Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, predloženo vam je da budete sudija i da kažnjavate, ili on ili ministarstvo. Ne ulazim u to. Dobro sam razumeo svoje kolege koji su govorili pre mene. Znači, traži se da ministar kažnjava. Postoje inspekcijski organi, postoje sudije za prekršaje, postoje preporuke DRI lokalnim samoupravama, skupštinama, jedinicama lokalnih samouprava, ali nemojte da narušavate pravni poredak u Republici Srbiji, pogotovo ne ustavni.

Gospodine ministre, ovde su se danas mnoge stvari izgovorile, ali nešto moram da vam kažem. Ovi koji su protiv elektronskog poslovanja i koji izražavaju sumnju da je to moguće u Republici Srbiji, to su samo iz jednog razloga – boje se da ih ne udari struja dok kucaju na računaru. To je jedini razlog zbog čega su oni protiv elektronskog poslovanja. Taj strah moraju da prevaziđu jer civilizacijske tekovine idu napred, a Srbija nije u praistoriji, hvala Bogu. Ako oni žele da ostanu tamo, neka ostanu i u Savezu komunista, pošto sam čuo i da smo zemlja radnika i seljaka itd, a ja mislim da smo zemlja građana Srbije i da su svi građani jednaki pred zakonom.

Gospodine ministre, vi Predlogom zakona o kontroli državne pomoći dajete Narodnoj skupštini jedan instrument kojim bi se kontrolisao rad vašeg ministarstva, a moje kolege iz opozicije kažu da to njima ne treba. Znači, povećava se nadležnost Narodne skupštine i svakog narodnog poslanika pojedinačno i opozicija kaže da to ne treba.

Kada sam ja bio opozicioni narodni poslanik, voleo bih da sam imao sve te instrumente, nego sam morao da preturam i tražim po raznim dokumentima, da proveravam i čitam razne sajtove da bi došao do određenih podataka za diskusiju kako izvršna vlast funkcioniše, kakvi su im postupci, kakve su im greške, kakvi su im zloupotrebe.

Mi sada nudimo opoziciji i svakom narodnom poslaniku, naravno, koji podržava Vladu, da može da kontroliše Ministarstvo finansija, da može da kontroliše kako se sprovodi državna pomoć i to neko odbija.

Ja ću samo da pročitam da je ta Komisija za kontrolu državne pomoći odgovorna Narodnoj skupštini Republike Srbije, po predlogu zakona. To nije sporno. Ko bira članove Komisije? Pa, evo, u članu 12, stav 3. - odluku o izboru predsednika Komisije ili člana Saveta Narodna skupština donosi većinom glasova svih narodnih poslanika, po predlogu odbora Narodne skupštine nadležnog za poslove finansija. Po predlogu odbora našeg radnog tela, koji čine opet narodni poslanici.

Predsednik Narodne skupštine, koji je narodni poslanik, raspisuje konkurs. I to je njima sumnja. Ne, najbolje je da to radi, kao što je bilo do sad, ili je to valjda žal za proteklim vremenima, da je država odnosno Vlada ta koja je svemoguća, koja može i mora sve. Ta vremena su prošla. I to je njihov ideološki najveći problem. Vremena Saveza komunista su prošla. Sada živimo u normalnoj demokratskoj državi, uspostavljamo prave vrednosti u ovom društvu. O tome ćemo malo kasnije, kako to sve izgleda kada se napada neki predlog zakona čisto da bi se napadao.

Ali, mene čudi da moje kolege narodni poslanici iz opozicije ne žele da pojačaju kontrolnu i nadzornu ulogu Narodne skupštine. To je naša ustavna nadležnost. Valjda su nas zato građani birali. To je svrha ne samo donošenja zakona, nego i kontrola rada izvršne vlasti.

Neću da ulazim u to kakvi su izveštaji revizora. Pa, kakvi mogu da budu nego tipski? Kakvi mogu da budu? Ali ćemo da prepričavamo anegdote koje se dese. Samo da znate, državni revizor obaveštava Narodnu skupštinu, obaveštava srpsku javnost o eventualnim nepravilnostima, može da da preporuku da se neki rukovodilac smeni, ali Narodna skupština i jedinica lokalne samouprave nisu dužni da po tome postupaju, zato što su nosioci suvereniteta građana. I nemojte sebe da unižavate više.

