Gospodine ministre, razumećete da smo pristupili ovom predlogu zakona veoma ozbiljno, ali i ne samo sa ove pravne strane i ovih pravno-tehničkih pitanja i suštinskih nedoumica, već i sa određenim praktičnim pitanjima i, eto, tako ukratko, da kažem, nekim osvrtanjima na dosadašnju praksu.
Mi svi vrlo znamo da danas u XXI veku mnogo toga ne bismo imali, pa ni ovaj elektronski sistem preko kojeg radimo i vi uzimate vreme kako vam se prohte, kao i mnoge druge stvari da čovečanstvo nije dobilo toliki doprinos iz nauke i njenog stvaralaštva.
Šta je problem za naše konkretno društvo? Ovaj zakon je samo osnov i taj budući direktor instituta o kojem govori član 62. mora da uzme mnoge aspekte u obzir najpre zbog činjenice da mora da izabere saradnike iz naučno-istraživačke oblasti koji treba da ponesu određene projekte, ali i da ima u vidu to da i starije kolege koje su školovani na neki drugi sistem i klasičan način visokog obrazovanja mogu da daju svoj nemerljivi doprinos, jer mi smo došli u jednu situaciju da i sam bolonjski proces, protiv kojeg je u samom početku bila SRS, koči mnoge neistražene, rođene talente. Što se kaže, od Boga ima je dato da imaju tu mogućnost da iskažu svoj talenat, ali da ih sam proces Bolonje koči. Neko mora u samom startu kod studenta nekog fakulteta, u društvenim, u prirodnim naukama da prepozna da li je taj neko, jer ovde ima dosta univerzitetskih profesora, kadar da u budućnosti, u skladu sa svojim afinitetima, ali pre svega talentom, naravno i radom, nosi neki naučno-istraživački projekat.
Ta Bolonja je napravila jednu barijeru između predavača i studenta. Nema te interakcije koja je postojala ranije. Nema mogućnosti da studenti kroz ta fundamentalna istraživanja i kroz praktičan naučno-istraživački rad, od početka, od prve godine studijskog programa, pokažu tu neku sferu svog interesovanja, jer sva ta predavanja su više-manje enciklopedijskog karaktera. U svoj bližoj porodici već sada imam studente koji završavaju. Evo, i danas jedna bratanica je upravo diplomirala po bolonjskom procesu. Oni sami kažu da oni nisu imali taj osećaj možda pravog studiranja kao što je to nekada bilo po klasičnom sistemu, gde se tačno znalo da profesori ne moraju da bi opstali sada i skupljali bolonjske procese i poene, pa na taj način tako i vrednovali rad studenata, da izmišljaju predmete.
Vi valjda gde god da predajete, a predajete na nekoj visokoj stručnoj školi, gospodine Marinkoviću, ne ide vam u prilog da vi sada budete na nekim izbornim predmetima sa punim radnim vremenom, nego da imate svoj predmet koji ćete da držite i da naučno-istraživački i dalje svoj rad pokazujete, a nije to svuda slučaj.
Znate, vi imate, pogotovo kroz produkciju raznih visoko-školskih ustanova, u proteklih deset godina predavače koji, eto, samo to da otaljaju. Jednostavno, ne ulaze u suštinu toga da oni treba da budu začetnici naučno-istraživačkog rada. Mnogi od njih kada apsolutno dostignu sve uslove da budu izabrani u zvanje profesora, redovnog profesora univerziteta, mnogi od njih, nažalost, prestaju i tim radom da se bave. To je to što mi potenciramo.
Gospodine ministre, ulaganje u naučno-istraživački rad je u mnogim razvijenim zemljama povećalo samu produktivnost društva, vi to znate vrlo dobro, po četiri ili pet puta. Evo, pogledajte veliku i prijateljsku Narodnu Republiku Kinu, njihovi tehnološki procesi, njihov tehnološki razvoj, ulaganje u nauku. Pre nekoliko dana je i bila ambasador Kine i imala sa nama, poslaničkog grupom prijateljstva, razgovor i baš je o tome govorila da su na taj način uspeli da podignu BDP.
Ne možemo samo da kažemo – ej, sada smo došli do toga da nam određeni deficitarni kadrovi nedostaju. Pripremate nam i čuli smo kako će otprilike da izgleda Zakon o dualnom visokoškolskom obrazovanju, ali šta ćemo sa ovim naučno-istraživačkim radom, što će neko da ostane tako tek u zapećku i da niko ne čuje za njega ili da se u Srbiji u budućnosti rađaju i nove Tesle i Pupini i istraživači koji će moći da daju svoj doprinos?
Razumem ja da mnoge škole nemaju ni dovoljno sredstava, ali i nije redak slučaj da multitalentovana deca, znači, ne samo za jednu oblast određene nauke, počev od osnovne i srednje škole moraju da traže sponzorstva da bi išli na dalja takmičenja da bi ušla u taj proces da sutra oni budu nosioci naučno-istraživačkih projekata. Ono što je veoma bitno je, to smo vam govorili kada je bila načelna rasprava, po ovom zakonu se Srbija opredeli strateški u kojim pravcima će taj naučno-istraživački rad da razvija.
Mi sad da se takmičimo sa određenim procesima, sa Kinom, zaista ne možemo. Navodila sam primer te hemijske nauke gde ima hiljadu i više pravaca. Dakle, to direktori ovih instituta po članu 62. o kom sad govorimo treba da prepoznaju i da gledaju i da biraju takve saradnike. Ne da to budu neki ljudi, pa znate, evo, sad je taj nekoliko godina pred penziju, ugledan je profesor. Možda je on odavno prestao u savremenim procesima, i sami znate čovek treba da se usavršava i uči svakoga dana, da se na takav način bavi naukom.
Pružimo šansu onim mladim ljudima, onim istraživačima koji će zaista da budu svetla tačka i budućnost Srbije i da taj njihov doprinos u srpskoj nauci i u istraživačkoj oblasti ostane kao jedan pečat, a samim tim i da država ima i konkretne i finansijske koristi od toga.
