Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo prilike da čujemo da se pred poslanicima nalazi veliki broj izmena Zakona o izvršenju i obezbeđenju i da to pokazuje da zakon iz 2015. godine nije dobar. Ja ću vas podsetiti da i kada je usvojen taj zakon i 2016. godine kada je početo da se primenjuje izričiti smo bili da ćemo pratiti implementaciju i da ćemo nastojati da otklonimo sve nedostatke koji se pojave u praksi.
Razlog zašto menjamo zakon je neujednačena sudska praksa, neujednačeno postupanje i sudova i javnih izvršitelja. Nije samo kritika na strani javnih izvršitelja, kritika je na strani sudova, jer upravo javni izvršitelji postupaju na osnovu odluka koju donose sudovi. Izvršenje sprovode javni izvršitelji, ali oni to rade pod nadzorom sudova. Rešenje o izvršenju donosi sud a ne javni izvršitelj u većini slučajeva. Na odluke koje donose javni izvršitelji imaju pravo pravnih lekova, da li je u pitanju žalba, prigovor ili zahtev za otklanjanje nepravilnosti, a sve te odluke, odnosno zakonitost tih odluka preispituju sudovi. Tako da pre svega nadzor se vrši od strane sudova i nije u potpunosti izuzet sistem izvršenja iz sudova.
Praksa u gotovo svim evropskim zemljama je da nesudeća materija izlazi iz sudova kako bi se sudovi rasteretili i bavili se samo i isključivo sudećom materijom i to je razlog zašto su se uvodile nove pravosudne profesije – javni beležnici, javni izvršitelji. Javni beležnici koji su rasteretili sudove u velikom delu administrativnih poslova pre svega odnosile su se na overavanje ugovora.
Vi kažete da treba ukinuti javne izvršitelje i sve vratiti u nadležnost sudova. Sudovi apsolutno nemaju kapaciteta da sprovode izvršenje. Taj problem ne možete rešiti povećanjem broja sudova jer i na današnji broj stanovnika u Republici Srbiji i broj sudija koje imamo naš prosek je znatno veći nego što je prosek u evropskim zemljama, tako da je nedopustivo i dalje konstanto povećavanje broja sudija kako bi se rešavali stari zaostali predmeti.
Zašto se menjao sistem izvršenja? Zašto su uvedeni javni izvršitelji? Pre svega su posledica odluka Evropskog suda za ljudska prava, gde su donošene odluke protiv Republike Srbije upravo zbog nepoštovanja razumnog roka za suđenje jer suđenje u razumnom roku obuhvata i parnični postupak i izvrši postupak i najveći broj predstavki koje su bile pred Evropskim sudom za ljudska prava odnosile su se na neisplaćene zarade radnika u restruktuiranim preduzećima. Tako da smo imali na desetine, stotine odluka Evropskog suda za ljudska prava gde su utvrđene izuzetno visoke obaveze Republike Srbije upravo zbog nepoštovanja suđenja u razumnom roku i dugog trajanja i neizvršavanja odluka u izvršnom postupku.
Pomenuli ste da na osnovu založne izjave ili hipoteke poverilac ima pravo da bira, odnosno da promeni predmet izvršenja, ali ja ću vam samo ukazati na član 21. izmena i dopuna zakona, gde izričito stoji da na osnovu izvršnih izjava, koje se upravo odnose na ugovor o hipoteci, založnu izjavu, izvod iz registra, izvršenje se može samo sprovesti na predmetu založnog prava. Tako da ne postoji mogućnost menjanja predmeta izvršenja, nego upravo ono na čemu je založno pravo i zasnovano i na tom predmetu se izvršenje i sprovodi. Hvala.

Hvala gospođo Kuburović.
Pravo na repliku ima Vjerica Radeta. Izvolite.

I pitanja – kako će se otkloniti greške na već urađenim izvršenjima? Kako će se otkloniti greške ljudima koji su izgubili stanove zbog zloupotrebe javnih izvršitelja?

