Evo, prvo, ja se slažem sa vama kada je u pitanju negovanje srpskog jezika da možda moramo više da vodimo računa o tome, ali bih se vratio na neke konstatacije koje ste vi rekli.
Prvo, svakom zdravom razumu, naravno, posle 10 dana primene tog zakona ne možete da kažete kakav je efekat tog zakona u perspektivi u budućnosti, ali možete da se pohvalite time da, kad ste krenuli, kad ste doneli taj zakon 2017. godine, a počeli sa primenom 2019. godine, imate rezultat da veliki broj dece želi upravo da se upiše po dualnom obrazovanju i videla je prednost toga da se školuje po dualnom obrazovanju.
Samo jedna paralela sa Ministarstvom na čijem sam čelu. Nama je svakako u perspektivi vrlo bitno da znamo Strategiju ekonomskog razvoja Srbije, svakako nam je vrlo bitno da saradnja Ministarstva bude upravo sa Ministarstvom za obrazovanje, kako bi se obrazovni kadar u budućnosti obrazovao upravo po potrebama našeg tržišta i da imamo kvalifikovanu radnu snagu koja je potrebna našem tržištu.
Nama je kada je u pitanju opstanak i ostanak u Srbiji, dve ključne stvari, pored treće koja uvek se pominje, a to je materijalni položaj, jeste sigurnost posla i mogućnost da dobijete posao. Znači, to su tri stvari koje zadržavaju mlade u Srbiji.
Sad, naravno, kao država koji smo nasledili to što smo nasledili 2014. godine i sve ono što smo morali da uradimo, svakako nije bilo moguće da realno ko god priča o tome, očekuje da vrlo brzo izađemo iz svega toga. Naravno, urušavanje ne samo školstva u Republici Srbiji koje se dešavalo od 2000. do 2012. godine, već sve što je pratilo to, pa čak ako gledate i zdravstvo, ako krenete od toga da od 2003. godine smo imali zabranu specijalizacija u zdravstvu i da smo imali ozbiljnu, da kažem, prostor ili rupu u tome da od 2003. do 2012. godine nemamo ni jednog upućenog studenta medicine na specijalizaciju, mislim da ozbiljno govori o tom problemu koji će se desiti jednog dana u Srbiji, govori o neodgovornosti jednog dela vlasti tada 2003. godine koja je donela takvu odluku. To će direktno da se reflektuje na građane Srbije u nekom trenutku. U nekom trenutku će se sigurno pokazati i taj jaz generacija gde neće postojati dovoljan broj lekara.
Šta je bila želja i šta je bila intencija tadašnje vlasti, možemo samo da razmišljamo o tome, ali ono što je sigurno, to je da ćemo sigurno imati nedostatak lekara u nekom trenutku i da smo imali sigurno veliki jaz o tome da ti lekari, s obzirom da nisu mogli da imaju specijalizaciju ovde u Srbiji, odlazili su u inostranstvo da bi imali tu specijalizaciju. Na neki način je vezano upravo sa ovim obrazovanjem.
Dualno obrazovanje ne pruža, kao što ste vi rekli, sigurno garanciju nekome da će sigurno imati posao kada završi, ali u uslovima kada svi znamo da imamo vreme koje dolazi ispred nas, kada će biti potreno radne snage i ukoliko imamo priliku da znamo da je potrebno za neko radno mesto upravo to obrazovanje, sigurno kad se neko obrazuje po dualnom principu i ukoliko stekne praksu u toku svog školovanja, sigurno će imati prednost prilikom zapošljavanja i veću verovatnoću da će doći do tog zapošljavanja. Samo ako pravilno razmišljamo, ako pravilno planiramo i ako obrazujemo kadar u skladu sa potrebama tržišta rada, a sigurno u okolnostima kada imamo nedostatak radne snage, mi smo sada već na 10,3%, moram da vam kažem da ćemo mi sigurno u godinama koje sada idu ispred nas doći na jednocifrenu, sigurno će nam biti potrebno radne snage. Neko će pomisliti da je uspeh ukoliko mi postignemo dva, tri posto. Ne, ukoliko dođemo ispod 5%, to će pokazati da se nalazimo u alarmantnom stanju sa nedostatkom radne snage.
Mi sada moramo da reagujemo, mi sada moramo da školujemo upravo ono što je nama potreno. Pričao sam ovde sa kolegama iz Ministarstva prosvete i pričao sam o jednoj stvari koja nam se dešava recimo u Vranju. U Vranju imamo ili imali smo školovanje kadra koji nije bio uopšte moguće da se zaposli u Vranju. Znači, mi smo imali generacije koje su bili osuđene da onog trenutka kada završe školovanje moraju da odu iz Vranja. Srećna okolnost bi bila po državu Srbiju da su se oni zaposlili bilo gde u Srbiji, ali većina njih je tražila posao u inostranstvu.
Upravo ta politika koja je vođena od 2000. do 2012. godine dovela je do toga da se takve stvari nama dešavaju. Da bi izbegli tako nešto, mi moramo da radimo na tome. Nemoguće je da uradimo u godini dana, nemoguće je da se to uradi u četiri, pet godina. Da se stvari promene potrebno je sigurno deset godina da bi se nešto promenilo i da bi se osetilo na tržištu rada.
Upravo ovo što radi Ministarstvo prosvete od 2014. godine su ti koraci ka tome. Danas smo ovde za dualno obrazovanje u visokom školstvu. Siguran sam, s obzirom da to pričam iz zakona iz mog resora, da kada želite nešto dobro za ovu zemlju, vi morate da bude svesni da ćete negde da pogrešite i da ćete sigurno u skladu sa tim da menjate i da se prilagođavate novonastalim situacijama. Samo onaj ko ne menja zakone i ko čvrsto drži svoj stav i ko je sujetan u tome da kaže, da ja ono što donesem, a to su oni radi, verujući da zakoni koje su radili su najbolji na svetu, dovode do toga da ljudi odlaze iz naše zemlje. Na nama je da sve to promenimo.
Ovo je jedna od stvari koju upravo Koordinaciono telo za ekonomske migracije savetuje, a to je reforma našeg obrazovanja. Hvala.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Jesu, ministre Đorđeviću, oni pre vas bili lošiji od vas, ali i vi ste loši. Vi sada ovo sve što ste ispričali, kada vas slušaju ljudi koji znaju svoje sopstvene probleme i svoju sopstvenu muku, onda verovatno se hvataju za kosu i kažu – šta priča ovaj ministar?

