Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Sedme sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2019. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 67 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 87 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno od ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.

Tokom poslednjeg četvrtka u mesecu mi kao poslanički klub, između ostalog, kao i poslanički krug SNS i SRS, zbog broja poslanika, retko stižemo da postavimo poslanička pitanja, pa ono što smo želeli da postavimo u četvrtak, mi ćemo postaviti danas, a nadovezaćemo se sa još jednom temom, za koju smatramo da je od izuzetne važnosti i značaja.

Naime, mi smo želeli tokom poslednjeg četvrtka da postavimo pitanje najpre ministru za informisanje i kulturu, jer nemamo mogućnost da postavimo pitanje nadležnim institucijama u smislu udruženja novinara, ne bi imalo ni smisla, jer bi onda smatrali da se mešamo u slobodu medija, ali zato imamo pravo da postavimo pitanje ministru informisanja i kulture, pa neka on to pitanje prosledi relevantnim novinarskim udruženjima.

Naše pitanje je da li sloboda medija podrazumeva da svakoga dana gledamo neku novu naslovnu stranu sa istom porukom, metom iscrtanom na legitimno izabranom predsedniku Srbije, Aleksandru Vučiću, sve dok se cilj koji neko izgleda želi da postigne ne ostvari? Da li je ovo sloboda medija ili je ovo medijski linč? Jasno je da svaka naslovna strana nosi određenu poruku i da li na ovaj način neko otvoreno priželjkuje likvidaciju predsednika?

Nismo ni sumnjali da će ovakve poruke koje jedan deo opozicije prosleđuje putem medija naići na oduševljenje upravo tog dela opozicije. Da li je to jedino što jedan deo opozicije ovako hrabro putem pojedinih medija ima da ponudi?

Prošle nedelje smo od istog dela opozicije, dame i gospodo poslanici, ovde iz skupštinskog hola mogli čuti pretnje hapšenjem pojedinim glavnim i odgovornim urednicima dnevnih listova, pojedinim vlasnicima televizijskih stanica, komercijalnih televizijskih stanica sa nacionalnom frekvencijom, a ne tako davno na jednoj od konferencija za štampu vrlo otvorenu i direktnu pretnju da će gasiti određene komercijalne televizije.

Ovde više definitivno nije reč o politici o suštini zbog koje politika postoji, već o pozivu na linč, pozivu na nasilje, nasilničko i siledžijsko ponašanje koje ne sme nikako da postane norma društvenog ponašanja u Srbiji.

Manjak ideja, manjak političke moći, manjak uticaja jednog dela opozicije definitivno dovodi do sve češće najprimitivnijeg ponašanja koje je odavno prevazišlo političke okvire. Neće se istorija u Srbiji ponoviti u svom najgorem obliku.

Politika nasilja, politika mržnje i politika sukoba jednog dela opozicije definitivno, to smo imali prilike da vidimo i tokom jučerašnjeg dana, podstiče radikalizaciju delovanja njihovih simpatizera ili pristalica ili kako god. Bojazan da će destrukcija koju kontinuirano sprovode predstavnici dela opozicije dovesti do težih posledica u vidu mržnje, permanentnih pretnji po život predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, nažalost, postaje stvarnost.

Krajnje je vreme da pravosudni organi preduzmu zakonom propisane mere protiv onih koji ovu mržnju i beskrupulozne pretnje šalju gotovo svakodnevno. Istina je da njihova hrabrost dolazi do izražaja samo preko Tvitera i Fejsbuka, odašiljanja sramnih poruka.

Građani Srbije to prepoznaju, jer građani Srbije ne žele destrukciju i nasilje, građani Srbije žele mir, stabilnost i prosperitet.

