Hvala.
Dame i gospodo, kao što je rečeno u današnjoj raspravi, možda i najvažnija motivacija za usvajanje predloženih zakona nalazi se u potrebi da se na moderan način izađe u susret savremenim izazovima, da se pronađu rešenja u skladu sa potrebama 21. veka. To se odnosi na različite sektore. Između ostalog, neposredno su u funkciji razvoja i poslovanja, ali i dalje infrastrukture, odnosno, adekvatne upotrebe savremene infrastrukture u domenu informaciono-komunikacionih tehnologija i predlozi o kojima mi raspravljamo ovde.
To svakako ima, pre svega, veze sa onim mišljenjima koje smo čuli i od strane predstavnika Vlade, ali i od strane narodnih poslanika koji su govorili danas, naravno i sa odgovarajućim odnosom prema obrazovanju u Srbiji i sa odgovarajućim odnosom prema potrebi da se dodatno unaprede procesi kada je reč o našoj upravi.
Ovi zakoni zaista predstavljaju dobar odgovor na ovu vrstu potreba i na našu stalnu težnju da Srbiju na uspešan način dodatno modernizujemo. Srbija to čini već danas i to čini, može se reći, sa zavidnim uspehom.
O tome govore i programi koji jesu u neposrednoj funkciji obrazovanja tiču se uvođenja savremenih predmeta iz tzv. IT domena u naše škole, tiču se i uvođenja brzog širokopojasnog interneta u te škole, kada govorimo o programima koji započinju, a zaista obećavaju.
Jedan program se upravo i naziva tako „Škole za 21. vek“. Biće zanimljivo za one koji za to još nisu čuli da saznaju na šta se odnosi, 367.500 učenika od petog do osmog razreda u Srbiji naučiće u okviru programa „Škole za 21. vek“ osnovne veštine programiranja, kritičkog razmišljanja i rešavanja problema. To će se realizovati na nivou svih 1.150 osnovnih škola u našoj zemlji, jer će biti finansirana nabavka mikro računara, mikro-bit uređaja, dakle malih računara na kojima će naši učenici da rade i da se uče veštinama programiranja.
Uporedite to kao situaciju u obrazovanju, osnovnom obrazovanju u današnjoj Srbiji sa onim čega se svako od nas seća kada se priseti svojih vremena u osnovnoj školi, odnosno perioda koji je proveo tamo. Razlika je više nego jasna. To je jedan od pravih odgovora na potrebe 21. veka, savremenog doba i još jednom, jedna od stvari koje su u današnjoj Srbiji realnost.
Kada govorimo o tome šta je u današnjoj Srbiji realnost, a ovog se domena tiče, da se podsetimo zajedno. Svega onoga što smo već realizovali kroz projekte E-uprave, a odnosi se na podugačak spisak različitih servisa koji su neposredno omogućili lakše poslovanje kompanijama u našoj zemlji, ali i lakši život našim građanima, odnosno pogodnije načine da realizuju svoje potrebe.
To su servisi poput „Bebo dobro došla na svet“ koji je realizovan u dve faze, sistem za pristup podacima po službenoj dužnosti, čuveni eZUP, E-recept u sferi zaštite zdravlja, E-katastar, E-registracija sezonskih radnika o kojima smo baš sa vama, gospodine ministre, raspravljali pre neku sedmicu u ovoj sali ovde, informacioni sistem lokalnih poreskih administracija LPA, E-upis i E-vrtić, koji su naročito popularni kod roditelja u Srbiji danas, automatska overa zdravstvenih kartica, elektronska plaćanja na nivou portala E-uprave, E-dnevnik, E-prijave boravišta strancima, E-uverenja različite vrste.
Kada govorimo o tome, a bilo je o tome reči danas da li se država danas na odgovarajući način postavlja prema potrebama tzv. IT sektora u Srbiji, hajde još jednom da se okrenemo podacima i da vidimo da li taj sektor u Srbiji dobro radi, uspešno posluje i da li mu se u ovoj zemlji otvaraju dodatne perspektive. Ti su podaci, kao i svaki put neumoljivi.
