Hvala, potpredsedniče.
Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo, danas imamo set od tri zakona koji, barem što se tiče struke, su solidno ocenjeni. Ja sam se, kao što se i uvek trudim u Stranci moderne Srbije, raspitao kod onih kojih se zakon najviše tiče, budući da Zakoni o investicionim fondovima, mali je broj ljudi koji u Srbiji može jasno sagledati sve zamke, odnosno prednosti koje se mogu javiti. Kod većine portfolio menadžera nisu postojale neke suštinske zamerke, barem na Zakon o investicionim fondovima.
Kada je reč o Zakonu o osiguranju depozita, odnosno koje se tu javljaju, činjenica je da se nastavljamo usklađivati kako sa međunarodnim standardima, tako i sa nekim zahtevima evropskog puta i da su to stvari koje bi trebale uz jedno kontinuirano unapređenje upravljanje rizikom i upravljanje kapitalom, da dovedu do jačanja poverenja daljeg u naš bankarski sektor, koji je usled lošeg menadžmenta, pogotovo državnih banaka u jednom momentu bio, može se reći, na dosta lošem glasu, kako kod naših građana, tako i kod stranih investitora.
Nije mala stvar bila upropastiti nekoliko državnih banaka, a takođe i podići MPL-ove u nekim od njih. Tako da, ova stvar, kada je reč o osiguranju depozita, podiže ukupnu sigurnost i to nije sporno i ulazi se u neke nove oblasti, kao što je restrukturiranje banaka, ako nekada bude bilo potrebe da se to radi. Bankarstvo je malo specifično. Dakle, tu je luksuz da se banka pusti niz vodu, mnogo manje nego kada je reč o realnom sektoru.
Međutim, ako tu nemamo nekih bitnijih neslaganja u suštini i ako je reč o materiji koja je prilično poznata, mene i poslaničku grupu Stranke moderne Srbije jeste zaintrigirao Zakon o alternativnim i investicionim fondovima. Postoji dosta razloga zašto je to tako i zašto je taj zakon, opet kažem, jedna dobra osnova ali u okolini tog zakona postoji određeni poslovni ekosistemi koji zahtevaju da im se zadovolje još neki preduslovi da bi onda moglo da cveta, alternativno, investiciono cveće svih vrsta.
Konkretnije ili ako bismo upotrebili metaforu, taj zakon jeste kupovina jedne onako solidne njive sa agrotehnikom, kada bismo koristili omiljene poljoprivredne metafore u Srbiji. Međutim da bi ta njiva dala prinose, potrebno je da se zadovolje još neke stvari, počevši od znanja, odgovarajućih đubriva, podsticaja i sličnih stvari da bismo došli u poziciju da nešto što jeste objektivan potencijal i dobra osnova počne da daje plodove.
Ono što je godinama bila slabost, upravo kada je reč o alternativnim izvorima finansiranja, koji su dosta potrebni zemlji koja ima veliki broj malih i srednjih preduzeća i gde je dominantno kada je reč o sektoru informacionih tehnologija, ne preovlađuju veliki igrači, gde je sama logika rasta drugačija nego u nekim konvencionalnim delatnostima je bilo to što smo dugo godina imali nedoumice da li to uopšte treba urediti posebnim zakonom. Ja sam neke prve predloge video još pre šest, pre sedam godina skoro, ili je dovoljno da koristimo postojeće Zakone o investicionim fondovima, ali ni to nije baš dobro rešenje jer oni moraju biti kruti po prirodi stvari, jer imati otvoreni investicionim fond nije neko baš kreativno zezanje, nego morate obezbediti sigurnost kada je reč o plasmanima i zadovoljiti mnoge druge stvari.
Kada je reč o alternativnim investicionim fondovima, situacija je takva da je ipak bolje postaviti jednu zakonsku osnovu, da bi smo mogli da se nadamo da će u Srbiji zaživeti npr. fondovi venčer kapitala.
