podelama. Ono što se u nekom istorijskom trenutku činilo nemogućim, danas neki kažu da je realnost, realnost sa kojom se mi srpski radikali ne mirimo. Da li je neko mogao pretpostaviti da će Srbin muhamedanske vere dočekati trenutak da ih neko ubedi, najpre pod komunističkim režimom, da su muslimani, ali kao nacija, a potom da ih preimenuju u Bošnjake i da im opet neko kaže da su neka posebna nacija? Da li je neko mislio da će Srbi rimokatolici po Dalmaciji, gde ih je bilo dosta i gde su bili, kako se kaže, perjanica srpstva, da će ih neko ubediti da su zbog pripadnosti rimokatoličkoj crkvi i oni neki drugi narod i neka druga nacija i da su postali Hrvati, da su postali veliki krvoloci srpskog naroda koji je zadržao pravoslavnu veru? Da li je neko mogao pretpostaviti pre 20 ili 30 godina da će deo srpskog naroda koji živi u Crnoj Gori, u srpskoj Crnoj Gori ubediti da su i oni neka nova nacija Crnogorci ili montenegrini, kako više vole da se zovu, i da će danas svojatati srpske velikane, poput Njegoša, da će prepevavati pesme i srpsku poeziju i prozu pisanu pre više stotina godina? Danas srpska država ništa ne radi da se tome suprotstavi.

Kako je moguće da neko kaže da imamo odlične odnose sa Crnom Gorom, ako se tamo negira, suzbija, uništava sve što je srpsko? Kako možemo imati dobre odnose sa Republikom Hrvatskom koja je okupirala Republiku Srpsku Krajinu, koja je svela srpsko stanovništvo na nekoliko procenata, a i ti procenti ne znače mnogo, jer i od tih nekoliko procenata veliki broj je onih koji imaju državljanstvo, a nikada se nisu vratili na prostore na kojima je vekovima pre toga srpski narod živeo?

Danas se dešava ponovo da nam neko objašnjava da u Vojvodini postoje Vojvođani. Šta su to Vojvođani? Ko su ti ljudi? Jesu li to možda Slovaci, Rumuni, Bugari, Mađari koji žive na tom prostoru? Nisu. Oni čuvaju svoju nacionalnu pripadnost. Srpski narod im u tome svesrdno pomaže i, kao što vidite, jedino drugi narodi, koji su živeli tamo gde je većinski narod srpski, i dalje žive nesmetano, i dalje neguju svoje posebnosti, a to je ono što srpski narod nije uspeo nigde gde je bio manjinski, pa čak na žalost ni na mnogim teritorijama, gde je bio većinski, nije uspeo da opstane.

Treba li nama Vojvođanski dnevnik, Vojvođanska vlada, Vojvođanska akademija nauka i umetnosti? Ne treba. Srpska akademija nauka i umetnosti bi bila dovoljna. Zašto nema šumadijske? Zašto Nemci nemaju pet ili deset akademija nauka? Zašto nemaju Englezi? Zašto nemaju drugi narodi koji drže do sebe? Nisu mogli svi da stanu u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, pa hajde da izmislimo još jednu u koju će ljudi biti primani bez obzira na prebivalište, bez obzira na državljanstvo. Na šta to onda liči? I kakvo to dobro može doneti srpskom narodu - potpuno je jasno, nikakvo dobro.

Kada nemate argumenata i kada ne može da kaže zašto bi srpski narod danas tražio autonomiju unutar srpske države, onda krećete sa obmanama vezanim za novac, pa objašnjavate ljudima da se ne živi loše u tom delu Srbije zato što je bila nesposobna vlast u kojoj ste učestvovali, zato što su baš sa pokrajinskog nivoa pljačkali Vojvodinu, nego kažete uzima Republika. Ne uzima Republika, pogledajte budžete.

