Hvala, gospodine predsedavajući.

Moram da vam kažem da moram da priznam čudnim napomenama da time što mi stvaramo više prostora za naše mlade ljude da sutra mogu da pokažu šta i koliko umeju i da sutra mogu mnogo više rezultata da naprave zahvaljujući tom svom znanju nego što su mogli ikada pre, da postupajući tako, stvarajući te uslove mi nešto grešimo, nekoga zarobljavamo i da napravimo na taj način, kako ste rekli, upropašćene generacije. Apsolutno niste u pravu, apsolutno ne.

Dakle, pogledajte, da li je neko doživeo propast time što mu je omogućeno da nauči nešto više time što mu je omogućeno da savlada ono što je danas na svetskom nivou najmodernije moguće? Ja ne bih rekao. Da li je neko doživeo propast time što mu je neko stvorio okvir da može sutra da napravi posao na sopstvenu inicijativu ili tako što će da taj posao pronađe kod nekog investitora, i domaćeg i stranog? Opet ne bih rekao. Da li je neko doživeo propast time što mu je omogućeno da pored formalnog obrazovanja, koje jeste na dobrom nivou, i to pokazuje i činjenica da mi imamo državni univerzitet na Šangajskoj listi, dakle, ne može tamo bilo ko da stigne, samo neko ko je to zaslužio, stekne više prakse, da više onih praktičnih veština savlada tako da sutra može odmah, bez da mu je potrebno neko, sportskim rečnikom kazano, vreme za zagrevanje, nego odmah da počne da se takmiči sa ostalima, da ume nešto da sam napravi, ne samo isprojektuje, nego da dođe do finalnog proizvoda? Opet ne bih rekao. Nisu to putevi da neko doživi propast, već naprotiv, da napreduje.

Pogledajte Srbiju danas i te mogućnosti koje se pružaju mladim ljudima i uporedite ih sa svim onim što su imali, odnosno nisu imali, od mogućnosti pre nego što su krenule ove mere na kojima mi radimo već nekoliko godina unazad. Šta je loše, šta je pogrešno u tome da vi imate pre svega dobar stub za onoga ko hoće da investira u Srbiji? Šta je pogrešno u tome što na taj način obezbedite doslovce hiljade radnih mesta, svaki put, u svakom koraku koji podržite ili tako što ćete voditi računa da naši ljudi imaju onaj nivo kompetencija struke u onim oblastima koje su potrebne da bi posao pronašli lakše ili tako što ćete motivisati nekoga sa dobrim kapitalom, a vrhunskom tehnologijom da ovde dođe?

Dakle, šta je pogrešno u tome što mi danas za te mlade ljude, kada smo pričali o ovim veštinama koje se stiču kroz dualno obrazovanje, obezbeđujemo 75 do 90% poslova za učenike koji su završili te programe? Jel loše nešto u tome da mlad čovek danas na taj način pošteno može da zaradi i da obezbedi sebi sopstveni dinar, da ne zavisi ni od roditelja, ni od bilo koga drugog, ako hoćete, i iz zemlje i iz inostranstva, da može čovek da ima nešto sa čim može da raspolaže, neka sredstva? Dakle, to je upravo obezbeđeno kroz ove programe koje smo mi usvojili ovde.

Sada hoćemo da dignemo još lestvicu više, pa da na onom najvišem nivou obrazovanja postignemo slične efekte, da mladi ljudi dođu u kontakt sa kompanijama koje imaju proizvodnju, i domaćim i stranim, bez ikakve razlike, da savladaju sve ono što je danas trend, sve ono što je danas aktuelno, sve ono što danas konkuriše na tržištu, pa kad to nauče, da mogu odmah da ga primene, odmah, onog momenta kada diplomiraju oni nešto umeju i da rade.

Zar to nije mnogo bolje nego da se okrećemo u neka vremena kada, hajde što nije bilo perspektive i nije se moglo doći do posla zato što su ovi iz žutog preduzeća na hiljade firmi pogasili, na stotine hiljada ljudi izbacili na ulicu da se snalaze kako znaju i umeju i kad kažu nije to danas dostojanstveno, verovatno misle da je bilo dostojanstveno u njihovo vreme što su stotine hiljada ljudi ovako izbacili na ulicu, pokazali im rukom prema kontejnerima i rekli – sad vi vidite šta ćete i gde ćete. To je bilo dostojanstveno? Treba li da se ugledamo na taj period? Na to odsustvo bilo kakve perspektive i bilo kakve šane i da kažemo – tad je bilo nešto drugačije i bolje, nije dobro danas kada mlad čovek može odmah da konkuriše na tržištu rada i kad ima gde a kad ima i sa čim, kad stekne više tog praktičnog znanja.

