Hvala, gospodine predsedavajući.
Moram da vam kažem da moram da priznam čudnim napomenama da time što mi stvaramo više prostora za naše mlade ljude da sutra mogu da pokažu šta i koliko umeju i da sutra mogu mnogo više rezultata da naprave zahvaljujući tom svom znanju nego što su mogli ikada pre, da postupajući tako, stvarajući te uslove mi nešto grešimo, nekoga zarobljavamo i da napravimo na taj način, kako ste rekli, upropašćene generacije. Apsolutno niste u pravu, apsolutno ne.
Dakle, pogledajte, da li je neko doživeo propast time što mu je omogućeno da nauči nešto više time što mu je omogućeno da savlada ono što je danas na svetskom nivou najmodernije moguće? Ja ne bih rekao. Da li je neko doživeo propast time što mu je neko stvorio okvir da može sutra da napravi posao na sopstvenu inicijativu ili tako što će da taj posao pronađe kod nekog investitora, i domaćeg i stranog? Opet ne bih rekao. Da li je neko doživeo propast time što mu je omogućeno da pored formalnog obrazovanja, koje jeste na dobrom nivou, i to pokazuje i činjenica da mi imamo državni univerzitet na Šangajskoj listi, dakle, ne može tamo bilo ko da stigne, samo neko ko je to zaslužio, stekne više prakse, da više onih praktičnih veština savlada tako da sutra može odmah, bez da mu je potrebno neko, sportskim rečnikom kazano, vreme za zagrevanje, nego odmah da počne da se takmiči sa ostalima, da ume nešto da sam napravi, ne samo isprojektuje, nego da dođe do finalnog proizvoda? Opet ne bih rekao. Nisu to putevi da neko doživi propast, već naprotiv, da napreduje.
Pogledajte Srbiju danas i te mogućnosti koje se pružaju mladim ljudima i uporedite ih sa svim onim što su imali, odnosno nisu imali, od mogućnosti pre nego što su krenule ove mere na kojima mi radimo već nekoliko godina unazad. Šta je loše, šta je pogrešno u tome da vi imate pre svega dobar stub za onoga ko hoće da investira u Srbiji? Šta je pogrešno u tome što na taj način obezbedite doslovce hiljade radnih mesta, svaki put, u svakom koraku koji podržite ili tako što ćete voditi računa da naši ljudi imaju onaj nivo kompetencija struke u onim oblastima koje su potrebne da bi posao pronašli lakše ili tako što ćete motivisati nekoga sa dobrim kapitalom, a vrhunskom tehnologijom da ovde dođe?
Dakle, šta je pogrešno u tome što mi danas za te mlade ljude, kada smo pričali o ovim veštinama koje se stiču kroz dualno obrazovanje, obezbeđujemo 75 do 90% poslova za učenike koji su završili te programe? Jel loše nešto u tome da mlad čovek danas na taj način pošteno može da zaradi i da obezbedi sebi sopstveni dinar, da ne zavisi ni od roditelja, ni od bilo koga drugog, ako hoćete, i iz zemlje i iz inostranstva, da može čovek da ima nešto sa čim može da raspolaže, neka sredstva? Dakle, to je upravo obezbeđeno kroz ove programe koje smo mi usvojili ovde.
Sada hoćemo da dignemo još lestvicu više, pa da na onom najvišem nivou obrazovanja postignemo slične efekte, da mladi ljudi dođu u kontakt sa kompanijama koje imaju proizvodnju, i domaćim i stranim, bez ikakve razlike, da savladaju sve ono što je danas trend, sve ono što je danas aktuelno, sve ono što danas konkuriše na tržištu, pa kad to nauče, da mogu odmah da ga primene, odmah, onog momenta kada diplomiraju oni nešto umeju i da rade.
Zar to nije mnogo bolje nego da se okrećemo u neka vremena kada, hajde što nije bilo perspektive i nije se moglo doći do posla zato što su ovi iz žutog preduzeća na hiljade firmi pogasili, na stotine hiljada ljudi izbacili na ulicu da se snalaze kako znaju i umeju i kad kažu nije to danas dostojanstveno, verovatno misle da je bilo dostojanstveno u njihovo vreme što su stotine hiljada ljudi ovako izbacili na ulicu, pokazali im rukom prema kontejnerima i rekli – sad vi vidite šta ćete i gde ćete. To je bilo dostojanstveno? Treba li da se ugledamo na taj period? Na to odsustvo bilo kakve perspektive i bilo kakve šane i da kažemo – tad je bilo nešto drugačije i bolje, nije dobro danas kada mlad čovek može odmah da konkuriše na tržištu rada i kad ima gde a kad ima i sa čim, kad stekne više tog praktičnog znanja.
