Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Ja bih se rado pridružio ovom pitanju koleginice Bukvić i molio bih nadležnu službu da taj odgovor koji njoj stigne prosledi i meni, jer mislim da javnost to vrlo zanima, kada je reč o aktivnosti naše Službe za zapošljavanje, zapravo čijem zapošljavanju ona više koristi?

Bilo kako bilo, u ovom terminu ja obično postavljam neka pitanja vezana za državu, Kosovo, odnose u regionu sa bivšim republikama i spoljnopolitičke teme. Ali, država se manifestuje i uspešnost i efikasnost jedne države se vidi kako na tim velikim, tako i na onim na izgled malim, ali samo u navodnicima malim i životnim stvarima.

U tom smislu moje, moje prvo pitanje, ovo je bilo samo pridruženo, ide na adresu Ministarstva ekologije, a i Ministarstva unutrašnjih poslova i tiče se ovih nemilih scena i incidenata koji se duže vreme dešavaju na raznim mestima u Srbiji, a naročito na Staroj planini i nekim mesnim zajednicama na Staroj planini. Scene su ružne i tiče se izgradnje mini hidroelektrana.

Ja sam postavio pitanje kada je Vlada ovde gostovala, ali je odgovor bio korektan, ali formalan. Sada bih voleo da od Ministarstva ekologije, a videćete zašto pominjem i Ministarstvo unutrašnjih poslova, dobijam konkretan odgovor na pitanje – šta se zapravo dešava u tim mesnim zajednicama na Staroj planini? Kako stoji stvar sa izgradnjom ovih mini hidroelektrana?

Za mene kao građanina i laika zaista mučno i ružno izgledaju te scene reka, a reke su jedna od naših blaga, kao i voda u ostalom, a nemamo mnogo tih blaga, dakle, kada su spakovane u cevi i postanu mrtve. Ali, to je sada slika mene ili nas kao običnih građana i laika.

Da li imaju stručniji odgovor? Kako stoji stvar sa izgradnjom mini hidroelektrana u parku prirode? Jasno je da su one zabranjene. Ali je meni odgovoreno od strane ministra, ali sada zahtevam pismeni odgovor, da je zakon donela prethodna vlast, da li su neka odobrenja i dozvole donete od strane prethodnih vlasti. To je sve moguće tako, ali to mene ne zanima.

Poenta je da mi ovde svaki čas i vrlo često usvajamo izmene i dopune zakona koje smo prethodno usvojili, posle mesec ili dva dana. Dakle, ako ministarstvo ima mogućnost da reaguje, neka reaguje. Ako mu fale zakonske mogućnosti, neka se pojavi ovde sa predlogom da se taj problem reši. Ako su investitori u pravu, onda neka zaštiti pravo investitora, ako nisu, neka raskine ugovore, obešteti te investitore, ako im pripada neko obeštećenje.

Dakle, tu se vidi šta je ozbiljna država. U tom smislu kažem da je pitanja i za MUP, jer te scene postaju sve mučnije i Boga mi, postaju sve nasilniji ti incidenti koji se dešavaju u kontekstu ove gradnje mini hidro-elektrana. Kažem, ne samo na Staroj planini, ali sada su te mesne zajednice Rakita, odnosno Topli Do nekako u centru pažnju. Dakle, šta se dešava, ali ne samo u tih par mesnih zajednica, nego kako stvari stoje, generalno sa tom temom.

Jeste to usvojeno svojevremeno u ovoj euforiji pod pritiskom ili sa obrazloženjem kako je to svetska praksa, evropski manir itd. ali na kraju krajeva, možemo izmeniti zakonsku regulativu ako zakonska regulativa sprečava. Ako je sve u redu, onda zaštiti investitore, ako ne, kao što rekoh, raskinite ugovore i da ne dozvolimo brukanje države na ovakav način. Slaba je uteha što je to tamo negde daleko. Što bi rekli, što je daleko bude i blizu.

Moje druge pitanje ide na adresu Ministarstva sporta. Takođe se tiče tih naizgled malih, ali zapravo važnih životnih stvari. Ministarstvo sporta o kome bi se moglo mnogo toga postaviti, ali pitam samo, evo dve stvari - kada je i da li i na osnovu kog elaborata je Ministarstvo sporta razmatralo i donelo odluku o podršci i izgradnji šest, ne govorim sada o nacionalnom stadionu, to sam već pitao za ovaj nacionalni stadion za koga mislim da je apsolutno suvišan i nepotreban, pogotovo što je reč o fudbalskom stadionu, čak i nezavisno od toga kako igra naša reprezentacija. Dakle, govorim o šest stadiona po Srbiji, u vrednosti od po 20-ak miliona evra u mestima gde fudbal gotovo i da ne postoji i gde je potpuno zamro.

Drugo, najvažnije pitanje - kako se dogodila da prvi put naša zemlja ne učestvuje na Univerzijadi? Čak i za vreme sankcija naši sportisti su učestvovali na Univerzijadi, sada su izostali. Mislim da je samo ovo poslednje, da ne govorim o fudbalskim stadionima i nekim drugim aferama vezanim za Ministarstvo sporta gde je dovoljan razlog da ministar sporta ili podnese ostavku ili da ozbiljno i debelo obrazloženje, mada sugerišem više ono prvo. Dakle, verujete, prvi put naša zemlja nije imala učesnike na Univerzijadi i mislim da je to skandal.

Hvala.
Reč ima Aleksandar Marković.

Zahvaljujem.

Predsedavajuća, drago mi je što predsedavate sednicom.

Dame i gospodo narodni poslanici, juče, dakle 9. septembra navršilo se 26 godina od jednog od najstrašnijih zločina nad Srbima u Republici Srpskoj Krajini od strane Hrvatske u tzv. operaciji "Medački džep".

Ovaj zločin poznat i pod nazivom "krvavi septembar u Lici" otpočeo je 9. septembra 1993. godine iznenadnim napadom Hrvatske vojske na podvelebitska sela u Lici, Divoselo, Čitluk, Počitelj i Medak.

Ova agresija Hrvatske je bila treća po redu agresija na Republiku Srpsku Krajinu od proleća 1992. godine, kada je Republika Srpska Krajina stavljena pod međunarodnu zaštitu mirovnih snaga UN, tzv. UNPROFOR. Prvo se desio napad na Miljevački plato kod Drniša 21. juna 1992. godine, kada je ubijeno i masakrirano 40 srpskih teritorijalaca i milicionera.

