Hvala gospodine Jovanoviću.
Sada reč ima narodni poslanik Bojan Torbica.
Izvolite kolega Torbica.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući.

Cenjena potpredsednice Vlade sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, kada govorimo o Zakonu o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti, pitanje koje se rešava pomenutim zakonom mora se posmatrati u jednom širem kontekstu.

Ovim zakonom se ne samo obezbeđuje krov nad glavom pripadnicima snaga bezbednosti koji nemaju rešeno stambeno pitanje, već rešavanje ovog pitanja je od velike važnosti za samo jačanje celokupnog sistema nacionalne bezbednosti.

Imajući u vidu značaj i odgovornost posla koje pripadnici snaga bezbednosti obavljaju i njihov značaj za bezbednost čitave države, kao i lica koja su u ranijim ratnim dejstvima dala značajan doprinos bezbednosti, odbrani suvereniteta, nezavisnosti i teritorijalnoj celokupnosti države, a polazeći od toga da je najveći broj nerešenih stambenih potreba zaposlenih u državnim organima upravo među pripadnicima snaga bezbednosti koji decenijama nisu uspeli da trajno reše svoja stambena pitanja, aktuelna Vlada Republike Srbije je posle niza godina koje su bile od kraja 2000. godine pa do sredine 2012. godine, tokom koje su snage bezbednosti, a pre svega Vojska Srbije ponižavane i dovedene u status dobrovoljnog lovačkog društva, a njeni pripadnici dovedeni na ivicu životne egzistencije, i kao što rekoh, aktuelna Vlada je tokom prethodnih nekoliko godina pristupila sistemskom rešavanju svih problema kako samih snaga bezbednosti, tako i njenih pripadnika.

Upravo i sama odluka da država otpočne sa gradnjom stanova za pripadnike snaga bezbednosti doneta na osnovu brojnih potreba pripadnika tih snaga bezbednosti.

Sagledavši sve realne potrebe Vlada Republike Srbije je donela odluku da prvo otpočne sa izgradnjom stanova u Vranju, Nišu, Kraljevu, Kragujevcu, Novom Sadu, Sremskom Mitrovici i Beogradu.

U prvo fazi projekta planirano je da se izgradi ukupno 8.022 stana u sedam gradova, a to na početku realizacije, odnosno u prvo A fazi iznosi 1.530 stanova, od čega je već otpočeto sa izgradnjom 792 stana, dok je u prvoj B fazi planirano da se izgradi još 6.492 stana, što stvarno predstavlja značajan pomak u odnosu na situaciju od pre deceniju ili više.

Trenutno se radovi izvode u četiri grada, Nišu, Vranju, Kragujevcu i Kraljevu, a početak radova u Sremskoj Mitrovici, Novom Sadu se očekuje sredinom avgusta ove godine. Tender za izvođenje radova na izgradnji stanova u Beogradu se očekuje krajem oktobra ove godine.

Sve ovo što sam do sada izneo jasno nam pokazuje da je ova Vlada Republike Srbije za razliku od prethodnih vlada iz perioda vladavine DOS-a pristupila odgovornom i sistemskom rešavanju ovog pitanja. To znači da će u narednom periodu veliki broj pripadnika snaga bezbednosti, ono što je najvažnije, ravnomerno bez ikakvih privilegija po pitanju grada u kom žive imati šansu da u potpunosti reše svoje stambene probleme.

Posle nešto više od godinu dana, koliko je na snazi Zakon o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti, stvorila se potreba da se izmenama i dopunama važećeg zakona dodatno urede uslovi, kriterijumi i način i postupak za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti, kao i za borce, porodice palih boraca, ratne vojne invalide i mirnodopske vojne invalide. Te izmene se odnose pre svega na proširenje kruga lica koja se smatraju pripadnicima snaga bezbednosti, definisanje pojmova borca, člana porodičnog domaćinstva palog borca i vojnog invalida, kao i na utvrđivanje prava na kupovinu stana pod povoljnijim uslovima i prioriteta za kupovinu stana na teritoriji grada Beograda.

Tako se izmenama i dopunama zakona proširuje krug lica koja mogu ostvariti mogućnost na kupovinu stana pod povoljnijim uslovima na borce, članove domaćinstva palog borca, ratne vojne invalide i mirnodopske vojne invalide.