Deset posto ili 11% nezaposlenosti, a koliko je među onima koji su skinuti sa liste nezaposlenih, koliko je onih koji su otišli na po dva-tri meseca da rade u Slovačku, Češku i Sloveniju i nemaju vremena da dođu da se prijave ovde u Nacionalnu službu zapošljavanja? Puno ima, nažalost. Evo, pitajte sve ove ljude koliko po opštinama u Srbiji takvih ima. Odu ljudi tamo lepo, i to ne rade oni za neke ozbiljne pare, rade za 500, 600 evra da bi mogli da eventualno 200 evra donesu kući. Tako se živi u Srbiji, gospodine ministre.

Vi kažete da su pohrlili mladi ljudi da se upisuju po dualnom obrazovanju u srednje škole. Znate li zbog čega se taj broj povećao? Zato što je minimalac za narednu godinu određen od 30.022 dinara. Vi se s tim hvalite, a minimalna potrošačka korpa je 37.000 dinara. I onda kažu, da, da, kolega Arsiću, 37.000, kaže vaša statistika. Mogli ste da im kažete da promene to. Vi kažete da je prekoračena, ne vi lično, magična cifra od 30.000. A kojom magijom će čovek koji prima 30.022 dinara da nadoknadi još onih 7.000 da bi živeo na osnovu minimalne potrošačke korpe?

Završavam, kolega Arsiću, samo još da kažem ministru ovo za lekare.

Vi pričate o lekarima koji nisu ranije dobijali specijalizacije. To je tačno. Znate li vi koliko sada lekara imate nezaposlenih? Znate li vi da i dalje ministarstvo ne daje saglasnost da se lekari zaposle? Jesu bile te dve akcije kada su se slikali sa ovim najboljim studentima medicinskih fakulteta, i u redu je, ali i dalje se ne zapošljavaju lekari. I dalje su lekari na birou. I dalje lekari stažiraju po dve-tri godine. O specijalizaciji mogu samo da maštaju.

