Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2019. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 87 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 99 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje, u skladu sa članom 287. Poslovnika?

Reč ima narodni poslanik Miljan Damjanović.

Izvolite, kolega.

Hvala.

Prvo pitanje postavljam ministru Nedimoviću. Naime, obilaskom zapadne, jugozapadne Srbije, velikog broja sela, naišli smo na velike probleme onih ljudi za koje svi ministri i ova Vlada kažu da treba da ostanu na svojim ognjištima, a država i samo ministarstvo apsolutno ništa nije uradilo po tom pitanju da oni svoja vekovna ognjišta ne napuštaju.

Tačnije, ako pogledamo potkablarska sela, Caganje, Rosce, Jančiće, Vrnčane i ostala sela koja se graniče sa gradom Čačkom i Gornjim Milanovcem, uočljivo je i možete dobiti informaciju da, verovali ili ne, u 21. veku ne postoji vodovodni sistem, odnosno to su meštani onih sela koji i dan danas nemaju vodu, pijaću vodu.

Želim da vam napomenem da je kao najmanji uslov da bi smo imali pravo da im kažemo da obrađuju svoju zemlju i da ostanu, jedan od razloga što ne postoji vodovodni sistem, a inače kubure i sa manjkom električne energije, malo veće nevreme oni uglavnom ostaju bez struje. Postoji osnovna škola u kojoj đaci iz tih pet sela ukupno ih ima samo 13 i ta sela se zbog nemarnosti države gase. Da ne govorim o putnoj infrastrukturi. Znači, osnovno i prvo pitanje je – da li Ministarstvo ima projekat, da li će se raditi vodovodni sistem, ukoliko znamo da je za ceo grad Čačak još 80-ih godina taj projekat urađen i od tada se ništa nije postupalo po tom istom projektu?

Drugo pitanje za gospodina Nedimovića je sledeće. Najavio je otvaranje više fabrika u Arilju i drugim mestima koje će se baviti, koja je zajednička investicija sa Mađarskom i u kojoj se u prvoj fazi planira da se proizvode voćni koncentrati, dok će se u Mađarskoj raditi dorada, a kažu u kasnijim fazama će se i kompletna proizvodnja raditi kod nas. Koja je to prva faza i koliko će trajati, koja je ta kasnija faza kada ćemo kao finalni produkt izvoziti, jer znamo da od izvoza i te kako prihoduje Srbija, budžet, a i na taj način su i srećniji seljaci, jer će otkupna cena biti veća.

Treće pitanje za gospodina Nedimovića jeste da je prošle godine bila najniža cena voćnih proizvoda, maline, kupine, jabuke, ali ukoliko uzmemo sadašnje parametre gde kaže da je prošlogodišnja otkupna cena iznosila 100 dinara, želim da nam gospodin Nedimović objasni da li će ove godine cena biti veća, jer sa ovakvom cenom, ukoliko jedan berač prosečan nabere 50 kilograma malina, to je ukupno 5.000 dinara i kada se plate dnevnice, porez, hrana, proizvođaču ostaje 2.000 dinara iliti on je tek na nuli, nema nikakvu zaradu sa tom cenom. A govorimo o raznim investicijama i o tome da postižemo razne sporazume i dogovore za izvoz istih tih malina. Ako se danas ne kaže u aprilu cena, kada su već povezane maline, kada će Ministarstvo izaći pred svoje građane, pred svoje proizvođače, pred svoje seljake i reći koja je otkupna cena za ovu godinu.

Za predsednika Vlade Anu Brnabić imam pitanje. U mestu Stragari, inače kod Kragujevca, postoji rudnik azbesta Stragari a.d. u kom, prema nekim našim informacijama koje su nam dali stanovnici tog mesta, imaju i govore da se planira izgradnja republičke deponije azbesta. Prema nekom od poglavlja o pridruživanju EU, kako se navodi, sav azbest se mora ukloniti sa svih objekata u Srbiji. Ukoliko se ispostavi da je ova informacija tačna i da postoji plan izgradnje deponije, stanovnici ovog mesta se s razlogom pribojavaju mogućnosti da se uz azbest na tu deponiju skladište i neke druge vrste otpada koje su još štetnije po zdravlje ljudi. Tako da postavljamo pitanje predsedniku Vlade – da li je ova informacija tačna i da li imaju u planu izgradnju ovakve vrste deponije? Hvala.

Hvala, kolega Damjanoviću.
Da li se još neko javlja za reč od predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa?
Reč ima Jelena Žarić Kovačević. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje poslaničko pitanje upućeno je Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, s obzirom na to da je to ministarstvo nadležno za vođenje Registra političkih stranaka, ali je nadležno i za nadzor nad sprovođenjem Zakona o političkim strankama.

