Hvala, kolega Miletiću.
Sada reč ima po redu dr Muamer Zukorlić. Nije prisutan.
Reč ima kolega Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Ovaj set zakona koji je došao na dnevni red u skladu sa dogovorom, odnosno zaključcima iz ovog procesa pregovora ili dijaloga između vlasti i opozicije uz pokroviteljstvo ili posredovanje poslanika ili predstavnika Evropskog parlamenta.

Dakle, ovo nije baš tako rutinska stvar kao što zvuči i kao što se predstavlja ovde od strane kolega iz vladajuće koalicije. Hoću da kažem, bez obzira što se predstavlja kao tekuća i rutinska stvar, u suštini malo iznuđene mere koje su imale za cilj, odnosno koje su rezultata tog posredovanja poluuspešnog, neuspenšnog ili kako god ga kvalifikovali. Znači, Evropskog parlamenta, međunarodnih institucija u onome što postoji kao spori problem u državi Srbiji, odnosno u političkom životu države Srbije. To je nešto pred čime se ovde zatvaraju oči.

Što se tiče samih ovih konkretnih mera i predloga, mislim da oni nisu loši, ali oni uglavnom idu na preciziranje, nijanse nekih stvari i u tom smislu su korak u pozitivnom pravcu. Ono međutim što definitivno nisu, to nisu mere koje će bilo koga, neko je rešio da bojkotuje, njemu nema pomoći, odnosno njega nećete odgovoriti šta god da ste predložili, ali neko ako ozbiljno razmišlja i najdobronamernije razmišlja o izlasku na izbore, a sumnja u izborni proces i njegovu regularnost, ovde nema dovoljno elemenata koji će i toga takvoga ovde ubediti i na neki način naterati da promeni svoju odluku.

Neću ulaziti ovde u tehničke detalje, ali držim pred sobom primedbe, recimo, Transparentnosti Srbije, jednog od posrednika, sa naše strane je učestvovala jedna grupa nevladinih organizacija, rekao bih, uz neke izuzetke uglavnom kompetentni i uglavnom, naglašavam uglavnom dobronamernih. Dakle, između njih je Transparentnost Srbija koja je ocenila da ovi predlozi zakonski ne odgovaraju ili uglavnom ne ispunjavaju ni njihove zahteve ili ono što su oni smatrali celishodnim rešenjem i koje predlažu što su predlagali već nekoliko godina unazad.

Dakle, sprečavanje sukoba interesa i kada je reč o Agenciji za borbu protiv korupcije i kada je reč o javnim preduzećima, i mogućnostima njihove zloupotrebe. Ono što jedino možda pozitivno u svemu ovome jeste što je ovim Vlada indirektno priznala da nije se sjajno i besprekorno u izbornom procesu, da ima primedbi koje su i na prethodne izborne cikluse stavljali međunarodni posmatrači i sama naša vlast konstatovala neke od tih stvari i sada im izlazi u susret.

Nije dovoljno samo reći to su zakoni na snazi, na snazi su zakoni koji su usvojili prethodnici, prethodne vlasti. Mnogo je važno kako se ti zakoni primenjuju. Drugo, postoji nešto i do atmosfere, do političke klime. Ovde sam govorio i to je nekako ignorisano ili barem se nije shvatila dovoljno ozbiljnost toga da je tadašnji šef opozicije 2011. godine ovde, na javnom servisu, i naravno na svim konferencijama za medije i uživo na javnom servisu najavljivao protest, odnosno miting tada SNS 2011. godine i gostovao sam, ne sa dva, tri neka koja će ga poklapati sagovornika, gostovao recimo u jednoj od najgledanijih političkih emisija. Posle toga uživo u Dnevniku se javio sa protesta 5. februara ako se ne varam, 2011. godine, SNS.

Hoću da kažem, drugačije je bila klima, a daleko od toga da je bilo idealno. Dakle, ovi zakoni, odnosno ove izmene su korak u dobrom pravcu. Mislim ne dovoljan, ne zato što neće naterati onoga koji inače ne želi na izbore, to kaže, i njegova politička procena, njegov hazard i njegova računica koju ja ne delim, uzgred budi rečeno, ali se plašim, sad govorim o građanima, ne govorim o političkim akterima. Političke aktere možete ovako ili onako, i sad ne ulazim u načine, sve možete da ih navedete ali ih ne možete navesti da izađu na izbore, govorim o građanima.

Dakle, ja mislim da građanima treba ponuditi nešto krupnije. U redu je ovo, ali ovo shvatam kao polaznu osnovu, kao prvi korak, znak dobre volje. Ako, na tome ostane, kao što se plašim da hoće, onda mislim da nećemo imati ono što bi trebalo da bude zajednički cilj, a to je ipak više-manje zadovoljavajući izborni proces na koji niko neće moći staviti, niko objektivan, ozbiljne primedbe. To je ono što treba da nam bude zajednički cilj. Ne moramo se slagati tačno oko te crvene linije, oko granice gde to postaje, kada je ostvaren, ali, prosto, moramo biti svesni. Dakle, nemojmo predstavljati stvari kao da su normalne, tekuće, rutinske, pa sad samo usavršavamo izborno zakonodavstvo. Ne nije tako, ovo je ponovo iznuđena mera kao posledica činjenica da su nam u parlamentu, u Skupštini Srbije predsedavali međunarodni posednici, umesto da sami da razgovaramo ovako ili u nekoj maloj sali i pre toga još i gore i grđe na Fakulteta političkih nauka predstavnici NVO sektora su posredovali i svi su se odazvali, što je po meni malo čudno, a onda kada se organizuje u Domu Narodne skupštine, onda se ne odazovu svi, nego se sastaju po lobijima sa predstavnicima međunarodne zajednice. Ali, to je njihov problem, njihova procena.