Zatim, pola godine kasnije, 22. januara 1993. godine usledila je agresija pod nazivom "Operacija Maslenica", odnosno napad na Ravne kotare u severnoj Dalmaciji, kada je ubijeno 348 vojnika i civila srpske nacionalnosti, a prognano preko 10.000 Srba sa ovih prostora. Mnoga srpska sela tom prilikom sa tog područja su potpuno uništena i spaljena, a posebno težak zločin bio je pokolj na Velebitskom prevoju Mali Alan kada su ubijena i masakrirana 22 pripadnika srpske vojske Krajne.

Nakon toga je usledio napad na „Medački džep“, kada je poginulo ili nestalo 88 Srba, od čega 46 vojnika, šest milicionera i 38 civila, od kojih 26 starijih od 60 godina, a među njima 17 žena i u ovoj agresiji su potpuno spaljena, opljačkana i uništena sela Medak, Počitelj, Čitluk i Divoselo. Za ove zločine u Haškom tribunalu optuženi su komandanti hrvatske vojske Janko Bobetko, načelnik tadašnji Generalštaba Hrvatske vojske, Rahim Ademi, komandant vojne oblasti Gospić i Mirko Norac, komandant Devete gardijske brigade. Janku Bobetku optužnica nije ni uručena jer je preminuo aprila 2003. godine, a Haški tribunal je septembra 2005. godine ovaj slučaj prebacio hrvatskom pravosuđu i to je bio prvi slučaj da Haški tribunal predaje neki predmet nekom nacionalnom sudu.

Posledica toga je da je Rahim Ademi oslobođen, a Mirko Norac je osuđen na, rekao bih, simboličnih sedam godina za dela nesprečavanja ubistava civila, pljačkanje imovine, ubijanja i mučenja ratnih zarobljenika, da bi mu kasnije Vrhovni sud Hrvatske umanjio i tako malu kaznu na šest godina, dakle, 2010. godine. Tokom samog suđenja čuli su se jezivi detalji i svedočenja o monstruoznim zločinima i iživljavanjima nad srpskim narodom, poput nabijanja žena na kolac, odsecanja glave, rasporivanja, bacanja žena u sopstvene kuće, a zatim spaljivanja i ostale monstruoznosti.

Posebno je važno svedočenje komandanta snaga Ujedinjenih nacija u Hrvatskoj, francuskog generala Žana Kota, od 19. septembra 1903. godine, nakon kompletnog obilaska ovog područja. On je tom prilikom izjavio: „Nisam našao znakove života, ni ljudi, ni životinja u nekoliko sela kroz koja smo prošli. Razaranje je bilo potpuno sistematsko i namerno“. Posledica ove agresije je i to što je ova oblast od tada potpuno opustošena. Prema popisu iz 1991. godine, u selu Medak živela su 563 stanovnika, ogromnom većinom Srba, danas tek 60, u selu Počitelj 307, danas troje, u selu Čitluk 129, danas troje, u Divoselu od 344 ljudi više nema nikoga.

Imajući u vidu da gotovo niko nije odgovarao za ove zločine, postavljam pitanje Ministarstvu spoljnih poslova – da li su do sada preduzete sve raspoložive mere prilikom bilateralnih susreta sa hrvatskim zvaničnicima, a u cilju pronalaženja i procesuiranja svih odgovornih za ovaj i ostale zločine?

Završavam u sledećoj rečenici, sve dok se to ne dogodi, sve dok se Hrvati ne suoče sa svojom prošlošću, dok ne prestanu sa svakodnevnom revizijom istorije, o čemu je pričao i kolega Komlenski, dok ne prestanu sa svakodnevnim gaženjem osnovnih ljudskih prava Srba i sa rehabilitacijom ustaštva, Hrvatska ne može da pledira da bude demokratska i evropska država. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Prelazimo dalje na rad.

Poslanici koji su sprečeni danas da prisustvuju su Nataša Mihailović Vacić i Snežana Petrović.

Nastavljamo rad.

Prelazimo na zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz tačaka 3, 4. i 5. dnevnog reda.

Obrazloženje nam je juče dao ministar prosvete Mladen Šarčević.

Molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu učinile da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika, saglasno članu 157. stav 2. Poslovnika.

Otvaram zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o patentima, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti topografija poluprovodničkih proizvoda.

Pitam predstavnika predlagača ministra Šarčevića da li želi nešto da dopuni u odnosu na jučerašnje izlaganje. Ne. Zahvaljujem.

Dajem reč Nataši Jovanović. Izvolite.

Hvala vam, gospođo Gojković.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedna oblast koja je veoma kompleksna i koja zahteva zaista pažnju kako celokupne javnosti, onih koji žive od posla koji se tiče autorskih prava, tako i svih narodnih poslanika, ne samo zbog činjenice da je ovo jedna u nizu izmena ovog zakona, već zbog toga što su pitanja koja tretira autorsko pravo od životne važnosti za opstanak mnogih grana i privrede, kulture, na kraju krajeva obrazovanja i svega onoga što čini život u Srbiji.

Gospodine ministre, došli smo do toga da je i ovaj zakon dokaz da je internacionalizacija srpskog zakonodavstva nešto što je nastavila i ova Vlada, baš kao što je i započela prva dosmanlijska posle 2000. godine. Bili smo i tada poslanici u Narodnoj skupštini i 2004. godine kada je donet prvi zakon u toj dosmanlijskoj vlasti o autorskom i srodnim pravima, dali smo niz primedbi i sugestija, baš kao što je to uradila poslanička grupa SRS i prilikom izmene ovog zakona i podneli smo preko 60 amandmana.

Da je to katastrofa za srpsko zakonodavstvo govori i činjenica da je i ovaj zakon, baš kao i mnogi drugi koji su rađeni po direktivama Evropske unije, a zbog javnosti da kažem da je ova izmena Zakona o autorskom i srodnim pravima urađena na osnovu osam od 10 direktiva i ne bi me začudilo, gospodine ministre, da u redovnom jesenjem zasedanju morate da dođete pred narodne poslanike sa još jednom izmenom, jer ovo ste predložili Narodnoj skupštini pre nego što je Evropski parlament doneo novi Zakon o autorskom i srodnim pravima, oni su to uradili u aprilu mesecu ove godine, na zahtev Gugla i vlasnika velikih kompanije koje su zapravo društvene mreže koje preovlađuju globalnim internet tržištem, ali o tom potom.

