Zahvaljujem.
Poštovane kolege, građani Srbije, poštovani ministre finansija, drago mi je što smo posle tri godine došli u situaciju da raspravljamo o budžetu za narednu godinu tako što smo ovu raspravu učinili u najvećoj mogućoj meri, u okolnostima koje su zadate, dostojanstvenijom nego što je to bio slučaj ranije. U poslednje dve godine imali smo situaciju da smo bili pretrpani amandmanima na Zakon o budžetu za narednu kalendarsku godinu i s tim u vezi smo dolazili u situaciju da raspravama o najvažnijem zakonu u jednoj kalendarskoj godini padne u senku nečega što nije trebalo da se dogodi.
Ove godine to, na našu veliku sreću i zadovoljstvo, nije slučaj. Dobili smo duplo vreme za raspravu. I, ako ste primetili, poslanički klub SMS nije čak tražio ni dopune dnevnog reda, smatrajući ovu raspravu u tom smislu jedinstvenom i nismo hteli da joj narušimo integritet.
Moje kolege su u načelnoj raspravi na konferenciji za medije govorili o Predlogu budžeta u načelu i mi se, nažalost, ne možemo složiti sa ministrom finansija da je ovaj zakon i predloženi budžet za 2020. godinu razvojni. Mi, nažalost, mislimo da je činjenica takva da je ovaj budžet za narednu kalendarsku godinu u stvari predizborni.
Ovo se može pogledati i iz toga što je došlo do značajnog povećanja plata u javnom sektoru. Ja neću da koristim podatke koje pojedine kolege iz opozicije često izgovaraju javnosti, ne vodeći računa o tome da li su ti podaci tačni ili ne, dakle, u javnom sektoru radi nešto manje od 60 hiljada građana koji su zaposleni na privremenim i povremenim poslovima. Ono što smo u poslednje vreme mogli da čujemo u javnosti, to je da, ja moram iskoristiti taj izraz, dakle, da se moje kolege iz opozicije često frljaju sa ovim podacima i onda iznose u javnosti podatak da na privremenim i povremenim poslovima radi 250 hiljada građana i u tom kontekstu onda govore o, uslovno rečeno, uzurpaciji budžeta i finansijskih sredstava koja su određena u budžetu, za to da se sa tim građanima manipuliše.
Manipulacija u javnom sektoru je daleko dublja nego što je odnos prema građanima koji u javnom sektoru rade na privremenim i povremenim poslovima, a kojih prema zvaničnim podacima nezavisnog tela Fiskalnog saveta i savetodavnog tela Vlade Republike Srbije, dakle, radi tek 60 hiljada građana.
Zašto je ovo dubinski problem, a ne tako laički predstavljen, kako ponekad kolege to znaju da, i oni u cilju propagande, iskoriste na sebi svojstven način? Zato što ovo povećanje dolazi već drugi put. Prvo povećanje imali smo kada smo raspravljali ovde o rebalansu budžeta za ovu kalendarsku godinu. Tada smo imali jedno povećanje budžeta od nešto malo manje od 10%. Sada se ponovo suočavamo sa gotovo identičnim iznosom, odnosno plate onim ljudima koji su zaposleni u javnom sektoru su praktično povećane za negde petinu u odnosu na to kako su ranije izgledale.
Ovo povećanje se u suštini dogodilo na uštrb čitave privrede i na uštrb svih ljudi koji se vode kao zaposleni u Republici Srbiji. Među njima nema samo onih koji su zaposleni u javnom sektoru, ima ih jako mnogo koji rade i funkcionišu u privatnom sektoru i oni, nažalost, ne mogu da osete benefite koji proizilaze iz ovako uređenog i ovako planiranog budžeta za narednu kalendarsku godinu. O tome su više govorile moje kolege.
Ja ću vas samo podsetiti da Stranka moderne Srbije jako vodi računa o tome da se i privatni sektor konačno izjednači, ako ne i stavi u prioritetniji položaj sa javnim sektorom, odnosno da se izvrši jedno sveobuhvatno smanjenje poreza i doprinosa koje bi praktično rasteretilo privredu Republike Srbije, što bi, naravno, proizvelo kao jednu nužnu reakciju i povećanje plata, ne samo u javnom sektoru, već bi se to dogodilo i u privatnom sektoru. Ljudi bi se oslobodili, mogli bi da troše više i ono što u stvari mi nadomešćujemo kroz ove, odnosno na čemu insistiramo kroz visoke poreze i doprinose, mogli bismo na isti način i u tome da uživamo, ako bismo ljudima dozvolili da oni troše više, pa taj porez nadomestili kroz porez na dodatnu vrednost.
Meni je žao što ovde sedi samo ministar finansija i to je u suštini jedna velika sramota. Dakle, nakon ovih pohvala koje sam imala na početku, u smislu da imamo dovoljno vremena da raspravljamo o budžetu i da ovo vreme koristimo pametno i argumentovano, kako bi se građani upoznali na koji način Vlada Republike Srbije raspolaže njihovim novcem, strašno je i sramotno je da danas niko osim ministra finansija ovde ne sedi. Malo pre je sedeo samo ministar za rad. Ja se iskreno nadam da će se on vratiti, pošto jedan deo moje rasprave se odnosi i na njegov resor. Još jednom ponavljam - nadam se da će se ostali ministri pojaviti i u raspravi o pojedinostima.