Razlozi zbog kojih je bilo neophodno proširiti krug lica je činjenica da su i ova predložena lica dala doprinos nacionalnoj bezbednosti i odbrani suvereniteta Republike Srbije. Zbog velike zainteresovanosti za stanove koji će biti građeni na teritoriji Grada Beograda izvršeno je i preciziranje koja lica imaju prioritet pri kupovini stana po povoljnijim uslovima na teritoriji Grada Beograda, precizirajući da su to zaposleni pripadnici snaga bezbednosti kojima je mesto zaposlenja na teritoriji Grada Beograda.

Na kraju, želeo bih da odam priznanje republičkoj Vladi što ja za razliku, na primer, od perioda između 2008. do 2012. godine na sasvim drugi način rešavala, tj. rešava pitanja obezbeđivanja stambenog prostora. U tom periodu od 2008. do 2012. godine reći ću vam kako se na primer rešavao problem stana tadašnjeg ministra odbrane, čiji je suvlasnik na sadašnjem stanu na Vračaru, tj. vlasnik četiri desetine istog stana, firma „Vilafarm LTD“, koja je tokom mandata ministra Šutanovca dobila blizu 10 javnih nabavki i prihodovala oko 350.000 evra iz tih javnih nabavki.

Firma „Vilafarm LTD“ je imala zajedničkog direktora Radomira Bzika sa firmom „Pejton Medikal“ koja je dobijala sredstva od Ministarstva odbrane. Onda nije čudo kako jedan bivši ministar odbrane, Dragan Šutanovac sa samo četiri i po godine mandata može doći do stana koji vredi preko milion evra.

Mislim da nije na odmet izvući računicu kako je za preko milion evra bivši ministar odbrane, Dragan Šutanovac izgradio stan veličine 190 m2 i galeriju od 139 m2, a danas se za tih milion i nešto evra, po ovim uslovima koje Ministarstvo i Vlada daju, može izgraditi stambena zgrada za pripadnike snaga bezbednosti koja bi brojala preko 50 stanova. E, upravo u ovom leži razlika u odnosu kako se nekad rešavalo stambeno pitanje ljudi, na primer u Ministarstvu odbrane, policije od 2008. do 2012. godine i kako se isto pitanje rešava posle promene vlasti 2012. godine. Hvala.

Hvala, kolega Torbice.
Sada reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre godinu i mesec dana u ovom parlamentu smo usvajali zakon po kome se stvaraju osnove za rešavanje stambenih pitanja pripadnika snaga bezbednosti.

Mi srpski radikali smo tad izneli niz primedbi. Ono što je na prvom mestu, to je da ne treba praviti razliku kada su u pitanju građani Srbije. Treba omogućiti i svim građanima, ako je to Vlada u stanju, svim građanima da dođu do povoljnih cena za kupovinu stanova, pošto u tom zakonu je član 10. ostao nepromenjen. On predviđa da cena kvadratnog metra bude 500 evra, nema tog građanina u Srbiji kojoj nije rešio stambeni problem, da na taj način ne bi rešavao stambeni problem, imajući u vidu da cena kvadratnog metra trenutno u Beogradu, u Novom Sadu, u većim urbanim sredinama nije ispod 1.000 evra po kvadratnom metru i to bi svakom građaninu dobro došlo.

Ali, objašnjenje je bilo da u prvoj fazi će se rešavati stambeni problemi odnosno pitanja omogućiti da se reše ti problemi, pitanje pripadnika službe bezbednosti, vojna lica, oficiri, policija, BIA, obaveštajnih službi i sada imamo nešto što se nadovezuje na taj član 1. a to je izmena i dopuna zakona gde se proširuje da će u mogućnosti biti invalidi, porodice palih boraca, itd. što je šira lepeza mogućnosti onih koji su na kraju krajeva pripadali ili pripadaju snagama bezbednosti vojske, policije i BIA, da oni ili njihovi potomci po istim uslovima eventualno pokušaju da reše svoj stambeni problem.

Ono što je SRS tada govorila, čisto podsećanja, to je da ova ideja nije nova, nije od juče i nije došla sa ovom Vladom, odnosno sa resornim ministrom. Ova ideja je još od ranije, prisetite samo 2000. godine, počeo je program i projekat rešavanja stambenih problema, tzv. jeftinih stanova za građane Srbije. Tačno sam rekao – za građane Srbije.