Eto kako mi donosimo zakone. Umesto da se ugledamo na neke slavne primere iz prošlosti. Jer, ako niste znali, gospodo narodni poslanici, među malo upućenima su pre svega kolega Martinović, koji je doktor pravnih nauka i upravno pravo mu je nešto što ima u malom prstu, pa moguće je i kolega Atlagić, koji je profesor Univerziteta, i neki drugi, kolega Stojmirović, da znate da je Srbija ovo pitanje u Kraljevini Jugoslaviji tretirala na osnovu Berlinske konvencije još davne 1930. godine.

Kasnije u posleratnoj Jugoslaviji, tada SFRJ, 1971. godine je Savezna skupština ratifikovala izmenjenu i dopunjenu Berlinsku konvenciju. Ona upravo govori o tome da države koje su potpisnice i koje su je ratifikovale ne moraju striktno svoj nacionalni okvir za autorska i srodna prava da primenjuju onako kako primenjuju neke druge zemlje koje su potpisnice, a vi ste, eto tako što vam se žuri i što mislite da ćete da uđete u Evropsku uniju, pa zato i pretposlednji član ovog zakona i kaže da će zakon prestati da važi ulaskom Srbije u Evropsku uniju, što nikada neće da se desi i mi ćemo učiniti sve da to sprečimo, dakle, donosite zakon za koji unapred znate da je osuđen na propast. Koliko je to, prvo, tehnički, pravno, gramatički nepismeno urađeno, videćete kroz amandmane.

Mi smo morali jedan po jedan stav u ključnim članovima zakonima da menjamo, da ispravno jezički, evo, i predsednik Skupštine gospođa Gojković, što je zaista najpohvalnije nešto, zalaže se za striktnu primenu srpskog jezika, mi smo morali da promenimo bukvalno čitave rečenice i stavove u zakonu, da prilagodimo našem srpskom jeziku. Najpre smo razmišljali, gospodine ministre, da jedan po jedan član zakona brišemo, jer su i velika udruženja, kao što je Sokoj, kojih se tiče ovaj Zakon o autorskom i srodnim pravima, tražila njegovo momentalno povlačenje.

Ne možete da sprovodite tzv. javnu raspravu, a da pravite selekciju koga ćete da pozivate, ko će da vam daje instrukcije, onaj ko se uklapa u stavove EU, aha, taj je za nas dobar da nam daje neke primedbe i sugestije, onda prođe jedan drugi krug, kažemo - super, mi smo to završili i sada donosimo zakon koji je nedorečen, koji je neprimenljiv.

Na kraju krajeva, gospodine ministre, vi ste ovde u celoj situaciji možda ni krivi ni dužni. Evo, ovde ima puno pravnika i advokata i ljudi koji su od te struke. Šta će vama oblast autorskog i srodnog prava u vašem ministarstvu? Evo, i vi se pitate.

Dakle, uopšte nije prirodno da autorsko i srodno pravo i patenti budu u vašem ministarstvu. To je pravna oblast. Evo, i gospođa Gojković je pravnik i advokat, kolega Mandić je tu iza mene, i još koliko ima pravnika u našoj poslaničkoj grupi, to je predmet koji se izučava na pravnom fakultetu, pravna oblast, jer zakon i kaže da on zahteva sudsku zaštitu. Zašto je ovaj zakon predložen ako se on krši da vidimo ko je su konsekvence za onoga koga krši? Ko će to da utvrdi? Utvrdiće sud. Zašto onda u ovom zakonu gospodine ministre, čitavi opisi sudskog postupka za eventualno kršenje autorskog prava? Pa, to uopšte nije predmet ovog zakona. Ako neko učini povredu autorskog i srodnog prava on mora da se nađe u sudskom postupku, a epilog toga videćemo kakav će da bude, a imamo razne primere iz novije istorije.

Da li treba da vas podsećam, mislim da je sada taj nesrećnik u penziji, prljavog, podlog plagijatora, tada je bio recenzent knjige SRS, bio je i profesor Atlagić, podli plagijator Stevan Lilić, redovni profesor je bio pravnog fakulteta, čitavu knjigu prepisao od slavnog profesora predratnog Pravnog fakulteta Laze M. Kostića administrativno pravo koje je knjižara Geca Kom štampala pre rata i pojavio kao svoj udžbenik pred studentima.

Mi smo pokrenuli sudski spor, žigosali u javnosti, ali ovim dosmanlijama to ništa nije smetalo, on je i dalje nastavio da hara. Možete misliti da su ti žuti nesrećnici prilikom bilo kog autentičnog tumačenja nekog člana Ustava, tog idiota konsultovali, taj koji je plagijator, koji je pokrao delo slavnog naučnika da on vrši autentično tumačenje nekog člana Ustava Republike Srbije.

Takvih primera, nažalost, gospodine ministre, e to je sad vaša oblast, je mnogo na pravnom fakultetu, i kad biste vi sad malo zagrebali, kada biste pogledali, videli biste da su svi oni išli na tu za njih kao srećnu okolnost kojim daje ovaj zakon da citatima ilustruju neku situaciju u svojoj naučnoj oblasti.

To jednostavno nije moguće, jer autorsko delo, nije moguće u smislu kako su to oni radili, istrgavši iz konteksta, prikazujući kao svoj naučni opus, jer zašto pojedini poslanici kažu - citiram, završen citat, nekome je to smešno, ali ako vi nečiju naučnu tezu, originalno delo, jer autorsko delo je duhovno delo jednog čoveka, to ne može da uradi ni kompjuter, niti životinja.

Da napravim jednu malu digresiju, možda ćete se smejati, ali stvarno je taj slučaj završio na sudu u Indoneziji sa onim selfijem makaki majmuna. Čovek mu je pomogao da postavi telefon, ali selfi nije njegov, tako da fotografija nije od majmuna, nego je od čoveka koji mu je pomogao da uključi aparat. A, ne, mi ovde imamo obrnutu situaciju, da ljudi koji su navodno moralni, koji drže do etičkog kodeksa, do profesionalnosti, zloupotrebljavaju nečiju građu, a to je i na kraju krajeva i građa koja je kulturno, etno i istorijsko nasleđe na najbrutalniji, najbezočniji način i to rade redovni profesori pojedinih fakulteta i univerziteta u zemlji. Zamislite, na Pravnom fakultetu koji treba da bude centar za zakonitost, za nešto što je princip u pravu i u poštovanju zakona.