Upravo ovaj deo rasprave tiče se rada Ministarstva za rad. Ja ću vas podsetiti da smo nedavno usvojenim rebalansom budžeta odredili osam milijardi povećanje za ovo ministarstvo. Nekako sam se obradovala kada sam videla taj rebalans budžeta, da će to biti usmereno na finansijsku podršku porodici sa decom. Na sve je to i ličilo nakon što sam pročitala obrazloženje u tom rebalansu. Međutim, ono što se dogodilo je u stvari samo ispravka ranije napravljene greške, a to je da je zakon imao određene žene koje su koristile porodiljsko odsustvo na koje se odnosi prethodna verzija zakona i samim tim je ispravljena ta greška u planiranju budžeta za 2019. godinu.
Povećanje koje se ove godine vidi od 1,9 milijardi, nažalost, govori o tome da uopšte nisu planirane suštinske izmene u Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom i ja kao narodna poslanica ispred Stranke moderne Srbije i neko ko je pokrenuo inicijativu "Mame su zakon", jako često u javnosti govorim o tome da ministar finansija i ministar Đorđević moraju da odgovore na pitanja majki u Srbiji - kada se planiraju suštinske izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom?
Podsetiću vas da sam negde grubom računicom izračunala da je potrebno oko 20 milijardi dinara da bi se svakoj majci obezbedila nadoknada najmanje u visini republičkog minimalca. Ovaj iznos, nažalost, vidimo, na primer, da država plaća u vidu kazni i penala po pitanju sudskih troškova koje država ima prema građanima Srbije, dakle, da mi možemo da napravimo seče na raznim nekim nivoima, u raznim nekim oblastima i mogli bismo da obezbedimo da nam mame žive dostojanstvenije nego što su do sada imale priliku da žive. Međutim, u ovom budžetu za 2020. godinu mi o tome ne možemo ništa da vidimo.
U javnosti smo u dva navrata imali prilike da slušamo o tome kako će se značajna sredstva izdvojiti. Nedavno smo čuli izjavu predsednice Skupštine, gospođe Maje Gojković, da će se izdvojiti oko 200 miliona podrške porodicama sa decom. Moje slutnje idu u tom pravcu da će ovo biti određeno za podršku projektima koje vodi ministarka bez portfelja, gospođa Slavica Đukić Dejanović. Ja bih volela da mi ministar finansija, ukoliko je u mogućnosti i upoznat sa ovim detaljem, a trebao bi da bude upoznat, kao predlagač budžeta za narednu godinu, da mi odgovori na šta će biti uslovno rečeno potrošen ovaj novac? Da li će se taj novac trošiti na projekte u lokalnoj samoupravi, među kojima smo i u prošloj i u pretprošloj godini imali prilike da vidimo da postoje neki projekti koji, nažalost, ne opravdavaju svrhu.
Jedan od takvih projekata jeste osmišljena predstava u Somboru koja, nažalost, ne znam na koji način može da doprinese podršci roditeljstvu u toj lokalnoj samoupravi, odnosno u gradu Somboru.
Imali smo situaciju da Slavica Đukić Dejanović, kao ministarka bez portfelja, zadužena za demografiju i populacionu politiku, govori o podrškama koje se tiču podrške u smislu kućnog rada i pomoći mladim roditeljima, da banalizujem, čak do nivoa da im se pegla veša. Dakle, podrška mladim porodicama u Srbiji ne treba da bude tako banalizovana. Ljudi su dovoljno sposobni da sami odrede svoje prioritete. Ukoliko ova država ima sredstava, a mi mislimo da ima, samo da su pogrešno prioriteti određeni, treba dopustiti mladim bračnim parovima i onima koji su se odlučili da rađaju decu ovde u Srbiji, da sami odrede za šta žele da potroše novac koji bi im eventualno bio opredeljen. Takođe smo od ministarke Slavice Đukić Dejanović, koja nažalost nije uopšte pozvana da govori o ovom pitanju na način na koji joj se uporno to nameće u javnosti…
Dakle, na ova pitanja mora da odgovara ministar Đorđević i ministar Siniša Mali, ona je nedavno govorila o tome da će podrška za prvo dete iznositi negde oko 300 hiljada do 350 hiljada dinara. Iz ovog Predloga budžeta to ne mogu da vidim. Nisam sigurna da bi 1,9 milijardi povećanje, koje je planirano u okviru Ministarstva za rad i socijalna pitanja, mogla da pokrije ove najave o kojima je bilo u javnosti reči.
Takođe, s obzirom da je ovaj zakona na snazi već punih 17 meseci, a da sam ja na ovaj problem ukazivala više od dve godine, postavlja se pitanje – na koji način ćemo mi, kao država, odgovoriti na to što su pojedine majke u Srbiji, već sada, strahovito oštećene primenom ovog lošeg zakona i da li je u planu da Skupština Republike Srbije u dogledno vreme usvoji nešto što bismo mogli da nazovemo leks specijalisom u smislu da se obeštete one porodilje koje su pretrpele loše efekte zbog primene ovako lošeg zakona?