Dolazak na vlast se u Srbiji ne može ostvariti nasiljem, već demokratskim putem, na izborima. Međutim, pojedinci ne žele da se uključe u demokratske procese, već u najvažnijim trenucima za Srbiju, kada predsednik Aleksandar Vučić razgovara sa predsednikom Ruske Federacije o vitalnim pitanjima za našu zemlju i naš narod o Kosovu i Metohiji, pokušavaju na svaki mogući način da devalviraju postignute rezultate koje je Srbija ostvarila na unutrašnjem i međunarodnom polju delovanja. Sigurno je da takav cilj nikada neće ostvariti, jer je Srbija na sigurnom putu napretka i boljeg života svih njenih građana.

Ali, ono što mi želimo, ne da uputimo kao pitanje, već kao apel i molbu nadležnim organima i nadležnim institucijama, da najozbiljnije shvate ovakve vrste pretnji koje su upućene legitimno izabranom predsedniku Srbije, jer, čini nam se da definitivno ovde neko ima za cilj da bez izbora dođe do vlasti u Srbiji. Zahvaljujem, gospodine Arsiću.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo prilike da vidimo predsednika Francuske i njegovu izjavu o budućnosti EU. Dakle, evropska perspektiva za zapadni Balkan više ne postoji. Sad se tim zemljama koje nisu postale članovi EU nudi nešto što se zove "mali Šengen".

Dakle, sav onaj naš san od 19 godina kako ćemo mi postati članovi EU i zbog toga smo na tom putu uradili mnogo na štetu naše zemlje, od saradnje sa Haškim tribunalom, preko svega vezano za KiM i neke naše unutrašnje stvari, mi smo videli konačno da je to pitanje zatvoreno.

Sada je pravo vreme, po našem mišljenju, da Skupština Srbije i Vlada Srbije razmišljaju o spoljno-političkim alternativama.

Kao što znate, SRS već 30 godina u Srbiji se zalaže za što čvršću i bližu integraciju Srbije sa Ruskom Federacijom. Mi želimo da vidimo Republiku Srbiju kao članicu Evroazijske ekonomske unije, kao članicu ODKB i da ostvarimo što je moguće bližu saradnju sa svim zemljama BRIKS-a. Mislimo da je to za nas mnogo bolje rešenje nego "mali Šengen", nego evropsko predvorje i mislimo da je Srbiji potrebno što čvršće vezivanje za Rusiju.

Podsetiću vas, Ruska Federacija brani teritorijalni integritet Srbije u Savetu bezbednosti UN. Da nema Ruske Federacije, Kosovo bi se tamo našlo već odavno kao nezavisna država.

Podsetiću vas, 2015. godine Međunarodna zajednica, što je eufemizam za neke od najmoćnijih zapadnih zemalja, je htela da kroz Savet bezbednosti donese jednu rezoluciju kojom se Srbi proglašavaju genocidnim i kojom se Srbima pripisuju neki izmišljeni zločini, a ruski veto je to sprečio. I mi mislimo da je već veoma jasno ko su nama iskreni prijatelji i istinski saveznici. I povodom toga želim da uputim Vladi Republike Srbije i predsedniku Skupštine pitanje - kada ćemo o tome razgovarati?

Pre svega, mi bismo trebali tj. trebalo bi da znamo da to onda za Srbiju znači energetska bezbednost, pre svega, ekonomska sigurnost i, naravno, bezbednost od bilo čega što bi moglo da se nazove agresijom. To je ono što bi mi dobili vezivanjem za Rusku Federaciju.

Ono što je, takođe, potrebno, a mislimo da je licemerno da Ruska Federacija koja trenutno najviše brani teritorijalni integritet Srbije, ne samo u Savetu bezbednosti UN, nego i u svim ovim organizacijama gde Kosovo nije moglo da postane, kao republika Kosovo, član, kao što su Interpol, UNESKO i svi ostali, mislimo da Srbija treba što pre da prizna teritorijalni integritet Ruske Federacije.