Nekada čovek je mogao da bude fantastičan student, fantastičan student koji ume da odgovori na bilo koje pitanje profesora, da ume da objasni svaku lekciju koju sluša, da ume da reši bilo koji zadatak, ali počne da zaista radi i nauči da zaista radi tek onog momenta kad se negde zaposli, pa prođe neki pripravnički staž, pa nešto nauči i on je toga svestan i toga su svesni svi. Zar nije bolje da pružite tom mladom čoveku šansu da ne nastupa kao apsolutni početnik na tržištu rada, nego da kaže – tokom tih studija naučio sam i to da konkretno radim i baš u preduzećima koja imaju profil poput vašeg ja sam imao dragoceno iskustvo u trajanju od godinu, dve, tri godine. Pogledajte moj CV šta sam sve radio, šta sam sve naučio. Takav čovek može odmah da se baci u vatru i odmah da radi ne za pripravničku platu, nego za ono što se smatra platom, evo, primera radi, inženjera, pominjali ste neke inženjerske fakultete. To su samo dobre stvari i ne treba to niko da predstavlja zbog toga što bi želeo da kaže da bi i on verovatno nešto drugačije i bolje ponudio kao loše, nije to loše, to su samo dobre stvari.

Elektrotehnički fakultet, primera radi, zaista je uvek vodio računa o praksi. Ali, zašto bismo mi sad rekli, e ne valja da ponudimo još više prostora za praksu, e, ne valja da mi ponudimo još više praktičnog iskustva? Ma, valja. Valja i Elektrotehničkom fakultetu, ali i mnogim drugima.

Ministar koji je ovde obrazlagao Predlog zakona kazao je vrlo jasno, neki to možda nisu slušali pažljivo, upravo sa različitim institucijama koje podrazumevaju i visokoškolske institucije u našoj zemlji radilo se na predlogu zakona na ovim rešenjima i te su institucije ne samo učestvovale nego stale iza predloga, rekle da, ovo hoćemo, ovo nam treba, ovo je korisno i nama kao ustanovama, ali i našim studentima, ovo je korisno na kraju krajeva i tim kompanijama. Omogućava da sa njima svi sarađuju bolje i da bude napravljeno bolje rezultata i za učenike i za fakultete, a i za te kompanije, ne treba od toga bežati. Ima tu kompanija i domaćih i stranih.

Evo ko je sve učestvovao u tome, koje su sve visokoškolske ustanove stale iz ovog predloga zakona, dakle, neposredno se za njega založile i na njemu radile. Čitao je to i ministar, ali da se podsetimo. Tu je i Mašinski fakultete Univerziteta u Beograda, Ekonomski sa istog univerziteta, tu je „Institut Mihajlo Pupin“, Fakultet iz Vrnjačke Banje, Elektronski fakultet u Nišu, tehničke nauke Novi Sad, brojne druge institucije. Sada sam pročitao samo ove koje se odnose na fakultete i koji su ovde izlistani, a ministar je govorio i o drugima koji su i više nego zainteresovani za ove programe.

Dakle, nije tačno da će bilo šta biti upropašćeno, naprotiv. Kada ovu vrstu prostora pravite vi mladim ljudima u Srbiji, otvarate vrata da mogu nešto što pre nisu mogli i to podrazumeva i lakše zaposlenje, ali i za onoga ko hoće da započne sopstveni biznis. Pa, zamislite koliko je tek u tom slučaju iskustvo dragoceno. Eto, do juče završio je fakultet, bio je odličan student, sve je lekcije savladao, ali nema praktičnog iskustva, ima veliku želju, ima i dobru ideju, započeo bi sopstveni biznis, koliko će mu vremena trebati da uopšte počne da se bavi time? Koliko će mu trebati da ispita tržište, da se informiše kod drugih koji su u tome što bi on voleo da radi, čime bi on voleo da se bavi već angažovani?

Koliko ćemo to samo da ubrzamo onog momenta kada formiranog stručnjaka, ali i sa iskustvom, pošaljemo na tržište rada sutra. Tim ljudima koji hoće da započnu sopstveni biznis to je pre svega korisno i zgodno. Da takvih ljudi ima i da nisu svi, u tome takođe grešite, orijentisani ka nekom odlasku u inostranstvo, mada činjenica jeste, postoji mnogo zemalja u kojima su prosto uslovi bolji nego što su u Srbiji, verovatno će uvek i biti, a ne verujem da će ikada Srbija moći da konkuriše, ne znam, nivou plate Sjedinjenim Američkim Državama.