Pretpostavljam da znate da se u međuvremenu dešavalo i to da su neki ljudi koji su imali dobre veze, pre svega, partijske da su uspevali da otkupe svoje stanove, što naravno nije bilo u skladu sa zakonom.

Evropska praksa je jednostavno nešto što mi ne prihvatamo ne kao dobru praksu kada je u pitanju dobra praksa, nego moramo voditi računa o specifičnosti svoje države, ovog društva, ovog naroda. Vi znate dobro na kakvom je korupcija visokom nivou u Srbiji, a ovakvim zakonima to se samo još više povećava.

Kažete – dobili ste primedbe i koliko se pred Evropskim sudom vodi sporova i koliko je Srbija izgubila sporova. Onda mi moramo sve da menjamo u sudovima zbog razumnog roka. Nama u sudovim spor za mobing traje najmanje sedam godina. Radni spor najmanje pet godina. Parnice po dvadesetak godina. Jel to znači da onda treba sve to da izmestimo iz sudova da damo ne znam tačno kome da to rešava? Opet vam ponavljam ono sa početka. Ne može se ići linijom manjeg otpora, već se mora sistemski rešiti stanje u pravosuđu.

U onom prvom delu ste kada ste govorili pomenuli onaj stari zakon koji je predviđao da ako neko ne plati dug da ide u zatvor i vi ste to nazvali dužničkim ropstvom.

Dužničko ropstvo je svaki dug. Nije dužničko ropstvo samo odlazak u zatvor. I da pitate bilo koga ko ima neki dug da li bi pre otišao u zatvor a ostavio porodici stan ili prodao stan, bojim se da bi rađe otišao u zatvor.

Hvala, gospođo Radeta.

Reč ima Biljana Pantić Pilja.

Poštovani predsedavajući, gospođo Kuburović, vrlo pažljivo sam pročitala predložene izmene i dopune Zakona o izvršenju i obezbeđenju i u danu za glasanje podržaću ove izmene.

Pre svega, ako se uzme u obzir kakav je izvorni tekst zakona bio 2011. godine, kada nismo imali nikakve uslove za izvršitelje, izvršitelji su postajali ljudi bez položenog pravosudnog ispita, a imali smo i situaciju kada, znači, 2011. godine, izvršitelji počinju sa radom, Srpska napredna stranka tada nije bila na vlasti, kada su pojedini izvršitelji se basnoslovno bogatili. Mislim da je to razlog zašto imamo toliku averziju u društvu u vezi javnih izvršitelja.

Imali ste situaciju, na primer, da je direktor jednog javnog preduzeća iz Demokratske stranke, bivšeg režima, izvinjavam se, i onda angažuje jednog izvršitelja da podnese predloge za izvršenje protiv dužnika, gde se izvršitelji toliko bogate da možete da ih razrešite briga i dalje da rade, pošto su to bili izvršitelji koji su bili podobni, partijski izvršitelji. To je promenjeno. Ali, ostala je i dalje ta averzija u narodu protiv izvršitelja.

Ja ovde neću ni da govorim o izvršiteljima, ja nisam njihov advokat. Smatram da ih ima svakakvih. Ali, takođe smatram da postupak izvršenja koji sprovode izvršitelji je mnogo, mnogo bolji i efikasniji nego sudski postupak izvršenja koji smo imali.

Ja ću se delimično složiti sa onim što je govorila uvažena koleginica Radeta, ali, ko boga vas molim, nemoj da vraćate postupak izvršenja sudovima. To je bilo katastrofa šta su sudije radile, zato što su se sudije većinom ponašale da je izvršno odeljenje kazneno odeljenje, i onda se dešavalo da čekate na rešenje o izvršenju ili na postupak javne prodaje ili na popis pokretnih stvari po pet-šest godina, zato što ti predmeti stoje u fijoci, skupljaju prašinu i niko neće da ih uzme u rad. Nijedan sudija nije želeo da se posveti izvršenjima. Bilo je par, moram da priznam, da se ogradim od toga, ali, imali smo pravosnažne izvršne isprave, sudske odluke po kojima je sudija trebao samo da postupi, znači, nema šta da misli sudija, nema sudija da razmatra da li je ta presuda u redu ili nije, postoji presuda na osnovu koje poverilac traži da se sprovede izvršenje. Sudija kaže - meni nije jasna presuda. I onda stoji, neće da zakaže, pa se konsultuje sa drugim kolegom, pa to opet stoji negde u fijoci.

