Hvala.

(Vojislav Šešelj: Replika.)

Profesore, nemate pravo na repliku kad je povreda Poslovnika u pitanju.

Smatram da nisam povredio Poslovnik.

Moguće je i stojim iza toga da liberalnije tumačim Poslovnik. Zato sam i dao prof. dr Vojislavu Šešelju reč. Ne vidim problem u tome. Čovek nikoga nije uvredio, ništa loše nije rekao, izrazio svoj politički stav. I tako ću i dalje da tumačim. Ne želim da napravim od Narodne skupštine…

Po Poslovniku, Vojislav Šešelj.

Izvolite.

Gospodine predsedavajući, morao sam da reagujem, jer ja ovde nikog ne zastrašujem, pogotovo ne vas, jer korektno vodite sednicu.

Nikad se nije desilo da sam ja fizički napao nekog narodnog poslanika. Jel se desilo? A u svakom trenutku sam u stanju da uzvratim napad svim sredstvima, ali prvi nikog nisam. Jel istina? Zašto bi se mene neko plašio ovde? Može da se plaši samo mojih argumenata koji prosto melju kao parni valjak pred sobom valjaju. Ali, ja ovde nikoga ne ugrožavam ničim.

Hvala.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni o mojoj povredi Poslovnika?
(Vojislav Šešelj: Ne.)
Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Zahvaljujem.

Imajući u vidu da danas raspravljamo o nečemu što je, kako moj uvaženi kolega Goran Kovačević reče, nonsens, jedna vrsta nonsensa, da raspravljamo o budžetima od pre 16 godina. Zašto? Zbog toga što je do ovakve katastrofalne situacije dovela vlast od perioda 2002. godine, koja očigledno građanima nije položila račune za ono što je uradila.

Istine radi, ovi budžeti od 2002. godine pa sve negde do 2012. odnosno 2014. godine daju pravu sliku ili ogledalo svake vlasti iz tog vremenskog perioda. Pa upravo onako kako je to u diskusijama, kada je ova tačka dnevnog reda u pitanju, rečeno, to ogledalo, ta slika jeste jako, jako ružna i jako, jako loša. Pre svega, radi se o nečemu što kada se posmatra sa ove distance, deluje kao kataklizmično stanje u privredi Republike Srbije, u privredi tadašnje zajedničke države, koja se zvala u jedno vreme Jugoslavija, posle toga Srbija i Crna Gora itd.

Šta je ono što je bila slika i ogledalo tog vremenskog perioda? Pa, recimo da je bilo prekomerno zaduživanje.

Čuli smo juče podatak od uvažene koleginice Tomić Aleksandre da su otplaćivane kamate od 1,5 milijardu evra na godišnjem nivou, da su se sredstva od enormnog kreditnog zaduživanja bukvalno prikazivala na jedan krajnje protivpravan način, da se na taj način stvarao prostor za nova zaduživanja i da su ta kontinuirana zaduživanja 2014. godine dovela državu bukvalno u stanje bankrotstva. Iz tog stanja bankrotstva se od 2014. godine država revitalizuje, Srbija se revitalizuje, uspostavlja se finansijska konsolidacija, finansijska disciplina i, naravno, to ima za posledicu nešto što je krajnje pozitivno, a to je privredni rast, to je sprečavanje bilo kakvih inflatornih kretanja, to je investicioni preporod i sve ono što je u interesu boljeg života građana Republike Srbije.

Čuli smo juče u komentarima da su sredstva od prodaje subjekata privatizacije evidentirana na jedan potpuno nezakonit način, čak na zalihama. Sve to je moralo da bude u izveštajnim periodima za svaku godinu od 2002. godine pa do danas. Postavlja se pitanje - zašto nije i ko je odgovoran za to?

Pitanje odgovornosti nije sporno, ali je pitanje ko je poneo i podneo posledice zbog toga? Očigledno da oni koji su to trebali da podnesu nisu. Ja ću zbog toga ukazati na činjenice koje na nedvosmislen način ukazuju na eklatantne primere najgrubljeg kršenja zakona.

Privatizacija u Srbiji je u različitim vidovima počela još od 1989. godine i procesom privatizacije i restrukturiranja privrede bilo je obuhvaćeno preko milion zaposlenih lica. Ali, umesto ekonomskog razvoja, što je osnovni cilj privatizacije i restrukturiranja, došlo je do posledica koje ni jedna jedina država ne želi, jer je to karcinom koji metastazira i ubija državu, a to je korupcija, to su gruba kršenja prava zaposlenih, to su sve anomalije koje dovode i do sistemske korupcije, kao i svega onoga što, na kraju krajeva, dovodi i do krajnjeg epiloga, a to je - potpune destabilizacije sistema.

Od 2002. godine pa do 2010, a možda i 2011. godine, u postupcima privatizacije prodato je preko 2.400 preduzeća. Uglavnom se radilo o namernom obezvređivanju imovine preduzeća od strane novih kupaca. Kontrola privatizacionog procesa nije ni postojala.

