Član 107. je povređen.
Sada ste stvarno trebali da reagujete, kolega Milićeviću.
(Vladimir Orlić: Trebalo je.)
Ne, trebao je da reaguje. Sad, ako ćeš ti još da me ispravljaš u gramatici, da se ucmekam odmah.
Kolega Milićeviću, malopre je gospodin Arsić rekao nešto što sam ja rekla pre toga i on je to izneo kao nešto suprotno od onoga što sam ja rekla. Sada, šta postoji opasnost? Da se neko uključio da gleda Skupštinu od onog momenta kada je Arsić govorio i da ispadne da sam ja nešto rekla suprotno od onoga što je naš predsednik rekao. Dakle, nedopustivo i mora da se reaguje.
Ali, posebno je interesantno ovo što je kolega Arsić govorio da lokalne samouprave određuju poreze, poreske stope. Nije to sporno, nego način na koji je on to govorio. Kaže – to je njihovo, to oni donose, to je njihova stvar kako će. Pa, čiji su oni, ko su oni? Zar ne postoji neka obaveza sa republičkog nivoa Narodne skupštine, zakona koji se ovde što bi rekla koleginica Malušić, koje iz vlasti izglasavate a ne usvajate, ne donosite, da li je moguće da je vas baš briga za lokalne samouprave? Da li je moguće da je vas baš briga kako lokalne samouprave pune svoje lokalne budžete?
U stvari, kada bolje razmislim, kako stoje stvari na terenu, Arsić je u pravu, zaista tako i jeste. I jeste vam haos u lokalnim samoupravama i jesu lokalne samouprave neke u situaciji da nemaju pare ni da isplate plate. Uvalili su se u neke kredite, to je još kada je Ana Brnabić bila direktor NALED-a, pa kada ih je nagovarala da svi uzmu kredite, pa sada vraćaju te kredite, pa nemaju za svakodnevni rad.
Onda kaže kolega Arsić – to je njihovo, to su oni, kao da priča, bogami, o lokalnim samoupravama neke nama neprijateljske države, npr. ustaške Hrvatske. Hvala.
(Veroljub Arsić: Po Poslovniku.)