Bez obzira, može Srbija da bude mnogo bolja sutra nego što je Srbija danas, kao što danas već svakako jeste drastično bolja nego što je bila juče ili tek nekoliko godina unazad. Možemo mi ovde da popravljamo uslove za naše ljude, ali ti mladi ljudi bez obzira što uvek negde u svetu postoji bolje, hoće i ovde da rade, mnogi od njih.

Kako bismo inače popunili prostor u naučno-tehnološkom parku na Zvezdari? Gde bismo našli ljude? A našli smo ih zato što su se ovde školovali i ovde rešili da hoće da rade i onda otišli u te uslove koji su obezbeđeni u okviru tog tehnološkog parka. Upravo zato što ti ljudi hoće da probaju, hoće da pokušaju u Srbiji i mnogi od njih jesu uspešni i to će biti siguran garant da će ovde nastaviti da rade.

Koliko, s druge strane, znate primera da su mladi ljudi baš zbog toga što vide, osećaju da je Srbija danas drastično drugačija, da hoće da ih podrži, da im pruži drastično više i kada je reč o uslovima, ali i kada je reč o subvencijama o kojima se priča često, koje jesu usmerene ka našim ljudima, što mnogi neće da priznaju, što mnogi bez ikakve potrebe negiraju. Zbog toga što vide da se država trudi oko njih na taj način i dolaze nazad. Otišli su nekada u inostranstvo ali su primetili, drugačija je Srbija danas, ima tamo mnogo dobrog prostora koga nekada nije bilo u vreme kada sam odlazio, pa se vratio. I, takvih imate sijaset primera upravo na nivou, recimo tog jednog parka, ali ne samo tamo, svuda po Beogradu možete da pronađete prostore koji predstavljaju inovacione centre, biznis inkubatore. Prostor koji je namenjen ljudima koji žele da započnu neki svoj biznis, iza toga danas stoji država danas i to finansira ne malim sredstvima.

Ali, da bismo došli do tih sredstava, podsetite se samo koliki smo put morali da pređemo u okviru različitih prepreka koje smo na tom putu savladali, da nađemo i dobre načine da što više investicija prizovemo ovamo. Danas kada neko kaže, pa da li ste time napravili zemlju zavisnu. Pa, čekajte, da li bilo koja država na ovom svetu došla do toga da se pokaje što je obezbedila više poslova, više fabrika, više ljudi, sebi pronašla radno mesto i obezbedila hleb na stolu. Što je to izabrala, umesto da svi ti ljudi nemaju nikakvu šansu, nikakvu perspektivu i nemaju gde da rade. To je elementarna stvar u ekonomiji.

Ne postoji zemlja na ovom svetu koja je uvek rekla, ja ću radije da mi ljudi nemaju šta da rade, nego da im obezbedim posao na neki način, ili da nekoga motivišem da posluje. Da li je otišao neko iz Srbije nakon 24 sata? Nije niko. Naravno, domaće kompanije svakako niste ni imali u vidu. Da li je neko od stranih kompanija otišao iz Srbije? Pa, nije niko, zato što ono što predstavlja ekonomski interes to je uvek dvosmerna komunikacija. Interes onoga ko hoće da negde otvori posao, i nekoga zaposli i interes onoga koji hoće da radi. I, dok mi obezbeđujemo uslove da u Srbiji u toj meri dobro i uspešno organizovano i tako dobro funkcioniše, to onda i traje.

Pričali smo toliko o onim subvencijama, mi ovde iznosili podatke. Ne treba u pokušaju da se bude politički grub preterivati. Prosečna subvencija po radnom mestu i za domaće i za strane kompanije je takva da se na nivou od 14 meseci isplati. Nije niko, ne zatvorio kompaniju za 24 sata pa pobegao i odneo, ne znam, novce i mašine sa sobom, nego ni nakon tih 14 meseci nije to uradio. Nama se sve to nego više isplatilo, a onda je nastavilo tek da isplaćuje dalje. Najviše se isplatilo, znate kome? Pre svega tim ljudima koji su na taj način do posla došli. Za njih nije bila razlika da li će imati platu, ne znam 600 evra ili možda 800 ako rade na nekom drugom mestu ili 1000 ako odu u neku daleku zemlju. Za njih je razlika bila ne nešto što može da se meri faktorom 1:1,3 ili 1:1,5, nego nešto što ne može da se meri, što je beskonačna razlika. Imali su nula prihoda. Nula posla. Nula dinara na mesečnom nivou za sebe i svoju porodicu, pa su došli do posla koji podrazumeva nekada 500, nekada 800 a nekada i 1000 evra, ima i takvih poslova u Srbiji danas. To je takva razlika da je apsolutno ne moguće bilo kakvim kalkulacijama zabašuriti koliko je to korisno. Srbija je i u tom pogledu zemlja koja se ozbiljno, odgovorno odnosi prema svojim sredstvima. Mi nismo izdvajali ni za jednu subvenciju onoliko koliko su neke druge države, pre svega države centralne Evrope. Preteruje svako ko kaže, da smo mi u tom pogledu nešto preterivali. Nismo nikad.