Ja moram da skrenem pažnju na frapantnu činjenicu, a to je da je broj raskinutih privatizacija preko 400. Prema nekim statističkim podacima, kaže se da je 636 privatizacionih procesa završeno neuspešno, preko 200 hiljada zaposlenih je bilo u onim subjektima privatizacije gde je došlo do raskida ugovora o prodaji imovine tih privrednih subjekata, odnosno subjekata privatizacije.

Evo, uvaženi kolega Vujić postavlja pitanje - ko je odgovarao? Nažalost, bila koja vrsta odgovornosti, ni krivična, ni građanska, nije pokrenuta protiv lica koja su generatori ovih stravičnih problema.

U celokupnom ovom procesu privatizacije, zbog građana Srbije, da čuju još jedan frapantan podatak, a to je da je 65% privrednih subjekata ugašeno. Svega 35% privrednih subjekata iz postupaka privatizacije danas posluje.

Šta znači 65% ugašeno? Zbog toga što su zbog neuspešnih postupaka privatizacije odlazili uglavnom u stečaj. Neki procenat je sigurno obuhvaćen i likvidacijom, ali je sve posledica jedne kriminalne procedure, odnosno privatizacionog procesa koji se sprovodio upravo tako, na kriminalan način.

Ono što je još više frapirajuće jeste da je 75% zaposlenih ostalo bez posla. Sada, ako uzmete u obzir broj od milion zaposlenih koji su bili obuhvaćeni privatizacijom, kriminalnom privatizacijom, 750 hiljada ljudi je ostalo bez posla. Pa, koja to država danas u Evropi može da podnese, a kamoli Srbija, koja se podizala iz pepela?

Od 2014. godine pa naovamo iz jednog takvog bukvalno lošeg stanja, Srbija počinje da se diže, Srbija počinje da konsoliduje stanje, kako u ekonomiji, privredi, finansijama, društvenom sektoru, itd. Uspostavlja se jedna vrsta stabilnosti na svim mogućim poljima života građana i građani Srbije konačno vide da je pravni poredak postigao ono, odnosno da je pravni poredak dostigao onaj nivo koji mora da ima, a to je da pravna država deluje i da pravnu državu građani osećaju.

I ono što je jako važno i na taj način ću i završiti ovu svoju diskusiju povodom svega onoga o čemu smo ova dva dana raspravljali, jeste činjenica da Srbija više nikada neće dozvoliti ovakvu vrstu anomalije, da se mi vraćamo 16 godina unazad i da raspravljamo o nečemu što je trebalo da bude predmet rasprave 2002, 2003, 2004, 2005, pa nadalje. To se više nikada neće desiti, niti sme da se desi. Jer mi nemamo, na kraju krajeva, ni mogućnost da izvršimo adekvatnu analizu raznih kriminalnih delovanja i svega onoga što je dovelo Srbiju do čega je dovelo, sa posledicama na koje sam ja danas ukazao.

I opet, ono što je uvaženi kolega Vujić postavio kao logično pitanje, a ko je odgovarao za to i gde se bilo ko pojavio u postupku, zbog čega je morao pretrpeti odgovarajuću sankciju? Jer, ovde prezumpcija nevinosti ne postoji. Ovo je već urađeno. Ovde je delo izvršeno, ali za to delo koje je izvršeno učinilac nije snosio bilo kakve konsekvence.

Što se tiče budžeta koji smo usvojili za 2020. godinu, poslanička grupa SPS, a uveren sam i naši koalicioni partneri iz JS, imaju jedno jedinstveno uverenje, a to je uverenje da će jedini arbitar koji će moći da oceni valjanost budžeta koji smo usvojili za 2020. godinu biti građani Republike Srbije i da će jedino građani Republike Srbije dati konačnu reč da li je taj budžet realizovan, u kojoj je meri realizovan, a da će u svakom slučaju za sve ono što podrazumeva odgovornost, kako individualnu, tako i kolektivnu, biti odgovornost pred građanima Republike Srbije. Ja vam se zahvaljujem.

Hvala, kolega Jovanoviću.

Reč ima Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, konačno imamo priliku da popričamo malo dugoročnije o javnim finansijama Republike Srbije. Meni je jako žao što predstavnika bivšeg režima ovde nama da pred građanima Srbije brane svoje lidere, političke stavove i to kako su trošili novac građana Republike Srbije.

Da stvar bude gora, čak i u ovim svim tabelama koje smo dobili i koje su dostupne javno svima, mogu da kažem da je situacija za vreme njihove vlasti mnogo gora nego što se to iz ovih tabela i vidi. Obično se ovde iskazuje nominalni iznos javnog duga i koliko on učestvuje u bruto društvenom proizvodu, ali mogu da kažem da je mnogo više novca zloupotrebljeno i potrošeno nego što to iz svih ovih tabela može da se vidi.