Ovaj zakon ima mnogo nedorečenosti zato što sama definicija toga šta je autorsko delo ne daje za pravo nikome da pronalazi tzv. rupu u zakonu i da se poigrava sa tim. Upravo će ovaj zakon zato što nije precizan do kraja da dovede to toga da ćemo imati ko zna koliko, a možda ni jedan jer neko neće znati na koji način da brani svoje pravo pokrenutih sudskih sporova u građanskim parnicama, pred Upravnim sudom zato što ljudi neće znati kako da dođu do toga da zaštite svoje delo.

Vi ste sada rekli – u razvoju te IT tehnologije kod tzv. internet kriminala, kod razvoja tog sektora u našoj zemlji potrebno je da sve te ljude, pojedince koji daju nedvosmisleni doprinos da Srbija to ima kao jednu svoju veoma važnu izvoznu komponentu, a to su softveri, razni programi, da se ti ljudi zaštite.

To jednostavno, ovim zakonom neće biti moguće zato što ste vi prihvatili da donesete zakon po pravilima EU, a upravo ona Konvencija koju je potpisalo preko 170 zemalja u svetu o kojoj sam pričala, to su uglavnom sve zemlje koje su članice UN, lepo kaže da zaštita autorskog prava nema međunarodni karakter.

Objasnite mi sada, molim vas, neki čuveni fotograf, prelepih turističkih predela iz naše zemlje, evo to može da bude moj sugrađanin, Zoran Petrović, čuveni fotograf Dragan Bosnić ili neko drugi, kako da traži pravnu zaštitu svog autorskog prava pred nekim sudom, recimo u Britaniji ili negde drugo, u SAD, ako SNN, kažem hipotetički, ili neki drugi časopis preuzme njegovu fotografiju? To, jednostavno, nije moguće jer ti ljudi nisu zaštićeni. Evo, upravo kada nabrajate na početku šta je to sve autorsko delo, vi niste ni fotografiju prepoznali na način na koji su to oni od vas tražili, ne mogu svoje fotografije da zaštite ni u Srbiji jer u eri interneta raznih programa, moduliranja, svako dete će senčenjem, nekim dodatnim fotošopiranjem, tzv. kropovanjem ili tako dalje, tu originalnu fotografiju da modulira po svojoj potrebi i da je prikaže kao svoju.

Drugo, vi niste prepoznali ako ste hteli da budete moderni, ali ne kako vam to kaže EU, nego kako je realnost i mogućnost da se dela slična fotografisanju, a to su snimci iz ovih novih tehnološki opremljenih dronova prikažu kao autorsko delo. Nemojte sad da mislite da sve što stiže od EU je primenljivo na Srbiju. Nije, jer mnogi sporovi se vode, a mnogi ljudi nisu zaštićeni ni iz radnog odnosa za svoja autorska dela.

Zato je apsolutno neprihvatljivo, gospodine ministre, da ne ulazim sad u te pojedinosti da se nekome ograničava pravo korišćenja njegovog autorskog dela dok je u radnom odnosu i podneli smo amandman na to kod tog poslodavca u trajanju od pet godina. To jednostavno nije fer i nije korektno, jer znate, onaj ko radi za platu, radi to da bi radio posao korektno, ali da ste rekli – u periodu dok se štampa da publikacija ili tako nešto, evo konkretno kod ovih fotografa koji rade ove publikacije koje su namenjene tržištu i ne samo komercijalnoj upotrebi, nego jednostavno da ljudi imaju uvid u to šta se dešava u nekom delu zemlje.

Dakle, tu ste pre svega bili nekorektni prema tim ljudima, pa opet moram da pomenem i tog fotoreportera koji godinama vodi spor sa organizacijom u kojoj radi, u svom matičnom gradu u Kragujevcu, zato što su mu ukrali njegovo autorsko delo. I to traje i traje. Jednostavno, mnogi će doći u tu situaciju, kao što eto videli ste da to rade ti profesori pravnog fakulteta.

Ovaj zakon nije definisao problem koji imaju biblioteke. Mi u Narodnoj skupštini Republike Srbije imamo pravu riznicu bibliotekarske građe, jednog nasleđa koje ima Narodna skupština od svog postojanja i zaista, da ne zvuči pretenciozno zato što je u pitanju neko koga poznajem, moram da pohvalim rad gospođe Stojanović koja se potrudila da tu građu sistematizuje u nizu godina koliko radi taj posao.

Verujte mi da bibliotekari, ona to, sigurna sam, zna, ali u mnogim bibliotekama u Srbiji ne znaju kad su oni u stanju da krše autorsko pravo, a kada nisu, jer vi jednostavno kao građani dođete, član ste biblioteke i kažete – dobar dan – dobar dan, dajte mi tu knjigu na korišćenje. Naravno, vama je ta knjiga dostupna, a ta autorska dela dalje idu, eksploatišu se i to neverovatnom brzinom i inflacijom, kao, kako to sad popularno studenti kažu, rideri, skripte, a da to jednostavno nije moguće, jer taj neko je zaštitio autorsko delo.

Autorsko delo je zaštićeno i posle smrti autora u narednih, je li tako, 70 godina. Pa, kako je onda moguće da se vrše takve zloupotrebe? Zato što ni zakon do kraja nije definisao i da se lepo kaže tim ljudima dokle oni smeju da idu ne samo kada su u pitanju građani, nego i institucije, jer u institucijama ove zemlje preuzimanje i prenošenje određenih metodologija, određenih znanja je besplatno, odnosno ne plaća se nikakva naknada autoru, a i tu dolazi do mnogobrojnih zloupotreba, jer smo imali slučajeve da nama i pojedini zakonski predlozi dolaze sa korišćenjem nekih metodoloških, naučnih i drugih istraživanja koja su radili neki ljudi, a onda je to nekome palo na pamet, to su uglavnom radili ovi „žuti“ u svojoj vlasti, da to inkorporiše u predlog zakona ili na taj način nastupa koristeći naučna istraživanja od nekog pojedinca.

Gospodine ministre, nije zaista fer i korektno da se vama opet na grbaču i na leđa stavlja nešto zbog čega će biti veoma negativan odijum onog dela javnosti koji štiti autorska prava interpretatora, kompozitora, pisaca tekstova i njihove naknade.

