Hvala, predsedavajući.

Hvala na prilici da se obratim, obzirom da sam se već prijavila po osnovu amandmana o nacionalnom stadionu.

Ja mogu da poštujem tuđe mišljenje, ali da se uopšte ne slažem sa tim amandmanom. Konstantno imam utisak da pojedini nisu uopšte u dobrim odnosima sa svojim stavovima.

Ja vas neću vratiti u daleku prošlost ako vam kažem da oni koji su do sada vodili Srbiju, odnosno, koji su oličeni trenutno u Savezu za Srbiju, su uništavali sve pred sobom, a to su omogućili svojim kolegama da rade po preduzećima u mnogim gradovima, po pitanju industrije mesnih proizvoda, kao i po pitanju proizvodnje lekova.

Reći ću vam tako da je u Zrenjaninu uništena Kompanija BEK, kao i „Jugoremedija“, ali zašto je to jedan njima jako veliki uspeh, zašto se to graniči sa neverovatnima? Zato što su svi mislili da hrane i lekova nikad nije dosta i nije bilo realno uništiti nešto što može da opstaje. Tu nisu, naravno, mislili ni ljudi koji su radili u tim preduzećima da će ostati bez svog posla i da će se njihova preduzeća rasprodati.

Molim vas, oni su mislili i došli do tog zaključka, da ne treba da se hranimo i da ne treba da se lečimo, da li to danas znači da ne treba da se bavimo sportom, kada je pitanje nacionalnog stadiona? Obzirom da sam duži niz godina bila uključena u sportske manifestacije, bavila sam se aktivno sportom, danas nisam u toj sferi, ali volim da pratim sve što se dešava, volim da znam koji su to projekti, šta je to što se radi i šta se planira, a to predlažem da učine i oni koji pričaju na tu temu, jer bi onda znali da projekti koji će se realizovati do 2021. godine, podrazumevaju šest apsolutno novih fudbalskih stadiona i rekonstrukciju tri postojeća.

Koleginica, doktorka Borka Grubov, je takođe rekla i ne znam zašto to nije negde uočio sam kolega da sebe ispravi a ne da priča o onome što neće postojati. Dakle, u Subotici, Loznici, Zaječaru, Kraljevu, Leskovcu i Vranju će postojati novi fudbalski stadioni, a u tri grada Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu će se rekonstruisati, između ostalog, i u Zrenjaninu je učinjeno u prvoj fazi, jer imamo atletski stadion.

Deca žele da se bave kraljicom sportova i naravno da će i druga deca se baviti sportom u tim gradovima, koristiti pored profesionalaca. Meni je drago da će država Srbija, onakva kakva je danas, i u kakvu se razvija dobiti nacionalni stadion, jer to zaslužuje. Ono što predlažem jeste da taj status briše se, nema član 3. nego upravo prethodni amandman. Hvala.

Zahvaljujem, koleginice Janošević.
(Aleksandar Martinović: Replika na izlaganje Aleksandra Šešelja.)
Želite repliku na izlaganje gospodina Šešelja? Izvolite.

Zahvaljujem se gospodine Milićeviću. Malo sam se kasno javio, odnosno moja koleginica Stanislava Janošević me je preduhitrila. Hteo sam da se javim povodom izlaganja uvaženog kolege Šešelja. Mislim da on ne razume na najbolji način šta je ideja tog tzv. „malog Šengena“.

Prvo, ideja o saradnji balkanskih naroda je ideja koju su baštinili najveći srpski državnici, još od vremena Karađorđa, Kneza Miloša, Ilije Garašina, Kneza Mihaila, Milovana Milovanovića, Nikole Pašića, Kralja Petra, Kralja Aleksandra. Jedan od razloga zašto je Kralj Aleksandar ubijen je upravo i njegovo srčano zalaganje za politiku Balkan balkanskim narodima.

Mi danas obnavljamo tu ideju i ne vidimo u tome ništa loše. „Mali Šengen“, tzv. nije zamena za ulazak Srbije u EU. Mi i dalje ostajemo privrženi ideji da je Srbiji mesto u EU iz mnogo razloga, pre svega ekonomskih, ali dok Srbija ne uđe u EU, ona mora da živi. Mi moramo da trgujemo, moramo da sarađujemo sa državama i sa narodima koji su u našem okruženju i kada bismo jedni druge bolje razumeli, kada bismo golje razumeli probleme sa kojima se suočavaju naše države, kada bismo imali više razumevanja za naše međusobne odnose, kada bismo pokušali sami da rešavamo naše međusobne probleme, a da nam za to ne trebaju strani posrednici i neka vrsta strane medijacije, bilo bi bolje objektivno svima. I Srbima i Bošnjacima i Albancima i severnim Makedoncima i svima ostalima.