Oni kažu da je rast izvoza usluga u domenu informaciono-komunikacionih tehnologija u Srbiji po godinama izgleda ovako: 2017. godine - rast 21,7%; 2018. godine - rast, dakle u odnosu na tu 2017. koju sam upravo pomenuo, novih 26,2%; 2019. godine - na polugodišnjem nivou 30% i procenjeno je da smo već sada u ovom trenutku blizu vrednosti od jedne milijarde evra izvoza, samo iz ovog domena.
To su pokazatelji kako se Srbija odnosi prema potrebama da bude moderna država, efikasno društvo koje ume da organizuje svoje poslove na nivou uprave, ali ume i dobro da radi i ume to da radi na konkurentan način da se takmiči sa svima u svetu. To je ono što u Srbiji uspevamo da obezbedimo danas.
To je naša realnost i neka vrsta pogleda za perspektivu našeg plana kako ćemo da Srbiju razvijamo dalje i kada SNS kaže – digitalna budućnost Srbije, pa, na ove stvari mislimo. Dakle, na sve ovo dobro što smo uspeli da implementiramo već, naravno i na ambiciozne planove koje imamo pred sobom. Ali, ovo što je napravljeno, mislim da je više nego jasan dokaz da je ono što je u planu na nivou realnog.
Šta se nudi sa druge strane? Šta oni koji pokušavaju da konkurišu za to da se u Srbiji za nešto pitaju nude u svoje ime? Pogledajte, takođe danas pominjane „savezane“, kako se već zovu, Đilasa, Jeremića, „dveraše“, Boška Obradovića, ostatake DS, poslušajte samo u retkim momentima kada utišaju svoju besomučnu histeriju, kada ne mašu vešalima, kada ne provaljuju medije, kada ne prete motornim testerama, kada knjige ne spaljuju javno na lomačama kao nacisti tridesetih godina, kada pokušavaju barem da nešto poruče i predlože, šta je to i kako to zvuči? Može li da se pronađe bar nešto što će biti u stanju da se uporedi sa ovom vrstom rezultata koje već sada građanima isporučujemo mi?
Retki su ti trenuci. Tada obično govore o tome da imaju nameru da vladaju, da vlast budu, naravno, bez izbora, tada govore o tome da imaju značajnu potragu da na tu vlast dođu što pre, po mogućstvu odmah i da to bude uticajem neke svevišnje sile, na bilo koji način samo ne glasovima naroda. Zašto ne? Zato što je nemoguće da ti ljudi dođu na bilo kakvu vlast, bilo gde u Srbiji glasovima naroda i oni to jako dobro znaju.
Čuli ste već za njihove fantastične planove, da hoću da budu ministri, da hoće da budu na čelu javnih preduzeća, da hoće da budu na čelu lokalnih samouprava i da to traje bar devet meseci i da se zbog toga ne krši samo demokratija i narodna volja, nego da se krši i Ustav, samo da bi njima ta njihova vlast trajala. Uglavnom je, znate to jako dobro, za tu priču bio zadužen Boško Obradović, ovaj ljotićevac po vokaciji, pa valjda uz njega nekako ide da priča da o tome da hoće nešto na silu Boga, a suprotno demokratiji. Nekako su se uzdržavali da o tome govore ostali, koji bi kao trebali da su tu nešto ozbiljniji.