Pitanje je da li su prekršeni članovi 8, 19, 22, 23, 24. i 25. Zakona o političkim strankama, koji se odnose na osnivanje političke stranke i na Registar političkih stranaka? Zašto ovo pitam? Zato što je 19. aprila u Beogradu formirana, navodno, neka nova stranka na čijem čelu će biti Dragan Đilas sa grupom već potrošenih političara koji su ljudima poznati i po tome što su vrlo često preletali iz stranke u stranku. Neki mediji su objavili da je u pitanju formiranje nove stranke, ali istina je da je zapravo Đilas preuzeo već postojeću Zelenu ekološku partiju – Zeleni, čiji je predsednik bio izvesni Dejan Bulatović, koji će sada biti potpredsednik Dragana Đilasa u toj navodno novoformiranoj stranci.

Međutim, zabrinjava podatak, a to vidimo po pisanju štampe, a videli smo i da Dragan Đilas to do danas nije demantovao, da se zapravo radi i o kupovini stranke. Podsetila bih javnost da se slična situacija desila i sa Vukom Jeremićem, kada je preuzeo već postojeću političku stranku ovog njegovog potrčka iz Trstenika Miroslava Aleksića. I tada, dakle kao i sada postojala je sumnja da se radi o čistoj trgovini, jer zašto bi se oni trudili? Zašto bi prikupljali potpise, zašto bi overavali potpise, zašto bi stvarali stranačku infrastrukturu kada mogu lepo da dođu, da kupe stranku, para imaju. Znamo, svi smo svesni Đilasovih stotina miliona, svi smo svesni Jeremićevih miliona čije poreklo, zapravo do danas nije ni opravdao. Jedino što se ovde ne zna i što se postavlja pitanje je, za koju cifru je ova stranka kupljena?

Takođe poražava podatak da je Dragan Đilas odlučio da stranku nazove Stranka slobode i pravde. Zamislite tu količinu licemerja. Čovek dođe, kupi stranku, nazove je Strankom slobode i pravde, a sebe istakne u prvi plan kao velikog borca za slobodu i pravdu. On koji je za vreme dok je bio gradonačelnik Beograda, ostavio milijardu evra duga, on koji je bio akter toliko desetina afera o kojima ja sada neću govoriti, ali građani Beograda se toga vrlo dobro sećaju. On čije je ime sinonim za nekoga ko se enormno obogatio koristeći svoje funkcije, on sada sebe želi da predstavi kao velikog borca za slobodu. On koji je svoju poslovnu imperiju izgradio, praktično na neslobodi medija, on sada želi da sebe predstavi velikim zagovornikom slobode.

Ali, da vidimo ko još čini tu stranku? Imamo prvo Borka Stefanovića, onog lažnog levičara i nekadašnjeg Tadićevog miljenika, koji je ljudima poznat, po čemu? Po tome što je pregovarao sa Prištinom. A, koji su bili rezultati tih pregovora? Rezultat je bilo ukidanje srpskih tablica, rezultat je bila predaja katastarskih knjiga Prištini, a da pri tom nisu rešena imovinska pitanja više desetina hiljada Srba, da ne pominjem da je bio pregovarač vlade koja je nas dovela u poziciju da se dijalog odvija bez posredovanja UN.

Onda imamo Mariniku Tepić koju kada bismo je sada pitali, verovatno ne bi ni znala da nam kaže u koliko je sve stranaka bila. Ali, imamo i novu zvezdu, Marka Bastaća, koji je široj javnosti poznat po divljanjima u centru Beograda, po čupanju saobraćajnih znakova i po sličnim vandalizmima. Na kraju Branislav Jovanović, koga Nišlije znaju kao Baneta „Bananu“, koji je promenio osam ili čak više političkih partija, koji je nizao aferu za aferom, koji je hapšen za krivična dela koja mu se stavljaju na teret za vreme dok je bio direktor Direkcije za izgradnju grada.

Dakle, to su dame i gospodo narodni poslanici ljudi koji žele da predstave sebe kao novu političku snagu. Istina je da je u pitanju samo pokušaj da isti ti ljudi ponovo dođu na vlast i da se isti ti ljudi bogate na muci naših građana. Zahvaljujem.

Hvala koleginice Žarić – Kovačević.
Reč ima narodni poslanik Novica Tončev. Izvolite.

Poštovane kolege, nedavno sam ovde ukazao na ozbiljan problem u funkcionisanju pravosuđa u Pčinjskom regionu i postavio sam nekoliko konkretnih poslaničkih pitanja koja se odnose na rad Višeg javnog tužioca u Vranju Danijelu Trajković.