Bilo je tu još diskusije i oko toga, znate, kad god nekim zakonom pokušavamo da neku materiju malo bolje uredimo, da unapredimo, da se pozovemo na dobra iskustva i zemalja u regionu i zemalja EU, uvek se napadnemo i uvek je Vlada napadnuta da mi te zakone donosimo zbog članstva u EU. Evo, odmah ću da kažem - nije to primarno i nije to najvažnije. Donosimo zakone isključivo zarad interesa građana Srbije i države Srbije, to neka nauče jednom.

Napadnuti su ovi zakoni koji uređuju oblast računovodstva i revizije, kažu - to su direktive EU itd. Sad ja postavljam pitanje - evo, imamo nekoliko investitora, ima ih više ali ja ću da navedem samo tri-četiri, "Aerodrom Beograd", "Boš", Nemačka, itd, da ne nabrajam ta preduzeća, oni obavljaju neku delatnost u Srbiji, jesu povezana lica sa svojim matičnim kompanijama, ali mene sada interesuje da li ta preduzeća, da ne primenjujemo međunarodne računovodstvene standarde, dobit i profit koju ostvaruju u Srbiji mogu da budu prikazani u bonitetu tih preduzeća? Evo, ja tvrdim da ne mogu. A ako nečiji bonitet, a uložio je novac u Srbiji, ne može da bude prikazan u njegovom poslovanju, na tržištu hartija od vrednosti, da li su one vlasničke, da li su dužničke, ne ulazimo u to, taj neće da ulaže u Srbiju.

E, sad će da kažu - znate, ali to su strane kompanije, šta nas briga za to. Dobro, evo da kažemo da je i ta pretpostavka tačna. Dolazimo do drugog problema. Ako imamo ozbiljnu kompaniju u Srbiji, gde je isključivi vlasnik rezident ili građanin Republike Srbije, grupa građana, itd, neću da ulazim u vrstu tog privrednog društva, da li ono može, ukoliko ne primenjuje međunarodne računovodstvene standarde, da podigne kredit u inostranstvu kod neke banke koja ne posluje na teritoriji Republike Srbije? Evo, tvrdim da ne može. Moraće možda da podiže nepovoljnije kredite na domaćem tržištu zato što mi nismo predvideli svojim zakonima da primenjujemo međunarodne računovodstvene standarde. Ali ćemo zato da raspalimo po EU, ona se raspada, ona je ovakva, ona je onakva, a pri tom zaboravljamo da smo valjda svi mi birani od građana Republike Srbije i da prvo njima odgovaramo i da trebamo da radimo u njihovom interesu, a ne da budemo za neku političku ili ekonomsku regionalnu organizaciju, međunarodnu ili ne. Na prvom mestu treba da nam budu interesi građana Srbije.

Bilo je diskusije i oko tog čuvenog Zakona o računovodstvu. Tu moram da vam kažem, gospodine ministre, velika je uznemirenost u jednom delu stručne javnosti koja se tiče oblasti računovodstva i tih čuvenih licenci koje se izdaju, koje bi po tumačenju nekih trebale da se izdaju. Najviše je tome doprineo sekretar Saveza računovođa i revizora Srbije, gospodin Pero Škobić, koji je u nekoliko članaka upoznao računovođe i revizore da će morati da se pretplate, ono što je on dao u svom intervjuu, da se pretplate na publikacije koje izdaje Savez računovođa i revizora, da će morati da idu na seminare da bi, bože moj, znali zakonsku regulativu koja se ubrzano menja, pa je potrebno njihovo neprestano osposobljavanje i da oni neprestano usavršavaju svoje znanje. Svoje znanje bi usavršavali tako što bi išli na te seminare, gde bi skupljali određeni broj poena a sa određenim brojem poena bi stekli pravo da produže licencu ili zvanje računovođe ili revizora. Zato se iz tog razloga te, da kažem, neobaveštenosti jednog dela naše javnosti, podigla velika prašina i tog nastupa koji je gospodin Škobić imao nedavno, pre desetak dana.