Neću da se ponavljam, pošto znam da su neke kolege pre mene o tome govorile. Dakle, na isti način bi trebalo odgovoriti na obeštećenje penzionera koji su trpeli posledice loše primene Zakona o privremenom umanjenju penzija koje je trajalo pune četiri godine.
Kako ministar za rad nije danas u sali, tako očigledno nisu ni ostali ministri i želela bih zaista da ih pitam danas ili bar da mi neko odgovori, ako može da odgovori na to pitanje, a tiče se konkretno podrške osobama sa invaliditetom.
U Srbiji je jako problematično to pitanje pristupačnosti različitih javnih ustanova, počevši od škola, fakulteta, domova zdravlja, banja, različitih drugih lečilišta. Dakle, čak ni one javne ustanove koje su primarno namenjene u svrhu lečenja nisu pristupačne osobama sa invaliditetom i to je jedno od velikih i gorućih pitanja.
Takođe, jedna zamerka Vlade Republike Srbije što se na ova pitanja i na mnoga druga pitanja, na ova konkretno ne odgovara multiresorno, već se prosto radi na tome da samo jedan ministar odgovara na postavljena pitanja, a ovo konkretno pitanje pristupačnosti tiče se i ministarke Zorane Mihajlović, odnosno Ministarstva za građevinarstvo i saobraćaj, tiče se ministra trgovine, tiče se ministra za rad, tiče se ministra finansija, itd.
Dakle, ovi pitanjem konačno Vlada Republike Srbije bi trebala da sedne za isti sto za kojim verujem da sede svakodnevno i da se pozabave rešenjem problema pristupačnosti javnih ustanova u Srbiji.
Među njima ističem posebno problem banja. Moja koleginica Ljupka Mihajlovska o ovome je govorila i isticala koliki je to problem. Dakle, ona kao osoba sa invaliditetom, sa zdravstvenim problemima koje ima ne može da pristupi banji koja je namenjena lečenju problema sa kojim se ona susrela. To nije problem samo njen, kao narodne poslanice, ona ima samo mogućnost da se glasnije, nego drugi građani koji se sa ovim problemom decenijama unazad susreću, u odnosu na ostale obrati javnosti.
Potrebno je uskladiti aktuelne pravilnike i zakonska rešenja i konačno početi sa njihovom primenom. U tom smislu je potrebno i obezbediti određena sredstva i pomoći javnim ustanovama da obezbede pristupačnost svojim objekata.
Takođe, ministar zdravlja danas nije ovde. Juče smo čuli njegovu najavu i snažno je pozdravljamo, koja kaže da će Republički fond za zdravstveno osiguranje odvojiti sredstva za lečenje određenih pacijenata. U našoj državi posebno je istakao, obolele od multiple skleroze i obolele od određenih vrsta kancera. Pitanjem obolelih, pacijenata kojima je dijagnostikovana multiple skleroza ja sam se ovde u nekoliko navrata bavila i zaista bih sad želela da mu postavim neka pitanja. Evo, molim vas, ministre finansija, da mu ih prenesete.
Dakle, pitanje je – koji tačno su najnoviji lekovi planirani naredne godine da će biti dostupni na teret Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje? Za lečenje ovih pacijenata ima registrovanih 14 lekova, od čega samo četiri leka su dostupna pacijentima obolelim od multiple skleroze. Dakle, zanima nas koji su to tačno, za koliko pacijenata će ti najnoviji lekovi visoke efikasnosti biti dostupni, koliko će se ukupno obolelih od multiple skleroze lečiti u Srbiji na teret RFZO-a, itd? Nažalost, ministar nije ovde.
Samo na kratko ja ću se osvrnuti i na poslednju aferu koja potresa javnost, neću dugo. Dakle, ne želim da učestvujem u linčovanju koje se danas dešava u javnom prostoru, ali svakako osuđujem ono što se dogodilo i ono što je Beogradski univerzitet utvrdio.
Meni, poštovani ministre, zaista nije jasno, s obzirom da mi iz Stranke moderne Srbije znamo odlično kakvim znanjem vi raspolažete i da ste sigurno jedan od najpripremljenijih ministara u Vladi Republike Srbije i prosto se pitamo šta vam je, u stvari, sve ovo trebalo. Mi se iskreno nadamo da ćete i vi u skladu sa tim podneti ostavku iz moralnih razloga.
Ovo akademsko pitanje je pitanje koje traje već decenijama. Najbolje je opisano u filmu „Falsifikator“ režisera Gorana Markovića. Nažalost, ovim pitanjem moramo već jednom da se pozabavimo. Ono što mene plaši je što će se na ovome, nažalost, stati i što nećemo doći u situaciju da preispitamo sve slučajeve akademske nečestitosti koje izjedaju društvo u nazad nekoliko decenija. Hvala.