Ta ideja je nastala na razradi studije na kojoj su radili veliki stručnjaci iz različitih oblasti Srbije i nastala je na realnim osnovama da je bilo povoljnih uslova i da je u suštini moglo da se obezbede finansijska sredstva da se izgradi 100.000 stanova u Srbiji. Dobro ste čuli, 100.000 stanova, ali u svim delovima Srbije. Na tom projektu se čak angažovao i tadašnji predsednik Srbije, Slobodan Milošević. Jedan od živih učesnika koji je ovde danas prisutan je inženjer Milutin Mrkonjić. On je na kraju krajeva bio i taj operativac, koliko se sećam, koji je trebao da sprovede taj projekat, ali je rađen na bazi analiza koje su radili stručnjaci iz različitih oblasti. Pa se reklo, za rešavanje demografskih problema, za rešavanje svih ostalih problema sa kojima se suočavala Srbija potrebno je 100.000 stanova po ceni koja tada nije prelazila u protivrednosti 500 evra. Tada su bile marke.

Spletom niza okolnosti odustalo se, nije došlo do realizacije, međutim, ta ideja je ponovo aktivirana 2003. godine kada je gradonačelnik Grada Beograda, Nenad Bogdanović rekao da u Beogradu treba da se prave stanovi koji neće biti skuplji od 600 ili 700 evra po kvadratnom metru. Ne bi to bilo toliko interesantno da tada nije počela utrka bukvalno političkih aktera na političkoj sceni Srbije, predstavnika pre svega nekadašnjeg DOS-a, u različitim frakcijama, različitim partijama. Javila se predstavnik, tada kandidat za gradonačelnika, G1 7+, govorim čisto zbog kontinuiteta, da se ministar bolje snađe, koja je rekla – sve su to gluposti, ispod 750 evra ne može biti kvadratni metar izgrađen u Beogradu.

Srpska radikalna stranka nije zaostajala u tome, Aleksandar Vučić kao kandidat SRS za gradonačelnika konsultujući se sa stručnjacima iz te oblasti, izašao je u javnost da će on kao gradonačelnik da se potrudi da obezbedi izgradnju jeftinih stanova na teritoriji Grada Beograda, govorim o 2004. godini, po ceni ne većoj od 350 evra.

Tada je počela kanonada napada na Aleksandra Vučića, kako je on jednak ili isti onome koji obećava kilogram hleba za tri dinara. Ta ideja je ostala očigledno zahvaljujući Aleksandru Vučiću koji je kao predsednik Vlade ponovo aktivirao tu ideju oko izgradnje jeftinijih stanova, nisu jeftini, za pripadnike snaga bezbednosti.

Šta je bilo zajedničko u svim ovim idejama? Na prvo mesto se osim cene stavljalo da će se aktivirati, odnosno angažovati domaća građevinska operativa, da će to biti i te kako značajan impuls za porast BDP, da će se koristiti domaći proizvodi, odnosno materijal koji proizvodi domaće fabrike i to je moglo recimo da se očekuje 2000. godine, kada je ova osnovna ideja izašla na svetlost dana. Jer, tada smo imali još dobar deo, skoro čitava privreda koja nije bila privatizovana i imali smo firme koje su do duše, bilo je i privatnih, ali većina njih je značajnih, one koje su mogle da se upuste u ovoj projekat, bile državne firme.

Posle toga, nakon privatizacije, teško je bilo da se poveruje da će moći tako da se koristi domaća građevinska operativa, odnosno da će se koristiti domaći građevinski materijal. Zašto? Zato što je došlo do različitih promena, velikih promena. Te firme koje su bile poput velikih giganata, kao što je „Rad“, kao što je „Ratko Mitrović“ itd. one su privatizovane, većina njih je devastirana, potpuno uništena, a proizvođači domaći građevinskog materijala istim putem, kao i građevinska operativa su krenuli kao građevinske firme. Posle kupovine bukvalno su nestale, ne postoje ili eventualno u tragovima, kao što su cementare.

Šta je ovde naglašeno kada je u pitanju izgradnja stanova u većim urbanim sredinama kao što je Vranje, Niš, Novi Sad, Beograd, kao što je priključena Sremska Mitrovica itd? Naglašeno je isto ovo da će to biti prilika za domaću građevinsku operativu, da će tu domaći proizvodi iz oblasti građevine biti u velikoj meri korišćeni. Krenulo se sa realizacijom tog projekta, da ne ulazimo sad u detalje da je dolazilo do odlaganja, prolongiranja, jer zakon nije bio donet na vreme, pa onda sa lokalnom samoupravom nije postignut blagovremeno sporazum, pojedinim lokalnim samoupravama, ali pojavila se prva izgradnja i početak gradnje u Vranju i, možete misliti, izvođač je turska kompanija „Tašjapi“, podizvođač je domaći, to je „Milenijum“.