Ja ću da navedem samo jedan primer, da je učešće javnog duga u BDP-u 2009. godine bilo 30,9%, a da je već 2010. godine bilo 39,5%, što znači da je za preko 8,5% javni dug skočio. Neko bi rekao – pa dobro, možda je i moralo tako.

Međutim, ja moram da kažem da je i 2009. godine „Gasprom njeft“ uplatio u budžet Republike Srbije 400 i nešto miliona evra i da pored značajnog priliva u budžet Republike Srbije iz privatizacije naše naftne industrije imamo rast duga u odnosu na BDP od skoro 10%, što samo pokazuje da i u onim godinama gde se oni prikazuju kao uspešni u suštini njihova uspešnost se ogleda u tome da su rasprodavali društvenu imovinu koja je bila predmet privatizacije i umesto da ta sredstva budu upotrebljena za javne radove, razvoj infrastrukture, stvaranje ekonomskih preduslova za razvoj Srbije trošena su javnoj potrošnji radi sticanja jeftinih političkih poena ili su netragom nestajala.

Jedan od uvaženih kolega reče – zašto SNS 2012. i 2013. godine nije izašla sa podacima kako je sprovođena privatizacija na teritoriji Republike Srbije? Mogu da kažem – sa kojim podacima da izađemo? Ako vam je početna cena predmeta privatizacije, subjekta, zovite kako god hoćete, 20% od knjigovodstvene vrednosti predmeta ili subjekta privatizacije, a knjigovodstvene vrednost je često i po 20 puta manja od tržišne vrednosti, kakvi su to uslovi i kakva je to početna cena? To je, znači, početna cena koja je otprilike 40 puta manja nego što bi realno trebalo da bude.

Tako je rasprodavana privreda Republike Srbije, pravljena da bude jeftina i da ta ista imovina, kasnije i vlasništvo privatnih lica, bude rasprodavana kao imovina za gradnju stambenih zgrada, poslovnog prostora. Vidite šta je ovde ostalo od „IKL-a“, da ne nabrajam dalje za razne druge finansijske transakcije, ili da stvar bude još gora, za prikazivanje lažne vrednosti imovine da bi se dobijali kredite kod banaka koje su u državnom vlasništvu.

Imali smo afere vezano za banke, kao što je afera „Agrobanke“. Sve se ovo kasnije odražavalo na budžet i o tome hoće da pričam i da pričam o tome kako je došlo do narastanja javnog duga koje je 2014. godine moralo da se zaustavi nepopularnim, teškim merama štednje ili, kako to neki vole da kažu koji nešto misle da će tad biti inteligentni ovde u Skupštini, merama fiskalne konsolidacije.

Osim ovog primera, koji je najvidljiviji kada je u pitanju kako smo raspolagali državnim sredstvima u periodu 2008, 2009, 2010, 2011. i 2012. godine, vezano za privatizaciju NIS-a, može da se vidi da javni dug u tom periodu raste i u nominalnom i u procentnom iznosu. Godine 2010. je 39,5%, godine 2011. je 42,8% i oni kažu, negde u trenutku kada su izgubili vlast, oko 49% 2012. godine.

Kada im kažemo da stanje javnog duga do 2015. godine kada je bio na svom vrhuncu i 2016. godine jeste posledica njihove neodgovorne politike, oni nas napadaju kako smo mi zadužili građane Republike Srbije.

To ovako izgleda, poštovani građani Republike Srbije. Republika Srbija je samo u 2012. godini, znači, za kredite sa kojima Aleksandar Vučić i SNS nemaju nikakve odgovornosti, samo za kamate je isplaćeno 93 milijarde i 700 miliona iliti oko 800 miliona evra iliti 2,8% BDP-a.

Sad pazite, taj iznos od 93 milijarde i 700 miliona dinara oprihodovan je ne iz realnih prihoda koje budžet ima, već podizanjem novih kredita. Tako da smo još u toj 2012. godini imali dokapitalizaciju banaka u iznosu od 17 milijardi dinara, što je povećalo javni dug Republike Srbije za još 110 milijardi dinara ili negde oko 3,5% BDP-a.

Znači, ni jedan jedini potez još Vlada, u kojoj su učestvovala SNS, Aleksandar Vučić, nisu mogli da urade. Budžet je u trenutku preuzimanja vlasti bio zadužen za još 3,5 procenta poena BDP-a.

Zašto kažem i ovo - kada je u pitanju dokapitalizacija banaka. Dokapitalizacija banaka je vezana za dve banke, „Agrobanka“ i „Razvojna banka Vojvodine“ koje su plasirale kredite koji su bili nenaplativi i samim tim su povedeni određeni stečajni postupci u vezi toga. Šteta, osim ovih 17 milijardi dinara, je i ona koja je morala da se isplati iz Agencije za osiguranje depozita. To su te agencije, zle, koje nam ne trebaju, jel tako, a opet ta sredstva koja je isplaćivala Agencija za osiguranje depozita su sredstva koja su prikupljena likvidacijom i stečajem društvenih banaka koje su zatvorene ili im je oduzet rad 2003. godine. Ta sredstva su morala biti opredeljena za otplatu duga Londonskom i Pariskom klubu i otplatu stare devizne štednje. Tako da smo morali budžet da bismo isplaćivali te stare obaveze ponovo da zadužujemo i pravimo određen deficit.

