Zahvaljujem, koleginice Radeta.
Reč ima predstavnik predlagača, Branko Ružić, ministar državne uprave i lokalne samouprave.
Izvolite, ministre.

Zahvaljujem.
Upravo na tragu ove inspirativne diskusije koju je iznela narodni poslanik Vjerica Radeta, samo želim zbog javnosti da ukažem na određene stvari koje korespondiraju sa istinom.
Dakle, što se tiče platnih grupa i platnih razreda, da one postoje i uvedene su, postoje u sistemu državnih organa, uvedene su počev od 1. januara 2007. godine i tada je usvojen Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i tada je taj zakon bio reformski.
Kao što znate, državni organi obuhvataju ministarstva, posebne organizacije, organe u sastavu ministarstava, zaposlene u sudovima, pravobranilaštvima, tužilaštvima i naravno, zaposleni u nezavisnim državnim organima. Postoji 13 platnih grupa i osam platnih razreda. Što se tuče napredovanja, svake dve godine je moguće da na osnovu učinka i ocenjivanja se podigne državni službenik za jednu platnu grupu. Ono što jeste naša intencija to je da ovaj obuhvat od otprilike 40.000 zaposlenih na koji se ovaj sistem odnosi, podignemo na sve javne službe, što bi iznosilo preko 400.000.
Kritika da ovde nismo izneli opravdanje zašto se ovo odlaže, mislim da ne stoji. Vrlo jasno sam rekao koji su razlozi i kolika je kompleksnost uvođenja implementacije ovog reformskog sistema plata. Mislim da je mnogo važnije da to uradimo na jedan mudar, pametan, koliko je moguće brz, ali ne brzoplet način.
Tačno je da su ministri i razne vlade obećavale reformu sistema plata i to uopšte nije sporno, ali mislim da od 2015. smo uradili mnogo toga kako bi došli u poziciju da ovaj sistem primenimo od 1. januara 2012. godine. Ne vidim bilo šta sporno u tome što sam dao argumentaciju zašto, praktično, odlažemo primenu do 1. januara 2012. godine.
Mi ranije nismo imali ni ta četiri nova zakona o platama niti smo imali sistemski zakon, niti smo imali katalog radnih mesta, niti su, praktično, vršene implementacije kataloga radnih mesta u sistematizaciji svih javnih službi. Kada govorimo o javnim službama, dakle govorimo, ponavljam, o 400.000 ljudi, o specifičnostima koje postoje u raznim javnim službama od zdravstva, prosvete, socijale, kulture, turizma itd, o otrebi da se razgovara i sa ministarstvima i sa resornim ministrima i naravno, sa sindikatima, kako bi došli do najmanjeg zajedničkog imenitelja, ili do nekog, što je moguće višeg konsenzusa.
Tako da, rekao bih da smo dali vrlo jasnu argumentaciju, ali ćemo imati prilike da je ponavljamo tokom ove sesije, tako da, ne vidim u tome bilo kakav problem.
Što se tiče pomenutog deficita inspektora u raznim inspekcijama kojih ima, ako se ne varam, 44 na nivou Republike, ja bih samo podsetio da je Vlada Srbije donela zaključak na osnovu akcionog plana i jedne funkcionalne analize u funkcionisanju inspekcije koje je radilo koordinaciono telo za inspekcijski nadzor, taj zaključak predviđa prijem 1.281, ako se ne varam, precizno, novog inspektora u periodu od sledeće tri godine. Status inspektora smo, takođe, podigli, samim tim i njihova primanja tako da ni ova kritika koja je dobronamerna, uveren sam, ne stoji u svom punom kapacitetu.
Ono što je takođe važno, govorimo o tom navodnom ocenjivanju koje nije objektivno, koje može nekada da vodi ka zloupotrebama. Mi smo se i sa tim uhvatili u koštac i mi smo prošle godine, u ovom domu ste glasali, kako ko naravno, ali je donet Zakon o državnim službenicima u državnim organima, gde smo uveli kompetencije i gde želimo da objektivizujemo tu ocenu i da prosto dovedemo stvari u red, na taj način. Mislim da smo i tu pokazali spremnost i ozbiljnost da praktično na jedan nov način upravljamo i ljudima i učinkom tih ljudi, kako bi oni bili nagrađivani.
Na tragu onoga što ste i vi rekli, uveren sam da i vi smatrate da je uvođenje platnih grupa i platnih razreda nešto što je potrebno državi Srbiji, zaposlenima u javnim službama, kasnije naravno da proširimo i taj obuhvat i na druge. Uveren sam da ćemo to učiniti sa 1. januarom 2021. godine. Videćemo sve benefite koje jedna takva reforma sistema plata nosi, pre svega po zaposlene, ali i po funkcionisanje samog sistema.
Što se tiče zakona mog kolege, Zorana Đorđevića, uveren sam da će imati sasvim jasnu argumentaciju, imajući u vidu da je trenutno službeno odsutan, ali se vrlo brzo vraća. Imamo čitav dan ili možda dva dana ili tri dana pred nama, gde će jasnom argumentacijom pojasniti ono što je upućeno kao kritika prema efektima ovog zakona. Hvala.