Dakle, ukoliko su oni naši zaštitnici, ukoliko se oni staraju o Kosovu i Metohiji, kako bi Kosovo i Metohija ostalo u sastavu Srbije, Skupština Srbije i Vlada Republike Srbije što pre treba da donesu odluku o priznavanju teritorijalnog integriteta Ruske Federacije sa Republikom Krim i gradom Sevastopoljem u njenom sastavu. Oni štite naš teritorijalni integritet, oni su naši istinski saveznici i najmanje što mi možemo za njih da uradimo jeste da mi, takođe, priznamo njihov teritorijalni integritet. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đurić. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Poslanička grupa Stranke moderne Srbije želela bi da postavi pitanje predsedniku Republike, gospodinu Aleksandru Vučiću, i da nam kaže šta se tačno dogodilo tokom intervjua koji je predsednik Vučić aprila meseca ove godine dao ruskom novinaru i poslaniku Ruske Dume, gospodinu Jevgeniju Primakovu mlađem. Prema vesti koju je objavio „Blic“, nakon intervjua gospodin Primakov je prestao da nastupa u kapacitetu novinara i navodno izneo ponudu za formiranje Vlade Srbije u koju je zahtevao da uđu i predstavnici bivše vlasti, konkretno onaj deo opozicije koji bojkotuje Skupštinu i koji je već u aprilu mesecu najavio da će bojkotovati predstojeće izbore, te je u tom smislu dodatno interesantno da se ovde sada radi o nekom potencijalnom ruskom uticaju da neko ko najavljuje bojkot izbora bude, na neki način, instaliran u Vladu Srbije i da se na taj način utiče na formiranje najviših državnih organa od strane nekoga ko se predstavio kao predstavnik Rusije, a najpre se predstavio kao novinar.

Dakle, da li se ovo dogodilo ili ne? Zato što je N1 juče preneo vest kojom je građane informisao o izjavi predsednika Vučića da se tako nešto nije desilo. S druge strane, „Blic“ u svojoj vesti navodi, takođe, izjavu predsednika Vučića da se nepristojna ruska ponuda zaista dogodila i da, citiraću, o tome postoji i službena beleška.

Da li neke nadležne bezbednosne službe koje obezbeđuju predsednika znaju ko sve ima pristup najvišim državnim funkcionerima i ko sve može, predstavljajući se kao novinar, da dođe i da eventualno isporuči jednu ovakvu ponudu da se vrši izmena izbornih rezultata ili da se mimo izbora, uz bojkot izbora ili već na neki drugi način, uz međunarodni pritisak formira neki najviši državni organ, konkretno Vlada Srbije i da se neko instalira u Vladu?

Ono što je nejasno ovde, a nejasno je, osim toga da li se to dogodilo ili ne, dakle, da li je gospodin Primakov izrekao tu ponudu ili zahtev ili predlog ili nije, i ako jeste, da li nastupa u svojstvu zvaničnog predstavnika politike Kremlja ili eventualno nastupa u svom nekom ličnom kapacitetu sa nekom svojom ličnom agendom ili agendom nekih neformalnih centara moći iz Rusije?

Ako osvojimo ovo pitanje nerazjašnjeno, to može potencijalno ugroziti odnose Srbije i Rusije i zato bismo voleli da dobijemo i pisani odgovor od predsednika šta se stvarno dogodilo, pošto način na koji o ovoj stvari izveštavaju „Blic“ i N1, u oba slučaja prenoseći navodno izjave predsednika, nije sasvim jasno da li se ovo dogodilo ili ne. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, juče je predsednik Ruske Federacije, gospodin Putin, poklonio predsedniku Republike Srbije pušku kralja Milana Obrenovića. Verovatno je čuo za pretnju ovih iz saveza lopuža i prevaranata, pa je poželeo da mu pokloni efikasno oružje za odbranu.