Ono što mene kako narodnog poslanika zanima jeste da što dobronamernije sa jedne i druge strane otklonimo što je moguće više sumnje u izborni proces, a to sumnja postoji. Dakle, nemojmo se zaluđivati i nemojmo se samoobmanjivati.

Postoji sumnja i nepoverenje, naravno manje kod predstavnika vlasti, ali čak ni njihovi simpatizeri nisu baš u potpunosti sigurni da je to sve regularno, a o simpatizerima opozicije da i ne govorimo. NJima treba otkloniti sumnju. NJima treba ponuditi nešto veće, zvučnije, nešto što će ih ubediti. Hvala.

Hvala, gospodine Vukadinoviću.
Pravo na repliku ima dr Vladimir Orlić.
Izvolite.

Prvo, što se tiče tih nevladinih organizacija koje su učestvovale u čitavom ovom procesu, one su imale priliku i priliku su ikoristile da učestvuju u pripremi različitih rešenja, između ostalog i ovih zakonskih predloga.

E sad, to što se naknadno javljaju i kažu – mi hoćemo još, to vam je odličan odgovor na pitanje ko je ovo pripremio i ko iza ovoga stoji.

Dakle, mi smo lepo rekli. Hoćete fer, hoćete korektno, napravi se zajednički predlog i evo ga. Posle toga da neko traži preko hleba pogaču, toga nema. Lepo smo rekli, ne očekujte od nas da prihvatimo nešto što nigde u svetu ne postoji, da ljudi koji se bave nečim u ovoj zemlji kažu – evo, mi sada nećemo po godinu dana uoči izbora ničim da se bavimo, nećemo na posao uopšte da idemo samo da bi neko veštački pravio nekakvu jednakost. Nema nikakve jednakosti između ljudi koji rade, imaju rezultat da pokažu i normalno je da ga pokažu i očekuje se da ga pokažu, jer su nešto obećali, pa nešto ispunili i onih koji nikada nisu bili u stanju, a to mislim na bivši režim, da isporuče bilo kakav rezultat i hoće da budu jednaki u njihovoj nesposobnosti. To je nemoguće. Mi to da radimo nećemo i to niko na svetu ne radi.

Transparentnost se bavila tim postupkom godinama unazad. Između ostalog, napravili su izveštaj koji kaže da je funkcionersku kampanju pumpala DS, njen režim, njen predsednik, njen premijer i njeni visoki funkcioneri poput Dragana Đilasa, pa po 200, 300, 600 puta povećavali neke navodne aktivnosti uoči izbora. To je Transparentnost rekla i lepo je što su to zabeležili, da to ljudi znaju, koliko ljudi su okupljali ti ljudi na tim svojim tzv. protestima – 50, 100, 200 duša, koliko je bilo sa Boškom Obradovićem kada je pokušao da upadne u Narodnu skupštinu pre tri dana. To vam je pokazatelj relevantnosti. Ne mogu oni nikada da se porede sa Aleksandrom Vučićem ni iz 2011. ni iz 2012. godine. On u svojstvu jednog lidera u tom momentu najjače stranke u Srbiji okuplja, njihovi su izvori, Đilasovi govorili, desetine hiljada, a možda i 100 hiljada ljudi. Da li to može da se poredi sa bezumnim Boškom Obradovićem, sa par desetina pristalica, koji sami ne znaju šta će sledeće da urade? Ne može, relevantnost nije ista, ali i kada to znate, onda uzmite u obzir da i takvi Obradovići, Lutovci, Đilasi, koga god hoćete, idu po televizijama kada god im padne na pamet. Zovu ih na televizije sa nacionalnim frekvencijama, zovu ih na udarne emisije, čak i sami gostuju, ali to ih ne sprečava da pričaju - mi nikada nigde nismo bili.

Boško Obradović kaže i ne trepne – četiri godine se nigde pojavili nismo, a vi svake nedelje ih gledate kako defiluju po različitim studijima. Lutovac, odbije jedno gostovanje juče, drugo gostovanje danas i kaže – neću ja da idem nigde, zašto, zato što ću da kažem sutra - e mene nema dovoljno, ja se nigde ne pojavljujem.

To nije politika, to je zamajavanje i to je traženje alibija za sopstvenu nesposobnost i apsolutnu svest da nemaš podršku naroda. Koliko te prati na ulici toliko ćeš glasova dobiti sutra. Za tebe je pitanje, brajko moj, da li ima cenzusa, a ne neke pobede.