Zahvaljujem, ministre Ružiću.
Pravo na repliku, narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Onaj prethodni režim ostao je zapamćen po izrazu „transparentnost“, a vi ćete ostati po izrazu „implementacija“. Valjda hoćete da fascinirate narod kada vas sluša, pa onda ministar Ružić koji inače voli tako da koristi neke neuobičajene izraze kaže da moja diskusija „ne koresporendira“ sa istinom. To se, ovako da svi razumeju, da sam ja iznela lažne podatke. Ne, nije tačno.

Sve što sam rekla je apsolutno tačno. Ako vi tvrdite da imamo platne razrede, onda ne znam zašto ste vi sada na kraju pomenuli da treba da se usavršavaju platni razredi i platne grupe, a osim toga onda skrenite Ani Brnabić pažnju da ne daje izjave koje su dezinformacija.

Ona kaže ,ovo što mi tvrdimo, da se mora uraditi Zakon o platnim razredima. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika nije taj zakon, gospodine Ružiću i vi to dobro znate, ali eto, kažem vam opet lepo zvuči. Hiljadu i 200 i više inspektora, kažete, primićete u naredne tri godine. Primite ih odmah. Ne može bespravna gradnja čekati tri godine. Ne mogu problemi u, ne znam, koji su u nadležnosti inspektora trgovine čekati tri godine. Ne može ono što je u nadležnosti inspekcije rada čekati tri godine i tako svih tih 40 inspektorata.

Dakle, nemojte da se plašite da radite onaj posao koji je zaista u interesu građana. Nemojte da se plašite da će neko da vam kaže – evo, primili ste hiljadu ljudi. Mi ponavljamo, raspišite konkurs i primite zaista ljude koji znaju da rade i koju završili, normalno, redovne fakultete.

Samo još jedna rečenica. Kažete – prošle godine je usvojen zakon da bi bilo manje zloupotreba kod ocenjivanja zaposlenih i onda ste kao kriterijum uveli kompetenciju. Zaista, nešto što je nedefinisanije niste mogli uvesti. Tek to je unelo pometnju i tek to je izvor zloupotreba. Hvala.

Zahvaljujem, koleginice Radeta.
Reč ima predstavnik predlagača ministar Branko Ružić.
Izvolite.

Ja se zaista zahvaljujem na ovom pojašnjenju.
Nikada mi nije namera bila da koristim bilo koju tešku reč, ne daj Bože da govorim o tome da neko iznosi laži, jer to svakako ne očekujem od bilo kog odgovornog narodnog poslanika, ali kada kažem da nešto ne korespondira sa istinom, to je činjenica. Činjenica je da platni razredi i platne grupe ne postoje npr. na nivou jedinica lokalnih samouprava, a to je izneto u prethodnom obraćanju.
Dakle, rekao sam po kom zakonu i u kojoj sferi se platne grupe i platni razredi, u kojoj sferi postoje. Rekao sam da ima 13 platnih grupa, osam platnih razreda i da se to odnosi na oko 40.000 zaposlenih.
U pravu ste i vi kada ponavljate ono što je predsednica Vlade rekla, da je potrebno da se uvedu platne grupe i platni razredi u čitavom javnom sektoru, dakle, i vi i premijerka i ja, kada o tome govorimo. Dakle, govorim o tome da pravimo mnogo veći obuhvat na taj način, tako da ne vidim bilo koji razlog za nerazumevanje, polemiku.
Ovo ne vidim uopšte kao polemiku. Mislim da je korisno da svojom kritikom ukažete na eventualne probleme, a da mi, ukoliko smo u mogućnosti, odgovorimo časno, pošteno i jasno. Ja se trudim da to radim i to ću učiniti i nadalje. Hvala vam.