Jedna jako bitna stvar. Oni ne mogu da pomognu u samom startu kada imate npr. brzo rastuću poslovnu ideju u sektoru informacionih tehnologija, ali mogu da pomognu kada ste iz inicijalne faze „kraut fandinga“ tu ću se vratiti kasnije, korišćenje sopstvenog novca ili ako ste imali sreće da naletite na nekog poslovnog anđela, kada treba da privučete neka veća sredstva i uđete u ozbiljnije ulaganje u softver ili ono što će verovatno biti budućnost razvoja informacionih tehnologija i u svetu i u Srbiji, ali kod nas baš nismo još zakoračili, o simulacijama, veštačkoj inteligenciji i svim stvarima koje će nositi razvoj u okruženju PFG mreža i uopšte što će menjati svet u narednoj dekadi.
S te strane, da bismo imali venčer fondove, koji bi zaista zaživeli u Srbiji i ostvarili primaran zadatak finansiranja visoko inovativnih kompanija koje ne moraju nužno biti samo IT, ali velika je šansa da će gro biti lociran u IT ili u grane koje svoje kompetetivne prednosti, konkretno preduzeća, upravo razvijaju na sintezi IT i svog konvencionalnog biznisa, vi morate okolo postaviti, što sam rekao, jedan dobar ekosistem u drugim zakonima.
Dakle, da bi mogli privući fondove koji sada, uglavnom, nisu u Srbiji, recimo paradoksa, ima ih u Sofiji, u Budimpešti i u nekim drugim zemljama, koje mi želimo sustići i prestići, potrebno je uraditi izmene koje se tiču fiskalne politike, koje će pratiti jedan zakon koji jeste dobra osnova. U Srbiji, porez na kapitalnu dobit nije bitan porez i kada ga posmatrate u celini budžetskih prihoda, on je neznatan.
Vrlo često imamo prilike videti da je prilično neuhvatljiv i da imamo neke ljude koji su uspešno izbegavali da ga plate i ljude koji su ga na kraju plaćali, a da nisu bili u prvo vreme ni svesni da imaju tu obavezu.
Dakle, ako želimo imati dobar razvoj venčer fondova u prvom prelaznom periodu, ne mora to biti zauvek, ali u barem prvih četiri do pet godina bilo bi poželjno da oni imaju oslobođenje od kapitalne dobiti, jer to jeste nešto što bi moglo privući da se njihove aktivnosti lociraju u Srbiji, a ne da dominantno budu van Srbije.
Zašto je bitno da se venčer fondovi lociraju u Srbiji? Razlog je prilično jednostavan. Najbolje poznavanje domaćeg tržišta imaju upravo ona pravna lica koja jesu na našem tržištu i malo šta može zameniti specifična znanja o lokalnom tržištu, kao samo prisustvo na lokalnom tržištu. S toga bi dodatak koji stvara dobar ekosistem u vidu oslobađanja od kapitalne dobiti bila dobra stvar ako želimo zaista da privučemo venčer fondove u Srbiju.
Takođe, vrlo je bitno u celoj priči imati i poreske kredite za ulaganja, jer to jeste preduslov da imamo značajnije plasmane. Apsorcioni kapacitet srpskog tržišta za venčer kapital, kao i za druge oblike nekonvencionalnog finansiranja koji nisu bankarski je recimo jako skočio poslednjih godina, što možemo videti po stopama rasta izvoza, jer stope rasta izvoz za IT sektor su odličan indikator da se kapacitet apsorpcije sigurno povećao u međuvremenu. To je nešto što je takođe jako bitno, imati mogućnost poreskog kredita za investicije.
Takođe, i mogućnost da se gubitak prizna kao kategorija i da služi kao oslobođenje za neke buduće zarade. Dobitke koje mi možemo dobiti povećanjem leveridža srpske IT industrije, mogućnosti da one uđu u kompleksnije poduhvate ili čak da mi ne budemo samo specifična zemlja za vrlo često, da se cinično izrazim, „loun“ poslove u IT sektoru bi bio višestruko veći od toga što bi se zemlja naša odrekla nečega što sada inače i nema, a želi da ima.
S te strane, zakon i jeste dobra osnova, ali sam zakon bez stvaranja ekosistema koji ga prati i koji može da relativno dobro definisane stvari u zakonu podigne na nivo koji omogućava srpskoj IT industriji da se razvija, ne samo kvantitativno, što se sada dešava, nego i kvalitativno, jeste bitna stvar.