Ovo vam je realno stanje, verujte. Nije ono što se na televiziji pojavilo – zaposleno 100 lekara, pa zaposleno 70 lekara. Svaka čast na tome. Ajmo malo i ono što nije na televiziji, ajmo malo ono što je u životu. Ajmo malo ono što je, kako žive ljudi koji dobijaju socijalnu naknadu, to je vaš resor. Kako žive sa invalidskim penzijama? Kako žive sa penzijama koje su 15.000 dinara? O čemu pričate vi, ljudi moji? Niko ne kaže da nije dobro.

Vi ćete sada odmah da kažete, čulo se danas ovde, mi smo protiv razvoja nekog zato što smo protiv ovog zakona. Kao što smo bili protiv gradnje Koridora, tako su nam rekli, zato što smo rekli – protiv smo leks specijalisa jer će Zorana ukrasti 300 miliona evra. I pre sedam dana dobismo informaciju u vestima – „Behtel“ dobio posao za 300 miliona evra, više nego što bi taj posao radili Kinezi, govorim o poslu na Koridoru od Preljina do Pojata.

Reč ima ministar gospodin Đorđević. Izvolite.

Prvo da raskrstimo što se tiče odlazaka i skidanja sa Nacionalne službe za zapošljavanje.
Ono što je zvanično i podatak koji jeste, jeste da je u prvih šest meseci našu zemlju napustilo 3.000 ljudi. Tri hiljade ljudi je tražilo i dobilo posao u inostranstvu i na taj način skinuto sa Nacionalne službe za zapošljavanje. Pričaju oni da postoji 50.000. Znate, vi možete danas da kažete i 100, bićete večeras na vestima N1, zato što oni jedva čekaju da čuju da neko kaže neku cifru koja njima odgovara, ili kažite: „Ua Vučić“ i bićete sigurno na N1. Ali, prava istina je 3.000. Ja se ne hvalim time. Za nas je poražavajuće ako ode i jedan. Ali, hajde da pričamo i da se suočimo sa činjenicama koje jesu takve kakve jesu. Znači, oni koji su se prijavili, koji su otišli iz države Srbije i rekli – mi smo našli posao i ne želimo da se vratimo, ima ih 3.000, a nije 50 i nije 100.000. E, mi moramo da se borimo i za tih 3.000 da se vrate i onih ranijih 3.000 koji su odlazili ranije.
Koja je sada razlika u odnosu na godine koje su bile pre nas? Sada mi želimo da potpišemo sporazume sa svim zemljama gde idu naši građani. Prvenstveno, ne želimo da ih pustimo da odu i da žive tamo pod nekim nekontrolisanim uslovima, da nemaju prava kao ti građani, već da insistiramo na tome da se ugovori potpišu ovde, da se garantuju ista prava kao građanima te zemlje i da brinemo o tim građanima, da znamo gde su. Njihovo pravo je demokratsko da žive gde hoće, a naše pravo je da se borimo da se oni vrate ovde i na tome ćemo da radimo.
Kada je u pitanju minimalac, minimalac u Srbiji bio je i 12.000, minimalac u Srbiji je podizan i tako što je potrošačka korpa bila mnogo veća od onoga koliko je povećanje bilo minimalne cene rada. Bilo je toga da je inflacija bila preko 10%, da je bilo kretanje kursa preko 10% i da se u takvim okolnostima hvalilo time što su povećali minimalac 3% ili 5%. Mi smo sada podigli minimalac 11,1%. Realno, pod najrigidnijim računicama koje hoćete da napravite, cene troškova života u Srbiji su porasle nešto ispod 6%. Znači, mi realno gledamo da povećamo standard naših građana.
Rekao sam i sindikatima – pa, nemojte, molim vas, mi nigde ne krijemo neke pare, mi prvi put govorimo transparentno i govorimo ono šta imamo i želimo da rasporedimo sa svima. Želimo da damo i za minimalac, želimo da povećamo i plate i želimo da damo i u penzije. Ali, sve to da se kreće u realnim okvirima i da bude više od onoga koliko su troškovi života. U jednom trenutku mi ćemo sigurno da dostignemo minimalnu potrošačku korpu, ali opet vam kažem, to je samo prvi cilj, ići ćemo mi i dalje, ali lestvicu moramo negde da postavimo.
Da li je to dovoljno? Naravno da nije. Mi možemo da postavimo pitanje kada i ko je doveo do toga da u Srbiji postane minimalna cena rada nešto što je puko zadovoljenje zakona. Mi ne želimo da to bude tako. Mi želimo da se izborimo protiv toga. Zašto ministarstvo na čijem sam ja čelu non-stop radi na propagandi da se zaustavi rad na crno, da se zna koja su radnička prava, da znaju kada je u pitanju bezbednost i zdravlje na radu? Baš zbog toga da bi živeli i da bi imali i da bi mogli da privređujemo. Najbolji dokaz toga da sam vam ja u pravu jeste to da mi imamo stalno veće prihode kada je u pitanju dotacija za penzijsko i invalidsko osiguranje. To se nije pojavilo niotkud, nije se pojavilo iz pozajmica, nego se pojavilo iz realnih prihoda koje imamo, tako što imamo nova zapošljavanja i tako što rastu plate. To su fakti i to su činjenice. To može svako da proveri. Mi samo pričamo na osnovu realnih činjenica.
Hvala.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Ministre, nisu to realne činjenice, bar mnogo toga što ste rekli.