Nekada čovek je mogao da bude fantastičan student, fantastičan student koji ume da odgovori na bilo koje pitanje profesora, da ume da objasni svaku lekciju koju sluša, da ume da reši bilo koji zadatak, ali počne da zaista radi i nauči da zaista radi tek onog momenta kad se negde zaposli, pa prođe neki pripravnički staž, pa nešto nauči i on je toga svestan i toga su svesni svi. Zar nije bolje da pružite tom mladom čoveku šansu da ne nastupa kao apsolutni početnik na tržištu rada, nego da kaže – tokom tih studija naučio sam i to da konkretno radim i baš u preduzećima koja imaju profil poput vašeg ja sam imao dragoceno iskustvo u trajanju od godinu, dve, tri godine. Pogledajte moj CV šta sam sve radio, šta sam sve naučio. Takav čovek može odmah da se baci u vatru i odmah da radi ne za pripravničku platu, nego za ono što se smatra platom, evo, primera radi, inženjera, pominjali ste neke inženjerske fakultete. To su samo dobre stvari i ne treba to niko da predstavlja zbog toga što bi želeo da kaže da bi i on verovatno nešto drugačije i bolje ponudio kao loše, nije to loše, to su samo dobre stvari.
Elektrotehnički fakultet, primera radi, zaista je uvek vodio računa o praksi. Ali, zašto bismo mi sad rekli, e ne valja da ponudimo još više prostora za praksu, e, ne valja da mi ponudimo još više praktičnog iskustva? Ma, valja. Valja i Elektrotehničkom fakultetu, ali i mnogim drugima.
Ministar koji je ovde obrazlagao Predlog zakona kazao je vrlo jasno, neki to možda nisu slušali pažljivo, upravo sa različitim institucijama koje podrazumevaju i visokoškolske institucije u našoj zemlji radilo se na predlogu zakona na ovim rešenjima i te su institucije ne samo učestvovale nego stale iza predloga, rekle da, ovo hoćemo, ovo nam treba, ovo je korisno i nama kao ustanovama, ali i našim studentima, ovo je korisno na kraju krajeva i tim kompanijama. Omogućava da sa njima svi sarađuju bolje i da bude napravljeno bolje rezultata i za učenike i za fakultete, a i za te kompanije, ne treba od toga bežati. Ima tu kompanija i domaćih i stranih.
Evo ko je sve učestvovao u tome, koje su sve visokoškolske ustanove stale iz ovog predloga zakona, dakle, neposredno se za njega založile i na njemu radile. Čitao je to i ministar, ali da se podsetimo. Tu je i Mašinski fakultete Univerziteta u Beograda, Ekonomski sa istog univerziteta, tu je „Institut Mihajlo Pupin“, Fakultet iz Vrnjačke Banje, Elektronski fakultet u Nišu, tehničke nauke Novi Sad, brojne druge institucije. Sada sam pročitao samo ove koje se odnose na fakultete i koji su ovde izlistani, a ministar je govorio i o drugima koji su i više nego zainteresovani za ove programe.
Dakle, nije tačno da će bilo šta biti upropašćeno, naprotiv. Kada ovu vrstu prostora pravite vi mladim ljudima u Srbiji, otvarate vrata da mogu nešto što pre nisu mogli i to podrazumeva i lakše zaposlenje, ali i za onoga ko hoće da započne sopstveni biznis. Pa, zamislite koliko je tek u tom slučaju iskustvo dragoceno. Eto, do juče završio je fakultet, bio je odličan student, sve je lekcije savladao, ali nema praktičnog iskustva, ima veliku želju, ima i dobru ideju, započeo bi sopstveni biznis, koliko će mu vremena trebati da uopšte počne da se bavi time? Koliko će mu trebati da ispita tržište, da se informiše kod drugih koji su u tome što bi on voleo da radi, čime bi on voleo da se bavi već angažovani?