Zahvaljujem, ministre Ružiću.
Pravo na repliku, narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.

Mislim da je u duhu parlamentarne demokratije da ne bude ministrova poslednja.

Ministar je sad priznao ono što ja od početka govorim. Nemamo platne razrede i platne grupe za sve zaposlene u javnom sektoru. Dakle, to je ono što mi mislimo da je neophodno da se uradi i da je neophodno da se skine zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, ne zato da bi se kapom i šakom ljudi zapošljavali u državne organe, nego zato što postoje zaista poslovi koji nisu pokriveni, a koji zbog nepokrivenosti, pre svega, inspekcijskim poslovima, ljudi na terenu imaju ozbiljne probleme.

To je ono na čemu SRS insistira od ovog saziva i stalno vam na to skrećemo pažnju i vi stalno obećavate da će to da se desi od naredne godine i godina za godinom, evo, ovo je poslednji budžet i poslednji ovi zakoni koji su vezani za Zakon o budžetu, koji će se doneti u ovom sazivu Narodne skupštine. Vi niste ispunili ni jedno obećanje. Nema platnih razreda, niste skinuli zabranu zapošljavanja. Ova godina je prošla bez usklađivanja penzija za penzionere, zato što nas niste poslušali, što u zakonu niste predvideli da penzije moraju da se na određeni način usklađuju. Vi ste rekli - to će ministri da se dogovore. Mi smo znali da od tog posla nema ništa i 2019. godina je prošla, tačno onako kako smo rekli, bez povećanja, odnosno usklađivanja, možda usklađivanje bude i smanjenje, pogotovo po ovom zakonu koji ste vi predvideli, koji je bio u onoj prvoj grupi o kojem se ovde već raspravljalo.

Dakle, mi samo želimo, radi javnosti, i vi ste sami rekli da hoćete da objasnite radi javnosti, mi ne krijemo, mi se ovde obraćamo, pre svega, javnosti i želimo da javnost zna kako funkcioniše Vlada Republike Srbije. Hvala.

Zahvaljujem, koleginice Radeta.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Stevanović.
Izvolite.

Dakle, Stranka moderne Srbije će veći deo ovoga izlaganja posvetiti jednom od četiri zakona koja su u paketu. Tri zakona koja se odnose samo na pomeranje rokova shvatamo kao način da, kada se implementiraju stvari koje su donekle složene, da nije zgoreg da se i dobro pripreme, tako da, s te strane, to je sasvim u redu.

Ono što je najgore je pripremiti nešto što je relativno složeno, ne pripremiti ga kako treba i kada dođe vreme da se to realizuje, da to bude navrat-nanos i da se pojavi više problema nego koristi.

Tako da gro izlaganja mog će biti posvećen upravo Zakonu o agencijskom zapošljavanju, koji postavlja pravne okvire za to da se jedna praksa koja i dan danas postoji, a to je praksa koja se popularno zove lizing radne snage, bude uvedena u odgovarajuće zakonske okvire, na način koji, kako bih rekao, stranama koje su uključene u takav vid ugovora pruža nešto veću pravnu sigurnost nego što je to bilo do sada.

Takođe, istaći ću još neke stvari koje se odnose na izazove koji će čekati Srbiju upravo u vezi jedne jako slične teme, a zove se tema upućivanja. O tome ću nešto kasnije, kao i oko toga da mislim da u suštini, na neki način, ovaj zakon je zakasnio jer je realnost na tržištu radne snage postala fundamentalno drugačija nego što je bila u vreme kada je lizing osuđivan kao stvaranje prekarijata u Srbiji.