Neko danas uzme i kritikuje zašto se daje 10.000 evra po radnom mestu u Srbiji. Nije istina, prosečno je dosta manje. Prosečno je četiri, ali i deset u Srbiji nikada neće moći da se poredi sa 60.000 evra po radnom mestu, koje je, primera radi isplaćivala svojevremeno Slovačka. Ali njima se i to isplatilo.

Dakle, i to je nešto što, ne da može da se isplati, nego donosi mnogo koristi. Zamislite tek koliko smo dobro napravili mi ovde. Da li treba da poredimo sudbinu bukvalno stotina hiljada ljudi koji su imali nula posla, nula prihoda mesečno, nula dinara na stolu, sa situacijom u kojoj stotine hiljada ljudi imaju posao danas?

I ovi mladi ljudi o kojima govorim. Oni se danas takmiče sa svetom zahvaljujući onim ulaganjima za koje neko kaže predstavljaju propast, predstavljaju uništavanje generacija. Ne oni se takmiče sa svetom zahvaljujući tome što im se pruža prostor da mogu da budu konkurentni tom svetu.

Pričali smo ovde o novim master programima za taj nivo studija. Kada se primera radi, na jednom mašinskom fakultetu izučava studijski program industrijske revolucije 40. To je samo korisno. Nije to izgubljeno i uništena generacija šta god da ste rekli. Ne. To je generacija koja je sposobna da se takmiči sa svetom.

Kada se na elektrotehničkom fakultetu izučavaju napredne informacione, kako se kaže, komunikacione tehnologije u digitalnom domenu. Pa, to je opet nešto što je aktuelno na svetskom planu. Zahvaljujući znanjima koja tu steknu mogu da se takmiče i sa onim ko neko svoje rešenje pravi u tim čuvenim SAD, ali i u Indiji koju ne treba potcenjivati. I oni fantastične uspehe prave upravo na tom planu. Znate zašto? Jer su se bavili ovim stvarima na način na koji se bavi Srbija danas, jer su razumeli, što više prostora daš ljudima da pokažu svoju kreativnosti, da pokažu šta i koliko umeju, da više znaju, ali da imaju gde to da pokažu, više ćeš imati koristi sutra. Zahvaljujući takvom pristupi oni su napravili taj veliki iskorak. Zahvaljujući takvom pristupu i Srbija je danas drastično bolja nego što je ikada bila. I domaće kompanije imaju snažan interes da u ovome učestvuju, one već i učestvuju.

Greši svako ko nas potcenjuje, nas kao društvo. I kada je reč o našim firmama i kada je reč o našim studentima i o njihovoj perspektivi neće nju moći da ugrozi ni jedna domaća ni strana firma, ako je reč o ljudima, mladim ljudima koji pored toga što su puni energije budu i naoružani znanjem. Ne može to da se desi.

Ali, naše kompanije danas mnogo toga dobrog mogu da urade što je nekada bilo nezamislivo. Daću vam samo jedan primer. Nekoliko dana unazad ja sam posetio jednu uspešnu firmu, našu firmu, neću reći ime da ne bi neko optužio da reklamiram, ali nalazi se tu u Ostružnici. Reč je o ljudima koji rade ozbiljne stvari i pored toga što dosta čisto tehničkog inženjerskog posla odrađuju na dnevnoj bazi i zapošljavaju čini mi se 150 plus 60 radnika na dve lokacije. Oni rade na sopstvenom razvoju.

Za te potrebe angažuju mlade ljude koji upravo ovu vrstu prakse stiču i na nivou srednjoškolskog obrazovanja, ali i mladi ljudi na fakultetima koji se školuju takođe su im više nego potrebni i više nego korisni. I sa tim mladim ljudima koji dolaze iz različitih srednjih stručnih škola, pre svega tehničke orijentacije, ali i sa mladim ljudima sa Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Oni odlično sarađuju. I oni kažu – da imamo neposredan interes da ovakve programe podržimo da u njima učestvujemo.

