Hvala lepo na mogućnosti da učestvujem u ovoj raspravi.
Naravno, želim da podržim predlog ministra, iako verujem da se i on duboko ne slaže sa ovim predlogom. Mi svi znamo kako smo pomalo i podlegli pritisku ljudi koji se nazivaju u društvu stari studenti po starom sistemu, a opet želja da se ne pravi problem tamo gde očigledno ne mora ni da ga bude.
Ono što ćemo mi uraditi svojim glasanjem je jedan gest dobre volje da izbijemo taj argument večito starim studentima da ih je nešto sprečilo da završe fakultet.
U razgovoru sa kolegom Martinovićem, treba dobro razmisliti i o tome koliko godina imaju ti stari studenti. Ovde je neko rekao – koliko god da imaju godina, koliko god mogu da izdrže treba da studiraju, mislim da je prof. Stojmirović, pa nije baš tako. U svetu postoje za to fakulteti za treće doba i to ne govorim ništa pežorativno, to govorim vrlo pozitivno. Mislim da treba da se razmisli i oj tome. Ne mislim da država treba da stane iza toga, ali neki privatni sektor, kao što postoje i privatne škole i privatni univerziteti. Treba da razmišljaju o tome da postoji način studiranja i za treće doba ili za ljude koje je nešto sprečilo u životu da studiraju kao većina populacije, da upisuje fakultete sa 19 i 20 godina. To se tako rešava u nekom svetu kome teže oni koji pričaju o tome da završiš ovde fakultet, pa pališ, kako je bila reklama, nažalost, za upis na jedan fakultet, pa onda da znaju da tamo postoje fakulteti i škole za treće doba ili za one koji iz nekog razloga ne mogu redovno da studiraju.
Ali, ovi ljudi, rekli ste ministre u jednom trenutku - deco, sedite i učite, malo je to relevantno da su to deca. Oni poslednji koji su upisali, kaže Martinović, bilo je 2005. godine pa unazad i ta deca su sada nešto starija od mene. Tako da, hvala na komplimentu, ministre, što ste mi dali poruku da mogu da studiram po starom i da upišem još neki fakultet. Ali, ne brinite, nemam ambicije, barem ne pre penzije, a onda bih volela da se ostvari mogućnost studiranja za treće doba, čisto da ostvarim neke svoje snove koje nisam mogla da ostvarim, malo zbog života, malo zbog uticaja roditelja. Jer, u naše vreme su roditelji imali presudan uticaj na to i šta ćemo mi završavati i kakvi ćemo postati ljudi. Apsolutno se slažem sa vama.
Naše društvo je utonulo u jedan veliki populizam, da popuštamo svuda gde se mi duboko ne slažemo da treba da popustimo, pa smo prestali da razgovaramo glasno. Svi smo nešto politički korektni i ne smemo da kažemo ono što nas zaista boli, a to je što porodice, jedan deo u našem društvu, okreće glavu od svoje dece i smatraju da oni ne treba da učestvuju u stvaranju discipline kod mladog čoveka, kao nešto što je poželjno da budeš onda dobar i odgovoran čovek kasnije, kada se ta mladost završi i kada trebaš da budeš deo, odgovoran pojedinac našeg društva. Znači, ovi mladi roditelji moraju da shvate da imaju presudnu ulogu na to kako će jedan mladi čovek da odgovara, pa onda, naravno, i vaspitno-obrazovne ustanove, iako je to nekako vaspitno izašlo iz našeg školskog sistema i to je strašno, jer mi svi intimno komentarišemo pojedine pojave u našem društvu koje su sada zaista već i drastične, ali kada razgovaramo međusobno, svi se slažemo da smo postali jedno društvo koje potpuno povlađuje mladima, povlađuje deci i tražimo stalno krivce na nekom drugom mestu, umesto da kažemo da nešto što je crno jeste crno, ako je crveno, jeste crveno i da neko dete nije vaspitano. Tačka. Nije vaspitano.
Dete na koje porodica obraća pažnju, u krugu porodice, ono ne dolazi da tuče drugu devojčicu u drugoj školi. Ja nemam u svojoj okolini, među roditeljima moje generacije, u mom okruženju, niko nema dete koje je išlo da tuče drugo dete u drugu školu ili u svojoj školi, niti je pribeglo nasilju, niti psuje, niti gleda neke skaradne programe. To se sve rešava u okviru porodice. I ne mogu roditelji da okrivljuju škole, vaspitače, učitelje, profesore, za to što njihova deca psuju, pribegavaju nasilju i snimaju to nasilje. Treba da se zabrinu roditelji devojčica koje su pre neki dan stajale, smejale se, cerile na onaj skaradni prizor koji smo svi kasnije imali priliku da pogledamo. Elem, mnogo je široka tema i imaćemo sigurno prilike da razgovaramo i o tome.
Neka ovo bude zaista poslednji put da produžavamo bilo kakve rokove. Martinović je apsolutno u pravu. Ko je od nas ovde u sali lako, evo, tu nema baš mnogo dece, ko je lako završio fakultet? Hajde, ko od nas nije imao porodičnih problema, neprospavanih noći, jer su bolesni roditelji, braća, sestre, ili vi imate neke unutrašnje probleme? Ali smo učili, dan i noć. I kad nam zakažu, retko kada su oni u sekretarijatu mogli nešto malo da nam pomognu pa da ispit ne bude zalepljen jedan do drugog u razmaku od dva-tri dana, nego molimo i kukamo za bar pet dana i onda one dobre tetke u sekretarijatima nam izlaze u susret i nešto nam malo pomažu. Nije društvo oko nas padalo u nesvest zato što mi ne možemo da izađemo na sledeći ispit jer nemamo dovoljno vremena, zato što smo bolesni, zato što nam roditelji nemaju dovoljno para, zato što, ne znam, mi je otac bio bolestan, pa je bio u bolnici, ali, baš zbog toga sam ja morala da izlazim na ispite, da što pre završim svoju školu. Ili generacije naših očeva, gde je moj otac zbog nemaštine u junu davao godinu da bi mogao svojoj porodici da pomaže i u oktobru da se vrati na sledeću godinu, koju je redovno upisivao.