U 2013. godini, pazite, nijedan jedini dinar još glavnice nije otplaćen jer nemate prihode, redovne prihode koje ima budžet da možete da otplaćujete glavnice. Samo na ime kamate otplaćuje se 89 milijardi dinara ili ti opet 2,8%. Zašto je sada malo veća kamata, odnosno kamatni iznos? Zato što moramo da otplatimo i onih 93 milijarde zaduženje iz 2012. godine.

Samo po osnovu kamata na kredite do 2012. godine i kredite koji su podizani da se otplati samo kamata na te kredite do 2012. godine vi 2014. godine imate 110 milijardi otplate kamata ili nešto preko 3% BDP.

Kada država dođe u situaciju da samo za kamate mora da podiže nove kredite, ili mora da rasprodaje svoju imovinu ili da štampa novac ili da sprovodi mere štednje. Sada, kada napadaju Aleksandra Vučića za te mere štednje, moram da ih podsetim, mere štednje su započete u novembru mesecu 2014. godine i tačna je izreka da je smanjenje penzija ono poslednje što bi uradili, da bi stabilizovali državu.

Ali, nijedan od kolega poslanika neće da kaže koji napadaju te mere, šta je bilo 2014. godine. Jel je Aleksandar Vučić kriv za poplave koje su imale štete oko milijardu dinara, prizvao kišu?

(Vojislav Šešelj: Milijardu dinara ili milijardu evra?)

Oko milijardu evra, izvinjavam se, oko milijardu evra.

Da ne pričam da je privreda Republike Srbije u većem delu bila nesposobna za bilo kakvu proizvodnu aktivnost sledeća tri meseca, da je elektroprivredi bilo potrebno skoro godinu dana da pokrene svoje proizvodne kapacitete. Sad kažete da je nekome nešto otimano.

Šta su u suštini mere fiskalne konsolidacije? Mere fiskalne konsolidacije nisu same po sebi dovoljne, i nisu same po sebi cilj. Mere fiskalne konsolidacije, Vlada koja je predvodila i Aleksandar Vučić, sprovodile da bi dali vremena privredi da započne svoje aktivnosti, poveća obim investicija, poveća obim proizvodnje i na taj način stvore uslove da se krediti koje imamo sa kojima u najvećoj meri nemamo nikakve veze konačno otplaćuju. To je bio cilj mera fiskalne konsolidacije. Pri tom je trebalo naći onu meru ili sredinu, da kad sprovodite fiskalnu konsolidaciju i onaj zdravi deo privrede ne uvedete u recesiju, kroz smanjenje domaće potrošnje. Mislim da smo i tu pronašli određenu, pokazalo se vremenom, uspešnu sredinu, koliko možemo da smanjimo javnu potrošnju da pri tom ne ugrozimo privredu.

Onda se ovde pojavljuje, kako to neke kolege poslanici kažu, zli monetarni fond, koji nama određuje šta ćemo mi da radimo. Mogu da vam kažem da Republika Srbija ni u jednom trenutku nije izgubila svoju fiskalnu nezavisnost i samostalnost. Nama su mere, odnosno prisustvo MMF nama je trebalo, ne da nam oni govore šta da radimo, nije nam bilo potrebno ni tih njihovih 1,5 milijardi evra, koje su uplaćene na poseban račun kod Narodne banke, kao sredstva iz predostrožnosti, nijedan jedini cent nije upotrebljen. Nama je trebao MMF da kao relevantna međunarodna finansijska institucija ocenjuje rezultate, politike koje vodi Vlada Republike Srbije, u vezi stabilizacije javnih finansija. Zašto? Najviše nam je trebalo zbog bivšeg režima, jer će na sve moguće načine da prikažu kako je to sve neuspešno i na taj način da one rezultate koji su vidljivi i opipljivi pokušaju da ospore i potencijalne investitore, bilo domaće ili strane oteraju iz Republike Srbije. Tako da, kada često kritikujete taj MMF, morate da imate u obziru i to.

Ovi su 2012. godine pozvali MMF u Republiku Srbiju, Fiskalni savet je ćutao, nije se ni oglašavao, kada su pogledali naše javne finansije i kada su im rekli da ne mogu da daju pozitivne ocene, Boris Tadić, Dragan Đilas, Šutanovac i svi ostali su odgovorili – ne trebate nam vi sa vašim rezultatima, a ako se sazna za naše rezultate, biće loše na izborima 2012. godine.