Vi na ovaj način, što ste postupak izvršenja poslali da rade izvršitelji, pomogli ste poveriocima. Ja kao advokat zaista smatra da izvršenja koja su sprovodili sudovi su bila skandalozna izvršenja. I dan-danas se čekaju rešenja o izvršenju od sudova. Evo primera iz sudske prakse - ja sam čekala šest meseci rešenje o izvršenju od jednog beogradskog sudije, zato što sudija neće da donese rešenje o izvršenju, ne želi. A nema razloga, postoji sve na osnovu čega treba da donese odluku. Zato ne želim da razmatram mogućnost da izvršenja nastave da rade sudovi, kako predlažu kolege iz SRS.

Uvaženi kolega Šešelj je rekao da izvršitelji ne donose ništa dobro građanima. Smatram da greši. Očigledno nikada nije imao izvršni postupak. Da je vodio izvršni postupak, da je bio poverilac, znao bi koliko ipak ima dobrobiti kod izvršitelja, koji se ipak trude da naplate to dugovanje od dužnika. I priča oko toga, prodaja stanova za mizerne dugove, ajde da se manemo demagogije i da se manemo populističkih rešenja. Ako čovek zna da ima dug od 10 hiljada evra i da će neko da mu proda nekretninu od 100 hiljada evra, za male novce, kako vi kažete, pa neka sam proda tu nekretninu. Neka je proda za više para, pa to što dobije nek isplati onome kome treba da isplati, nek vrati dug pa nek kupi manju nekretninu. Ne mora da živi na Dedinju ili Vračaru. Može i u Grockoj da živi. Ili u Svrljigu, što kaže kolega Miletić.

Kad govorimo o ovim raznim udruženjima što se skupe pa sprečavaju da se sprovedu izvršenja, ljudi, izvršenje se tada ne obustavlja, a ti troškovi padaju na teret dužnika, zato što nije odrađeno izvršenje. Opet će taj dužnik platiti taj izlazak na teren, taj pokušaj, bravara, itd. Sve će to da plati dužnik. Neće to da plati poverilac. Ta udruženja čine magareću uslugu dužnicima.

Sve vreme govorimo o dužnicima. Šta je sa poveriocima? Pričamo o javnim preduzećima, javnim komunalnim preduzećima i dugovima. Pa, ta javna komunalna preduzeća i javna preduzeća, da bi davali svoje usluge, moraju da se naplate. Kao što kad odete u radnju platite hleb, morate da platite i struju. Ako nećete da platite struju, naravno da će da vas tuži neko. I vi tužite kad ne dobijete platu. Niko od vas neće da radi za džabe.

Zaista smatram da izvršenja treba da nastave da rade izvršitelji, da su ove odredbe koje ste predložili dobre.

U zakonu se govori o pojačanoj kontroli rada izvršitelja i smatram da je potrebno da se sankcionišu kad imaju i najmanju grešku, zato što su im poverena neka ovlašćenja i moraju da budu sankcionisana pri najmanjoj grešci i treba da budu razrešeni. Znači, ne treba taj disciplinski postupak, kako je rekao neko od kolega, kao i kod advokata, ili kod lekara, kad komora odlučuje, pa se to zataška, ne, treba da budu razrešeni odmah, pri najmanjoj grešci.