Naravno, uz ono jasno ograničenje da mi možemo napraviti mnoga čudesa ovog sveta, ali da se Srbija nikada recimo neće moći meriti sa Cirihom kada je reč o razvoju veštačke inteligencije i sličnih stvari, ali da se možemo nadati da će ovde kvalitet proizvoda biti viši, sa većim stepenom dodate vrednosti, koji neće uključivati ono što se zove puki rad za druge kompanije, nego mogućnost da se ovde zaista značajnije razvija kada naše firme jesu angažovane od strane velikih stranih IT giganata da rade kompleksnije poslove sa većom dodatom vrednošću koja ostaje ovde.
Zbog toga da, zakon je u redu i zakon mora da prati, tj. ja bih rekao treba, ne možete kad ste u poziciji manje da kažete baš mora, malo je tupavo, jer trebalo bi da prati jedan set zakona iz fiskalne politike i podzakonskih akata.
Odnos koristi i troškova je prilično dobar, a kako nam je budžet standardno uravnotežen, teži suficitu, mislim da to ne bi bio neki preterani problem.
Ako ovaj zakon otvara prostor za venture fondove, ovaj put pošto raspravljamo u načelu, a načelne rasprave mogu otići u raznim pravcima, od toga da predlažete neke dodatke, do toga da dajete određene sugestije, to je uredu, da možete uraditi dosta toga što ne mora nužno biti povezano, ovaj zakon rešava, kažem, finansiranje firmi koje su postavljene na noge i koje imaju track record da su nešto postigle.
Međutim, ono što ovaj zakon neće rešiti, a opet treba da se radi na stvaranju jednog kompletnog ekosistema finansiranja inovativnih grana, jeste što mi i dalje nemamo rešenja koja bi olakšala krautfunding. Postoji mogućnost da se krautfund-uje u Srbiji, to nije sporno, ali glavni krautfunding se odvija na evropskom tržištu, u ovom trenutku, iako ne bi bilo loše da krautfunding bude opcija za naše kompanije na nekim drugim tržištima.
Sadašnja zakonska rešenja ne sprečavaju to, ali u mnogome nameću nepotrebne transakcione troškove, zbog toga što imamo neke institucije Republike Srbije koje svoj primarni posao rade dobro, i bila bi grehota reći da primarni posao Narodne banke Srbije, a to je stabilnost novca, nije dobro odrađen.
Ali, kada je reč o spoljno-trgovinskom poslovanju, bojim se da svako malo postajemo prilično zastareli i da neke inovativne grane trpe zbog toga. Upravo kada je reč o krautfunding, neki oblici krautfundinga, koji su bazični i mogu da funkcionišu, ali ovi treći, četvrti stepen krautfundinga, ima dosta velike transakcione troškove. To je nešto što bi trebalo otkloniti, jer ako razmišljamo o razvoju inovativnog sektora u Srbiji, koji može ostaviti veliku domaću vrednost, koji može pogurati značajno rast BDP-a, koji može nam pomoći da se uklopimo u svetsku podelu rada, a i da i jeftinije ponude, u krajnjoj liniji, neke softverske proizvode koje danas moramo kupovati i plaćati prilično velike godišnje naknade za održavanje i korišćenje tog softvera, mislim da taj sistem treba biti zaokružen od početka do kraja i da je odgovornost jedne države koja ide u susret rastu da radi na tome, što je više moguće i da to jesu dodaci koji bi bili jako dobri nečemu što je ovde postavljeno.
Još jednu stvar bih pomenuo, a koja se dosta naslanja na ovaj drugi Zakon o klasičnim investicionim fondovima. Mi smo u poslu od 2008. godine doživeli jednu strašnu kontrakciju finansijskog tržišta, pošto bankarsko tržište posmatram kao odvojenu kategoriju, ali je i tu bilo kontrakcije koja je bila velika. Finansijsko tržište pati od nedostatka aktive kojom se može trgovati. Beogradska berza je plitka kao potok i ima jako malo hartija od vrednosti, i sa jako malim obimom trgovanja vi možete uticati na kretanje cena i u velikoj meri izazvati velike oscilacije, što vam govori opet o plitkoći tržišta.