Prvo kažete – 3.000 ljudi je otišlo zvanično da radi u inostranstvo. Zašto ne priznajete bar još jednu nulu? Pitajte poslanike kada se isključi televizija, pitajte svakog od njih koliko imaju u krugu rodbine, prijatelja, kumova, drugova, koliko ih ima koji i tamo rade na crno, otišli odavde na crno, tamo rade na crno. O tome se radi, da je na taj način smanjen broj nezaposlenih u Srbiji. Zašto ne priznate? Rešavajmo to. Mi ćemo vam pomoći da se to reši. Ali, zašto ne priznate?

Kažete, važno je da se kaže. „Ua, Vučiću“, meni ste se obratili, da kažem: „Ua, Vučiću“, i otići ću na N1. A ja vama kažem – ja ne kažem: „Ua, Vučiću“ da bih otišla na N1, nego kažem šta nije dobro u funkcionisanju vlasti. A vi kažete: „Bravo, Vučiću“ i otići ćete na RTS. Ja onda ne mogu ni na N1 ni na RTS, jer niti kažem: „Ua, Vučiću“ bez razloga, niti kažem: „Bravo, Vučiću“, kao vi, takođe bez razloga.

Morate zaista samo da budete realni. Kažete - 11,1% je povećana cena rada. Pa što niste otišli bar na 12%, toliko ste putarinu povećali? Nemojte, ne zaboravljamo šta je bilo juče, ne zaboravljamo šta je bilo pre godinu dana. I vi se stalno upoređujete sa onima koji su bili pre vas. Mi vam stalno kažemo - oni su bili gori od vas. I to ne kažemo samo sad i ne kažemo samo vama, gde god se pojavljujemo u javnosti, kažemo mi, srpski radikali - ova vlast nije dobra, ali oni koji su bili pre njih su mnogo gori i tu nema ničeg spornog. Ničeg spornog u tome nema.

Ali, hajde da budete bolji od sami sebe. Nemojte samo da pričate teoretski. Vi kažete - mi ćemo, mi ćemo, mi ćemo. Pa, kada? Još uvek je minimalna cena rada socijalna kategorija. Dokle god ne dostigne tu potrošačku korpu, to je socijalna kategorija. Znači, ne može od nje da se živi, koliko god vi socijalnu korpu napravite na neki specifičan način. Evo, približava se, već smo na polovini septembra. Pripremate li zakon da se skida zabrana zapošljavanja u javnom sektoru? Ućutali ste se. Tvrdili ste da će to biti, sad svi ćutite. Samo pominjete to što se pred kamerama zaposli po neka grupa lekara.

Ponavljamo, to podržavamo i nikada nećemo ništa loše reći za to. Ali, da li je normalno, ministre Đorđeviću, da li je normalno da danas u Srbiji postoji i jedan jedini lekar koji je na birou i koji nije zaposlen? To nije normalno u situaciji kad svako u Srbiji zna da moramo da se borimo da nam lekari ostanu, da nam medicinske sestre ostanu ovde. Vi i dalje ne radite ništa da uzmete one spiskove sa biroa nezaposlenih, sa Nacionalne službe, i za početak bar da zaposlite sve lekare i medicinske sestre, pa bar za toliko da budemo oslobođeni tog pritiska i straha da ćemo ostati bez lekara.

