Hvala, gospodine Milićeviću.

Moje pitanje je upućeno ministru spoljnih poslova, gospodinu Ivici Dačiću, a više u formi predloga i molbe da se Italija stavi na spisak zemalja u regionu, kako bi srpski narod, koji u ovoj zemlji živi, mogao da učestvuje na konkursima za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja namenjenih pripadnicima našeg naroda u zemljama regiona koje ministarstvo zemlje matice redovno raspisuje, kao podršku u oblasti javnog informisanja na maternjem jeziku u očuvanju srpskog jezika, nacionalnog i kulturnog identiteta.

Pravo na konkurs sada imaju samo zemlje gde je potvrđena autohtonost srpskog naroda, to je po zakonu Ministarstva spoljnih poslova koji je dosta star i su zemlje bivše SFRJ plus Mađarska, Rumunija i Albanija.

Pitam Ministarstvo – zašto je izuzeta Italija? Izuzimanje Italije kao zemlje u regionu neobjašnjivo je kada se zna da u toj zemlji Srbi žive preko 300 godina kao priznati narod i zajednica domaćina, a još masovno naseljavanje počinje u drugoj polovini 15. veka, sa Despotom Stefanom Brankovićem, poslednji miropomazanim vladarom u Srbiji koji je tamo proveo 20 godina u okolini Udina, gde je premestio svoj dvor.

Prva srpska narodna pesma nije štampana u Srbiji na srpskom jeziku, nego je štampana u Italiji. Italija je zaslužila da bude uvrštena u zemlje regiona, ne samo po svojoj geografskoj poziciji, ne samo po autohtonosti srpskog naroda, već po činjenici da broj Srba neprekidno u Italiji raste. Sve je više, uprkos drugim tendencijama, sve je više osnovaca srpske nacionalnosti koji upisuju italijanske škole, a da u Italiji već decenijama ne postoji nijedan medij na srpskom jeziku.

Relativne naučne studije upozoravaju da bez potpune pažnje i angažovanja države matice, neminovna je similacija i nestanak nacionalnog identiteta. Podsetiću samo da ove godine obeležavamo 140 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa između Italije i Srbije iako je na dvoru spomenutog despota redovno bio ambasador Venecije.

Srbin iz Trsta Evgenije Popović je jedan od najbližih saradnika Garibaldija, oca italijanske nacije, ujedinitelja italijanske države. Garibaldi to Srbima nije zaboravio, posebno tršćanskim Srbima i sam je predvodio jedinicu dobrovoljaca, garibaldijevaca u pomoć hercegovačkim ustanicima.

Prvi brodovi koji stižu u Albaniju da spasu srpsku vojsku bili su brodovi italijanske Ratne mornarice i nije ih bilo ništa manje od francuskih. Međutim, posle Drugog svetskog rata mi smo to zataškavali, zažmurili na proterivanje Italijana iz Istre i Dalmacije, zarad ljubavi prema braćom, prema Hrvatima koje su nam to vratili „Bljeskom“, „Olujom“ i vraćaju nam i dan danas verbalno, na svaki način.

Promocijom knjige, dr Mile Mihajlović „Za srpsku vojsku – jedna zaboravljena priča“, otpočelo je svečano obeležavanje stogodišnjice od Velikog rata u Italiji. Kakav je značaj Srbija davala diplomatskim odnosima sa Italijom najbolje govore imena naših ambasadora koji su između dva rata bili u Italiji. To su, ovim redosledom Milan Rakić, Jovan Dučić, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić. Sa druge strane takođe, iz Italije su dolazile najpoznatije diplomate.

Mnogo toga se još može reći o italijansko-srpskim odnosima, ali mislim da je ovo dovoljno da se prepozna potreba da se status srpskog naroda mora gajiti, da se o njemu mora brinuti na Apeninskom poluostrvu.

Iskoristio bih još kratko priliku da uputim apel ministru zdravlja gospodinu Zlatiboru Lončaru, Ministarstvu zdravlja da vodi računa o zdravlju nacije. Ne može voditi računa o svakom pojedinačnom pacijentu, ali me je zabrinuo podatak da je suicid mentalna bolest u porastu koja sve češće tragično završava. Dešava se da dnevno po 1000 ljudi izvrši samoubistvo na svetu, a taj broj nažalost sa tragičnim posledicama raste i kod nas.

Mislim da neke potencijalne slučajeve trebamo unapred rešavati. Večiti docent dr Jovo Bakić sve češće pokazuje takvu tendenciju. Njegov izbezumljeni pogled, to bi doktor pre mogao da primeti, mržnja nepodnošljiva, govor koji je pun gneva upućen predsedniku države Aleksandru Vučiću i prema državnom vrhu, kao i prema srpskoj naprednoj stranci, zaista zaslužuje potpunu pažnju. Posebno je opasno što se ovaj čovek nalazi na čelu pokreta Samoodbrana, pa se plašim da posle objavljivanja rezultat na budućim redovnim izborima dođe do tragičnih posledica genocida i mi se moramo pobrinuti da spasemo samoodbranu od sebe samih.

Ovaj drugi politički suicid stranaka koje su pre neki dan objavile da bojkotuju izbore, nema veći ni državni, ni društveni značaj i to je njihovo suvereno pravo. Odavno je političko samoubistvo i kraj i posledica za političke stranke bez programa, bez ideja, bez morala, bez sledbenika članstva i glasača.

Ustanovili su da je bolje da se prave mrtvi kako javnost ne bi ustanovila posle izbora da odavno nisu živi. Možda je to i najbolje rešenje. Važno je samo da Srbija od toga nema štete. Hvala.