Gde je sad čitava ta priča oko toga da će domaća građevinska operativa biti maksimalno iskorišćena? Kao podizvođač je angažovana domaća firma, to je „Milenijum“ koja, znate kad ste podizvođač, radite na minimumu zarade bez obzira koliko je želja svih nas da to bude drugačije, ali onaj koji je dobio posao, onaj ko izvodi taj posao, on određuje koliko će da plaća podizvođača.

Ovde je čudo veće sa činjenicom da je Srbija Republika, odnosno Vlada Republike Srbije investitor i ne može više da se objašnjava da je to međunarodni tender, koji jasno ima pravila da na tom međunarodnom tenderu mogu da se jave svi zainteresovani. Ovde se samo javio jedan izvođač, turska kompanija koja je dobila, bez obzira što je investitor Vlada Republike Srbije. Svugde je pravilo, investitor može da utiče i treba da utiče na onoga ko će biti izvođač. Čak, pošto je ovo lex specialis moglo se analogijom nekom ići da su ovo posebni uslovi i da ti posebni uslovi važe i za angažovanje domaćeg izvođača.

Zašto je ovo bitno? Domaći izvođač, naglašavam izvođač, angažovaće domaću radnu snagu, angažovaće domaću građevinsku industriju, kada je u pitanju stranac on će gledati da što jeftinije prođe, da ono što se ulaže za materijal kupi po jeftinijim cenama. Primera radi, prisutno je cement iz Albanije, jer je mnogo povoljniji nego cement iz Beočinske fabrike cementa, jer je povoljniji, jeftiniji nego što je to cementara „Popovac“ ili kako moj kolega Despot uporno napominje Kosjerić, jeste i Kosjerić, uvozi se iz Albanije, jer je to interes onoga ko izvodi radove da što jeftinije plati građevinski materijal, a to sve zavisi od njega i raspolaganja finansijskim sredstvima od strane izvođača. To je ono što je evidentno. Možemo mi sada da se ubeđujemo da je to po svim međunarodnim pravilima, da ova turska kompanija asfaltira put prema Tutinu, pa da zbog toga ta turska kompanija je dobila, ali kako objasniti da je vlasnik ove kompanije u martu mesecu bio priveden, uhapšen zbog davanja mita, kako to objasniti? Koji su to parametri uticali da bez obzira na to ipak ovaj izvođač ostane, a i dalje je podizvođač „Milenijum“.

Ima različitih priča i oko podizvođača, ali da sad ne širimo priču. Ono što je Srpska radikalna stranka insistirala i kada je donošen zakon i kada su u pitanju ove izmene i dopune, to je da se omogući što većem broju građana Srbije, ako već idete na tzv. rešavanje kadrovskih problema kada su u pitanju stanovi, onda ste mogli da stavite i profesore, mogli ste staviti mlade naučnike, lekare itd. To su sve mladi ljudi koji odlaze u inostranstvo, a konstatovali smo ovde da bi rešavanjem stambenog problema napravili veliki iskorak ka tome da ih zaustavimo, zadržimo ovde da žive, jer nije baš ni sjajno na tom Zapadu raditi i ne može tako lako da se dođe do stambenog prostora, pogotovo kada je u pitanju cena kvadratnog metra. Ova damping cena od 500 evra je povoljna za svakog građanina.

Šta je ovde još interesantno? Interesantno je da je sa ovom idejom nekadašnji ministar vojske, Dragan Šutanovac izašao u javnost da na mesto nekadašnje kasarne Vojvoda Stepa, naprave stanovi, koji će biti namenjeni oficirskom kadru Vojske Srbije. Tada se uradilo 70 stanova, koji su dodeljeni pripadnicima oficirskog kadra Vojske Srbije, možda su viši ili niži oficiri, kako vi ovde delite, ali oficiri su oficiri, profesionalna lica koja su angažovana u vojsci, oni su vojnici, generalno gledajući vojnici. Šta je bila tad, koji je tad model primenjen? Model da ti oficiri kod komercijalnih banaka podižu, kako kažu, povoljne kredite, država, odnosno Vlada je subvencionisala te kredite tako što je učestvovala sa 10%, gde je bila kamata 0,1% za one koji su korisnici stana, a na ove redovne kredite koji su uzimali od komercijalnih banaka bila je kamata 6%. To je tada promovisano kao veoma povoljno samom činjenicom da je iskorišćen prostor sa kojim je raspolagala Vojska Srbije i dat je za izgradnju stanova gde je smešten jedan određeni broj pripadnika vojske.