Koliko ćemo to samo da ubrzamo onog momenta kada formiranog stručnjaka, ali i sa iskustvom, pošaljemo na tržište rada sutra. Tim ljudima koji hoće da započnu sopstveni biznis to je pre svega korisno i zgodno. Da takvih ljudi ima i da nisu svi, u tome takođe grešite, orijentisani ka nekom odlasku u inostranstvo, mada činjenica jeste, postoji mnogo zemalja u kojima su prosto uslovi bolji nego što su u Srbiji, verovatno će uvek i biti, a ne verujem da će ikada Srbija moći da konkuriše, ne znam, nivou plate Sjedinjenim Američkim Državama.
Bez obzira, može Srbija da bude mnogo bolja sutra nego što je Srbija danas, kao što danas već svakako jeste drastično bolja nego što je bila juče ili tek nekoliko godina unazad. Možemo mi ovde da popravljamo uslove za naše ljude, ali ti mladi ljudi bez obzira što uvek negde u svetu postoji bolje, hoće i ovde da rade, mnogi od njih.
Kako bismo inače popunili prostor u naučno-tehnološkom parku na Zvezdari? Gde bismo našli ljude? A našli smo ih zato što su se ovde školovali i ovde rešili da hoće da rade i onda otišli u te uslove koji su obezbeđeni u okviru tog tehnološkog parka. Upravo zato što ti ljudi hoće da probaju, hoće da pokušaju u Srbiji i mnogi od njih jesu uspešni i to će biti siguran garant da će ovde nastaviti da rade.
Koliko, s druge strane, znate primera da su mladi ljudi baš zbog toga što vide, osećaju da je Srbija danas drastično drugačija, da hoće da ih podrži, da im pruži drastično više i kada je reč o uslovima, ali i kada je reč o subvencijama o kojima se priča često, koje jesu usmerene ka našim ljudima, što mnogi neće da priznaju, što mnogi bez ikakve potrebe negiraju. Zbog toga što vide da se država trudi oko njih na taj način i dolaze nazad. Otišli su nekada u inostranstvo ali su primetili, drugačija je Srbija danas, ima tamo mnogo dobrog prostora koga nekada nije bilo u vreme kada sam odlazio, pa se vratio. I, takvih imate sijaset primera upravo na nivou, recimo tog jednog parka, ali ne samo tamo, svuda po Beogradu možete da pronađete prostore koji predstavljaju inovacione centre, biznis inkubatore. Prostor koji je namenjen ljudima koji žele da započnu neki svoj biznis, iza toga danas stoji država danas i to finansira ne malim sredstvima.
Ali, da bismo došli do tih sredstava, podsetite se samo koliki smo put morali da pređemo u okviru različitih prepreka koje smo na tom putu savladali, da nađemo i dobre načine da što više investicija prizovemo ovamo. Danas kada neko kaže, pa da li ste time napravili zemlju zavisnu. Pa, čekajte, da li bilo koja država na ovom svetu došla do toga da se pokaje što je obezbedila više poslova, više fabrika, više ljudi, sebi pronašla radno mesto i obezbedila hleb na stolu. Što je to izabrala, umesto da svi ti ljudi nemaju nikakvu šansu, nikakvu perspektivu i nemaju gde da rade. To je elementarna stvar u ekonomiji.
Ne postoji zemlja na ovom svetu koja je uvek rekla, ja ću radije da mi ljudi nemaju šta da rade, nego da im obezbedim posao na neki način, ili da nekoga motivišem da posluje. Da li je otišao neko iz Srbije nakon 24 sata? Nije niko. Naravno, domaće kompanije svakako niste ni imali u vidu. Da li je neko od stranih kompanija otišao iz Srbije? Pa, nije niko, zato što ono što predstavlja ekonomski interes to je uvek dvosmerna komunikacija. Interes onoga ko hoće da negde otvori posao, i nekoga zaposli i interes onoga koji hoće da radi. I, dok mi obezbeđujemo uslove da u Srbiji u toj meri dobro i uspešno organizovano i tako dobro funkcioniše, to onda i traje.