Međutim, progovorili su i ti neki ostali. Ni manje ni više, evo, sam Dragan Đilas, pre neki dan, za jedan od njihovih nedeljnika, to je "Novi magazin", broj od 17. oktobra 2019. godine. Pa, isto to što priča Boško Obradović, sve tako pametno i mudro, on je prepričao na svoj način i pozvao se na primer Severne Makedonije. Kaže čovek - Pa, jesu li tamo imali Pržinski sporazum, pa se tamo pisalo kako se pomera s vlasti, pa se uvodi tužilac i vlada - e, tu on misli na ovu vladu Boška Obradovića, da neko kaže - evo, izvolte, sad ste vi ministri, pa birajte ko će čega da bude ministar, pa ćete sad vi da vladate a da niko ništa narod nije pitao, niti ste jedan jedini glas dobili od bilo koga, kao što ga ne bi ni mogli dobiti, naravno. Pa radno telo za praćenje rada službe, pa sve tako lepo, i kaže - i tako je to bilo definisano, pa što mi to ne prepišemo. Dakle, oni se tome nadaju i to je osnovni plan. Ali, šta ćete da ponudite narodu da ćete da uradite kada vi dođete na vlast tako lepi i pametni?
Evo, da se svi pravimo da ste se juče pojavili s Marsa i da nikad niste bili u zemlji Srbiji i da ništa niste radili, a jeste, jako se dobro sećamo kako je to izgledalo - šta ćete vi to da uradite? Kaže Dragan Đilas, u istom ovom broju, samo na narednoj strani, pa pre svega šta neće. Kaže da neće da prave auto-puteve. Dakle, ove auto-puteve koje Srbija danas ima, koje je izgradila zato što se prvo konsolidovala srpska ekonomija, koje je izgradila zato što smo prvo popravili stanje u državnoj kasi, pa onda mogli da se bavimo potrebama koje imamo, ne godinu, dve ili deset, nego decenijama, auto-puteve poput auto-puta "Miloš Veliki", auto-puteve poput južnog kraka Koridora 10, koji je već gotov, istočnog, koji će biti gotov jako brzo, kaže - ma, to nam je potpuno nepotrebno. Bukvalno, kaže čovek, pročitaću vam tu rečenicu: "besmisleni auto-putevi". Sintagma. Zašto besmisleni? Kaže - pa, tu niko ne prolazi, ko se još vozi između srpskih gradova, konkretno između Kruševca i Čačka? Kaže - možemo mi samo po dve trake s jedne i s druge strane i to je više nego dovoljno.
E, sad, što nisu ni po jednu traku uradili s jedne i druge strane, na tom ili bilo kom drugom mestu, a kamoli dve, na tom ili bilo kom drugom mestu, potpuno nam je jasno zašto. Bili su ljudi zauzeti. Imali su pametnija posla. Imali su hitnijih potreba. Da je gradio auto-puteve, ili bilo kakve puteve, ili trake, jednu, dve ili tri, Dragan Đilas, trošio bi dragoceno vreme koje je i ovako, dok je bio sve i svja u Srbiji, dok je bio i gradonačelnik i ministar, utrošio na sopstvene firme, na njihovo lepo poslovanje, a sve sa državnim preduzećima, a sve sa gradskim preduzećima. Pa se radilo i sa RTS-om, znate to jako dobro, pa se radilo i sa "Telekomom", i za to ste čuli, pa se radilo i sa "Studiom B", pa se radilo sa bog zna koliko gradskih ustanova, da bi se nakupilo na gomilicu u slamaricu 619 miliona evra, skromno.
Na to se trošilo i vreme i resursi, pa se, naravno, nije imalo vremena za puteve i auto-puteve. Ali, što je to tako bilo, to se jako dobro sećamo. Ali, što nam danas kaže da i dalje smatra da nam to ne treba, e, to ne znamo koga će u Srbiji moći da ubedi da je u pravu da su nam besmisleni auto-putevi. Verovatno ljudima koji su navikli da se kreću na neki drugi način, navikli na avio-saobraćaj. Ja ne znam kakve su njihove životne navike, ali to je njihova poruka Srbiji i to je njihova ponuda.