I Mašinski fakultet može da da fantastične stručnjake. Što ih da više biće bolje, između ostalog i za tu firmu i firme poput te, da ovde mogu da rade sve ono što rade, ali da te svoje razvoje završe, da naprave prototip, modele u ovom konkretnom primeru na koji ja mislim, sve vreme dok govorim, savremenih vozila, pa da onda to i svetu ponudimo, da to bude nešto što po performansama prevazilazi ono što je najbolje u ovom trenutku na svetskom nivou, da nađete najboljeg proizvođača, a po ceni mu je potpuno konkurentan.

Te stvari mi možemo. Da li hoćemo? Naš je stav hoćemo. I baš zato što hoćemo i u tome smo ozbiljni, mi kažemo, hajde da uradimo sve što je potrebno da taj prostor obezbedimo kroz više prakse, evo ovako, u srednjim školama smo uradili već na nivou visokog obrazovanja. Evo, uradićemo onog momenta kada usvojimo ovaj zakon. Kroz pomoći, subvencije, kroz obezbeđenje prostora, kao što su ti naučno-tehnološki parkovi. Radimo već sve što može da da dobar rezultat.

Sigurno jeste opcija, mnogo toga već uradili jesmo, a tek ćete videti, kako se kaže, Bože zdravlja, kako nam bude bila dobra situacija u državnom budžetu kao što je sada, i kako bude bila vremenom sve bolja, kao što će sigurno biti, šta sve možemo da podržimo.

Zbog toga što na ovaj način postupa, Srbija Aleksandra Vučića jeste zemlja koju vi vidite na ovim čuvenim svetskim rang listama, što onim koje pokazuju kreditni rejting, što onim što pokazuju uspešnost u privlačenju finansija, ali i onim koje rangiraju kvalitet našeg obrazovanja. Na tim pozicija Srbija danas ima onaj rang koji nekada nije mogla ni da sanja. I to je razlika između ozbiljnog odgovornog pristupa i stalne borbe za rezultat i stalne borbe za to da se pokaže, ali u praksi pokaže, efekat onoga što radite, i onoga što postoji na drugoj strani što bi moglo da se svede na, eto, prosto, nešto malo priče, pošto je priča bar, rekli bi neki, besplatna.

Nas priča ne zanima. Nas zanima efekat, nas zanima rast, nas zanimaju veće plate koje će porasti, pričali smo o tome i koliko prekjuče, u narednih mesec ili dva na onaj nivo za koji su svi pričali Srbiji sem nas, ali svi sem nas, da neće biti nikada. E to nikada, za nas nikada nije bilo prepreka i za nas nikada nije bio razlog za odustajanje. Tuđe priče nikada nas nisu zanimale. Nas je zanimao konkretan rezultat i zbog toga to nikada postaje realnost u Srbiji danas. U tome je razlika između Aleksandra Vučića, SNS, sprovođenja principijelne politike i svega onoga drugog što je bilo, odmahivanje rukom, nešto malo priče, te koliko da prođe dan ili zapravo ne interesovanje za stvari, ako ćemo iskreno.

Zahvaljujem, kolega Orliću.
Kolega Mirčiću, želite repliku? Izvolite.

Ovde imate dve stvari. Prvo ako želi država, odnosno Vlada da na osnovu investicija koje se sastoje u visokoj tehnologiji, na neki način razvije sopstvenu tehnologiju, onda je opravdano da se jednim delom što veća pažnja i kada je u pitanju usmeravanje kadrova posveti zapošljavanju ili upošljavanju punijih kapaciteta tih kompanija koje imaju visoku tehnologiju. Međutim, na žalost nismo te sreće da možemo da se pohvalimo da ti investitori donose tu tzv. visoku tehnologiju.

Druga stvar, kada jedna Vlada ima strategiju da razvije domaću proizvodnju onda s tim ciljem ona ulaže u obrazovanje novih kadrova koji različitim specijalizacijama ili načinu obrazovanja mogu da donesu unapređenje domaće proizvodnje.

Imate jedan od niza primera. Mi, radikali, imamo uvek one primere koji su bliski narodu i koji običan čovek može da shvati. Kada su Belorusiji nudili da uđe u EU, na pitanje kakva je uloga u podeli rada Belorusije iz EU visoki zvaničnici su Vukašenku rekli da otprilike, Belorusija bi mogla da izrađuje kada je u pitanju mašinska industrija, one ašove, fijuke i motike, na primedbu da Belorusija ima industriju traktora koja je najprofitabilnija u svetu, oni su rekli – Ali, nemate motore sa novije generacije. Tada su predstavnici Belorusije rekli – Da, ali mi imamo dovoljno kapaciteta da usvojimo tehnologiju za proizvodnju tih motora ili da kupimo te motore od onoga ko proizvodi. Ali, tržište za naše traktore je obezbeđeno. I dan danas, verovali ili ne, ta proizvodnja, tzv. čuvenog Belarus traktora, ja govorim naziv firme, nije reklama, zapošljava 17 hiljada u Minsku ljudi, odnosno građana Belorusije.