Nažalost, to nije priča radi priče. Mi ne želimo da tako bude. Mi želimo naše stručnjake ovde, u Srbiji, a ne da idu tamo u pečalbu, po belom svetu, i gde opet neće biti ono što bi bili u svojoj zemlji u svakom smislu te reči.

I nemojte nas doživljavati kao neprijatelje. Mi govorimo argumentovano, govorimo realno i govorimo ono što znamo šta se dešava u narodu, šta se dešava među ljudima. Mi živimo životom normalnog čoveka. Verujte. I zato znamo tačno i precizno, mene sretnu i na ulici i ispred zgrade i na pijaci i kažu - znaš li da je opet onaj otišao, znaš li da je opet onaj, znaš li… Mi i na taj način dolazimo do podataka koji se mnogo razlikuju od vaših statističkih podataka.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Pomenut je Aleksandar Vučić, pitanje šta kaže narod i šta je u Srbiji realno. Pa na temu ovih stvari koje su pokrenute ovde, da vidimo ovako.

Kažu - ode neko iz Srbije i samo po tom osnovu smanji se nezaposlenost. A kako se danas realno u Srbiji Aleksandra Vučića povećava u isto vreme zaposlenost? Kako se u apsolutnim brojevima povećava broj zaposlenih? Pogledajte tu zvaničnu statistiku, pa kad vidite silne hiljade ljudi u godinama unazad koje postaju zaposlene a nisu bile zaposlene, šta je to onda i kakve to veze ima sa bilo čim što smo čuli malo pre, a da bude iole realno? Dođe fabrika u Novi Sad, zaposli ljude. Šta je sad s tim ljudima? Jel su imaginarni ili postoje stvarno? Ja bih rekao da su pravi, živi ljudi. Dođe u Staru Pazovu, zaposle se ljudi. Jel oni postoje ili ne postoje? Rekao bih da postoje, i te kako. U Niš nekoliko puta, nekoliko fabrika, u Kraljevo opet nekoliko puta, nekoliko fabrika. Sve pravi, živi ljudi, koji se broje u tu realnu statistiku. E, to je prava istina, ako ćemo o pravoj istini.

Kao što je i prava istina da, iako je Zakon o dualnom obrazovanju na nivou srednjoškolskog obrazovanja zaista usvojen 2017. godine, od 2013. godine se uvode ti modeli, zahvaljujući programima, što Nemačke, što Švajcarske, što Austrije. I u momentu kad smo ga usvajali, mi tad rekli - evo, sada, četiri i po hiljade đaka pohađa te programe, evo sada 600 kompanija učestvuje u tim programima, evo sada preko 30 tih programa postoji. Šta je realno? Pitam - šta je realno?

Sledeća stvar. Ako pričamo o tome šta radi Srbija danas, opet, Srbija da, Aleksandra Vučića, da zadrži zdravstvene radnike u Srbiji, pa ko im povećava plate? Sigurno ne ovi koji ne znaju šta je realno, nego ta država o kojoj se stara Aleksandar Vučić i SNS. Jel bilo povećanje na nivou 12% upravo za taj sektor i te ljude ove godine? Hoće biti opet povećanja za te ljude na nivou još većem? Biće 15%. Pa, ko se onda o njima brine? Ja bih rekao - oni koji im obezbeđuju te plate. Ja bih rekao - oni koji im obezbeđuju one uslove za rad koje nisu imali nikada, i u tim kliničko-bolničkim centrima koje smo uradili, koje radimo sada, ali i na različite druge načine o kojima smo mi govorili ovde veoma često i govorimo veoma rado.

Na samom kraju, šta na sve to kaže narod? Hajde nek niko ne bude realan sam za sebe i nek niko ne bude najpametniji na svetu, opet sam za sebe, nego da pogledamo šta kaže taj narod. Danas je četvrtak. Od nedelje, dana nedelje, do danas, nije prošlo previše dana da se zaboravi, pitali mi narod i narod kaže - 65%, da, dobro radi Aleksandar Vučić, da, dobro radi Srpska napredna stranka i da, ove rezultate mi vidimo. I znate šta, ne bih se ja sa narodom svađao, narod je u pravu.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.