Pričali smo toliko o onim subvencijama, mi ovde iznosili podatke. Ne treba u pokušaju da se bude politički grub preterivati. Prosečna subvencija po radnom mestu i za domaće i za strane kompanije je takva da se na nivou od 14 meseci isplati. Nije niko, ne zatvorio kompaniju za 24 sata pa pobegao i odneo, ne znam, novce i mašine sa sobom, nego ni nakon tih 14 meseci nije to uradio. Nama se sve to nego više isplatilo, a onda je nastavilo tek da isplaćuje dalje. Najviše se isplatilo, znate kome? Pre svega tim ljudima koji su na taj način do posla došli. Za njih nije bila razlika da li će imati platu, ne znam 600 evra ili možda 800 ako rade na nekom drugom mestu ili 1000 ako odu u neku daleku zemlju. Za njih je razlika bila ne nešto što može da se meri faktorom 1:1,3 ili 1:1,5, nego nešto što ne može da se meri, što je beskonačna razlika. Imali su nula prihoda. Nula posla. Nula dinara na mesečnom nivou za sebe i svoju porodicu, pa su došli do posla koji podrazumeva nekada 500, nekada 800 a nekada i 1000 evra, ima i takvih poslova u Srbiji danas. To je takva razlika da je apsolutno ne moguće bilo kakvim kalkulacijama zabašuriti koliko je to korisno. Srbija je i u tom pogledu zemlja koja se ozbiljno, odgovorno odnosi prema svojim sredstvima. Mi nismo izdvajali ni za jednu subvenciju onoliko koliko su neke druge države, pre svega države centralne Evrope. Preteruje svako ko kaže, da smo mi u tom pogledu nešto preterivali. Nismo nikad.
Neko danas uzme i kritikuje zašto se daje 10.000 evra po radnom mestu u Srbiji. Nije istina, prosečno je dosta manje. Prosečno je četiri, ali i deset u Srbiji nikada neće moći da se poredi sa 60.000 evra po radnom mestu, koje je, primera radi isplaćivala svojevremeno Slovačka. Ali njima se i to isplatilo.
Dakle, i to je nešto što, ne da može da se isplati, nego donosi mnogo koristi. Zamislite tek koliko smo dobro napravili mi ovde. Da li treba da poredimo sudbinu bukvalno stotina hiljada ljudi koji su imali nula posla, nula prihoda mesečno, nula dinara na stolu, sa situacijom u kojoj stotine hiljada ljudi imaju posao danas?
I ovi mladi ljudi o kojima govorim. Oni se danas takmiče sa svetom zahvaljujući onim ulaganjima za koje neko kaže predstavljaju propast, predstavljaju uništavanje generacija. Ne oni se takmiče sa svetom zahvaljujući tome što im se pruža prostor da mogu da budu konkurentni tom svetu.
Pričali smo ovde o novim master programima za taj nivo studija. Kada se primera radi, na jednom mašinskom fakultetu izučava studijski program industrijske revolucije 40. To je samo korisno. Nije to izgubljeno i uništena generacija šta god da ste rekli. Ne. To je generacija koja je sposobna da se takmiči sa svetom.
Kada se na elektrotehničkom fakultetu izučavaju napredne informacione, kako se kaže, komunikacione tehnologije u digitalnom domenu. Pa, to je opet nešto što je aktuelno na svetskom planu. Zahvaljujući znanjima koja tu steknu mogu da se takmiče i sa onim ko neko svoje rešenje pravi u tim čuvenim SAD, ali i u Indiji koju ne treba potcenjivati. I oni fantastične uspehe prave upravo na tom planu. Znate zašto? Jer su se bavili ovim stvarima na način na koji se bavi Srbija danas, jer su razumeli, što više prostora daš ljudima da pokažu svoju kreativnosti, da pokažu šta i koliko umeju, da više znaju, ali da imaju gde to da pokažu, više ćeš imati koristi sutra. Zahvaljujući takvom pristupi oni su napravili taj veliki iskorak. Zahvaljujući takvom pristupu i Srbija je danas drastično bolja nego što je ikada bila. I domaće kompanije imaju snažan interes da u ovome učestvuju, one već i učestvuju.
Greši svako ko nas potcenjuje, nas kao društvo. I kada je reč o našim firmama i kada je reč o našim studentima i o njihovoj perspektivi neće nju moći da ugrozi ni jedna domaća ni strana firma, ako je reč o ljudima, mladim ljudima koji pored toga što su puni energije budu i naoružani znanjem. Ne može to da se desi.