U tom smislu, mislim da je „mali Šengen“ dobra ideja i ako bude taj ideja prihvaćena onako kao što je prihvaćena i promovisana od strane našeg predsednika, Aleksandra Vučića, onda će to biti dobro za sve balkanske narode.

Mi se, dakle, vraćamo, staroj srpskoj politici, Balkan balkanskim narodima. To je dobra politika, teška je doduše, teška za sprovođenje, zato što velike sile imaju svoje interese na Balkanu, ali da smo u prošlosti sprovodili tu politiku Balkan balkanski narodima, sigurno je da bi svi mi koji ovde živimo na ovim prostorima i koji ćemo živeti i mi i naša deca, jer nemamo kuda odavde da odemo, sigurno je da bi mnoge nesreće koje su nam se desile u prošlosti, bile izbegnute.

Na kraju krajeva i time završavam, gospodine Šešelj, samo da vas podsetim, Srbija ne bi uspela 1912. godine da vrati u svoj sastav ni Kosovo i Metohiju, ni Makedoniju, odnosno kako se tada zvala južna Srbija, da prethodno nije zaključen sporazum o vojnoj saradnji između Srbije, odnosno Kraljevine Srbije, Kraljevine Crne Gore, Bugarske i Grčke.

Dakle, nije ovo prvi put da mi zaključujemo sporazum sa drugim balkanskim državama. Zahvaljujući tom sporazumu srpska vojska je uspela da povrati i Kosovo i Metohiju i južnu Srbiju u svoj sastav.

Zahvaljujem.

Pravo na repliku narodni poslanik Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Prvo, ne znam kada ste vi gospodine Martinoviću saznali uopšte za varijantu „malog Šengena“? Verovatno kad i ostatak Srbije, što je to došlo kao grom iz vedra neba, a ne kao neka ozbiljna strategija ili neka dugogodišnja ideja, nego je to samo jednom prilikom Aleksandar Vučić najavio.

Između ostalog, on je rekao - „mali Šengen“ je za Srbiju važniji od povlačenja priznanja Kosova. Dakle, to je nešto sa čim ne možemo da se saglasimo. Kako je moguće da je "mali Šengen" unija između Severne Makedonije, Albanije i Srbije može da bude važnija od povlačenja priznanja Kosova?

Dakle, mi možda možemo sami sebe da tešimo da to nije zamena, utešna nagrada itd. za članstvo Srbije u EU, ali to tako, pre svega, se na zapadu smatra i prikazuje i objašnjava i tako su to shvatili i predsednik Makedonije i premijer Albanije, a samo mi ovde u Srbiji se foliramo kako to u stvari je nešto drugačije.

Vi kažete da treba da razvijemo odnose bez strane medijacije. Tako je, treba da razvijamo odnose i da se povezujemo bez strane medijacije, ali Balkanska unija i "mali Šengen" je zbog strane medijacije uopšte ovde lansirana kao ideja, kao princip povezivanja i kao nešto što treba nas da približi kolektivno članstvu EU, to su govorili predstavnici Srbije, Makedonije i Albanije. Nije to niko izmislio. To su oni rekli na konferenciji za štampu.

Da li je to realno očekivati? Nije. Da li mi o sebi mislimo da smo mi lideri u regionu po svim mogućim ekonomskim parametrima, da smo središte stabilnosti i mira i naravno ekonomskog uspeha? I sad treba zbog toga svega naše tako dobre situacije da takođe pomognemo i Albaniji i Severnoj Makedoniji koji su mnogo lošiji od nas, pa će se u okviru naše unije i oni tako razviti.

Šta mi možemo da tražimo na albanskom tržištu? Gde ćemo mi da plasiramo svoju robu tamo? Pa nećemo. Da li ćemo tamo ići na odmore, na letovanje? Nećemo. Šta možemo mi da obezbedimo?

Možemo da obezbedimo njihove proizvode ovde i to da Albanci mogu nesmetano sa ličnim kartama da ulaze osim na Kosovo i Metohiju, takođe i u centralnu Srbiju.