Tako je to izgledalo do 2012. godine i koje sve posledice ima Republika Srbija zbog vođenja jedne neodgovorne politike, kažem nisu u pitanju samo milijarde evra kojim su nas zaduživali, nego su u pitanju i milijarde evra koje su sticale prodajom društvenog kapitala, koje su potrošili, niko ne zna na koji način, sa kojim efektima i sa kojim ciljem.

Još jedna stvar se ovde pojavljuje, a to je da je 2013. godine garantovani dug Republike Srbije, a pre svega za izmirivanje obaveza „Srbijagasa“, „Galenike“, da ne nabrajam dalje, sa 928 miliona dospeo na 2 milijarde i 800 miliona evra.

Sada, kako to da danas kada cena gasa skoro uopšte nije ni promenjena, čak je nešto i jeftinija nego do 2012. godine, kako to da je sada poslovanje „Srbijagasa“ bolje i povoljnije i beleži smanjenje duga, nego što je to bilo do 2012. godine? Zato što su se dosmanlije opet setili jedne pokvarene stvari. „Srbijagas“ je isporučivao gas toplanama širom Republike Srbije, toplane su isporučivale neku toplotu građanima Republike Srbije, koji su opet tu neku toplotu isplaćivali, odnosno plaćali toplanama, a nijedan jedini dinar nije bio usmeren da dugove prema „Srbijagasu“, koji je bio takođe ucenjen, da ako obustavi isporuku gasa tim toplanama, da će građane Republike Srbije ili tog grada ili te opštine ili te teritorije da ostavi bez grejanja.

Tako se gomilao i dug lokalnih samouprava prema „Srbijagasu“, a opet je Republika Srbija morala te obaveze „Srbijagasa“ da pokriva iz tog perioda. Krali su na svim nivoima, na republičkom, na pokrajinskom, na lokalnom. Krali su i na još jednom nivou, ne mogu da kažem da je to nivo vlasti, to su preduzeća u restrukturiranju.

Znate, to su ona preduzeća koja su ovi opljačkali kad su ih privatizovali njihovi prijatelji, pa su ih vratili državi, raskinuli privatizacioni ugovor, ali su vratili ta preduzeća pod teretom, odnosno hipotekama poslovnih banaka i da ne nabrajam dalje.

Pošto su ta preduzeća bila u restrukturiranju, subvencionisana su bila do 2012. godine od države, bez ikakvog plana i programa. Znate šta je bio kao rezultat? Radnici nisu ni dolazili na posao, primali su najčešće minimalnu zaradu, ali su zato direktori preduzeća u restrukturiranju primali plate koje su naučna fantastika u Republici Srbiji, po pet, šest, sedam, pa i deset hiljada evra i imali su jedan hobi. Nekoliko puta godišnje su se sastajali i takmičili su se ko će da kupi do sledećeg sastanka bolji automobil iz sredstava budžeta Republike Srbije.

Sada možete da zamislite da su imali vozni park bolji nego Vlada Republike Srbije, ali i bolji vozni park su imali, mislim čak i od Vlade Savezne Republike Nemačke. Takve smo direktore imali koje su dosmanlije ovde dovodile i onda dolazimo do tog čuvenog UPPR, unapred pripremljenog plana reorganizacije, pa je opet Republika Srbija, da ti nesretni ljudi ne bi izgubili posao, makar i za tu minimalnu platu, dok se ne vidi kako ćemo i šta ćemo sa njima, morala da garantuje, čak i da dokapitalizuje ili otkupljuje dugove preduzeća u restrukturiranju.

Kad neko spominje stečaj, to je jako lako, ali kada trebate na stotine radnika da ostavite bez posla, a nebrigom i krivicom države njihovo preduzeće dovedemo u takvu situaciju, stečaj nije baš najpametnije i najpoštenije rešenje. Takvu smo situaciju u Republici Srbiji imali do 2012. godine. Tako se Republika Srbija vodila, tako se zaduživala i zato smo imali rast javnog duga koji je u jednom trenutku iznosio čak 70% u odnosu na BDP.

Od 2015. godine Republika Srbija više se ne zadužuje za pokrivanje tekuće potrošnje, zato što su mere koje je sprovodio Aleksandar Vučić, dale rezultate da tekuću potrošnju možemo da finansiramo iz tekućih prihoda i da iz tih tekućih prihoda povećamo plate zaposlenima u javnom sektoru, pre svega mislim na policiju, na Vojsku, na sistem zdravstvene zaštite, na sistem prosvetne zaštite, na kraju i državnu upravu, pa i oni rade pošteno, u najvećem broju slučajeva posao za Republiku Srbiju, ali možemo da povećamo i penzije, s tim da ne moramo da prodajemo imovinu, s tim da ne moramo da podižemo nove kredite da bismo to radili.