Ogroman broj, široka lepeza stručnjaka prati tu proizvodnju, a mi smo u situaciji da strepimo kada će vlasnici „Fijata“ Zastava, da izađu iz Kragujevca, da ih svakog dana podmićujemo, da ih molimo da ostanu, pa i ako ne proizvedu nov model. To je samo pitanje realnosti.

Koliko smo mi realni, niko ne negira rezultate, ali da vidimo šta je cilj. Ako je cilj da mi dovedemo još jednu fabriku kakva je „Fijat“ u Kragujevcu, onda bolje da se ne igramo, to je bacanje para, to je proizvod italijanske kompanije koja se zove „Fijat“ Tu nema mesta za tehnička lica, zaboravite to. Nekad je prestiž bilo raditi kao mašinski inženjer u fabrici automobila Zastava.

Zahvaljujem, kolega Mirčiću.
Pravo na repliku, narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Postavlja se osnovno pitanje - ako je suština onoga što treba da budu državni napori da održi fabriku poput one koja je postojala u Kragujevcu na sve moguće načine i ako se to ne desi, nego ta fabrika doživi onu vrstu propasti koju jeste doživeo grad Kragujevac, ko je za to kriv, da li mi koji se trudimo iz petnih žila da to rešenje pronađemo, ona rešenja koja imamo u rukama da sačuvamo i nadogradimo vremenom ili oni koju su doveli do toga da se ta propast dogodi?

Nismo sigurno mi odgovorni za to što nemamo danas nešto što je 100% srpsko vlasništvo i 100% srpski proizvod i nijednog jedinog najmanjeg dela nema da se proizvodi bilo gde u svetu, odnosno da ima veze sa bilo kojim delom sveta, samo sa Srbijom, tim gradom ili bilo kojim drugim.

Setite se malo, ako treba i da premotamo film, kada su nastali problemi i ko ih je napravio. Sve ono što bi danas neko rekao da je sporno na najmanji ili najveći način vezano za sudbinu tog grada i te kompanije, da li može danas neko realno da prebaci nama? Siguran sam da ne može, ponajmanje što nije nikakva tajna. Zna se, jer se lično Aleksandar Vučić zalaže da pronađemo gde god možemo dodatno tržište za, primera radi, te automobile koji se ove kod nas u Srbiji sklapaju, proizvode, kako god želite. Da li može neko da ga optuži za, ne znam, nečasne namere jer hoćemo da pronađemo dodatnog prostora za ono što se ovde stvara, a stvara se, da podsetim, od strane vrednih ruku hiljada ljudi koji su naši državljani, naši ljudi ovde?

Kad kažemo da brinemo za svakog čoveka, da, zaista brinemo za sudbinu onoga ko treba sutra da obezbedi nešto svojoj porodici. Da li to znači da će posao pronaći posao u firmi sa stranim kapitalom? Pa jel to loše? Nisam siguran da je to loše. Nigde u svetu to nije loše.

Pogledajte kompletnu kuglu zemaljsku i nađite neku državu koja će da kaže – ma, ne dolazi u obzir dobra investicija, ne sme niko da mi zaposli nekoliko hiljada ljudi zato što ne dolazi iz moje zemlje, nego iz neke druge? Ja takve primere ne mogu da nađem. Znam da postoje strani investicije i velike i male, i više i manje uspešne, i u Narodnoj Republici Kini i u Ruskoj Federaciji, i u Indiji, o kojoj smo pričali danas. To je svuda u svetu normalno. Svako vodi, pre svega, računa o sopstvenom interesu. Jasan je interes države, da joj ljudi budu zaposleni. To je valjda nešto što ne mora da se objašnjava nikom.

Što se tiče tih traktora, vest od danas, američka kompanija „Džon Dir“ dolazi u Srbiju i proizvodiće traktore za obrađivanje velikih površina. To su traktori za 200, 300 ili 500 hektara zemlje i kako svaka roba ima svog kupca, imaju sigurno i ovi. To će da se radi kod nas.

Ako pričamo o tome da li se trudimo da nađemo dobrog prostora da nam ljudi grade, pa trudimo se. Da li to ima efekta? Pa, ima i te kako. Nekada postoje stvari koje želimo, ali ne uspemo da ostvarimo. Svi bismo mi voleli da imamo ne jedan slučaj kao što MTU, koji proizvodi motore u avio-industriji, nego da ih imamo 50. Voleli bismo da ih ima 50, ali da taj jedan, onaj ko se trudio da ga dovede, a trudio se Aleksandar Vučić, trudili su se vredni ljudi koji pokušavaju da investicije u Srbiju dovedu u Srbiju i u tome su toliko uspešni da nam „Financial Times“ čestita i kaže – Srbija je po ovom parametru, po investicijama u odnosu na BDP svetski šampion. Toliko su dobri i uspešni.