Da li je to nešto što je bilo predizborno obećanje, što je nešto ozbiljno promišljano, što je neka ozbiljna strategija bila pa sada mi možemo da očekujemo neke efekte svega toga? Nije. To je samo, jednom se pojavilo jednog dana u javnosti i onda smo se mi, tj. predstavnici vladajuće većine ili neki ministri u Vladi utrkivali ko će to više da pohvali i to više da objasni.

Mi sada da se tešimo da zato što smo se mi sa balkanskim narodima povezivali, da smo se zbog toga oslobodili u balkanskim ratovima itd, pa nije. Nikad ne bi Srbija ništa napravila u geo-političkom smislu u istoriji da nije iza nje stajala Rusija, kao zaštitnica. Od toga ne možemo da pobegnemo niti možemo da negiramo, niti možemo da poredimo važnost toga sa važnošću saradnje sa bilo kojom drugom zemljom. To su neke istorijske činjenice. Mi treba da im na tome budemo zahvalni, a ne da tražimo za ovakve neke eksperimente kao što je "mali Šengen" primere u prošlosti iz nekog drugog konteksta, pa da se onda poredimo i govorimo kako je u stvari to viševekovna ili višedecenijska misija koja se sada ostvaruje.

Zahvaljujem, kolega Šešelj.
Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite, kolega.

Zahvaljujem se, gospodine Milićeviću.

Ja nisam, gospodine Šešelj, profesionalni istoričar i priznajem da o istoriji ne znam mnogo, ali znam ponešto. U to vreme, o kome mi govorimo, dakle, pred balkanske ratove, Rusija je bila mnogo više na strani Bugarske, nego na strani Srbije. Rusija je 1878. godine sa Turskom zaključila Sanstefanski ugovor, kojim je bilo predviđeno stvaranje velike Bugarske i tada je od kneza Milana bilo traženo, između ostalog, da Niš ustupi Bugarskoj.

Zahvaljujući ruskoj podršci, dakle, ruskoj podršci, naravno, protiv toga Srbija nije imala ništa, ali prosto, to je istorijska činjenica, Bugarska je kao nezavisna država priznata 1908. godine, a knez Milan je na traženje Rusa da Niš ustupi Bugarima, rekao - ja sam ga na bajonetima osvojio od Turaka i na bajonetima mogu da ga predam Bugarima. Ali, nije sada to toliko bitno.

Vi kažete - Aleksandru Vučiću je ideja o „malom Šengenu“ pala na pamet preko noći. Nije tačno. Vratiću vas malo u prošlost. Aleksandar Vučić je 2015. godine odlučio da ode u Srebrenicu. To je bila jedna teška odluka, koju mnogi nisu razumeli, mnogi je ne razumeju ni dan danas, a on je otišao u Srebrenicu sa rečima koje su bile upućene i Srbima i Bošnjacima, a to je da svi mi pokušamo, koliko je god to moguće, da uđemo u cipele drugog naroda i kada uđemo u cipele drugog naroda, onda ćemo moći bolje da sagledavamo probleme koji tište i nas i njih.

Kao što znate, on je otišao u Srebrenicu. Tamo je na njega pokušan atentat. Dakle, pokušali su da ga ubiju, u to nema nikakve sumnje. Ono što je pitanje samo po sebi, koje se od tada, pa do danas nameće, zašto do sada zvanični organi BiH nisu dali odgovor na pitanje ko je hteo da ubije tada predsednika Vlade Republike Srbije Aleksandra Vučića u Srebrenici? Ali, još od tada Aleksandar Vučić, dakle, od 2015. godine, pa do danas, promoviše ideju saradnje sa svim balkanskim narodima, odnosno sa svim narodima i državama u regionu Zapadnog Balkana i u tome apsolutno nema ničega lošeg. To je politika koja podrazumeva da jedni druge bolje razumemo. To je politika koja podrazumeva da naše međusobne probleme i nesporazume rešavamo mirnim putevima, a ne ratovima.

Na kraju krajeva, to je politika koja podrazumeva da zajednički rešavamo probleme koji tište sve nas, jer problemi sa kojima se suočava Srbija, problemi sa kojima se suočava Albanija, problemi sa kojima se suočava Severna Makedonija, BiH, Hrvatska, ona nije u ovom „malom Šengenu“, ali ima slične probleme kao i Srbija, manje-više su to isti problemi. Albanija ima, čuli ste neki dan statističke podatke, ima sličan problem kao Srbija, između ostalog i kada je u pitanju demografija. Ima mnogo ekonomskih problema, ima mnogo problema koji su slični i u Srbiji i u Albaniji i u Severnoj Makedoniji.