Danas podižemo kredite samo da bismo ili otplatili stare ili finansirali izgradnju infrastrukture koja opet treba u nekom periodu da poboljša ekonomsku klimu na teritoriji Republike Srbije i na taj način uveća zaposlenost među građanima Republike Srbije i da poveća životni standard građanima Republike Srbije. Nije baš bilo po zakonu i po Ustavu da se završni računi 2004. ne raspravljaju za 2003. godinu, 2005. za 2004. godinu, ali…

(Narodni poslanik Vojislav Šešelj, dobacuje s mesta.)

… nekome je dosadno.

(Vojislav Šešelj: Nije dosadno, nego monotono.)

… monotono, pa to je isto.

(Vojislav Šešelj: Nije isto.)

Nije, pa dobro.

Ali, moram da kažem da je tek 2015. godine traženo od DRI da započne reviziju završnih računa Republike Srbije za budžete iz tih godina, da je nedavno to završeno i sada imamo sve završne račune koji nedostaju, ali jedna stvar u celoj toj priči je jako dobra. Tačno se vidi razlika kakav je bio bivši režim, kakve smo javne finansije imali do 2012. godine a kakve imamo danas. To kako je vođena Republika Srbija do 2012. godine škola je svakoj poštenoj sadašnjoj i budućoj vlasti, kako ne treba voditi državu i opomena za građane da njima više nikad ne daju poverenju da vode državu.

Hvala, kolega Arsiću.

Reč ima gospodin Aleksandar Šešelj.

Izvolite.

Dakle, postavlja se pitanje sada – kako jedan saziv Narodne skupštine može da raspravlja o završnim računima od pre 15 godina i na osnovu čega smo sad došli do tih završnih računa?

Dakle, obaveza je svake vlade da podnese završni račun za prethodnu godinu, tako da jednostavno znate gde je novac potrošen. Mi smo na to uvek upozoravali, svaki put, u svakoj raspravi o budžetu, poslanici SRS su govorili o tome. Vi ste to potpuno ignorisali. Promenilo se tek kada je Nacionalni konvent za saradnju Srbije i EU, izneo primedbe na rad Skupštine Srbije. Tada ste prestali i da sazivate po hitnom postupku, prestali da spajate razno-razne tačke dnevnog reda, naravno isto tako jedno upozorenje koje je stiglo od tih nevladinih organizacija jeste bilo da treba budžet ranije da bude usvojen, to ste isto ostvarili ove godine, dakle pre 1. decembra, a onda isto tako i za završni račun.

Dakle, besmisleno je raspravljati o završnim računima od pre 10 i više godina, pogotovo kada su oni pravljeni po nekim projekcijama na osnovu određenih mesečnih izveštaja, što će reći da su potpuno nepouzdani. Ali, ono što vidimo u svakom budžetu, ne baš od 2003. godine, ali od 2006. godine jeste jedan ogroman iznos sredstava koji se odvaja za subvencije. Subvencije je u Srbiju uveo Mlađan Dinkić još 2006. godine. On je neprekidno bio u vlasti kao naprednjački ministar finansija 2014. godine je tek prestao da bude u Vladi. Dakle, plaćanje po radnom mestu stranim investitorima 10, 15 i više hiljada evra po radnom mestu iz budžeta Srbije, a oni posle taj novac koriste da isplaćuju plate u Srbiji.

Dakle, iz budžeta se uplaćuju plate u stranim kompanijama. Na osnovu tih 10 ili 15 ili više hiljada evra nekoliko godina može radnik da prima platu od 250 evra. Šta se još posle toga dešava? Dešava se to da kada istekne taj period subvencionisanja, tj. kada se te subvencije potroše, strani investitor odmah dolazi na pregovore u Vladu da se taj program obnovi.

To smo imali godinama sa „Fijatom“. Koliko je državno vlasništvo u „Fijatu“? Manje od 5%. Koliko se svake godine uplaćuje novca iz budžeta za „Fijat“? Uvek su postavljeni ucenjivački prema Srbiji, ukoliko vi nećete to da platite, odosmo mi, doviđenja, evo vam ovi radnici, pa ovih pet hiljada radnika vi im nađite posao negde. Otprilike su takve poruke rukovodstva „Fijata“ upućene Vladi Republike Srbije.

Dakle, svake godine od 2006. blizu milijardu evra država Srbija daje za te subvencije. Da li postoji u Srbiji opravdanost tih ulaganja? Da li mi znamo na osnovu neke studije, na osnovu neke analize, šta smo mi to konkretno dobili tim programom subvencija? Pogotovo što imamo slučajeve da kada neki strani investitor dođe ovde, zaposli 200 ljudi, mi mu damo 15 hiljada evra po radnom mestu, a posle već godinu dana njegova proizvodnja je manja i on ima manje od 200 ljudi zaposlenih. Gde je garancija da će ljudi koji su zaposleni u tim stranim kompanijama, koje se subvencionišu iz budžeta po 15 hiljada evra po radnom mestu, biti tu zaposleni? Pogotovo uz ovaj Zakon o radu, gde može otprilike poslodavac da se radnika oslobodi za tren oka. Ali, nema veze, to je politika koja vama donosi rezultate, tj. donosi vam to da vas MMF i Svetska banka pohvale.