Očekujem da Marinika Tepić i ona bugarska novinarka Gajtandžijeva, pre nego što one postave pitanje kako je puška izvezena, koja firma je izvezla tu pušku svojevremeno, ko je dao saglasnost itd, ja pitam šta će nadležni organi učiniti da zaštite našu namensku industriju? Juče je u razgovorima pokazana volja da Rusija pomogne da Srbija još više unapredi svoju namensku industriju. Ne može nama spolja niko pomoći, pa ni Rusija, ukoliko ovi iznutra razjedaju našu namensku industriju, našu proizvodnju koja zapošljava između 11 i 12 hiljada radnika i iz godine u godinu fizički proizvodnja raste.

Šta će država preduzeti, nadležni organi da zaštite od zlonamernih glasina namensku industriju i omoguće joj normalan rad, spreče špijunažu i ovakvu vrstu delovanja, gde sa bugarske strane učestvuje i poslovni partner Dragana Đilasa iz kombinacije sa „Dajrekt medijom“? To je moje prvo pitanje.

Večeras će onaj poznati sudija Majić, koji je oslobodio 11 albanskih terorista koji su ubili 80 Srba, mučili 250, gostovati na N1 televiziji. Verovatno će gostovati kod Jugoslava Ćosića, savetnika narko bosa, tropojske mafije, Baškim Ulaja, albanske tropojske mafije. Sa tim u vezi pitam – šta će nadležni organi, recimo Ministarstvo finansija, poreska uprava, Uprava za pranje para itd, razni ti finansijski organi preduzeti da se provere sve te veze, kako, zašto, ko koga finansira, ko je finansirao nevladinu organizaciju gospodina Majića? To je Centar za pravosudna istraživanja. Da i on nije dobio neke albanske pare itd. iz Prištine, sa Kosova, iz Albanije, s obzirom da Jugoslav Ćosić ne spori da je pare dobio od Baškima Ulaja? Da li tu postoje neke veze i da li, zahvaljujući tim finansijskim transakcijama, Republika Srbija trpi, jer ti mediji odmah posle ubistva Olivera Ivanovića nisu optužili Albance, moguće albanske kriminalce da stoje iza tog ubistva, nego su odmah optužili Srbe i Srbiju?

Dakle, da se ispita ta neka finansijska veza, odnosno da se makar ispita da li je za taj novac, koji je stigao Jugoslavu Ćosiću, a možda i Centru za pravosudna istraživanja, plaćen odgovarajući porez. Recimo, kod Jugoslava Ćosića i gospođe koja je sa njim zajedno u firmi, da li je plaćen kada su podigli taj novac porez na dohodak građana, ono što po zakonu mora da se plati?

Na kraju da mi državni organi odgovore - da li su demostracije koje se održavaju danima, mesecima, već i godinama u Beogradu, javni skupovi prijavljeni u skladu sa Zakonom o javnom okupljanju, koliko puta su prijavljeni, koliko puta da nisu? Da li je tačno da je Jugoslav Ćosić organizovao neprijavljen skup pred Vladom Srbije, čini mi se, novembra meseca, tamo negde oko 16-og i šta su država i nadležni organi preduzeli prema vođama okupljanja zbog neprijavljivanja javnih skupova, što je zakonska obaveza, odnosno da li su nadležnim sudovima podnete odgovarajuće prijave? Hvala.

Zahvaljujem kolega Rističeviću.
Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje, ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu MUP i već duže vreme sam se spremao da ga postavim, ali uvek bude nekih aktuelnijih ili dnevno aktuelnijih tema. Prošlo je već gotovo dva meseca, a bilo je nekih reakcija i komentara u javnosti, ali ne i odgovora sa zvaničnog i najvišeg mesta.

Dakle, MUP i naravno Vlada Srbije, gospođa Ana Brnabić. Pitanje se odnosi na, krajem septembra datu izjavu bivšeg austrijskog ministra unutrašnjih poslova Herberta Kikla, koji je gostujući u jednoj emisiji u okviru njihove predizborne kampanje, rekao citiram – ovo, prvi put otkrivam, kao ministar sam sklopio ugovor sa Srbijom gde osobe koje dobiju negativan odgovor za azil u Austriji, ali ne mogu da se vrate u svoje zemlje budu odvedeni u Srbiju. Rekao je bivši austrijski ministar Kikl i još je prebacio svojim kolegama što sad njemu nešto zameraju. Za razliku od njih, eto, on nešto konkretno radi i uradio je.