Šta je to teže danas u današnjem društvu mladim generacijama nego što je bilo teško u našoj generaciji ili u generacijama naših roditelja, posle Drugog svetskog rata? Nemojte molim vas da mi kažete da onda baš nikakvih problema nije bilo, oni su se protezali, zatezali, ne znam šta su radili, svi smo padali u nesvest, čitali na naslovnim stranicama kako neko ne može baš da završi fakultet jer ima neke probleme i radi. Jel hoćete da vam navedem i iz moje porodice primere gde su uz rad završili, po jednom programu im je ostalo dva ispita, propustili su par godina zbog stvaranja porodice, dece, a onda su morali da završe fakultet i najednom od dva ispita su imali 13. Nisu kukali, niko nije padao u nesvest zbog toga, nego su noću, kad završe svoj posao, završe posao u okviru porodice, noću učili i izlazili na ispit. Imam primer osobe iz moje porodice koja je za četiri meseca završila 13 ispita. Niko je nije pitao jel ti lako ili ti je teško.
I da završimo sa tom bajkovitom pričom i sa padanjem u nesvest. Neko je ovde govorio - pa, to će biti korisni članovi društva. Pa, korisni su članovi društva i oni koji nemaju fakultetsku diplomu. Kod nas je postala moda da moraš da imaš fakultet. Zašto? Ako ne možeš da ga završiš, ti ga nećeš završiti. Šta da radiš sa fakultetom u 60-oj godini? To me baš interesuje. Šta ćeš da radiš sa tim? Teško je naći posao posle 50. godine ako ostanete bez posla, a kamoli da u 60-oj zablistaš sa diplomom posle fakulteta koji si završavao preko 20 godina. Budimo realni.
Mi ćemo ovo da podržimo sada, ali to nas ne sprečava da otvoreno govorimo o problemima. To nema veze. Glasanje i podrška Vladi Republike Srbije i ministru koji se sam duboko ne slaže sa tim i prelomio je da reši jedan problem, da im omogući, to je neka manja grupa ljudi, do 10 hiljada, ne znam ni da li ih ima toliko, ali, to je neka poruka koju mi onda ovima koji redovno završavaju fakultete, ne znam šta im time poručujemo.
Samo da dodam, pošto, kažem, počeću da govorim sve što mi je na srcu i neću da budem politički korektna više, nego hoću da kažem baš zato što to nije popularno i baš zato što će da nas napadaju zbog ovoga, autonomija univerziteta je narušena. Narušena je. Tačka. Evo ja ću to da potpišem, neka me stave na stub srama, gde god hoće u medijima. To je skandal to što se desilo pre nekoliko dana, da grupa studenata koja pripada političkoj grupaciji „Jedan od pet miliona“ upadne u Rektorat i zauzme Rektorat i ucenjuje državu, ucenjuje Vladu Republike Srbije da im ispuni nešto što im je palo na pamet da Vlada ispuni. To se sigurno podrazumeva pod narušavanjem autonomije univerziteta. Flagrantan primer, drugog ne može da bude.
Država mora da bude mudra u ovom slučaju, da se prati šta se tamo dešava, ali „Jedan od pet miliona“ imaju jednu posebnu taktiku kako da zadaju udarac svojoj državi, a to je da napadaju meko tkivo, tamo gde su svi osetljivi, a to je obrazovanje. Najlakše je manipulisati punoletnim ljudima koji studiraju, znači obrazovanje, da napadaju nauku, da napadaju taj resor. Nažalost, vi pokrivate oba resora pa vam zaista nije lako, ali računajte na podršku parlamenta.
Mi smo ti koji predstavljaju građane Srbije koji ne upadaju u Rektorat i koji nauku shvataju na ozbiljan način, a ne na ono što imamo prilike da čitamo povremeno u nekim medijima.
Tu stvaraju one neke svoje nukleuse koji se nekada, kad smo formirali stranke, zvao mesni odbor. Oni stvaraju mesne odbore u okviru obrazovnih ustanova, u okviru naučnih ustanova i, naravno, kultura kao nešto što bez obzira ko god da vodi resor kulture, oni koji su protiv Aleksandra Vučića, koji su protiv Vlade Republike Srbije, oni napadaju ta tri meka resora, a to su obrazovanje, nauku i kulturu.
Pratite samo šta se u isto vreme dešava u „Ateljeu 212“, jer je postavljen novi upravnik, zaboravljajući da je upravo Dragan Đilas smenio Kokana Mladenovića kao upravnika pozorišta „Atelje 212“ zato što je nešto zamerio članovima ansambla koji glume u „Ateljeu 212“. To zaboravljaju, a isto jednako spočitavaju osnivača „Ateljea 212“ zbog postavljanja nekog novog upravnika.
Znači, pratite Vladu Republike Srbije, politiku Vlade Republike Srbije koja je odlučila da produži rok starim studentima, ali, molim vas, zapamtite i naše diskusije koji duboko smatramo da sa ovakvom praksom treba da prekinemo. Hvala.