Ono što jeste zadatak, opet kažem, ako hoćemo imati investicione fondove koji imaju u šta ulagati u Republici Srbiji, dobro se disperzovati i biti motori razvoja Srbije, ulaganje van Srbije nije sporno, tu imate šta god hoćete. Reč je o tome da trebamo raditi na stvaranju zakonskih i podzakonskih preduslova, da se inicijalne ponude akcija učine jednostavnijim, bržim, jeftinijim, da se onima koji se upuste u to pruže potrebne informacije i znanja, u nekim slučajevima jer je to novi instrument, jer samo tako možemo kreirati nove akcije na srpskom tržištu, direktno, bez da su to akcije koje su postale defakto deo našeg tržišta, preko silkroad-a, odnosno preko balkanske mreže i bez da se desi tako što bi naša berza postala deo neke veće berze u svetu.
Dakle, ono što je isto potrebno, u celoj toj priči, ako želimo da nam investicioni fondovi zažive i rastu i da imamo više instrumenata, IPO-vi bi takođe bili dobri za dokapitalizaciju nekih sistema koji solidno štucaju. Tu se nekada nismo saglasili. Ja sam davno o tome pričao, iz nekih prošlih života. I bez nekog dobrog IPO-a sa kvalitetnim hartijama, koje bi, recimo, potekle iz EPS-a ili iz nekih kompanija koje su ostale dobrim delom netaknute restrukturiranjem, a zeznuti su to sistemi, takoreći žive autonomije neefikasnosti u okviru Republike Srbije, gde je vrlo teško udariti i restrukturirati, takav nam je taj sistem, šta da se radi, prilično neefikasan i prilično zatvoren, otporan na promene, iako se i tu menjaju stvari, opet, ne mogu grešiti dušu.
Jednostavno, i dobar Zakon o investicionim fondovima će učiniti da imamo dobar zakon i da je to to.
Dakle, moramo raditi na razvoju hartija od vrednosti koje bi se više emitovale, jer to jesu dobri načini da kompanije dođu i do pozajmljenog kapitala i do sopstvenog kapitala.
Mi smo još zemlja koja ne smatra da je akcionarski kapital, odnosno kapital koji bi ovako došao preskup. Takođe, isto je i sa korporativnim obveznicama. I tu treba raditi na podzakonskim aktima i stimulisati ga, jer to je isto dobar način da se pravi leverage i da imamo hartije kojima se trguje i koje bi mogli imati investicioni fondovi u svom portfelju.
Sve u svemu, ne mogu da kažem, ovo je opet, za razliku od zakona od juče, kada sam rekao da imamo skepsu oko računovodstva, pričaćemo o tome još, i različite su primedbe, nekad potpuno suprotno od različitih grupa koje se time bave. Ovde nemam zaista primedbe kod ova dva zakona, ni kod Zakona o osiguranju depozita. To nije ključno pitanje. Ključno pitanje kojim se ovde bavimo je šta učiniti posle? Naprotiv, mislim da je savršeno što su to uradili strani konsultanti koji imaju iskustva sa tržišta koja imaju investicione fondove, da je to fantastično i da je to dobra stvar što je tako urađeno. Dobro je da ljudi koji su kompetentni i koji imaju iskustvo rade na pisanju zakona.
Mi nemamo dugačko iskustvo sa portfoliom menadžmentom, sa investicionom fondovima. Imamo znanje kakvo je naše tržište i koji su izazovi u razvoju. Ali, sami zakoni, koliko god da su valjano napisani, ako im ne pustite da budu osnova na kojoj će nešto iznići, takoreći, ličiće na zakone koji su stavljeni u fioku i koji će čekati na neko vreme da ih iskoristimo u punoj meri.
To je ono što je ključna stvar, na kojoj bih završio izlaganje. Zakoni su okej, ali ono što je potrebno da bismo izvukli maksimum iz nečega što jeste bitno u našoj zemlji, a to je privlačenje kapitala u domaće firme, korišćenje leverage koliko je god to moguće, da bi porastao prinos na sopstveni kapital i uopšte, da bi firme imale brz rast i razvoj, to je da stvorimo ekosistem podzakonskih akata, pravilnika, znanja i svih drugih stvari, da bismo došli u poziciju da maksimalno iskoristimo jedan valjan rad koji nije trajao kratko.
Toliko od mene ovaj put. Ja bih se, u skladu sa stavom naše poslaničke grupe, maksimalno držao onoga što zaista jeste tema, a ne prelazio na sve i svašta.