Ali, naše kompanije danas mnogo toga dobrog mogu da urade što je nekada bilo nezamislivo. Daću vam samo jedan primer. Nekoliko dana unazad ja sam posetio jednu uspešnu firmu, našu firmu, neću reći ime da ne bi neko optužio da reklamiram, ali nalazi se tu u Ostružnici. Reč je o ljudima koji rade ozbiljne stvari i pored toga što dosta čisto tehničkog inženjerskog posla odrađuju na dnevnoj bazi i zapošljavaju čini mi se 150 plus 60 radnika na dve lokacije. Oni rade na sopstvenom razvoju.
Za te potrebe angažuju mlade ljude koji upravo ovu vrstu prakse stiču i na nivou srednjoškolskog obrazovanja, ali i mladi ljudi na fakultetima koji se školuju takođe su im više nego potrebni i više nego korisni. I sa tim mladim ljudima koji dolaze iz različitih srednjih stručnih škola, pre svega tehničke orijentacije, ali i sa mladim ljudima sa Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Oni odlično sarađuju. I oni kažu – da imamo neposredan interes da ovakve programe podržimo da u njima učestvujemo.
I Mašinski fakultet može da da fantastične stručnjake. Što ih da više biće bolje, između ostalog i za tu firmu i firme poput te, da ovde mogu da rade sve ono što rade, ali da te svoje razvoje završe, da naprave prototip, modele u ovom konkretnom primeru na koji ja mislim, sve vreme dok govorim, savremenih vozila, pa da onda to i svetu ponudimo, da to bude nešto što po performansama prevazilazi ono što je najbolje u ovom trenutku na svetskom nivou, da nađete najboljeg proizvođača, a po ceni mu je potpuno konkurentan.
Te stvari mi možemo. Da li hoćemo? Naš je stav hoćemo. I baš zato što hoćemo i u tome smo ozbiljni, mi kažemo, hajde da uradimo sve što je potrebno da taj prostor obezbedimo kroz više prakse, evo ovako, u srednjim školama smo uradili već na nivou visokog obrazovanja. Evo, uradićemo onog momenta kada usvojimo ovaj zakon. Kroz pomoći, subvencije, kroz obezbeđenje prostora, kao što su ti naučno-tehnološki parkovi. Radimo već sve što može da da dobar rezultat.
Sigurno jeste opcija, mnogo toga već uradili jesmo, a tek ćete videti, kako se kaže, Bože zdravlja, kako nam bude bila dobra situacija u državnom budžetu kao što je sada, i kako bude bila vremenom sve bolja, kao što će sigurno biti, šta sve možemo da podržimo.
Zbog toga što na ovaj način postupa, Srbija Aleksandra Vučića jeste zemlja koju vi vidite na ovim čuvenim svetskim rang listama, što onim koje pokazuju kreditni rejting, što onim što pokazuju uspešnost u privlačenju finansija, ali i onim koje rangiraju kvalitet našeg obrazovanja. Na tim pozicija Srbija danas ima onaj rang koji nekada nije mogla ni da sanja. I to je razlika između ozbiljnog odgovornog pristupa i stalne borbe za rezultat i stalne borbe za to da se pokaže, ali u praksi pokaže, efekat onoga što radite, i onoga što postoji na drugoj strani što bi moglo da se svede na, eto, prosto, nešto malo priče, pošto je priča bar, rekli bi neki, besplatna.
Nas priča ne zanima. Nas zanima efekat, nas zanima rast, nas zanimaju veće plate koje će porasti, pričali smo o tome i koliko prekjuče, u narednih mesec ili dva na onaj nivo za koji su svi pričali Srbiji sem nas, ali svi sem nas, da neće biti nikada. E to nikada, za nas nikada nije bilo prepreka i za nas nikada nije bio razlog za odustajanje. Tuđe priče nikada nas nisu zanimale. Nas je zanimao konkretan rezultat i zbog toga to nikada postaje realnost u Srbiji danas. U tome je razlika između Aleksandra Vučića, SNS, sprovođenja principijelne politike i svega onoga drugog što je bilo, odmahivanje rukom, nešto malo priče, te koliko da prođe dan ili zapravo ne interesovanje za stvari, ako ćemo iskreno.