Prva stvar gde imamo jednu primedbu, a ona je formalna i prilično načelna, u članu 2. se jasno definiše da agencija može ustupiti zaposlene firmi koja je registrovana na teritoriji Republike Srbije i ima delatnost na teritoriji Republike Srbije, a s druge strane, u članu 10. i 12. se, što ja uvek pozdravljam, uvode prelazne odredbe. U članu 10. i 12. se uvode dve odredbe koje imaju prelazni karakter, a odnose se na ustupanje radne snage u zemljama EU, odnosno evropske ekonomske oblasti.

Naravno da mi kao jedna vrlo evrofilna partija, koja podržava evropski put Srbije i uopšte Srbiju na zapadu vidi kao civilizacijsku misiju promene Srbije na bolje, naravno da podržavamo da u zakonskim rešenjima imamo članove sa prelaznim odredbama koji će se početi primenjivati, mi bi rekli što pre, tj. onog momenta kad Srbija postane deo EU, ali s tog gledišta onda nam je nejasna povezanost članova 2. i članova 10. i 12. jer član 2. sam po sebi vrlo nategnuto se može tumačiti kao mogućnost da se radnici onog dana kada to zaista bude bilo moguće, tj. kada postanemo deo EU, uživajući sve četiri slobode, da onda budemo mogli imati klasičan slučaj upućivanja radnika kod poslodavca koji se nalazi na teritoriji EU, odnosno evropske ekonomske oblasti.

Druga primedba koju imamo, mislim, to nije suštinski nešto što poslodavci ne mogu otkloniti i agencije, tu jednu blagu nejasnoću, ali to je da se uvodi koncept uporednog radnog mesta. To je za velike sisteme prilično jednostavno. Vi kada imate radnu snagu koju agencija uputi poslodavcu koji ima i sistematizaciju, ima sve što imaju veliki sistemi, uporedno radno mesto nije teško pronaći.

Takođe, kriterijum niži koji se govori, to je da se radnik ne može uputiti preko agencije na mesto za platu koja je niža koju imaju radnici koji imaju istu stručnu spremu.

Oko toga imamo jednu blagu, a možda i malo jaču, kako da kažem, zebnju, iz prostog razloga što postoje firme koje po pravilu imaju priličnu stručnu radnu snagu i ako im se ukaže potreba da zaposle preko agencije nekoga ko će obavljati prostije poslove, bojim se da ćemo tu možda doći u problem sa tim da će jednostavno te firme ispasti iz cele mogućnosti da angažuju radnu snagu preko agencija.

Ponavljam, to ne menja suštinski na gore preterano zakona, ali to jeste jedna oblast gde se mogu pojaviti određeni problemi.

Ono što mi moramo pohvaliti, za razliku od ove dve zebnje, to je definitivno sadržano u članu 14, a to je da je nađen jedan dosta razuman kompromis, a to je da možete i 100% radne snage angažovati preko agencija, ali pod uslovom da su ti ljudi stalno zaposleni u agenciji.

To jeste kompromis, ali sa druge strane mislim i da je brojka od 10% za angažman ljudi koji su na određeno vreme zaposleni u agenciji prenisko postavljen i da će to dovesti do bujanja angažovanja preko omladinskih zadruga ljudi koji bi mogli biti angažovani na način koji je ipak bolji sa stanovišta prava zaposlenih, a to je angažman preko agencija.

Sa te strane mislimo da je 10% prenisko, da u drugim zemljama imamo to bolje postavljeno. Recimo, u Sloveniji, ako se ne varam, je 25% ili 30% i da bi to jednostavno bilo bolje zakonsko rešenje. Takođe, za firme do 10 zaposlenih mislimo da nema neke posebne potrebe da se to radi u procentima, malim firmama treba pustiti mogućnost da postanu velike, a kada postanu velike onda već imate mnogo boljih instrumenata koji se mogu pojaviti.

Što se tiče javnog sektora, i tu imamo određena poboljšanja, prevashodno gde nije moguće više agencijsko zapošljavanje i jasno je postavljeno da oni koji su angažovani preko agencija ulaze u sva ograničenja koja postoje u vezi sa zapošljavanjem u javnom sektoru.