Vi ste trebali, pre nego što je ovaj zakon došao u skupštinsku proceduru zbog naknade koja se plaća, koja naravno u minimalnom nekom iznosu treba da postoji, a ne da se dere koža našim preduzetnicima, da poslušate mišljenje i iz Udruženja poslodavaca Srbije, s jedne strane, a s druge strane da poslušate mišljenja vodećih ljudi SOKOJ-a koji su, kao što sam na početku ove rasprave rekla, tražili povlačenje ovog zakona iz procedure.

Vama je sada data ta mogućnost da vi potpisujete ugovor sa onim udruženjem koje će da vrši raspodelu prihoda. Šta će vama to, gospodine ministre? Što vi u to uopšte da se uplićete? Oni sami neka se između sebe dogovore.

Na kraju krajeva, ne treba ni tu da se pravi neki monopol ili neki lobi da bi se pokupio kajmak, odnosno taj novac. Oni treba da odluče ko će njih da predstavlja. Ono koje je većinsko udruženje neka konkuriše i neka kaže - mi imamo najveći broj članova, mi smo ti koji imamo legitimitet i mi smo ti koji treba da ubiramo prihode, a ne da se to radi na ovakav način, da onda sutra i vi kao ministar dođete u nezgodnu situaciju i vaše ministarstvo koje opet uopšte to ne treba da radi, jer vi ste sad došli i, pored toga što ovo nije vaša oblast, u situaciju da razmišljate o prihodima, jel tako, od muzičkog, tzv. dinara, odnosno od toga kako će on da se raspoređuje. Jednostavno, bolje vam je bilo, pošto vam je ovo striktno nametnuto rešenje iz Poglavlja ili direktiva, da povučete zakon.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje ministru je da li pokojnici imaju pravo na autorska prava? Da li, kada čovek umre, njegovi naslednici imaju neka prava na autorska dela koja je pokojnik imao?

Ja ću navesti primer akademske čestitosti Danice Popović, Ekonomski fakultet. O tome sam već govorio ovde, ali je ostalo nezapaženo.

Upravo zbog akademaca i njihove čestitosti ja sam u obavezi da ovo ponovim. Da li pokojni profesor Stojan Babić ima prava? Da li to što je on preveo udžbenik, mislim da su međunarodni ugovori ili ekonomija, zajedno sa Danicom Popović, bio redaktor, preveo 55% udžbenika, bio potpisan, da li je to njegovo autorsko delo? Ja mislim da jeste, a vi ćete mi posle odgovoriti.

Čovek je umro. Danica Popović je početkom, čini mi se, 2019. godine izbrisala prof. Stojana Babića iz svog udžbenika i kao prevodioca navela sebe i svoju asistenkinju.

Student je to otkrio da su oba udžbenika identična, da je pokojni Stojan Babić izbrisan posle smrti, da je njegovo autorsko delo izbrisano, a izbrisati tako nešto može samo moralna mizerija žute boje. Da li je to prekršaj?

Čak je Ivan Vujačić, predsednik Etičke komisije, otvorio postupak da se to utvrdi. Naučno-nastavno veće je od 80, 75 profesora je glasalo da se pokrene postupak protiv moralne akademski čestite Danice Popović, ali, gle čuda, univerzitet u komisiju uvrštava jednog člana sa Fakulteta političkih nauka. Sada vas pitam kakve veze ima politička nauka sa Ekonomskim fakultetom? To je suprotno onom što rade Siniši Malom. Za njega su tražili da svi članovi budu iz te struke, ali ovog puta može i obrnuto.

Dakle, mogao bih da vas pitam da li je naš univerzitet, odnosno te velike poglavice, žut? Mislim da ćete mi za ovo dati korektan odgovor.

Sledeće moje pitanje je o velikoj drugoj gromadi koja nas „progoni“ danima. Radi se o Dušanu Teodoroviću, profesor Saobraćajnog fakulteta. Ministre, da li je vama poznato da je obaveza profesora bila da 1999. godine drže nastavu? Da li znate da je prof. Dušan Teodorović pobegao u Ameriku? Video je od Sergeja Trifunovića, pa prepisao. Da li je to bežanje za vreme dok je imao obavezu da izvodi nastavu, prelazak na agresorsku stranu? To je uradio i Sergej Trifunović. Molio je molio, dok nije izmolio da pobegne na agresorsku stranu. To je uradio i Dušan Teodorović.

Dekan ga je upozorio. Pošto se on nije odazvao da drži nastavu, po pravilima ga je isključio sa Saobraćajnog fakulteta.

Sad vas pitam da mi odgovorite – da li je vama poznato kako je vraćen? Po onome što ja znam, to je Srbijanka Turajlić, ova druga moralna, treća moralna gromada iz ove žute pijavice, da ga je ona svojim dekretom vratila. Ona je, čini mi se, bila pomoćnik ili zamenik kod Gaše Kneževića.

Da li je moguće da one ljude koji su bežali na agresorsku stranu za vreme najtežih patnji države i naroda, bez obzira na političko opredeljenje, da li je moguće da neko dekretom vrati? Kakav to može biti akademski čestiti čovek i primer svojim studentima i kakav je to akademski primer SANU? Ja stvarno ne znam da li je to srpska ili američka akademija nauka? Pa, njega bi zbog izdaje i u američkoj akademiji nauka izbacili, bez obzira što nije izdao njihovu zemlju. Kod njih je princip – ko izda svoju zemlju, izdaće i njihovu. Da li je moguće da to bude akademik? Da li je moguće da ga vrate da bude profesor, posle bekstva na agresorsku stranu?

Za vreme rata važe posebna pravila. Ja sam bio osam puta u Narodnoj skupštini zato što sam bio narodni poslanik. Nisam morao, ali to je bila obaveza. Kada je radna obaveza važila za sve, mnogo narodnih poslanika je dolazilo u Narodnu skupštinu koja je bila ratni cilj. A, akademik koji nam tu govori o akademskoj čestitosti i o moralu, pobegao, pobegulja. Kako ga Jovo Bakić nije stigao? Kako ga Jovo Bakić nije jurio ulicama, ili su možda Sergej Trifunović i Dušan Teodorović u paketu trčali ulicama Vašingtona i Njujorka? Kako ih tamo Jovo Bakić nije negde našao? Kako ih nije ubacio u neko more itd, pored onog Kipa slobode? Slobode, Kip slobode u savezu država koji je eliminisao jednu ljusku rasu, to mi nekako ne ide, ali ajde. To je hipokrizija, kao i Jovo Bakić, kao Dušan Teodorović, kao Danica Popović.