Nije tačno ono što smo malopre čuli, da Vlada Republike Srbije samostalno donosi te odluke, a da su tu MMF i Svetska banka samo kao savetnici. Dakle, to je jedna apsolutna laž. Od 2000. godine za sve finansije u Srbiji, za privredu Srbije se apsolutno pita MMF i Svetska banka, a to nam pokazuje i to da su njegovi eksponenti, eksponenti MMF više puta bili angažovani u Vladi Republike Srbije od 5. oktobra do dan danas, i Miroljub Labus, i Vlahović, i Đelić, i Dušan Vujović, i Lazar Krstić, i Mlađan Dinkić.

Dakle, i demokrate i naprednjaci, svi su se koristili istom politikom, a to je bilo zadovoljiti sve zahteve MMF kojeg apsolutno ne zanima život građana Srbije ukoliko se Srbija na vreme servisira svoja dugovanja. Usmereno je samo na to da se što pre dugovi plate, a kolika će biti cena struje, kolika će biti plata u Srbiji, penzije itd, to je za MMF nevažno, a vi ste isto to prihvatili pa su i vaši eksperti Lazar Krstić, Saša Radulović, Mlađan Dinkić i Dušan Vujović bili jednostavno ispred MMF u Vladi Republike Srbije i kontrolisali finansije i kontrolisali interese MMF. To se ništa ne krije.

Dakle, šta mi dobijamo s tim što dajemo subvencije strancima? Mi prvo dobijamo diskriminaciju u odnosu na domaće privrednike, pošto koliko god zakon bio jedan opšti akt u realnosti stranci dobijaju taj novac, a ne domaći privrednici i domaći privrednici jednostavno ne mogu na taj način da budu konkurentni u našoj zemlji, zbog stranaca. Šta je strancu interes ovde? Njemu je interes ovde da on dođe, pokupi 15 hiljada evra po radnom mestu, dobije zemljište besplatno, dobije sve dozvole besplatno i po ubrzanoj proceduri i Vlada Srbije plaća plate tim radnicima, a oni su tu formalno zaposleni na platu od 240 ili 250 evra. I uvek su ucenjeni - izvoli, izvini, ako nećeš da radiš, ne moraš da radiš, ovde više ne radiš. Tvoja prava apsolutno niko ne poštuje, dakle prava radnika u Srbiji.

Mi smo imali više puta izjave gospodina Vučića, u posetama nekim određenim zemljama je govorio da privlači kompanije iz tih zemalja da dođu ovde zato što mi imamo najbolje uslove i nađite mi tu zemlju koja ima bolje uslove, mi ćemo te da pobedimo i popravićemo naše uslove, mi imamo bolje uslove od tih zemalja o kojima vi govorite. Šta je takmičenje u svemu tome? Takmičenje je između Srbije, Makedonije, Albanije, Moldavije, Mađarske, ko će više dati po radnom mestu da bi privukao investitore. Šta mi s time dobijamo? Mi dobijamo to da ogroman novac trošimo dovodeći strance, a nemamo nikakav dugoročni rezultat od toga. Gde nam je isplativost od toga? Gde je Makedoniji? Gde je Moldaviji? Pa, da je to dobro, taj sistem, sistem subvencionisanja, valjda bi te zapadne države, koje to podržavaju u Srbiji, to primenjivale u svojim zemljama, ne bi nama reklamirali nešto što oni sami ne rade.

Taj Dušan Vujović, bivši naprednjački ministar finansija, vaš kolega bivši, gospodine Đorđeviću, sada je kao ekspert Svetske banke angažovan na sređivanju stanja u Ukrajini, dakle sada je prešao da se bavi tom zemljom, on je rekao da sa ovim našim modelom subvencionisanja, davanja velikih subvencija stranim investicijama i ekonomiji koja se na tome bazira, mi možemo da dostignemo standard najrazvijenijih zemalja EU za 250 godina, i to u koliko oni budu tapkali u mestu. Dakle, to je ono što govori bivši naprednjački ministar finansija. Nema razloga da mu ne verujemo, jer je ova većina za njega i glasala.

Dakle, to je valjda nešto što treba da nas osvesti, što treba da nam pokaže da u stvari možda ovo i nije najbolji način za uspeh, ali mi se zadovoljavamo podatkom da uz naš rast od 4%, koji u odnosu na BDP iznosi 1,6 milijardi evra, je veći od nemačkog rasta BDP-a od 1%, koji iznosi blizu 50 milijardi evra. To je nama dovoljan podatak. Mi onda kažemo, gospođa Brnabić i gospodin Vučić i Siniša Mali kažu - Srbija ima najveći rast u Evropi, Srbija ima veći rast od nemačkog. Pa, da li je to moguće?