Tada je SRS isto govorila, zašto se pravi diskriminacija, zašto to nije obezbeđeno i pripadnicima policije? Nisu nas slušali, jednostavno to je bilo tada euforično stanje. Tada je obećavano od strane samog ministra i aktuelne Vlade, da će se sa takvom akcijom nastaviti tamo gde je god imovina sa kojom je raspolagala Vojska Srbije i gde su povoljni uslovi, da će se krenuti sa izgradnjom, s tim kao i ovde, da će u saradnji sa lokalnom samoupravom obezbediti povoljni uslovi za obezbeđivanje infrastrukture. Obećavano je da će to biti u Valjevu, obećavano da će to biti u Kragujevcu i tako redom.

Interesantno je ovo, zato taksativno navodimo, da se ovo sve manje-više u najvećem delu odnosi u periodu pred izbore. Neposredno pred izbore, godinu dana ili šest meseci. Kad prođu izbori, bogami veći deo ne da se ne uradi, nego se zaboravi. Računaju, narod preokupiran sa svojim problemima, sa rešavanjem osnove egzistencije, ko da će narod da pamti gde su sve obećali da će uraditi stanove.

Ovde se krenulo sličnom logikom. Ovde je najavljivano da će do kraja 2019. godine biti veći deo, odnosno veći broj stanova koji su najavljivani, da će gradnja biti otpočeta u svim gradovima, u Vranju, u Nišu, u Novom Sadu, u Beogradu, Sremskoj Mitrovici, a onda se blagovremeno obavestila javnost da će doći do prolongiranja u Novom Sadu, da u Beogradu treba da se nađe adekvatna lokacija koja će odgovarati, da će to biti pomereno za septembar mesec, govorim za ovu godinu, sada se već govori o oktobru mesecu i sve tako.

Sledeće godine, gospodo, u aprilu mesecu, koliko smo čuli, su izbori. Zamislite kakva je ovo snaga propagande kada se najavi da će većina oficira pripadnika vojske i snaga bezbednosti, imati mogućnost da po veoma povoljnim uslovima reše svoj stambeni problem. To, ide se logikom koncentričnih krugova kada su u pitanju glasovi, pa će oni koji su zainteresovani, sa svojim članovima porodice, u svakom slučaju u samom startu biti naklonjeni vlasti, jer im vlast omogućuje da po povoljnijim uslovima kupe stanove.

Možda mi srpski radikali ne bi ovako sigurni bili u ovoj tvrdnji, da pre neki dan nismo gledali nešto što je više za filmske žurnale, gde resorni ministar sa svojim saradnicima okupira gradilište ili mesto gde su smešteni radnici za izvođenje radova na Koridoru 10, to je okupacija, to je vazdušni desant izvršen, samo što je ovde sa automobilima.

Zamislite kakva scena, filmski žurnal. Danas je drug ministar ili drugarica ministar posetila Koridor 10, po ko zna koji put, N faktorijel, i sa svojim saradnicima obratila se radnicima i rekla – verujemo u vas, vi ste naša nada. Radnici nemaju blage veze, rade u privatnoj kompaniji, još da čudo bude veće, to je grčka kompanija koja nam pravi probleme na Koridoru, ne zaboravlja ministar to da kaže, ali pored nje, nećete verovati, glavom i bradom Drobnjak. Za divno čudo, meni delovao pred kamerama trezan, veoma trezan.

Drobnjak ide onom logikom, kada hoće da se vozi fijakerom, on ne razgovara sa konjem, nego sa kočijašem. I tako je uspeo preko Vučića da i on bude značajan faktor u tom filmskom žurnalu, jer to ostaje za veki vekova. Tako vam je to. Niko od nas, verujte, kada želite fijakerom da se vozite, ne znam koliko ste bili u prilici, pa nećete pitati konja vuče fijaker, pitate kočijaša. Tako i Drobnjak, za cenu auto-puta, za putarinu, pita Vučića, nije pitao resornog ministra, čak je resorni ministar rekao da to ne dolazi u obzir, pokazao netrpeljivost prema takvom ponašanju.