I šta još? Samoupravljanje, ne šalim se, stvarno to kažem, i nacionalizacija. To u svom fantastičnom ekonomskom programu nudi Dragan Đilas - samoupravljanje i nacionalizaciju.
Ako se vi sad zapitate šta je ovde predlog za savremeno evropsko društvo, za državu 21. veka, pa, ništa. Ovo što nudi Dragan Đilas, to nije ni evropsko društvo, to nije ni savremena država, to nije ni odgovor na moderne potrebe bilo gde u svetu. To je znate šta - to je Albanija Envera Hodže. Dakle, ono što Srbiji i njenom narodu drugi Dragan Đilas, to je Albanija Envera Hodže koja je izgleda i određena vrsta političkog i životnog uzora Aljbinu Kurtiju. Čuli ste za tog čoveka. Zbog toga i ne čudi da u istom ovom tekstu, samo na strani 22. možete da pronađete i lepe reči koje Dragan Đilas ima da izgovori na račun pomenutog Aljbina Kurtija, čoveka koji se otvoreno zalaže za veliku Albaniju, čoveka koji je u svojim izjavama u samo nekoliko dana pokazao da može da bude tri puta veći ekstremista i od Haradinaja i od Tačija i od Pacolija i od svih njih zajedno. E, o tim ljudima, očigledno zbog toga što imaju istu vrstu uzora i ideala, Dragan Đilas i ovi njegovi imaju samo najlepše reči.
Između ostalog, da li ga je slučajno ili ga nije slučajno Rada Trajković, predstavnik Dragana Đilasa i ovog njegovog saveza za Kosovo i Metohiju, uporedila sa Zoranom Đinđićem, dakle, Aljbina Kurtija uporedila sa Zoranom Đinđićem, ja bih rekao da nešto i nije slučajno. To je njihov odnos prema vrednostima, uzorima i političkoj ponudi - da se bude Albanija Envera Hodže, da se tu ne bavimo besmislenim, kako kažu, stvarima, kao što su infrastruktura i auto-putevi, nego da se verovatno opet bavimo njihovim privatnim biznisom. To nude, tako bi to izgledalo i tu bi se očigledno još i dodatno, masno lagalo. Poput Dragana Đilasa, još jednom, na strani 21, koji kaže da nisu tačne priče o tome da njemu nešto duguje njegova Demokratska stranka, a u isto vreme, iz istog tabora, onaj Zelenović, čini mi se, iz Šapca, kaže - ma ne, u dugovima je Demokratska stranka. I zbog toga što je u dugovima, što joj je blokiran račun, mi ne možemo da se ujedinimo. A evo, Đilas priča, kaže - nije, nikakav dug ne postoji, nije blokiran račun.
I dok su tu neki šumovi na vezi, ja samo sa vama moram da podelim još jednu rečenicu koja će verovatno objasniti karakter i dubinu tih šumova. Ovog Zelenovića koji je zajedno sa ostalima zadužen za propagiranje nekog bojkota na proleće sledeće godine, jedan drugi nedeljnik, ali opet njihov, "Vreme" se zove, isto, 17. oktobra, pita - pa, dobro, uz tu vašu priču o bojkotu, nikako da se izjasnite hoćete vi da bojkotujete izbore u Šapcu ili nećete? Slušajte kako glasi Zelenovićev odgovor na to pitanje. Kaže: „Vi ćete sada da prepustite SNS grad Šabac bez borbe?“, a on kaže: „Nije ideja da li ćemo mi prepustiti ili ne, na kraju će građani reći šta ćemo uraditi“. Da li vam ovo zvuči kao da je rekao onako odsečno i odlučno – idemo na bojkot po svaku cenu, jer smo mi ljudi od principa i mi smo dali reč?
„Nije ideja da ćemo mi prepustiti ili nećemo, građani će na kraju reći šta ćemo mi uraditi“, meni ovo, da vam kažem iskreno, zvuči kao da neko malo eskivira bojkot na lokalnom nivou zato što neko malo ne može da se oprosti od vlasti koju ima u gradu Šapcu.