Šta će da uradi Komisija za ispitivanje plagijata, to ostaje na njima. Ja se u to neću mešati. Ali, Danica Popović svakako ne može više da predaje svojim studentima, jer je pokojnog kolegu isključila sa udžbenika. Nema veće moralne mizerije od takve.

Dame i gospodo, Jovo Bakić je tri puta biran za docenta. Ja baš nisam profesor, ali sam čuo da se može biti dva puta. Sada je nedavno postao vanredni profesor, konačno. Gledao sam naučne radove na ovom međunarodnom sajtu. Našao sam Atlagića dva puta. Marka Atlagića sam našao dva puta. „Topson“, tako se zove sajte, ali Danice Popović nema sa ekonomskog fakulteta, nema Jove Bakića, nema ih. Znači, njihovi radovi ne vrede ničemu. Možda je rad Jove Bakića da me juri, njegovo autorsko delo je da me juri ulicama, ne samo mene. Možda je njegovo autorsko delo Pavelić. Samo je Pavelić puštao Srbe Dunavom i Savom. Posle njega je to uradi Jovo Bakić.

Ima li u ovoj državi države, ja vas pitam? Ima li u Ministarstvu prosvete težnje da se oni koji zagovaraju akademsku čestitost, a najgrublje krše, kazne disciplinski, zbog studenata, ne zbog mene? Kojem studentu predaje Janko Veselinović? Čitate li njegova dela, odnosno nedela? Pa, ja žalim studente kojima predaje Janko Veselinović. Šta od njega mogu da nauče?

Učitelji prvo moraju da nauče i stalno da uče da bi učili druge, da bi preneli znanje. Recite mi, koji transfer znanja, hajde neka mi neko kaže, koje preneto znanje može da prenese Janko Veselinović? Da je živeo u Istočnoj Nemačkoj, Poljskoj, pa ne bi mogao da učestvuje u društveno-političkom životu. Bio bi lustriran. Čovek koji je izlazio za vreme komunizma, koji nije bio moj poredak, i tražio da se ide korak dalje, da se određenim drugovima komunistima zabrani da govore, i on treba da predaje studentima, akademcima, čovek koji je izašao na Četrnaestom kongresu i rekao da se zabrani, pročitao spisak, video snimak, da se tim i tim drugovima zabrani da govore. To je neverovatno.

Ja verujem da ćete mi dati odgovore. Verovatno niste zaduženi za autorska prava na N1 televiziji, na Novoj S. Ja vas pitam – na koji oni način poštuju autorska prava? To su mediji koji su registrovani u Luksemburgu.

Prvo sam dobio odgovor od REM-a da oni emituju program iz Ljubljane. Slovenački regulator kaže – to nije tačno. Oni nisu registrovani u Sloveniji i ne emituju program. Znači, to je početni izvorni program, to je emitovanje, pružanje medijske usluge široj javnosti. To je emitovanje. Pa su me uputili na Luksemburg. Luksemburg kaže da oni tamo mogu da budu registrovani kao mediji, u Luksemburgu, da ne moraju da emituju program i da ga ne emituju za područje Luksemburga.

Sada ja vas, ministre, pitam – šta onda oni reemituju u Beogradu? Oni sebe smatraju prekograničnom televizijom. Kao neregistrovani mediji ne plaćaju ništa Sokoju. Koja autorska prava oni plaćaju? Ne plaćaju ništa REM-u, RATEL-u, ne plaćaju poreze. Oni se švercuju. Oni su piratska televizija. Njihov osnivač je u Luksemburgu. U Luksemburgu ne emituju.

Kaže – reemitovanje, to su ovi prekogranični kanali, recimo, navešću BN, RAI Uno, Eurosport itd. Reemitovanje je istovremeno preuzimanje programa, neizmenjenog programa, bez prekrajanja, ometanja, reklama itd. Reemitovanje je to, istovremeno preuzimanje programa. Znači, negde se emituje, pa se istovremeno ovde reemituje. Oni u Luksemburgu, ono što kaže luksemburški regulator i luksemburška vlada, ne emituju program. Samim tim odgovorom, sve je nelegalno. Nelegalno je 13 Sport klub kanala. Nelegalna je Nova S. Nelegalna je N1 televizija. Oni nisu luksemburški mediji, oni su piratski mediji iz Srbije koji emituju program sa Novog Beograda.

Vi kada hoćete da tužite N1 televiziju, dobijete odgovor da ne mogu da se tuže, samim tim ni za autorska prava, jer oni nisu registrovani kao pružalac medijskih usluga u REM-u kao elektronski mediji, nisu čak registrovani ni u APR-u.

Sada ja pitam – ko štiti prava onih koji su oštećeni u tom slučaju? Ne možete ovde da ih tužite. Oni čak prepravljaju neke druge prekogranične kanale, izbacujući strane reklame, ubacujući srpske. Znači, medij koji ovde radi na crno, koji REM-u, RATEL-u i Sokoju ne plaća ništa, ugrožava domaće medije koji su registrovani i koji žive od reklama i dodatno ih ugrožavaju time što emituju srpske reklame. Domaćim medijima SBB ne plaća ništa, ništa, čak neki domaći mediji plaćaju da budu uvršteni u kabl. Ono što je repetitor u emitovanju radiodifuznih usluga, to je kabl. Možete da birate, stubom ili kabl. Za program, kamermani, montažeri itd, autori, ne dobijaju ništa od SBB. Uzmu gotov proizvod i puštaju program, ništa ne plaćaju. Ovima ostaje da žive od te crkavice, reklame.

Sa druge strane, svojim lažnim prekograničnim kanalima, koji ne plaćaju ništa ovoj državi, plaćaju po nekoliko evra po korisniku, ispumpavajući pretplatu koju plaćaju građani Srbije. Domaći mediji ne dobijaju ništa, građani Srbije plaćaju lažne Šolakove prekogranične medije. To su prekogranični mediji „Junajted medije“, povezani sa „Junajted grupom“, Šolakom, a bogami, tu ima i „Dajrekt medije“, znači, povezani sa Đilasom.