Takođe, imamo jednu dosta dobru i kreativnu odredbu koja pokazuje da se može bolje nešto smisliti, nego što je čisto kažnjavanje nesavesnih poslodavaca, a to je ona odredba koja kaže - vi možete nastaviti da angažujete i nakon izvesnog roka koji zakon propisuje, ali će se onda smatrati da je ta osoba zaposlena za stalno, što je jedno rešenje. Uvek je najbolje u zakonu napraviti takvo rešenje koje ima automatske mehanizme poštovanja zakona, šta god da želite da uradite.

Međutim, ono što je kod agencijskog zapošljavanja bitno pomenuti, u momentu kada je ta praksa u Srbiji nastala, mi smo imali ljude koji su tako zapošljavani najčešće na vrlo loša radna mesta. Dakle, to su bili ljudi na marginama tržišta rada, koji su teško nalazili poslove i gde je agencijsko zapošljavanje korišćeno da ti ljudi rade prilično loše poslove, sa dosta manjim stepenom prava iz radnog odnosa, za vrlo niske plate.

Ono što se desilo u međuvremenu je da se tržište rada u Srbiji promenilo dejstvovanjem dve sile. Jedna sila jeste bila stabilizacija javnih finansija, stvaranje jednog malo boljeg poslovnog okruženja koje je ohrabrilo ljude i strane investitore da dođu u Srbiju i započnu biznis. Sa druge strane, ono što je suštinski preoblikovalo tržište rada u Srbiji, što jeste izazov na koji neće biti jednostavnih odgovora, a trebaće se jako dugo ugovarati, ako nećemo da počnemo zaostajati, kako u reformama, tako i u razvoju Srbije, jeste veliki broj ljudi koji su našli svoje zaposlenje van Srbije.

Mi već sada imamo grane gde ne možete naći radnike, bilo kakve, ni prostu radnu stranu. Ne možete naći vozače u Beogradu, pa rade penzioneri, jer nema ko da vozi autobuse. Ne možete naći ni taksiste danas kada ih zovete, jer su i taksisti otišli iz Beograda da rade negde drugde, ali na našu nesreću nisu prodali licence, pa je povremeno nemoguće naći taksi, nema ljudi fizički.

U mnogim drugim granama ne možete naći ljude da ih zaposlite, ne možete naći bilo kakve, i to suštinski menja tržište rada, a na stranu što poslodavci imaju probleme da se razvijaju, što danas kada nekoga zaposle moraju mnogo više uložiti u obuku tih ljudi, jer najpre odu oni koji imaju najbolja znanja i održive veštine.

Ono što je suštinski preoblikovalo tržište rada je da je porasla pregovaračka moć, ne sindikata, nego svakog pojedinačnog radnika. Samim time je dobro što imamo Zakon o agencijama, ali strahovi da će se u Srbiji stvoriti prekarijat, odnosno lumpenproleterijat ili radnici koji žive na marginama i ne mogu da uživaju prava koja tvore jedan dostojanstven život u Srbiji, jednostavno su postala bez osnova. Desilo se do toga da smo dobili smanjenje ponude radne snage, posebno visokokvalifikovane, a imamo i relativan porast broja poslodavaca, i to se vidi u smanjenju broja ne zaposlenih i taj proces neće biti zaustavljen u godinama koje slede.

Sa te strane ono što se desilo je da je pregovaračka moć radne snage porasla svugde, i sa te tačke, sam Zakon o agencijama i određene bojazni koje smo čuli od strane predstavnika sindikata jednostavno nemaju osnove. U većini grana doći će do toga da će radnici vrlo lako moći da ostvare svoja prava, jer ih neće biti dovoljno, ali to će, kažem, opet biti jedan veliki izazov koji će zahtevati mnogo više promišljanja, mnogo više rada, mnogo više kreativnih rešenja i mnogo manje obezvređivanja logike u bilo kom delu Republike Srbije, i u privatnom i u javnom sektoru.

Dakle, pred nama se dešava transformacija tržišta rada i ona će trajati i neće se izmeniti u narednih pet do šest godina, šta god ovde uradili. Možemo samo da usporimo i da se nadamo da će se stvari preokrenuti.