Međutim, kada je u pitanju obilazak Koridora, tu je Drobnjak. Gde je direktor Koridora, niko ne zna, nagađa se. Veća je tajna gde je direktor Koridora, da li je na Brionima ili Grčkoj, nego u kakvom će kompletu izaći resorni ministar pred radnike, odnosno u Skupštinu Srbije. To je veća dilema. I Srbija je bukvalno u situaciji da zbog svih životnih problema više razmišlja o tome – a gde je direktor Koridora?

Gde je problem u Koridoru 10? Problem je u tome što se sve podređuje propagandi. Ne možete, gospodo, tako da opstanete u Srbiji. Morate da menjate ministre u Vladi Srbije. Oni se bave ličnom propagandom. Uostalom, radi javnosti Srbije, ovde je malopre bio i lični fotograf ministra resornog. Zamislite dokle smo mi došli sa standardom, kad lični fotograf ulazi da bi slikao ministra. Nema veze kakva je tema, bitno je da ode ta slika u javnost. Bitno je da se neki ministri promovišu, a da li će Koridor 10, istočni krak profunkcionisati, pa kao da je to bitno, to je nekih 100 metara ili kilometar, kao da je to bitno. To su geolozi, geološka istraživanja rađena 2008. godine, to su krivi. Znate, struka nema nikakve veze.

Nikako da resorni ministar shvati jednu stvar. Nije ministar tu stručno lice da ide na teren, da svoju pamet pokazuje, koliko je pametna, koliko je stručna. Ministar je čovek domaćin. Ministar treba da obezbedi sredstva da projekat funkcioniše, a ne da izigrava nekog strogog policajca koji će pred kamerama da se obraća inženjerima, ljudima iz struke, a sama nema pojma o tome.

Hvala.
Reč ima sada prof. dr Zorana Mihajlović. Izvolite.