Da budemo jasni, nije logično da postoje računovodstvene agencije koje obavljaju tu delatnost, a da nemaju ni jednog zaposlenog. To odmah da raščistimo. Kako neko može da obavlja neku delatnost, da pruža neku uslugu da nema nijednog zaposlenog? To nije normalno. Ili je reč o zloupotrebi, zloupotrebi zakona. Može sve da bude po zakonu, ali da bude zloupotreba zakonskog prava.

Zato je dobro što se konačno uvodi taj registar koji će da bude javan, svako će imati uvid u njega. Dobro je što za razliku od zakona iz 2004. godine nije uspostavljen monopol kakav je imao Savez računovođa i revizora donošenjem tog zakona 2004. godine i koji su ta loša iskustva, kako su se ponašali u Savezu računovođa i revizora prema svojim članovima, gde su im bukvalno gulili kožu sa leđa, napravili jedan ozbiljan problem kada se donosio zakon. Znači, može da se polaže kod dve organizacije u Srbiji, može kod bilo koje, bilo gde u svetu koja ispunjava uslove iz našeg zakona, a to je da je članica Međunarodne federacije računovođa i revizora.

Ono što je najvažnije, nadzor nad radom svega toga vrši ministarstvo i neće biti zloupotreba prilikom brisanja zvanja računovođe. To je možda najveći problem u celoj ovoj priči.

Znači, nije problem da neko stekne zvanje, problem je da kad dokaže jednom svoje znanje, ne mora da ga dokazuje svake godine, jer ni mi ne menjamo zakone svake godine u jednoj oblasti, a on će svoje usavršavanje da ima kroz rad u delatnosti koju obavlja, jer to je nešto normalno. I medicina napreduje, ja nisam znao da doktori moraju stalno da polažu neke ispite, elektrotehnika napreduje, nisam znao da moraju inženjeri stalno da dokazuju svoje znanje, i da ne nabrajam dalje, pa ne vidim i zašto bi Savez računovođa i revizora i neke slične organizacije imale neka ekstra ovlašćenja nego sve druge organizacije koje se ovim bave. Mi često menjamo i zakone, pa evo iz oblasti pravosuđa, iz oblasti i krivičnog prava, Krivičnog zakonika, nisam čuo da je neki sudija ponovo polagao pravosudni ispit ili tužilac javnotužilački, pa mislim da i računovođe kad već jednom steknu to znanje ne treba stalno da ga dokazuju.

Kažem da je javnost bila uznemirena najviše zbog samog nastupa predstavnika Saveza računovođa i revizora i zato je bio toliki pritisak i na kolege poslanike i na članove Radne grupe i na samog ministra. Ali da ponovim, mi zakone ne donosimo samo zbog toga da bi postali član EU, nego na prvom mestu i isključivo zakone donosimo u korist građana Srbije i države Srbije i ova tri zakona su i u korist građana Srbije i države Srbije.

Hvala, gospodine Arsiću.
Pravo na repliku ima Vjerica Radeta. Izvolite.

Da je gospodin Arsić slučajno u pravu, a nije, kada je rekao da mi mislimo da Vlada treba sve da kontroliše, nisam ga tačno razumela, teško je bilo, ali je pitanje, i čak da mi tako mislimo, kako je moguće da je on u tom sistemu već sedam godina? Što odmah nije već prvog dana rekao – ej, ljudi, menjajte ovaj zakon, ne smemo sedam godina da budemo u ovom lošem sistemu, komunističkom, šta je pominjao, nemam pojma.

Vi se svi sigurno pitate zašto je gospodin Arsić ovako ljutito počeo svoju raspravu i što je besan. Otkriću vam jednu tajnu. Pre nekoliko meseci, dok su ovi predlozi zakona bili u nacrtima, onda je Društvo računovođa i revizora imalo neki veliki skup, neku javnu raspravu o ovim predlozima zakona i bio je Arsić i rekao – dok je njega, ovakvi predlozi u Skupštinu doći neće. On za ovo da glasa, ne dao bog nikada. I milion primedbi je imao, gospodine Mali, više nego što smo vam mi izneli, više je Arsić imao primedbi.