Vreme.

Poslednja rečenica.
Atmosfera jeste važna, slažemo se oko toga. Kažite Đilasu da raširi i ostalima da ne forsiraju atmosferu linča, da ne forsiraju atmosferu nasilja, da ne prete ljudima, da ih ne premlaćuju po ulici i da ne uništavaju institucije i dovoljno su učinili za atmosferu, verujte. Hvala.

Hvala, dr Orliću.
Pravo na repliku, Đorđe Vukadinović.
Izvolite.

Dakle, naravno, drago mi je što se slažemo makar u jednoj stvari, a to je pozitivna ocena delatnosti ove Transparentnosti Srbija i njihovih nalaza i kada nam se sviđaju i kada nam se ne sviđaju.

Ja znam za taj nalaz o funkcionerskoj kampanji i nije sporno da to nije izmišljotina aktuelne vlasti, ali utoliko pre treba voditi više računa o preporukama, kako bih rekao, profesionalnih i dobronamernih faktora, čak i kada nam se ne dopadaju. Mislim da se moglo pokazati više sluha.

Što se tiče ovoga što je centralna tema zapravo ovde, ja nikada nisam mislio da treba zabraniti, mislim da je to malo uvredljivo i kao predstavnika opozicije, Aleksandru Vučiću da učestvuje u kampanji. Meni se čini da je to… Jedno je ograničiti funkcionersku kampanju, a drugo je zabraniti i mislim da to niko ozbiljan nije ni takao, mada poštena formulacija, znam, u onim zahtevima „Jedan od pet miliona“, ali generalno nije to niko tako ni mislio.

Naravno da treba da se pohvali vlast onim što je učinila i onim što misli da je učinila, ali treba i opozicija da ima prostora da iznese šta o tome misli.

Ovo sa televizijama, gde se kao može reći, je vrlo relativno. Nama se mesecima, znači, ne nedeljama, nego mesecima figurira kao glavni neprijatelj ne toliko opozicije, ne ovi lideri koje pominjete, nego jedna kablovska televizija, koja uz najbolju volju, kada bi svi upalili televizore, može da gleda negde oko 25% ili 30% građana Srbije.

Većina ne može da ih gleda. Oni popunjavaju negde oko polovine prostora kablovskih operatera, koji su negde oko polovine ukupne populacije. Stalno se maše tim đavolom zvanim N1. LJudi misle da tu neko jede decu, da se seje neka mržnja protiv Srbije. Ima agendu, kao što imaju i neke druge televizije, ali, dajte, otvorite. To je moja poenta, otvorite medije sa nacionalnom frekvencijom barem upola onoliko koliko su ovi mediji koje kritikujete, otvoreni za vlast, pa onda neka učestvuje svako od predstavnika vlasti, i Aleksandar Vučić i ministri, u kampanji, neka se hvale i neka kažu šta imaju, ali neka dopuste i opoziciji da barem u približno jednakim uslovima to može reći. Hvala.

Hvala, kolega Vukadinoviću.
Povreda Poslovnika, narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite, gospodine Rističeviću.

Član 107. povreda dostojanstva.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam mislio da će kolega Vukadinović govoriti o manjinskim strankama. On je stručnjak za manjinska prava. Kao neko ko je bio na listi manjinskih stranaka mislio sam da će govoriti o tome da na sledećim izborima ne bude zloupotreba manjinskih stranaka, da svi kandidati na listama manjinskih stranaka moraju da budu upisani u birački spisak, manjinski birački spisak itd, da osnivači tih stranaka treba da budu upisani na birački spisak manjinskih stranaka za nacionalne savete itd, da ne dođe do zloupotrebe da manjine ne ostanu nezastupljene, da ne bude lažnih Vlaha, lažnih Slovaka itd, ali nisam očekivao da će se žaliti na medije.

Sećam se tih Tadićevih medija vrlo dobro. Opozicija je imala Radio „Fokus“ i dva zakupljena sata na „Kopernikusu“. Tako je bilo do 2012. godine, a sve drugo je bilo njegovo i Tadićevo, uključujući i igre na sreću itd. Dakle, opozicija nije imala ništa. Danas kuka zato što imaju dva neregistrovana opoziciona kanala na listi broj jedan, listi broj dva na kablovskim mrežama. Kuka, a imaju „Danas“, „Blic“, „Vreme“, NIN, mete itd. dakle, imaju medije, ali ja ne mogu da nateram ljude da čitaju „Danas“, „Blic“, „Vreme“, NIN itd, ne mogu da nateram ljude da gledaju N1, Nova S itd.

Još nešto, Đorđe Vukadinović je na RTS-u, prebrojte, u poslednjih godinu dana uživo u emisijama bio najmanje četiri puta bez političke stranke, niti je lider, niti je najaktivniji, a prebrojte koliko sam ja puta bio u zadnjih 30 godina – nijednom. E toliko o cenzuri, o medijima, o slobodi itd.

I, još nešto, to je čovek koji je rekao da nas ne treba vešati na Terazijama, tamo su vešali rodoljube, već na nekom drugom mestu. Toliko o demokratiji. Hvala.