Svi mi znamo da po Ustavu Srbije i svim zakonima koje regulišu rada pravosudnih institucija tužioci i sudije u svom radu ne smeju da imaju nikakve veze sa politikom i političkim strankama.

Međutim, u slučaju tužiteljke Danijele Trajković to pravilo ne važi, jer ona je pre 2000. godine karijeru počela kao kadar JUL-a tako što je ažurno vodila zapisnike na sastanku Opštinskog odbora JUL-a u Surdulici, ali je stalni radni odnos u tužilaštvu u Surdulici zasnovala kao radikal, da bi posle 5. oktobra utočište pronašla u stranci Vladana Batića, a potom je bila bliska DS, da bi danas promenila političku opciju zbog izbora na višu tužilačku funkciju.

Davne, 1996. godine Danijela Trajković je kršila zakon punih pet godina, tako što se kao radnik tužilaštva bespravno uselila u stan Fonda solidarnosti u Surdulici. Nije plaćala troškove kirije i fond PIO Vranje je podneo zahtev za prinudno iseljenje koje je tada i sprovedeno. Nakon toga se bespravno uselila i u vojni stan i odatle je izbačena, a sudski spor koji je vodila je pravosnažno izgubila. Gospođa Trajković je 2010. godine rešava stambeno pitanje tako što kupuje stan u Beogradu, koji nije želela da uknjiži na svoje ime, već je kao kupac i vlasnik formalno u ugovoru o kupoprodaji naveden njen svekar. Ovo pouzdano znam jer je stan kupila od mog preduzeća, i procedura kupoprodaje prolongirana po njenom zahtevu dok ne smisli na koga će formalno stan da uknjiži. Samo mogu da pretpostavim da je želela da prikrije poreklo novca, jer stan od plate zamenika javnog tužioca sigurno nije mogla da kupi.

O tome kako je urađena fasada na njenoj porodičnoj kući u Surdulici, koji radnici su radili i da li je nešto platila najbolje da ona sama to objasni javnosti. U periodu od 2009 – 2013. godine obavljala je dužnost člana Crkvenog odbora, crkvene opštine Surdulica i sa te pozicije aktivno je učestvovala u usvajanju finansijskih planova i završnih računa crkvene opštine Surdulica, što uključuje i praćenje i verifikaciju sredstava dobijenih od donatora, a donatori su bili stanke u predmetima koje ona zastupala kao javni tužilac.

U februaru 2011. godine Danijela Trajković je registrovala i osnovala kao član Nadzornog odbora Udruženje građana koje se zvalo "Sigurna kuća" u Surdulici, koje je osnovala zajedno sa prijateljicama. Ona je 14. septembra 2011. godine u predmetu KT 25/11 Višeg tužilaštva u Vranju, donela rešenje koje se jednom osumnjičenom građaninu naložila da po osnovu oportuniteta uplati 100.000 dinara na račun "Sigurne kuće". Osumnjičeni je postupio po nalogu tužiteljke, uplatio je novac, doneo uplatnicu tužilaštvu, pa je gospođa Trajković donela rešenje kojim je odbacila krivičnu prijavu MUP Vranje.

Ovo su samo neki pokazatelji iz biografije Danijele Trajković koja je kao osnovni javni tužilac u Vladičinom Hanu neosnovano proganjala ljude po političkoj osnovi.

Zbog svega ovoga, postavio sam određena poslanička pitanja, ali od Državnog veća tužilaca nisam dobio kompletne odgovore. Dobio sam neke statističke podatke koji pokazuju da je Danijela Trajković 2016. godine optužila 55 lica, da je oslobođeno 18. Zatim, 2017. godine 41 lice, oslobođeno 11 i da ne navodim i ne zamaram ovaj dom. Dakle, ovo je izuzetno loša statistika rezultata rada Danijele Trajković kao tužioca. I to sa punim pravom mogu da vam kažem jer sam ja ovde glasao kao poslanik da ona bude izabrana za višeg javnog tužioca u Vranju. Iako sam tadašnjem ministru Selakoviću rekao da ću glasati sa velikom rezervom, evo, pokazalo se da sam bio u pravu.

Takođe postavio sam pitanje koliko je novca iz budžeta Srbije isplaćeno ljudima koji su oslobođeni od optužnica koje je podizala Danijela Trajković i dobio sam od Državnog veća tužioca odgovor da se troškovi isplaćuju u skladu sa članom 265. Zakona o krivičnom postupku. Umem da čitam zakon i meni je poznato kako je ta stvar zakonom regulisana, ali je moje poslaničko pitanje, koliko je bilo precizno i jasno, i ponoviću ga još jedanput, koliko budžet Srbije godišnje koštaju sve oslobađajuće presude i neosnovane optužnice pravosnažno donete za vreme mandata Trajkovićeve u Hanu i Vranju pojedinačno za svaki predmet je ukupno godišnje.