Najviše grešaka jeste bilo oko prodaje nekretnina i to će se ovim zakonom, nadam se, promeniti, da će se postati efikasniji oko svega toga. Ja zaista smatram da ova odredba, sve vreme govorimo o srazmernosti, ja više volim da pričamo o efikasnosti. Izvršni postupak mora da bude efikasan. Ne može izvršni postupak da traje pet, sedam, osam godina. I ne može nijedna reforma pravosuđa da utiče na to da sudovi izvršenje sprovode brzo. Nikad ga neće sprovoditi brzo. I dan-danas imamo probleme, kao što je rekla koleginica, i sa radnim sporovima i sa porodičnim sporovima, mnogo je bolje nego kako je bilo, ali sa izvršenjima nećemo ništa uraditi.

Imali smo mi primere iz sudske prakse, gde imate poverioca, pravno lice koje podnese predlog za izvršenje i čekajući da okonča taj izvršni postupak, poverilac ode u stečaj. Ugasi se jedno preduzeće, zaposleni ostanu bez radnih mesta, zato što se taj postupak nije sproveo do kraja, na način kako je to trebalo, a to je da bude efikasno sproveden postupak izvršenja. Znači, što pre da se poverilac naplati. I da, sa svim kamatama koje mu pripadaju. Jer, ako je neko dužan, dužan je od određenog datuma. Znači, kamate mu pripadaju.

Htela sam nešto spomenem u vezi izvršenja, samo da vidim. Da, imali smo mi raznih načina kako su neke firme i banke odlazile u stečaj, kako je to bivši režim suptilno radio. Setićemo se „Razvojne banke Vojvodine“, DS je uzela kredit u vrednosti od 242 miliona dinara i taj kredit prvobitno nije bio obezbeđen sredstvima, hipotekom, zalogom. Onda, kada je DS uzela taj novac, pa je videla da će ipak da izgubi na izborima, onda su brže bolje dali naknadno te zaloge i opet nisu izmirili svoja dugovanja, pa je banka otišla u stečaj, pa je ta banka pokrenula izvršni postupak. Izvršni postupak se završio tako što je izvesna „Multikom grupa“ preuzela dug. To je firma Dragana Đilasa.

Ako neko pita koliko košta DS, DS košta 242 miliona dinara. Za te pare je Dragan Đilas kupio DS. Ali, eto, na taj način su upropašćavane banke, javna preduzeća, tako što su uzimali izvršitelje koji su bili njima podobni, koji su izvlačili pare, koji su te pare opet davali u DS i zato imamo sad veliki problem da narod ubedimo da izvršitelji nisu crne ovce u našem pravosudnom sistemu. Ovo je jednostavna stvar. Imate poverioca, imate dužnika. Poverilac hoće da naplati svoje dugovanje i nema dalje nikakve tu priče.

Ja jedino imam stvarno zamerku, ovaj zakon jeste socijalno odgovorniji, ali oko ovog limita od 5.000 evra. Ne znam kako se došlo do tog limita baš od 5.000 evra, ali piše, parafraziraću član zakona - da ne može da se proda nekretnina ukoliko je dug Javnom komunalnom preduzeću do 5.000 evra. Sad, ja sam zbunjena. Da li to znači da ako neko ima neku njivu za dve hiljade evra, ne može da se proda, ali ako ima auto od 10.000 evra to može da se proda za dug do 5.000 evra? Samo taj imam problem. Iz kog razloga, onda nisu izuzete sve vrednosti koje ima dužnik do 5.000 evra i kako smo došli do tih 5.000 evra?

Uglavnom, u danu za glasanje ću podržati ovaj zakon, zato što mislim da poboljšava izvorni zakon. Nadam se da ćemo uskoro pričati o nekom novom zakonu, jer ovo je dosta izmena. Znam da nema 50% da bi se doneo novi zakon, ali da bi trebalo razmisliti o novom zakonu. Hvala vam puno.