Da krenemo prvo od Predloga zakona, a doći ćemo naravno i do Koridora.
Priča o ideji, niko ne spori da su ideje postojale nekada pre, vi to bolje znate od mene, rekli ste – Milošević, Bogdanović itd. Ali, kad nešto ostane na tome da bude samo ideja, onda baš i nema neke svrhe od toga. Mislim da je mnogo važnije da ideja postane stvarnost, odnosno da se realizuje kroz određeni projekat. Pa, ova Vlada je, dakle, u realizaciji jednog takvog projekta koji, da, jeste nekada bio ideja, ali nekada je bio ideja, a danas je zaista realizacija.
I danas se stanovi grade. Ja mislim 8. februara, oni koji budu kupili stanove u Vranju, useliće se u svoje stanove, u maju mesecu sledeće godine useliće se u Nišu. Radi se već trenutno u Kraljevu i Kragujevcu. Izabrani su izvođači u Novom Sadu i u Sremskoj Mitrovici. U Beogradu očekujemo u oktobru. Tu ste jedino u pravu da se tražila lokacija i da su se čekale još određene procene nekih drugih institucija.
Kad već govorite o tome da, eto, neće biti dovoljno domaćih preduzeća, da se neće koristiti dovoljno domaća oprema, onda da vas podsetim, i kada smo branili ovaj zakon, u zakonu jasno piše, a opet i u realizaciji se to vrlo jasno vidi. Prvo, u zakonu piše – 80% mora biti najmanje srpska oprema. U svemu što se radi na svim ovim gradilištima preko 80% jeste oprema iz Srbije. Dakle, opremanje stanova je iz Srbije, proizvodnja je u Srbiji.
Drugo, kada kažete ko su to izvođači u izgradnji ovih stanova, Niš i Vranje koji su prvi počeli da se rade, u pitanju je tursko-srpski konzorcijum. Pri javnom pozivu javio se samo jedan izvođač i nakon toga su sklopljeni ugovori. Na svim drugim mestima, Kraljevo, Kragujevac, Novi Sad, Sremska Mitrovica, konzorcijumi su isključivo srpski. Potpuno je tačno, bez obzira sa koliko omalovažavanja govorite o tome, dakle, potpuno je tačno da to i te kako utiče i diže lokalnu privredu.
Dakle, imate izvođače iz Paraćina, Kruševca, Kragujevca, možemo da ih pročitamo sve, da bi prosto javnost znala. U Kraljevu je to „Grading“ iz Paraćina, kao nosilac konzorcijuma. Unutar tog konzorcijuma nalaze se firme iz Kruševca i iz Paraćina. U Kragujevcu je to „Ljuba invest“, nosilac konzorcijuma, a takođe nekoliko firmi, sve su takođe iz Paraćina, Kragujevca i Kruševca. U Novom Sadu je to „Orbis kompani“ Novi Sad i „Anzor inženjering“ takođe iz Novog Sada. U Sremskoj Mitrovici je to grupa ponuđača koji čine „Modular“ Beograd, „Tesla sistemi“ Beograd i „Kej“ Valjevo, a za nadzor je izabran CIP.
Tako da, ta priča, kad već govorite, ja razumem da vi tako dolazite do svojih političkih poena objašnjavajući kako Vlada daje sve strancima, a ništa od toga nije tačno i koristite se kao i u prošlosti vašim tzv. poluistinama, odnosno poluneistinama, kako više da ih nazovemo, ali zaista niste tu u pravu.
Drugo, kada govorite, još jedanput da potvrdim da je oprema i opremanje stanova koji nisu, ponavljam još jednom, socijalni stanovi, nego se prave po svim standardima energetske efikasnosti i svim standardima u izgradnji, najmanje 80% srpska, svuda je ovde mnogo više od 80%. To je što se tiče vašim primedbi na zakon.
Pomenuli ste, između ostalog, da je vlasnik turske kompanije uhapšen. Vlasnik turske kompanije zove se Emre, živi u Turskoj, nije nijednog trenutka bio uhapšen. Osoba o kojoj govorite, za koju smo i mi saznali jeste jedan od rukovodilaca unutar turske kompanije „Tašjapi“ i ja verujem da nadležni organi rade svoj deo posla, nema veze sa vlasnikom, što mislim da je važno, jer da je vlasnik bilo bi, po meni, tu problema.
Što se tiče priče oko desanta, kako ste vi to nazvali, moram da vam kažem nešto. Vi možete zaista, i to radite, i možda su naša osećanja obostrana u tom smislu, da govorite o meni šta god hoćete, možete da mislite o meni šta god hoćete, možete da se trudite na svakoj sednici Skupštine i van sednice Skupštine da govorite o meni šta god želite, to je zaista vaša stvar, mene to stvarno manje zanima, kažem, naša su tu osećanja obostrana, ali ono što nikada ne možete promeniti jesu rezultati koje neko napravi. Dakle, ja sam spremna svakog trenutka sa vama koji ciglu niste napravili, koji niste spavali na trasi, koji niste isprljali svoje cipele, koji niste napravili ili završili neki najteži deo auto-puta, uvek da izmerimo te rezultate šta je ko do sada uradio, pa da vidimo šta je ko napravio ili uništio, kao što ste vi, po čemu ste poznati i šta je neko napravio i izgradio.
Prema tome, ja predstavljam Vladu Republike Srbije, nema gradilišta na kojem nisam bila, nema gradilišta na kojem neću biti. Ono što želim da vas podsetim, možda čak i onako prijateljski da vam kažem, to je da kada tako govorite o radnicima i o svemu onome što se radi na Koridoru 10, ne radite vi protiv mene, vi
10/3 MZ/CG
direktno radite protiv radnika. Kao što ste isto tako, i uopšte ne znam kako ćete da izađete ljudima tamo između Pojata i Preljine da objasnite da ste protiv auto-puta, verovatno će oni da razumeju vašu argumentaciju da je bolje da nemaju auto-put nego da imaju, tako se isto odnosi i na Koridor 10. Ti ljudi jesu heroji, još nešto, ne znate, očito, na tim deonicama ne radi jedna kompanija, rade stotine kompanija. Ti su radnici, pre svega, stotine srpskih kompanija, to su naši ljudi, ljudi koji žive u Srbiji, ljudi koji tamo dan i noć na 45 stepeni tog dana rade.
Prema tome, sve što kažete, obraćajući se meni, verujte, kao da ste njih povredili.
Prema tome, da li vama smeta dal ja idem ili ne idem, bitan je rezultat. Bitan je semafor. Semafor kaže - 300 kilometara auto-puteva, rehabilitovane pruge, tri međunarodna aerodroma.
A šta ste vi uradili? Uglavnom ste uništavali. Po tome ste i bili poznati. Tako da nemojte meni da pričate o tome.
Ovaj zakon mi ćemo, kao što sam rekla, od ideje, napraviti od toga rezultat, kao i auto-puteve, kao i Pojate-Preljina, sve što smo do sada uradili. Hvala.

Hvala, gospođo Mihajlović.
Sada pravo na repliku ima Aleksandar Marković, pa Milorad Mirčić, na pominjanje predsednika partije i stranke. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Marinkoviću.