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega.)

Završavam, predsedavajući.

Dakle, tim ljudima da neko prebaci zbog toga što uspevaju da naprave rezultat, nema šanse i nije realno. Možemo i vi i ja da želimo da bude taj rezultat još 10 i 20 puta veći, ali on je danas u odnosu na onu devastaciju koju smo imali u vreme žutog preduzeća, i Đilasa i Jeremića i Tadića, toliko dobar, toliko vredan, toliko uspešniji, da danas svako ko hoće da bude iskren i dobronameran može da kaže samo – ljudi, za ovaj posao kapa dole. Ako nešto želi čovek da da kao sopstveni doprinos, ne mora da bude vredno ni teško ni kapi znoja, ne mora ni cipele da nažulja dodatno, biće dovoljan doprinos da kaže samo - poštujem rezultate koje su napravili Aleksandar Vučić i SNS i već je više nego dovoljno uradio, između ostalog, za Srbiju.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Da se ne udaljavam puno od teme. Nije to tako davno bilo kada je resorni ministar za obrazovanje bio Gašo Knežević, zloglasni Gaša Knežević. Kažu, o mrtvima sve najbolje, međutim po božjoj je da se kaže istina o čoveku, pa bio mrtav ili živ. Da li je bio dobar ili nije, za Srbiju je bio poguban.

Izlazio je za skupštinsku govornicu i tvrdio u ime tadašnje Vlade da je prevaziđen način i sistem obrazovanja koji je bio u primeni u Srbiji, da u Srbiji ne treba više varioca, da ne treba bravara, da ne treba više metalostrugara, da u Srbiji trebaju ljudi koji će pratiti naučna dostignuća u svetu.

Gledajte kako vreme, praksa i život demantuje svakog, pa i ovog pomenutog koji je zapamćen po zlu.

Sada smo u situaciji da na zapad, u tu EU najviše odlaze upravo ljudi ovih zanimanja. Odlaze varioci, bravari, metalostrugari, sve ono što su tvrdili da je dekadencija, da je to prevaziđeno.

Čak su išli toliko daleko da su nama, srpskim radikalima, podmetali i rekli - vi ste u nekom prošlom veku, šta vi znate, to se sve radi sa kompjuterima.

Evo vam drugi primer, da ne bude ono samo mi ptice zloslutnice, pa sa sad nešto slutimo srpski radikali. Evo, vidite šta je aktuelno u Hrvatskoj, koja je članica EU. Aktuelno je da se bukvalno devastira svako brodogradilište. Sada je brodogradilište u Puli. Da li mislite da je bilo koji majstor koji se bavio varenjem, ili tim poslom kada je u pitanju brodogradnja, ostao bez posla? Ne, onda su emisari iz Nemačke došli da ih angažuju. Sve su ih angažovali. Da li znate ko je ostao na ledu? Ostali su inženjeri, pravnici i ekonomisti. Oni im ne trebaju, jer imaju svoju tehnologiju. Majstori im trebaju da razvijaju svoju industriju. To je suština.

Kada sam već naveo ovaj primer, kada je nastupila na snagu blokada izvoza iz Poljske u Rusiju, Poljaci su se skoncentrisali u Belorusiji ne bi li otvorili svoje fabrike da svoje jabuke prerađuju u sokove i da izvoze u Rusiju. Da li znate šta su im rekli iz Belorusije? Jeste, vaše su jabuke, ali naše su fabrike i naš je proizvod, a vaše su pare.

Šta mi imamo? Mi imamo fabriku "Gorenje". Mi imamo i druge fabrike. To su sve proizvodi i fabrike stranih investitora, i njihov proizvod i njihov profit.

(Aleksandar Martinović: Ne, ne.)

Da, da. Nemojte mi sada reći da onaj ko proizvodi "Boš" pumpe da je to baš naš proizvod? Kako ćete mi objasniti da "Fijat" nije naš proizvod? Pa, "Fijat" je naš proizvod po toj logici stvari.

