Gospodine predsedavajući, stvarno ću voditi računa da ne izazov repliku ponovo, a ako slučajno pogrešim u čemu, praštajte. Dakle, nisam zaboravio malo pre, nego prosto vremena nije bilo dovoljno.
Kada pričamo o žutom tajkunu Đilas Draganu, te ideje jesu tako fenomenalne zato što ih in dobija tamo gde ih dobija. Ja sam u jednom od njegovih intervjua video da on te ideje vezano za poljoprivredu dobija u inspirativnim razgovorima sa Miroslavom Miškovićem, to je sam rekao. Valjda su im imanja blizu, pa piju kafu s vremena na vreme zajedno i tako razmenjuju ideje.
Te stvari se nisu, gospodine Rističeviću, nisam valjda izazvao repliku sada, odnosile samo na poljoprivredni sektor. Kada se kaže da ti ljudi namerno sabotiraju investicije, to je potpuno tačno i to je potpuno na mestu. Tako su pisali pisma kineskim investitorima koji su pomogli da pronađemo dobro rešenje, da doslovce spasemo železaru u Smederevu.
Tako su pisali pisma i kineskim investitorima koji su pomogli da pronađemo rešenje da doslovce spasemo Bor, dakle, kompletne regione, da mi možemo. Danas da uspešno rešimo neko je morao tešku muku da muči i da ipak rešenje pronađe, da bude strašno uporan, ali i rekao bih i hrabar i sposoban.
Sve to Draganu Đilasu smeta. On kaže to je katastrofa, on će to sve da poništi. Zamislite, sve će da nacionalizuje, čovek koji je taze pazario zelenu stranku i koji danas, vidim, tvrdi da nikad u životu nije svoja uverenja menjao 1990. i neke, kada se prodavao za nekog studentskog lidera, bio je tvorac čuvene misli - ovaj narod su, tada je on tako govorio, upropastili Turci i komunisti. Danas sam sebe proglašava za najvećeg mogućeg neo komunistu koji bi nacionalizovao sve živo, izgleda sve osim onoga što bi trebalo da nacionalizuje prvo.
Da se time bavio ozbiljno prvo bi nacionalizovao one stotine miliona evra koje je pumpao u svoje firme i svoje preduzeća, a za šta zna da je predstavljalo flagrantan sukob interesa i flagrantno trgovanje uticajem. Da nije toga bio svestan, ne bi tamo neke 2004. 2005. godine, gospodine Rističeviću, pred novinarima pričao i zaklinjao se - ja ću da se odreknem tih firmi, ništa više neće imati veze sa mnom, a onda, izgleda neke firme prodao 10 godina ili nešto manje od deset godina kasnije. Šta li je prodao ako se iz biznisa povukao, pitamo se svi. Nije se povukao ni iz čega, brutalno se bogatio, brutalno je u svoje džepove i na svoje račune trpao dok je narod siromašio i kopnio.
Stotine hiljada ljudi ostali su bez hleba na stolu, a Dragan Đilas je od, kako se predstavljao uspešnog poslovnog čoveka, preko noći postao milioner, pa sledeće noći multimilioner, da bi završavao kao milijarder, dinarski, ili šta li već. To su najveći problemi, gospodine Rističeviću, a ne to što danas Srbija, istina je, izdvaja 4000 dinara po hektaru, 1200 za gorivo, kaže to je skromno. Ali može, zna kako da obezbedi tako da to ne košta sutra nikoga, da niko ne mora budućnošću to da plati.
To su realne stvari koje možemo da omogućimo danas i pravimo da bude više, jer sada o ljudima mislimo, a ne kao što je nekada činio taj Đilas, zajedno sa tim smešnim Jeremićem, i još smešnijim Marisavom Obradovićem, jel se tako beše zove onaj Obradović, dakle, koji su uvek samo na sebe mislili i sebi bili na svetu najpreči. E, zato imaju toliko podrške koliko imaju.