Hajde da pokušamo te probleme da rešavamo dogovorom, razgovorom, bez stvaranja dodatnih tenzija i da i Srbima i Albancima i Severnim Makedoncima bude bolje nego što je sada. Da mi potpuno isključimo uticaj velikih sila na našu politiku, to naprosto nije moguće. Srbija je suviše mala država da bi mogla da isključi uticaj i Amerike i Rusije i Nemačke i Kine ili bilo koje druge velike zemlje na ono što se dešava u regionu Zapadnog Balkana.

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega.)

Završavam.

To je nemoguće. Ali, da se bolje razumemo, da imamo više sluha jedni za druge, da lakše ekonomski sarađujemo jedni sa drugima, da olakšamo protok ljudi, robe, kapitala, usluga, ideja, pa ja mislim da je to potrebno apsolutno svima i to je jedna ideja koja je u korist svim narodima i svim državama u regionu Zapadnog Balkana. Neki to danas neće da priznaju, ali ja mislim da duboko u sebi su svesni da ta politika realnu alternativu nema.

Zahvaljujem, kolega Martinoviću.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Izvolite.

Pre svega, koliko mi se čini, Boris Tadić je privi put bio, ako se ne varam, 2007. godine, a možda i ranije, u Srebrenici, a onda možemo da zaključimo da je 2015. godine tek Vučić došao na onu ideju i one planove koje je imao Boris Tadić 2007. godine.

On je svesno otišao da učestvuje u tom nekrofilskom performansu u Srebrenici, koji prihvata tu činjenicu i uopšte promoviše činjenicu takozvanog genocida, optužuje Srbiju i srpski narod da je genocidan, a predsednik Srbije došao na to mesto i on je, naravno, nije to očekivao, ali oni su to i hteli, hteli su da ponize Srbiju, da ponize srpski narod i predsednika Srbije.

To trenutno apsolutno nema nikakve veze sa našim ovde međunacionalnim povezivanjima i uopšte ne može da se opravda postojanje "malog Šengena" kroz bilo koji ekonomski parametar, zato što mi već imamo taj neki CEFTA sporazum.

Šta je različito u odnosu na CEFTA sporazum uopšte plan oko "malog Šengena" i balkanske unije, osim što će sad moći da se putuje sa ličnim kartama? Da li vi smatrate i da li bilo ko u Srbiji smatra da je to potreba za građane Srbije koji sad imaju poteškoće da idu sa putnim ispravama, tj. pasošima u Albaniju, pa ćemo sad njima mi to da olakšamo? Koji je to broj Srbije koji putuje u Albaniju, pa će sad oni da brže i sa manje poteškoća da idu u Albaniju sa ličnim kartama umesto sa pasošima?

Mi već imamo mogućnost da u Severnu Makedoniju idemo bez pasoša, isto tako u BiH i Crnu Goru. Samo je novina kod Albanije.

Mi nismo toliko ekonomski jaki, šta god mi mislili o sebi, kakve god imali izveštaje ili nastupe naših ministara, da možemo drugima toliko da pomažemo i da možemo da budemo oslonac za neke druge u regionu. Mi treba, pre svega, da tražimo način za ekonomski oporavak Srbije.

Mi nismo ni dan danas na onom nivou koji je bio pre 1989. godine, tj. 1989. godine, a ne da smo sad toliko jaki da možemo da izvozimo ekonomske uspehe, stabilnost, mir i sve ostale stvari.

U tom pogledu, Srbija treba da se orijentiše tako da bi ona mogla da ekonomski napreduje, da građani Srbije žive bolje, a ne da mi kroz firmu pomirenja, povezivanja ili čega god, tražimo naše šanse, koje ne mogu da se porede sa onim što nam je od 2000. godine obećavano, a to je članstvo u EU. Od toga već jasno da nema ništa. Slaba nam je uteha to što ćemo biti povezani sa još nekim zemljama koje takođe neće postati nikad članovi EU, kao što su Severna Makedonija i Albanija.

Dakle, to je predviđeno za Srbiju kao utešna nagrada i nama će biti mnogo bolje ako budemo bili svesni te činjenice, a ne da se zavaravamo i da mislimo da ukoliko nekog poslušamo, tj. reagujemo pozitivno na neki diktat iz inostranstva, da ćemo nekog posle odobrovoljiti da vidi kako smo mi dobri, lepi i pametni, pa ćemo posle možda u perspektivi opet da nastavimo sa našim evropskim integracijama.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Izvolite.