Hvala, kolega Tončev.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem se.

Dame i gospodo narodni poslanici, sigurno ste čuli za drugi zahtev opozicije koji je u stvari prvi, da im se da, njihovim partijama polovina REM-a, to je Regulatorno telo za elektronske medije.

Pozvaću se ovde na zakon, a pitanja su vezana za Ministarstvo informisanja i kulture, vezaću se za Zakon o elektronskim medijima, za Zakon o oglašavanju i za Zakon, odnosno za Sporazum, konvenciju broj 132 u Savetu Evrope koji smo potpisali o emitovanju, reemitovanju stranih prekograničnih kanala.

S tim u vezi - pitam Ministarstvo kulture informisanja, a samim tim i REM, kada će kablovskom operateru SBB-u, koji je pod kontrolom Šolaka, Dejvida Petreusa, bivšeg šefa CIE i komandanta vojnih snaha u Avganistanu, kada će SBB-u, regulatorno telo za elektronske medije, tzv. REM, naložiti da se iz programa isključi N1, 10 sportskih kanala i drugi tzv. prekogranični kanali, iza čijeg vlasništva i suvlasništva stoji SBB.

Naime, o čemu se radi? Po Konvenciji koju smo potpisali, po Zakonu o elektronskim medijima, po Zakonu o oglašavanju, prekogranični kanali koji nisu registrovani u REM, a moje jedno od pitanja je da li je N1 televizija registrovana u našoj zemlji kod REM, jer emituje program iz studija u Beogradu, što za prekogranične kanale i za reemitovanje nije dozvoljeno.

Dakle, da li je taj kanal legalan, jer bi morao biti domaći i morao bi biti registrovan u REM-u i plaćati mu nadoknadu? Sledeće moje pitanje da li je tačno da ti prekogranični kanali u reemitovanju ubacuju domaće reklame, čime dolazi do prekršaja međunarodne konvencije, zbog kršenja Zakona o elektronskim medijima i zbog kršenje Zakona o oglašavanju?

Da li je tačno da u strane programe prilikom reemitovanja, koje moraju da reemituju u izvornom obliku, ubacuju domaće reklame, a na te domaće reklame ne plaćaju porez i da tako na crno konkurišu domaćim medijima koji su registrovani u REM i koji za to plaćaju nadoknadu, za razliku od stranih kanala?

Strani kanali, prilikom reemitovanja iz beogradskog studija, a za toga stoji Šolak, Đilas i Petreus, ubacuju domaće reklame i samo na sport klubu za jedno veče se emituje 10.000 sekundi, što samo na porezu po jedan evro po sekundi, iznosi utaju poreza od 10.000 evra za jedno veče, što za 365 dana izlazi blizu četiri miliona evra.

Dakle, šta će i poreska služba učiniti da se ovaj poreski prekršaj utvrdi. Po našim zakonima, kada operater takve kanale pusti, regulatorno telo za elektronske medije u obavezi je da upozori kablovskog operatera, da takve kanale prekogranične isključi iz programa i ukoliko to ne učini, onda je REM u obavezi da izrekne zabranu emitovanja kablovskom operateru, a u ovom slučaju se radi o SBB.

Dakle, pitanje još jedno – kada će REM zbog svog kršenja Zakona o elektronskim medijima, zbog kršenja Zakona o oglašavanju i zbog kršenja međunarodne konvencije o reemitovanju, kada će REM naložiti kablovskom operateru da isključi N1 televiziju, sportski klub 10 kanala i druge prekogranične kanale, koje reemituju strane programe uz ubacivanja, prekrajanja i ubacivanja domaćih reklama?

Ukoliko to kablovski operater SBB ne učini, kada će REM naložiti da se taj operater isključi, odnosno da mu se izrekne mera zabrane obavljanja delatnosti?

S tim u vezi hoću da kažem da tim stranim prekograničnim kanalima od pretplate koji ubira SBB, na 54% tržišta Republike Srbije, plaća prekograničnim kanalima emitovanje programa, dok domaćim kanalima čiji program koristi u 80% slučajeva, uvredljivosti 80%, ne plaća ništa. Radi se o eksploataciji domaćih programa, domaćih televizija, sa konkurencijom stranih kanala koji ništa ne plaćaju za pristup SBB, čak naprotiv SBB uzima od jednih, a ovima drugim plaća.

Dakle, pitanja su jasna i očekujem da Ministarstvo kulture i informisanja i regulatorno telo za elektronske medije precizno odgovori šta će preduzeti povodom ove nečuvene eksploatacije koja je na godišnjem nivou cifri od 150 milioni evra.