Sad vas ja pitam, kad neko uzme, a još ubaci domaće reklame, i još ubaci domaće reklame, i još uzme 20 miliona, ja vas pitam onda - šta ostaje domaćim medijima nego da se gase? Oni stvaraju medijski pejzaž. Zamislite N1 televiziju, koja je strana, navodno, prekogranična televizija, koja je učestvovala i ponovo će da učestvuje u izbornoj kampanji i da stvara izborne političke uslove za političke subjekte prilikom kampanje i izbora. Oni se ne mešaju u luksemburške izbore, ne znaju ni kad su, ali se zato mešaju u srpske izbore, ne samo između četiri godine, ili dve godine, kad su izbori, nego u izbornoj kampanji. Recimo, u Americi, oni se pozivaju na Ameriku, u Americi tamo za Rusiju ako je na internetu nešto bilo, mešanje Rusije, itd. Ovde neregistrovane televizije utiču na stvaranje političkog miljea, stvaraju medijski pejzaž, itd.

Zamislite kad bi mi u Francuskoj otvorili televiziju i kažemo - mi smo prekogranična televizija, itd, i emitujemo program protiv francuske vlade, francuskih partija, još emitujemo i francuske reklame, uzimamo hleb njihovim televizijama, ja vas pitam koliko bi mi tamo trajali? Ni mesec dana. Ni dva dana. Sve bi nas pohapsili i tražili da se plati šteta francuskim televizijskim regularnim kanalima. Mi ovde, bojim se da nemamo. Mi se njima pravdamo zbog slobode medija, za koju oni govore da je nema, mi smo voljni da pustimo i neregistrovane medije, preko kojih se ispumpavaju pare.

Da li znate da su prihodi SBB-a u regionu 500 miliona evra, samo SBB, bez "Dajrekt medija", "Junajted medija", itd? I onda se pitate odakle Đilasu 619 miliona evra? Pitajte Šolaka koliko je para zaradio, ispumpao odavde? Kad plati lažnim prekograničnim piratskim televizijama? On je ispumpao novac, ispumpao dobit, a to se zove - kako? Pranje para i utaja poreza.

Zašto REM ne vrši svoje obaveze? Jer, on je u obavezi da isključi, da naloži SBB-u da isključi piratske kanale. REM to ne čini. Sada treba da se dopuni sa tri člana. I otuda uzbuna Đilasa zbog Šolaka, zbog prekograničnih kanala. Jer, ako se REM dopuni sa tri nova člana i ako počne da radi svoj posao, naložiće SBB-u da isključi te kanale, a onda više ne mogu da ispumpavaju pare. A onda moraju, s obzirom da su to prodali, ovde prikazuju gubitak, prodali su se "BC" partneru za 2,6 milijarde.

Ja vas pitam, kao preduzetnika, ko može da plati gubitaša 2,6 milijarde? Može onaj ko vidi ovu izlaznu cevku tamo negde napolju, može da plati 2,6 milijarde. Šta će biti ako REM počne da radi svoj posao? U ugovoru koji Šolak i Đilas imaju sa kupcem, verovatno, ako je došlo do greške u prethodnih pet godina, zbog čega trpi novi kupac, štetu mora da plati prethodna uprava. Znači, Šolak i Đilas. Otuda panika. Otud oni traže REM, ili REM ili ništa. Ako im damo REM, bićemo najdemokratskija država. Jer, REM treba da počne da radi svoj posao, i zbog autorskih prava i zbog pretplatnika iz Srbije, jer se novac ispumpava.

Svi mislimo da N1 televiziju finansiraju Amerikanci. Ne, nju finansiraju Srbi. I novinari N1 televizije odakle dobijaju platu kad nisu registrovani ovde? Iz Luksemburga? Hajde da proverimo. Nije tačno. Jugoslav Ćosić je napravio parafirmu "Adria njuz" iz koje isplaćuje novinare da ne bi ostali bez plate. Kako se to zove? Da li vaša firma može da isplaćuje radnike treće firme? Naravno da ne može, jer to je ispumpavanje kapitala i dobiti.

Šta radi poreska uprava? Šta rade sve te policije itd? Daj da jednom stavimo tu tačku na pljačku. Hvala.

Izvolite, ministre.

Poštovani poslanici, poštovani predseda-vajući, naravno da je u nekom delu i nelogično otkud ja ovde na ovom setu zakona. Ali, u velikim državama ovu problematiku rešava posebno ministarstvo. Naša država Srbija nije toliko velika da bi imala još desetine ministarstava, tako da veza sa Ministarstvom obrazovanja, pre svega nauke, je u zoni patenata i delu intelektualne svojine koji se odnosi upravo na naučni rad. Ministarstvo kulture i mnoga druga ministarstva participiraju ovde u ovom poslu. Kao i kada su u pitanju žigovi, to je privreda, industrijska svojina. Ima tu puno polja, tako da je pitanje da li je ova agencija najbolje uređena, i to pitanje treba da postavimo sami sebi.

Ja sam ovde valjda zbog toga što imam najduži staž, duži od opozicije. Zato sam češće ovde sa vama. Tako da ne zamerite.

Ono što je bitno, Zakon o elektronskim medijima je nešto što treba da odgovori na većinu ovih vaših pitanja, ali kada je u pitanju Sokoj i druga organizacija, oni ni sada nemaju razloga, po starim propisima, da ne tuže za autorska prava i korišćenje. Znači, sve ove asocijacije koje ste pomenuli i te kako treba da odgovaraju svojim upravnim odborima zašto ne potežu tužbe i ne naplaćuju svoje obaveze. Za to ja nisam odgovoran, pošto su sve to nezavisna tela, kao što znate.

Ja bih više odgovarao na prvi deo vašeg izlaganja, koji ima veze sa autorskim pravima. Ovo pričam vrlo pouzdano, zato što je do mene došao snimak čitave procedure događaja koji su bili na Ekonomskom fakultetu.

Prvo da upoznam ovaj veliki dom da je deo opozicije, uključen sa delom tzv. akademskog sektora, koji ne poštuje Zakon o visokom obrazovanju, gde ne može da se dešava politička događanja u bilo kojoj ustanovi, od vrtića do fakulteta, i to piše, a onda rukovodioci tih ustanova mora da preduzmu mere propisane zakonom. Znači, u nekoj trećoj ruci, ja sam opomene dao u smislu razgovora sa tim ljudima. Kada se bivša rektorka, koja je postala rektor nogom u vrata, nikad izabrana, pojavila "Jedna od pet miliona", gospođa Bogdanović, obratila se megafonom sa zgrade Filozofskog fakulteta. Na moju izjavu da ne može to da se radi na fakultetu, sišlo se na plato. Hajde, ako je to neka vajda.

