Prvo, što se tiče tih nevladinih organizacija koje su učestvovale u čitavom ovom procesu, one su imale priliku i priliku su ikoristile da učestvuju u pripremi različitih rešenja, između ostalog i ovih zakonskih predloga.
E sad, to što se naknadno javljaju i kažu – mi hoćemo još, to vam je odličan odgovor na pitanje ko je ovo pripremio i ko iza ovoga stoji.
Dakle, mi smo lepo rekli. Hoćete fer, hoćete korektno, napravi se zajednički predlog i evo ga. Posle toga da neko traži preko hleba pogaču, toga nema. Lepo smo rekli, ne očekujte od nas da prihvatimo nešto što nigde u svetu ne postoji, da ljudi koji se bave nečim u ovoj zemlji kažu – evo, mi sada nećemo po godinu dana uoči izbora ničim da se bavimo, nećemo na posao uopšte da idemo samo da bi neko veštački pravio nekakvu jednakost. Nema nikakve jednakosti između ljudi koji rade, imaju rezultat da pokažu i normalno je da ga pokažu i očekuje se da ga pokažu, jer su nešto obećali, pa nešto ispunili i onih koji nikada nisu bili u stanju, a to mislim na bivši režim, da isporuče bilo kakav rezultat i hoće da budu jednaki u njihovoj nesposobnosti. To je nemoguće. Mi to da radimo nećemo i to niko na svetu ne radi.
Transparentnost se bavila tim postupkom godinama unazad. Između ostalog, napravili su izveštaj koji kaže da je funkcionersku kampanju pumpala DS, njen režim, njen predsednik, njen premijer i njeni visoki funkcioneri poput Dragana Đilasa, pa po 200, 300, 600 puta povećavali neke navodne aktivnosti uoči izbora. To je Transparentnost rekla i lepo je što su to zabeležili, da to ljudi znaju, koliko ljudi su okupljali ti ljudi na tim svojim tzv. protestima – 50, 100, 200 duša, koliko je bilo sa Boškom Obradovićem kada je pokušao da upadne u Narodnu skupštinu pre tri dana. To vam je pokazatelj relevantnosti. Ne mogu oni nikada da se porede sa Aleksandrom Vučićem ni iz 2011. ni iz 2012. godine. On u svojstvu jednog lidera u tom momentu najjače stranke u Srbiji okuplja, njihovi su izvori, Đilasovi govorili, desetine hiljada, a možda i 100 hiljada ljudi. Da li to može da se poredi sa bezumnim Boškom Obradovićem, sa par desetina pristalica, koji sami ne znaju šta će sledeće da urade? Ne može, relevantnost nije ista, ali i kada to znate, onda uzmite u obzir da i takvi Obradovići, Lutovci, Đilasi, koga god hoćete, idu po televizijama kada god im padne na pamet. Zovu ih na televizije sa nacionalnim frekvencijama, zovu ih na udarne emisije, čak i sami gostuju, ali to ih ne sprečava da pričaju - mi nikada nigde nismo bili.
Boško Obradović kaže i ne trepne – četiri godine se nigde pojavili nismo, a vi svake nedelje ih gledate kako defiluju po različitim studijima. Lutovac, odbije jedno gostovanje juče, drugo gostovanje danas i kaže – neću ja da idem nigde, zašto, zato što ću da kažem sutra - e mene nema dovoljno, ja se nigde ne pojavljujem.
To nije politika, to je zamajavanje i to je traženje alibija za sopstvenu nesposobnost i apsolutnu svest da nemaš podršku naroda. Koliko te prati na ulici toliko ćeš glasova dobiti sutra. Za tebe je pitanje, brajko moj, da li ima cenzusa, a ne neke pobede.