Ono što mi možemo samo da ponudimo na tom tržištu za zapadne zemlje, jeste jeftina radna snaga i mi to čak ni ne krijemo. Vlada SNS 2014. godine je platila reklamiranje, snimila reklamu koja se emitovala nekoliko meseci na CNN, u kojoj se reklamira Srbija, pozivaju strani investitori da dođu u Srbiju, jer je Srbija zemlja visoko obrazovane, a jeftine radne snage. Dakle, to je Vlada Republike Srbije platila da se reklamira na CNN. Šta mi onda više pričamo?

Mi, umesto da promenimo ovaj program subvencija, da smanjimo finansiranje nevladinih organizacija, pogotovo onih koje posle toga deluju protiv Srbije, koje organizuju „Mirditu“ u sred Beograda, dakle promociju kosovske kulture, to se sve finansira iz budžeta Srbije, naprednjaci to podržavaju, tamo je bio prisutan i bivši ministar Tasovac, naprednjački ministar, a sadašnji gradski odbornik, da prekinemo finansiranje žena u crnom, da prekinemo finansiranje kuća ljudskih prava, da prekinemo finansiranje Fonda za otvoreno društvo građanskih inicijativa Helsinškog odbora, Jukoma i svih ostalih, mi smo tada mislili 2014. godine da treba da uzmemo novac od penzionera i da smanjimo plate. Uprkos obećanjima Aleksandra Vučića iz 2014. godine da u penzionere niko ne sme da dira, da se neće smanjivati penzije, da on to garantuje i da je bolje da se uzima sa naše grbače, misleći na neke političare verovatno u Srbiji, nego da se dira u penzionere, kroz tri meseca penzije su bile smanjene i taj novac još uvek nije vraćen i ne zna se šta će sa tim biti.

Dakle, mi pravimo uštede na zaposlenima i na penzionerima umesto na subvencijama, na finansiranju nevladinih organizacija i na smanjivanju administracije. Uprkos predizbornim obećanjima SNS najveći deo toga nije ispunila, pre svega smanjivanje birokratije, osnivanje kancelarije za brze odgovore koja je trebala da zameni mnogo birokratije u Srbiji i ubrza razne postupke. To je ostalo mrtvo slovo na papiru, iako je SNS na vlasti punih sedam godina.

Zašto mi danas govorimo uopšte o završnom računu? Ne zato što postoji osećaj odgovornosti i što je to normalno u Srbiji da se to radi, nego zato što su u Srbiji bili prisutni nekoliko meseci bivši i trenutni evroparlamentarci koji vode glavnu reč u Srbiji i čiji su zahtevi uvek maksimalno ispunjeni. Mi smo govorili da treba da se promeni Poslovnik, da treba da se drugačije radi u Narodnoj skupštini i ništa to niste uradili dok nisu stigli zahtevi iz inostranstva. Tako su došli diktati iz inostranstva da imamo ovde sad i završni račun i budžet ranije i razdvojeni dnevni red i sve ostalo. Nije za pohvalu da se hvalite kako donosite sad završne račune, to treba da bude normalna stvar. To treba da bude stvar koja je redovna svake godine, a ne sada zato što ste vi nešto za to zaslužni. Hvala.

Hvala, gospodine Šešelj.

Pravo na repliku, gospodin Veroljub Arsić. Izvolite.

(Vojislav Šešelj: Pa, ti si stručnjak postao.)

Jesam stručnjak, kad neko kaže prvo pet hiljada evra po radnom mestu, pa onda deset hiljada evra po radnom mestu, pa sa svakom sledećom diskusijom to se povećava za po neku hiljadu evra, a sad smo došli do 15 hiljada evra.

(Vojislav Šešelj: Deset je bilo sigurno.)

A deset je bilo sigurno? Dobro.

Evo ovako, samo jedan čisto kao uzorak. Kada govorite o iznosima u evrima itd, morate da znate da su, recimo, subvencije privredi u 2014. godini iznosile 16 milijardi i 812 miliona. Hajde sada uzmite pa te vaše iznose koje vi obećavate stranim investitorima, mi im nismo obećali, vidite koliko je to radnih mesta, a nisu to jedine subvencije u privredi. Evo, samo u toku ove godine subvencionisana je domaća privreda za preko 10 milijardi dinara, a od toga su tri milijarde dinara bila bespovratna sredstva domaćoj privredi. I treba da znate, 37 hiljada domaćih preduzeća se otvorilo u toku 2018. godine.

Znači, nemojte tako da predstavljate Vladu Republike Srbije, da mi radimo za strance. Ne, mi radimo za građane Republike Srbije. Ja bih voleo da pronađete model, osim što kritikujete, pronađite model kako da uvećavate broj zaposlenih u Republici Srbiji, a da to ne bude bez subvencija toj istoj privredi, bez obzira da li je to domaća ili strana. Samo mi pronađite model i ja prihvatam.