Hvala, gospođo Pilja.
Reč ima ministar, gospođa Nela Kuburović.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Samo jedno pojašnjenje, zato što je dosta polemike oko limita od 5.000 evra, kako smo došli do tog iznosa.
Jedan od razloga je i zato što se gledala prosečna zarada na godišnjem nivou. Kada izračunate 12 meseci puta prosečna zarada, to je otprilike taj iznos.
S druge strane, ne treba zaboraviti, ponovo se vraćam, možda sam nekome i dosadna, ali mi ipak vodimo računa o starijim predmetima koji su u sudovima. Preko 600.000 starih predmeta koji su uglavnom predmeti komunalnih delatnosti. Ukoliko pređu u nadležnost izvršitelja, sa zateznom kamatom koja se bude obračunavala na određene iznose vrlo je moguće da taj iznos i bude 5.000 evra, a da dužnici gotovo i da ne znaju da postoji predlog za izvršenje. Nisu znali da se vodio postupak protiv njih, nisu mogli da reaguju na vreme, nisu mogli da plate dobrovoljno potraživanja. Upravo, da se ne bi našli u situaciji da za komunalne usluge za koje nisu znali ni da se vodi sudski postupak dođu u situaciju da se prodaju nepokretnosti. To je jedan od razloga zašto smo se upravo opredelili za ovaj iznos.
Znači, sa jedne strane prosečna zarada na godišnjem nivou i, sa druge strane, imali smo u vidu predmete stare koji su u sudovima i potraživanja koja su u pitanju. Sa zaračunatom zateznom kamatom za period duži od 10 godina stvarno možemo da dođemo do ovoga iznosa koji je upravo oko 5.000 evra.

Hvala, gospođo Kuburović.
Pravo na repliku ima Vjerica Radeta.
Izvolite.

U kako je ovo malopre bilo surovo zaista. Taman kad smo mislili da nema gore od Kori Udovički, danas šta sve nismo čuli, malte ne, preki sudovi za izvršitelje i za dužnike. Prosto neverovatno.

Kaže koleginica da su sudovi bili kaznena odeljenja, a onda kaže da nisu ništa izvršavali, da su predmeti stajali u fioci. Pa, kaznena odeljenja su ovi sad izvršitelji, a ne onaj ko nije izvršavao. Naravno, ne opravdavamo da sudovi ne treba da izvršavaju. Naprotiv, trebalo je i treba i treba na tome da se radi. Ali, ovo je zaista prosto neverovatno.

Kaže koleginica, ima primere iz prakse kako sudovi nisu radili ili kako su radili i izvlačili predmete, itd. Koliko imamo primera iz prakse, kada su u pitanju izvršitelji? Nikad se u sudu nije desilo da sin nekog sudije kupi stan u toku izvršenja, a kod izvršitelja se desilo. Možda jeste i kod sudova, ali, evo, i ako jeste, ali lakše je rešiti pitanje sa sudovima i sa sudijama, nego sa izvršiteljima.

Izvršitelji se ukotvili tu gde jesu, uzimaju pare, sačuvaj Bože kolike, a rade onako kako im se prohte. Sami određuju, videćete, govorićemo vam o primerima koliko, u odnosu na dug, koliko na kraju izađe sa njihovim troškovima, itd, taksama, ne znam šta.

Tih 5.000 evra, pitanje kako se došlo do toga. Nije pitanje kako se došlo do toga, nego je pitanje kako su vas prevarili, gospođo Kuburović, izvršitelji, ta Komora, pretpostavljam, da ste uopšte ovako nešto ugradili i predvideli u zakonu. Jer, znate, 5.000 evra dugovati javnom komunalnom preduzeću je nemoguće, a da nije nastupila zastarelost, osim neki veliki sistemi, ja govorim o ljudima, o porodicama, o domaćinstvima.

Znači, namerno ih puste da dođu do 5.001 evra da bi im prodavali kuće i što reče, završavam, kolega, što reče koleginica – pa, šta je problem, ako je neko dužan 10.000 evra treba da zna da će mu se prodati kuća od 100.000 evra? Prosto plaši.

Hvala, koleginice Radeta.

Sada pravo na repliku ima Biljana Pilja.

Izvolite.