Sa te strane svaka bojazan je jednostavno priča iz nekog vremena koje je bilo pre, a ono što jeste pitanje za budućnost i koje donekle izlazi iz domena ovog zakona jeste upravo kako ćemo taj problem rešiti, koji će biti sve izraženiji, izraženiji, jer u mnogim granama imamo bukvalno pad performansi, pad broja kvalifikovanih ljudi, pogoršanje u procesima rada u mnogim preduzećima, ne zato što se to želi, nego zato što ljudi ne znaju to da rade. To je nešto, kažem, što će biti veliki, veliki izazov.

Imali smo i još nekih stvari koje smo mogli pohvaliti kod Zakona o agencijama, još nekih stvari koje se mogu kuditi, ali suštinski mislim da će život jednostavno da izbriše dobar deo ovoga što ovde stoji, ali, kažem, uvek će biti ljudi koji će raditi preko agencija iz najrazličitijih razloga. Ceo taj proces rada agencija može biti usmeren u potpuno drugom pravcu od toga. Umesto da zastupaju ljude sa margina tržišta rada, da počnu, recimo, zastupati ljude koji su najbolji na tržištu rada i sklapati npr. ekskluzivne ugovore, a upravo zbog toga što će doći do toga da imamo manjak kvalifikovane radne snage u mnogim oblastima, posebno sa održivim veštinama.

Pošto je rasprava u načelu jedna divna stvar, da se gleda unapred, da se gleda strateški šta se može raditi u Srbiji, da u Srbiji bude bolje, i ako bi trebali gledati izazovima u oči, a ne da reagujemo reaktivno, što je mnogo često bila praksa da se reaguje na nešto što je loše, umesto da se vidi da postoji izazov i da se onda reaguje proaktivno i izazov preostane šansa za Srbiju, otvoriću jednu temu koja se zove tema upućivanja, ali u inostranstvu.

U ovom trenutku jedna od najvećih bitaka koja se vodi u EU jeste upravo bitka o statusu radnika koji se upućuju u druge zemlje. U ovom trenutku imate jedan apsolutni konflikt zemalja koje imaju visoko plaćenu radnu snagu, koji doživljavaju radnike koji dolaze iz siromašnih zemalja unije kao nelojalnu konkurenciju. Sa druge strane, imate blok zemalja koje posmatraju upravo te zemlje koje imaju visoku cenu radne snage kao zemlje deformisanog tržišta rada, lenjih ljudi koji hoće da rade malo za mnogo novca i sebe posmatraju kao svežu krv koja menja EU na bolje.

To je trenutno jedan veliki konflikt koji postoji u EU. Nema jedinstvenog pogleda na to, traže se kompromisna rešenja, a ono što bi pametna zemlja učinila u ovom momentu, a nadam se da će Republika Srbija biti svaki dan sve pametnija i pametnija i bolje reagovati na spoljne izazove, je naša strategija šta mi radimo u tom momentu da jednostavno ne bi prevideli koliko je to bitna tema i koliko je bitno da se mi postavimo na dobar način, šta god da odaberemo, i da naš izbor bude izbor koji u korist Srbije, ali i slobode građana koji imaju pravo da zasnivaju svoje radne odnose i grade svoju budućnost na način koji hoće i na način gde to hoće da rade.

Ne bih više, pošto je ipak ovo jedan zakon koji nije preterano dugačak, koji nema nekih preteranih manjkavosti. Ono što sam izneo, znači tehničko pitanje povezanosti članova 2. i povezanosti člana 10. i 12, kao i pitanje uporedne plate po istoj stručnoj spremi, jesu dva pitanja koja nas izuzetno kopkaju. Ostale stvari nemaju bitnijih manjkavosti.

Ono što je bitno reći, kada imate Zakon o radu oko koga se sindikati i poslodavci suštinski ne pokolju, poslodavci su bili nešto zadovoljniji, što je meni, kao nekome ko je više protržišno orjentisan i ko voli stvaranje vrednosti, drago, biće da je taj zakon prilično dobar, ali ni sindikati nisu imali suštinski strateških primedbi na tekst zakona, tako da bih ovim završio svoje izlaganje.