Znate, mora neko da razmišlja strateški, da se kaže - ovo može da služi u budućnosti da se razvija naša industrija, da se razvija naša tehnologija. Ima tu i nekih zamena teza, pa kaže - nama je šansa u poljoprivredi. Jeste, ali mi treba da proizvodimo hiljade i hiljade tona krompira, jabuka i različitih vrsta poljoprivrednih proizvoda samo za jedan program u informativnoj tehnologiji koji će naš student ili svršeni student bilo kog fakulteta tehničke struke da plasira u svetu. Samo za jedno, za ono malo što je nevidljivo za obično ljudsko oko, to donosi profit. To razvija i tako treba da postupamo, da mislimo o svojim interesima, a ne o interesima investitora i stranih investitora, pogotovo stranih investitora.

Zahvaljujem, kolega Mirčiću.
Pravo na repliku, narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Već smo mi to objašnjavali. Preduzeća registrovana u Srbiji posluju u Srbiji, ovde porez plaćaju. To su naša preduzeća valjda? Kakao se zove to preduzeće u Kragujevcu konkretno? Fijat automobili Srbija. Da li je tako? Pa čije je onda i kome se evidentira izvoz kada ti automobili iz Srbije izađu? Pa, nama.

Nije reč samo o toj vrsti delatnosti ili tom sektoru. I jabuke, mada nisam do kraja razumeo šta je tu trebalo da bude poenta, jabuke Srbija danas sa uspehom izvozi, pa primera radi, u Rusiju, jer se trudila, jer je radila, jer je otvarala sebi prostor, kao što je otvorila prostor za izvoz mesa, mesnih prerađevina, što na Bliski istok, što na Daleki istok, čak do Kine smo stigli, jer se ljudi trude, rade, pronalaze prostor, nalaze dobra rešenja.

Nismo mi u tome loši, naprotiv, i ta EU o kojoj govorite, veoma kritički i ne tako retko, pa i ona je, između ostalog, i tržište za naše poljoprivredne proizvode, zapadna Evropa, pre svega, ali ne samo za njih. Brat bratu jedno 70% razmene naše sa svetom ide na tu stranu, ali to nije sve. Iako pričamo o tome sa kim sve danas poslovno sarađujemo, ako je to trebalo da bude suština zamerki ili napomene, evo da odagnamo sumnje.

Na nivou od jedne godine samo, to je 2018, investicije koje dolaze iz EU u Srbiju bile su na nivou nešto preko dve milijarde, ali ih ima i iz istočne Azije, dakle upravo iz oblasti gde se nalazi Narodna Republika Kina, preko 700 miliona. Ima ih i iz prostora centralne Azije, odnosno Evroazijske unije, koja obuhvata i Rusiju i Belorusiju, koje pominjete. To je preko 230-240 miliona evra. Ima ih s Bliskog, Srednjeg Istoka, takođe blizu 200 miliona.

Srbija, ako je to bila suština, zamerke ili napomene, nije isključiva ni zatvorena zemlja. Srbija hoće da iskoristi prostor za svoj, pre svega, dobar ekonomski interes. Nije pitanje ovog ili onog dela sveta, nego naše pitanje, naše potrebe ovde, naši ljudi gde će da rade, naši ljudi gde će da izvezu to što su napravili. Naši ljudi, ako hoćete o softveru, i gde će taj softver da plasiraju, ali da imaju i uslove pod kojima će da ga naprave i primera, kako je rečeno, neko malo parče softvera, vredi koliko izvoz kompletnog sektora ima, pa ima ih i u Srbiji. Ima i u Srbiji kompanija koje su u tom pogledu uspešne, koje to već danas ostvaruju.

Dakle, samo jedna napomena. Nije to neki tamo mali posao, to je ogroman posao, za to je trebalo ne samo mnogo meseci ili godina da se napravi, pa da se unapredi na dovoljan nivo da bude za celo svetsko tržište atraktivno, pa da se dalje unapređuje da se sa tim korisnicima radi, da se stalno usvajaju novi. Pre svega toga trebalo je mnogo, mnogo i godina i muka i truda i učenja. I ako postoji, a postoji nekoliko oblasti u kojima je Srbija danas vanredno uspešna, pa to je jedna od njih, što danas jako dobro razume da je proces takav, da mu je priroda takva i da ga podstiče u svakom segmentu, što pomaže tim mladim ljudima i dok se školuju da nešto nauče i dok se školuju da nešto praktično savladaju i kad počinju sutra da imaju kome da se obrate, da imaju gde da počnu, da imaju sredstva sa kojima će da počnu, da im se olakša na svaki mogući način da do proizvoda dođu.

Kad proizvod ostvare, kad ga savladaju i naprave, da im se pomogne da ga negde plasiraju. Zato što tako ozbiljno radi, zbog toga je Srbija danas drastično uspešnija nego što je bila ikada, pre Aleksandra Vučića i SNS.

Da pričamo o broju preduzeća koja se formiraju…

Molim vas privodite kraju.