Prvo, 2003. godine nije bio Nenad Bogdanović gradonačelnik Beograda, nego, ako se ne varam, 2004, nakon lokalnih izbora, mislim, u septembru 2004. godine. Inače, kuriozitet je da je tad bio na snazi većinski sistem za izbor gradonačelnika Beograda, pa su žuti za izbore 2008. godine brže-bolje promenili način na koji se bira gradonačelnik, samo da Vučić ne bi pobedio. Jer, znali su i oni da Đilas nema apsolutnu šansu da na direktnim izborima porazi Aleksandra Vučića. Ali, dobro, to sad nije tema.

Ono što smo čuli da je cena stanova 500, nije 500 nego je do 500 evra. Dakle, velika je razlika u pitanju. Mi smo čuli da će u raznim gradovima ta cena biti i 400 i 430 i 450 evra. Dakle, nije 500, nego do 500 evra u protivdinarskoj vrednosti.

Međutim, predsedavajući, mi smo ovde čuli kako ovo nije zapravo nova ideja, kako su ovo stare ideje, kako je postojao niz nekih stručnjaka, nekih sposobnih i pametnih ljudi koji su predlagali ovo i ranije. Ja onda u tom slučaju moram da pitam - a što ti silni, pametni, sposobni stručnjaci nisu realizovali te pametne ideje? Zašto su morale da prođu godine i godine, decenije, čak? Dakle, tek sada, tek kada je Srpska napredna stranka preuzela odgovornost za vršenje vlasti u Srbiji, danas smo u situaciji da realizujemo ovaj projekat. Dakle, svi su bili pametni i sposobni, a niko ništa nije uradio, niko živ ništa po tom pitanju nije uradio. Topili su naše oružje, zidali neke zgrade po pašnjacima na Vračaru i tek danas, kada smo praktično na pola ovog posla, na pola ovog projekta, se jasno vidi ko je jedini u stanju da završi ovaj veoma ozbiljan i veoma odgovoran posao, a to je Vlada Srbije, na čelu sa Srpskom naprednom strankom, predvođena Aleksandrom Vučićem. Zahvaljujem se.

Hvala, gospodine Markoviću.
Sada pravo na repliku ima Milorad Mirčić. Izvolite.

Pogrešno ste vi ovo, gospođo Mihajlović, protumačili. Nije ovde centralno pitanje vi. Vi počinjete svaku rečenicu - ja. Latinski ego, to je koren egoizma. Postoji jedno pravilo u javnim nastupima - čim čovek izgovori "ja", tu niti rečenice, ni čoveka. Nemojte to da koristite. Vi sebe stavljate i izjednačavate sa radnicima, daleko bilo. Nikad vi niste bili ni približni tim radnicima. Ti radnici vama služe u marketing. I nemojte nama koji smo dugo u politici da pričate tu priču.

Otišli ste tamo da bi napravili lični marketing. Pripremaju se novi izbori, možda i rekonstrukcija Vlade, ko zna koji je motiv bio te grupe što je vas pratila. Možda je vaš saradnik Drobnjak otišao da se trezni? Ne znam, otkud znam šta može pijanom čoveku da padne napamet, to niko ne zna.

Ali, ono što vi ovde morate da priznate, vi se služite zamenom teza. Mi ovde razgovaramo na bazi realnih činjenica. Ovaj projekat, govorili smo vam, može da se izvede tamo gde lokalna samouprava može da da po povoljnim cenama lokaciju, može da da parcele. Ne tako što će država da kaže - mi ćemo uzeti. Mora to negde da se evidentira. A povoljne parcele su tamo gde je, pre svega, imovina Vojske Srbije, tamo gde su kasarne koje su devastirane, prazne stoje. To su dosta atraktivne lokacije. U Kragujevcu imate jednu od najatraktivnijih lokacija, u Novom Sadu imate atraktivnu lokaciju, u Valjevu imate atraktivnu lokaciju, u Nišu je "Stevan Sinđelić" jako atraktivna lokacija. To je vlasništvo države.

Mi govorimo na bazi realnih činjenica. Nema razloga da vi nekog prozivate da li je znao da napravi ciglu. Nikad u životu većina nas nije pravila ciglu. Možda vi pravite ciglu? To je nešto novo što otkrivate. Možda to radite, a možda ne radite. Možda ćemo gledati to u nekom filmskom žurnalu u narednom periodu, kako ministar pravi ciglu. To bi bilo veoma interesantno.