Ja sam pripremajući se za ovu diskusiju pogledao na primer budžet grada Sombora, koji je tri milijarde dinara - 47 hiljada stanovnika. Novi Beograd ima nešto preko 600 miliona dinara, a pet puta je veći. Šest puta manji budžet, pet puta je veći.

Pokrajinska administracija nas takođe debelo košta. Skoro 600 miliona evra, više od pola milijarde evra godišnje ide…

(Predsedavajući: Privodite kraju, kolega Šaroviću.)

… da bi građanima bilo bolje, ali nijednom pojedincu koji na tom prostoru živi nije bolje, već je samo bolje onima koji su tu uhlebljeni i koji svoju nesposobnost pokušavaju da pokriju time što lažu građane Srbije kako ih neko potkrada, a najveći lopovi su upravo na tom srednjem nivou, koji treba pod hitno ukinuti.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Jahja Fehratović. Izvolite.

Hvala.

Javljam se po povredi Poslovnika.

Naime, ovde je narušeno dostojanstvo obzirom da je prethodni govornik govorio o Bošnjacima kao pripadnicima srpskoga naroda ili Muslimanima itd. Ja bih zamolio, kako god mi poštivamo većinski narod i poštivamo državu Srbiju da i ostali prema ustavnim obavezama i kategorijama poštivaju druge manjinske narode u ovoj državi, što znači da Bošnjaci nisu neko ko je bio Srbin, već neko ko autohtono po istorijskim i drugim pokazateljima vjekovima i vjekovno od svog postanka nosi u to ime Bošnjaci.

Druga je stvar verska opredeljenost i nije u redu mešati versko i nacionalno.

Dakle, samo bih zamolio da kolega kao i sve ostale kolege kao što i mi poštivamo ono što je prema Ustavu, prema zakonima, uvažavamo drugoga i drugačijega i da na taj način ne vređamo i ne spočitavamo pripadnicima drugih naroda da jesu ono što nisu.

Bošnjaci po veroispovesti pripadaju Islamu, pripadnici Islama, ali to nije nacionalna odrednica i Bošnjaci su svom nacionalnom identitetu starosedeoci ovoga prostora kao što su i Srbi, poštivaju ovu državu, poštivaju ove zakone, osećaju se pripadnicima, građanima Republike Srbije, Srbijancima, ali dozvolite da ne mora sve u ovoj državi biti srpsko već može biti srbijansko, može biti ono što svi zajedno delimo i što svi zajedno poštujemo, pokušavamo čuvati na taj način jedni drugima pomoć u ovim turobnim i surovim vremenima. Hvala.

Kolega, smatram da nije bilo povrede Poslovnika.
Ne verujem da je kolega Šarović želeo da nekoga uvredi ovde u sali. Izneo je svoj politički stav i vi ste sad u jednom trenutku izneli jedan deo političkog stava da su pripadnici srpskog naroda koji živi u Srbiji Srbijanci. Nisu. Srbi su. Srbi su gde god da žive, da li u Republici Srbiji, da li u Hrvatskoj, da li u Bosni, da li u Crnoj Gori. Rekli ste upravo tako. Oni su Srbi.
Ali, takođe smatram da niste imali želju da nekog uvredite, nego je to jednostavno način izražavanja među poslanicima.
Samo mi recite, da li želite da se Skupština u danu za glasanje izjašnjava o vašoj povredi Poslovnika? Molim vas, samo sa da ili ne?

Ne, i nisam rekao da su Srbi Srbijanci, već pripadnici ostalih naroda i svi koji žive u Republici Srbiji jesu Srbijanci, a pripadnici srpskog naroda su Srbi gde god se nalazili kao što su Bošnjaci Bošnjaci gde god se nalazili, u Srbiji, u Crnoj Gori, BiH ili bilo gde drugde. Hvala.

Zahvaljujem.
Samo, da li želite da se Skupština u danu za glasanje izjasni?

Ne.
(Nemanja Šarović: Replika.)