Nas stvarno ne zanima austrijska politička borba, ali nas i te kako zanima nešto što se direktno odnosi na državu Srbiju i na ne neki dogovor navodni, ali ja se plašim da nije navodni, koje je austrijsko Ministarstvo unutrašnjih poslova sklopilo sa Vladom Srbije, odnosno sa srpskim MUP uvezi prihvata odbijenih tražilaca azila u Austriji.

Tim pre, što je sada krajem septembra data izjava, a tim pre što je još 2018. godine austrijska štampa pisala o tome da su toku pregovori sa Srbijom upravo u tom pravcu i da se vode razgovori da Srbija prihvata ne samo iz Austrije, nego iz drugih članica EU odbijene zahteve azilanata.

Dakle, to je nešto što zaslužuje ozbiljan komentar. Ja nisam neko ko će neosnovano dizati dramu, alarmirati javnost ili širiti, ne znam, neku kakvu uzbunu o opasnosti koja preti od migranata, ali ne možemo ni zatvarati oči pred tim problemom kojim se bavi većina zemalja EU, što je ozbiljna tema u predizbornim dijalozima i polemikama i u Austriji i u Nemačkoj, Francuskoj, Britaniji. Širom Evrope to je važna ozbiljna tema.

Samo se čini da u Srbiji to nikoga ne zanima, i to rekao bih iz dvostrukog razloga. Vlast ne želi da se mnogo talasa da se ne bi uzbunjivala javnost, da se ne bi podizala briga i strahovi u vezi sa temom migranata, a deo opozicije, naglašavam deo opozicije, kao da ne želi da to da poteže da ne bi bili optuženi za ksenofobiju i za slične stvari i možda da se ne bi zamerili nekim centrima moći u EU i šire.

Bilo kako bilo, moje direktno pitanje glasi Ministarstvu unutrašnjih poslova – koliko ima migranata, znači, koliko ima legalnih migranata u ovom trenutku u Srbiji? Koliko je prošlo kroz Srbiju u prethodnih par godina? Koliko je podnetih zahteva za azil? Ja znam da je zahteva veoma malo. I vrlo važno pitanje – koja je struktura polna i starosna, znači polna i starosna struktura migranata koji se trenutno nalaze u Srbiji jer znam da se takva evidencija vodi? Naravno, posebno kakva je struktura kod ovih neregistrovanih migranata i kakav je odnos registrovanih i neregistrovanih, jer na osnovu ozbiljnih indicija može se reći da je mnogo više ovih neregistrovanih?

Incidenata ima širom Srbije, naročito u pograničnim ili prigraničnim mestima gde je njihov veći broj. O tome, kao što rekoh, i naši mediji i naša javnost uglavnom ćute.

Prošle nedelje je ovde u ovoj Skupštini, u ovoj sali, kolega Ševarlić bio napadnut i optužen da je maltene fašista zato što je to pitanje postavio na jedan normalan način organima države Srbije, a u tom trenutku se odvijala bukvalno racija, tj. te večeri, racija gde je nekoliko ilegalnih, odnosno neregistrovanih migranata u Somboru, dakle, samo za jednu noć na jedan vrlo dramatičan način uhapšeno, odnosno, kako rekoh, sakupljeno i prebačeno u Preševo. Već sutra se polovina njih vratila, vratila ponovo nazad. I to, kao što rekoh, dosta je problematična i simetrična ta struktura pogotovo ovih neregistrovanih migranata, za razliku od registrovanih gde imate porodica sa decom, i ti humanitarni motivi koji nisu sporni, ali mislim da se pod činom humanitarne pomoći i akcije provlači mnogo toga neprihvatljivog i neozbiljnog, u odnosu države Srbije prema migrantskoj krizi. Hvala.