Takođe, Galjina Ognjanov je profesor na Ekonomskog fakultetu koja je koristeći fakultetski mejl pozivala ljude na demonstracije, što je čista politička priča. Znači, ja pitam organe Ekonomskog fakulteta - šta su preduzeli, i to ih pitam javno?

Druga stvar, događaj koji se desio, koji ste vi delom pomenuli, jeste tačan, jeste da je neko uzurpirao tuđa autorska prava, ali desilo se da su studenti na tribini koja treba da se bavi akademskom čestitošću, jer studenti pripadaju takođe mom ministarstvu, ja sa njima imam najbolji mogući odnos, treba da ih i zaštitim u nekim situacijama, što i činim, su držali određeni prostor i vi ste pomenuli profesora Todorovića, akademika, koleginicu Popović, ali neki čudni novinari, čudan svet se tu prikupio. Tribina gde je ona bila moderator se nije bavila temom čestitosti, nego se bavila čistom politikom, vređajući profesora Đurišina, vređajući sve ono što je njima palo na pamet. Dotični profesor akademik sa Saobraćajnog fakulteta Teodorović je studentima objašnjavao kako treba da priznaju genocid u Srebrenici i takve stvari. Znate, da ne pričam o tome, a što veze nema ni sa čim normalnim u ovom životu. Znači, ne možete doći u jednu ustanovu i baviti se takvom flagrantnom politikom, gde mladi ljudi nisu to prihvatili, potpuno su reagovali drugačije.

Dotični student master studija, jedan od najboljih studenata Ekonomskog fakulteta, koji vodi sve kompanije koje se na tom fakultetu osnivaju, shodno juče onoj teoriji kada smo govorili da ne treba dualno obrazovanje, pa oni imaju preko 300 kompanija sa kojima rade, preko 400 mladih studenata je taj momak uputio na rad u kompanijama i dao zaposlenje. Oni su preteča toga. Ima tu izuzetno kvalitetnih mladih ljudi, među kojima je Aleksandar Jakšić, student, pri završetku master studija sa 9,4 prosekom i sa desetkom na master studijama. Znači, izuzetan momak, budućnost na pravi način i rodoljub.

On se uključio na toj tribini i osporio je profesorki način takvog rada i ponašanja. Pošto se figurativno izražavao, pošto je u Srbiji teško dokazati kada nešto kažete figurativno, sam sam osetio toliko loš odjek javnosti kada sam se nekad figurativno izrazio, a ne bukvalno, jer su onda slobodno svi prevodili i pravili svoje konstrukcije, da je on čuo da i ona zna da da ocenu mimo kabineta, pošto je ona studente vređala. Oni su dali dokaz i imam snimak toga. Ne pričam vam ništa iz glave, i to je bilo na Etičkoj komisiji fakulteta, gde je traženo da taj student bude izbačen sa fakulteta od strane profesorke Popović.

Studenti su vrlo lucidni bili, uzeli su taj rad, propustili ga kroz softver za antiplagijat i dokazali po istoj metodologiji, kojim su radili rad ministra Malog, da je taj rad 70% plagijat, a možda i više.

Naravno da se došlo dotle da je većina Ekonomskog fakulteta, koja je na normalnoj strani, znači, pravde, istine, i normalnog akademskog ponašanja, zaista je bilo čestito, ali način formiranja te komisije je malo sumnjiv, to se slažem sa vama, i lobiranja u okviru Nacionalnog saveta za visoko, koje daje četvrtog člana.

Studenti su se požalili Nacionalnom savetu za visoko oko izbora tih članova koji su lični prijatelji pomenute profesorke, te tu nema mnogo razloga za priču o čestitosti, ono sve što pričam, apsolutno sam upoznat, i pratim događaj i slučaj.

Ovo drugo što ste izneli, takođe, sam dobio iste informacije, sa više mesta, i dao sam pravnoj službi, biću aktivan čovek i reći ću ono što trebam da kažem, a to je da li je tada neko na funkciji u to doba Gaše Kneževića, pokojnog, Srbijanka Turajlić bila državni sekretar ili zamenik, nešto u tom svojstvu, ona je čujem nekakvim dekretom vratila prof. Todorovića na nastavu. To ne može izvršna vlast. Kada bi ja to uradio, pa, ja bih bio na Terazijama vešan. Zamislite, ministar iz izvršne vlasti da postavlja profesore i vraća dekretom i da bira dekane. Pa, ja bih autonomiju visokog obrazovanja pregazio bagerom. To ne može. To je protivzakonito.

Videćemo tačno, kada budemo ustanovili pravne činjenice, čak ne znam, koji je zakon u to doba za visoko obrazovanje to radio, ali nijedan nije nikada to dozvoljavao. Tačno ćemo utvrditi činjenice kad se desilo, profesor je mogao da ode, njegova stvar, otišao gde je hteo, u Ameriku, ali govorimo o povratku i načinu vraćanja na Saobraćajni fakultet. Ako je tačno sve ovo što govorite, i što sam ja u fazi istraživanja, onda je to protivzakonito. Govorim klauzalno, da mi se ne spočitava da sam već rekao da je suva istina, rekao sam da se istražuje, i da su to dužne pravne službe Ministarstva da rade i da obaveste javnost.

Tako da, ima tu mnogo toga, ne bih komentarisao radove pojedinih ljudi koji su vrlo glasni na ulici o tome kolika je njihova čestitost, doprinos Beogradskom univerzitetu, radovima na SCI listama, vi to znate mnogo bolje od mene, zna prof. Atlagić možda i najbolje, ali bi valjalo da i javnost jednog dana sazna, koliko je čiji doprinos, vrlo često nula, ili jedan rad, vrlo retko ko ima ozbiljnije radove i čini dobrobit našoj akademskoj zajednici.

Ovo nije tabu tema, nije kršenje autonomije, ovo je zaista nešto o čemu mora i treba da se priča. Znate zbog čega, zbog Aleksandra Jakšića i zbog svih tih mladih ljudi koji treba u nama da dobiju ozbiljne pedagoge i vaspitače, koji će stati na stranu istine.