E sad, pošto ja Arsića izuzetno cenim, hoću da mu pomognem, da ne bi imao problema u danu za glasanje. Dragi kolega Arsiću, kad bude glasanje, stavite gumenu rukavicu, pošto ćete pritiskati dugme, da vas ne udari struja, jer ćete pritisnuti dugme suprotno od onoga što ste pričali pre dva meseca da ćete uraditi. Hvala.

Hvala, gospođo Radeta.

Pravo na repliku ima Veroljub Arsić. Izvolite.

Voleo bih da znam o čemu se ovde dešava, ali bar imamo jednu dobru identifikaciju.

Ono što nisam rekao i što se nije desilo, nemojte te reči da mi stavljate u usta. To je prva stvar.

Druga stvar, što se tiče identifikacije, drago mi je da se konačno identifikovao onaj ko se boji računara da ga ne ubije struja. Evo, to je taj strah koji postoji. Znači, najbolje je da ostanemo u doba Saveza komunista Jugoslavije ili Srbije ili kako god hoćete, znači, da živimo u tom sistemu i da se odreknemo i demokratije i svega, samo da bi ta ideologija opstala.

Hvala, gospodine Arsiću.
Pravo na repliku ima Vjerica Radeta. Izvolite.

Sad ja ne znam, što bi rekao Arsić, o čemu se dešava, ali da vidimo o čemu se radi.

Neverovatno je da ova priča ima bilo kakve veze sa tim da li neko zna da radi na kompjuterima ili ne zna. Kakve to ima veze sa sistemima? Kakve veze ima sa Savezom komunista? Još će da zameri Komunističkoj partiji Kine i Narodnoj Republici Kini što su u vrhu svetskom kada je u pitanju ova napredna tehnologija. Nešto ste, kolega Arsiću, baš mnogo pobrkali.

To o čemu se dešava, što reče, ako treba, ja mogu da donesem i audio-zapis, stenogram svakako, pa da vidimo o čemu se dešava, tj. o čemu se radi.

Hvala, gospođo Radeta.

Pravo na repliku ima Veroljub Arsić. Izvolite.

Nije to bilo savetovanje, to je bila diskusija na Odboru za finansije, da raščistimo odmah. Nije to rečeno kako je vama preneto, žao mi je što vam nisu preneli kako treba, to nije moj problem.

Što se tiče Komunističke partije Kine, svaki narod ima pravo da odredi u kakvom će okruženju da se razvija i nemam ništa protiv toga. Nemojte da pokušavate da me posvađate sa Kinom.

Mene čudi to da ovde jedna opoziciona stranka ne želi da kontroliše Vladu Republike Srbije i šta god da se predloži, osim valjda da piše ime i prezime ili ime poslaničke grupe ili ime političke stranke, i ako to nije ime njihove političke stranke ili njihove poslaničke grupe, to će ovde biti napadano. Bar kad napadaju, neka napadaju sa nečim što ima smisla, a ne da tražimo od kolega narodnih poslanika da se odreknu ovlašćenja koja stiču Zakonom o kontroli državne pomoći, jer meni to zaista nije jasno.

Znači, sve ove Vladine agencije itd, pa ne možete vi da učestvuje na tržištu gde postoji konkurencija i da vi sami uređujete to tržište bez nekog regulatornog tela. To je nemoguće. Tako je bilo samo u doba Saveza komunista i zato se ja pitam – da li je to ideološki težnja ka tome? Tad je država sve kontrolisala, sve uređivala, sve merila, nije postojalo tržište koje nije bilo državno i nisu ni bila potrebna regulatorna tela. Valjda hoće da se vratimo u društvenu imovinu i da država radi sve.

Hvala, gospodine Arsiću.
Pravo na repliku ima gospođa Vjerica Radeta. Izvolite.