Da li su ovo šumovi na vezi, da li su ovo problemi u koaliciji, to će oni morati da rasprave među sobom. Ono što je potpuno nesporno jeste da ti ljudi apsolutno nisu u stanju da se ponašaju u skladu sa modernim trenutkom, sa 21. vekom, godinom u kojoj se nalazimo ili u kojoj ćemo se naći već za neki mesec. Korak nas deli od 2020. godine, koja će biti i izborna godina i zbog toga ne znaju ni za slanje novca servisima koji su digitalni, pa da ne mora Bastać da krije u zadnjem džepu ili u torbi silne desetine hiljada evra, nego može to lepo da se pošalje putem odgovarajućeg elektronskog servisa.
Očigledno je da, pošto nisu vični modernim tehnologijama, ne znaju da postoji internet preko koga svako može da ode na sajt Agencije za borbu protiv korupcije i da vidi da nisu prijavili funkcije. Na primer, Dragan Đilas nije prijavio da je odbornik u gradu Beogradu i još nekoliko njih koji su u prvom timu oko njega nisu prijavili svoje funkcije i sada misle da to niko ne zna i niko ne može da proveri.
Pošto očigledno ne znaju da postoji internet, ne znaju ni da svako može da proveri da su one gnusne petparačke bljuvotine koje izgovaraju na račun ministra Stefanovića, sve objavljivane od strane magazina „Tabloid“ i to može da proveri svako ko ima internet. Ako nisu čuli, mnogi ljudi u Srbiji imaju internet i umeju da ga koriste i to nisu nikakve, kako kažu, informacije od strane uzbunjivača, to su informacije od strane Milovana Brkića bajate po tri godine i više. Dakle, reciklirane bezbroj puta ponovljene laži za njih su vrhunski dokazi za ne znam šta, pa koliko bilo ko veruje tim izvorima, toliko nek veruje danas i Đilasu, njegovim satrapima ili njegovim megafonima.
Uostalom, da su te savremene tehnologije teren na kome može čovek i da se oklizne kada nije oprezan, pa mislim da jedan od najzvučnijih primera upravo Marinika Tepić. Znate da je gospođa Tepić širila lažne vesti tako što je preko društvenih mreža objavljivala informacije da su se pojavili neki specijalci, komandosi, srpske paravojne snage na Kosovu i Metohiji i tamo ne znam kakav teror sprovode i objavila uz sve to i fotografije koje potkrepljuju ceo slučaj?
Znate šta se ispostavilo? Da je reč, naravno, o ponovo jednoj izmišljotini, ali da bruka bude veća, da bude onako baš do daske velika, ispostavilo se da su te fotografije tzv. krunski dokazi, zapravo animacije, da su to inserti iz video igrica. To je bio vrhunski dokaz da Srbi terorišu, ne znam koga, na Kosovu i Metohiji.
Ako se takvim ljudima veruje, onda su u pravu za sve što kažu. Milovan Brkić, Marinika Tepić, Dragan Đilas, nastavite niz sami. Srbija tim ljudima ne veruje, Srbiju ti ljudi da prevare ne mogu. Srbija će sigurno da nastavi da se ozbiljno i odgovorno odnosi prema svojim potrebama, da razvija svoje društvo, da ga čini uspešnijim, konkurentnijim, modernijim svakim danom sve više zato što je Srbija rešila da bude uspešno društvo. To je Srbija budućnosti koju gradi već danas sledeći politiku Aleksandra Vučića i SNS, ona to radi danas sa velikim uspehom, Srbija budućnosti koja se gradi već danas.
A, žuti tajkuni, Đilasi i ostali prateći lopovi, pa, oni su najcrnja i najtamnija prošlost ove zemlje i zaista nema načina da budu bilo šta drugo. Hvala vam lepo.
