Dame i gospodo narodni poslanici, konačno imamo priliku da popričamo malo dugoročnije o javnim finansijama Republike Srbije. Meni je jako žao što predstavnika bivšeg režima ovde nama da pred građanima Srbije brane svoje lidere, političke stavove i to kako su trošili novac građana Republike Srbije.
Da stvar bude gora, čak i u ovim svim tabelama koje smo dobili i koje su dostupne javno svima, mogu da kažem da je situacija za vreme njihove vlasti mnogo gora nego što se to iz ovih tabela i vidi. Obično se ovde iskazuje nominalni iznos javnog duga i koliko on učestvuje u bruto društvenom proizvodu, ali mogu da kažem da je mnogo više novca zloupotrebljeno i potrošeno nego što to iz svih ovih tabela može da se vidi.
Ja ću da navedem samo jedan primer, da je učešće javnog duga u BDP-u 2009. godine bilo 30,9%, a da je već 2010. godine bilo 39,5%, što znači da je za preko 8,5% javni dug skočio. Neko bi rekao – pa dobro, možda je i moralo tako.
Međutim, ja moram da kažem da je i 2009. godine „Gasprom njeft“ uplatio u budžet Republike Srbije 400 i nešto miliona evra i da pored značajnog priliva u budžet Republike Srbije iz privatizacije naše naftne industrije imamo rast duga u odnosu na BDP od skoro 10%, što samo pokazuje da i u onim godinama gde se oni prikazuju kao uspešni u suštini njihova uspešnost se ogleda u tome da su rasprodavali društvenu imovinu koja je bila predmet privatizacije i umesto da ta sredstva budu upotrebljena za javne radove, razvoj infrastrukture, stvaranje ekonomskih preduslova za razvoj Srbije trošena su javnoj potrošnji radi sticanja jeftinih političkih poena ili su netragom nestajala.
Jedan od uvaženih kolega reče – zašto SNS 2012. i 2013. godine nije izašla sa podacima kako je sprovođena privatizacija na teritoriji Republike Srbije? Mogu da kažem – sa kojim podacima da izađemo? Ako vam je početna cena predmeta privatizacije, subjekta, zovite kako god hoćete, 20% od knjigovodstvene vrednosti predmeta ili subjekta privatizacije, a knjigovodstvene vrednost je često i po 20 puta manja od tržišne vrednosti, kakvi su to uslovi i kakva je to početna cena? To je, znači, početna cena koja je otprilike 40 puta manja nego što bi realno trebalo da bude.
Tako je rasprodavana privreda Republike Srbije, pravljena da bude jeftina i da ta ista imovina, kasnije i vlasništvo privatnih lica, bude rasprodavana kao imovina za gradnju stambenih zgrada, poslovnog prostora. Vidite šta je ovde ostalo od „IKL-a“, da ne nabrajam dalje za razne druge finansijske transakcije, ili da stvar bude još gora, za prikazivanje lažne vrednosti imovine da bi se dobijali kredite kod banaka koje su u državnom vlasništvu.
Imali smo afere vezano za banke, kao što je afera „Agrobanke“. Sve se ovo kasnije odražavalo na budžet i o tome hoće da pričam i da pričam o tome kako je došlo do narastanja javnog duga koje je 2014. godine moralo da se zaustavi nepopularnim, teškim merama štednje ili, kako to neki vole da kažu koji nešto misle da će tad biti inteligentni ovde u Skupštini, merama fiskalne konsolidacije.
Osim ovog primera, koji je najvidljiviji kada je u pitanju kako smo raspolagali državnim sredstvima u periodu 2008, 2009, 2010, 2011. i 2012. godine, vezano za privatizaciju NIS-a, može da se vidi da javni dug u tom periodu raste i u nominalnom i u procentnom iznosu. Godine 2010. je 39,5%, godine 2011. je 42,8% i oni kažu, negde u trenutku kada su izgubili vlast, oko 49% 2012. godine.
Kada im kažemo da stanje javnog duga do 2015. godine kada je bio na svom vrhuncu i 2016. godine jeste posledica njihove neodgovorne politike, oni nas napadaju kako smo mi zadužili građane Republike Srbije.
To ovako izgleda, poštovani građani Republike Srbije. Republika Srbija je samo u 2012. godini, znači, za kredite sa kojima Aleksandar Vučić i SNS nemaju nikakve odgovornosti, samo za kamate je isplaćeno 93 milijarde i 700 miliona iliti oko 800 miliona evra iliti 2,8% BDP-a.
Sad pazite, taj iznos od 93 milijarde i 700 miliona dinara oprihodovan je ne iz realnih prihoda koje budžet ima, već podizanjem novih kredita. Tako da smo još u toj 2012. godini imali dokapitalizaciju banaka u iznosu od 17 milijardi dinara, što je povećalo javni dug Republike Srbije za još 110 milijardi dinara ili negde oko 3,5% BDP-a.
Znači, ni jedan jedini potez još Vlada, u kojoj su učestvovala SNS, Aleksandar Vučić, nisu mogli da urade. Budžet je u trenutku preuzimanja vlasti bio zadužen za još 3,5 procenta poena BDP-a.
Zašto kažem i ovo - kada je u pitanju dokapitalizacija banaka. Dokapitalizacija banaka je vezana za dve banke, „Agrobanka“ i „Razvojna banka Vojvodine“ koje su plasirale kredite koji su bili nenaplativi i samim tim su povedeni određeni stečajni postupci u vezi toga. Šteta, osim ovih 17 milijardi dinara, je i ona koja je morala da se isplati iz Agencije za osiguranje depozita. To su te agencije, zle, koje nam ne trebaju, jel tako, a opet ta sredstva koja je isplaćivala Agencija za osiguranje depozita su sredstva koja su prikupljena likvidacijom i stečajem društvenih banaka koje su zatvorene ili im je oduzet rad 2003. godine. Ta sredstva su morala biti opredeljena za otplatu duga Londonskom i Pariskom klubu i otplatu stare devizne štednje. Tako da smo morali budžet da bismo isplaćivali te stare obaveze ponovo da zadužujemo i pravimo određen deficit.
U 2013. godini, pazite, nijedan jedini dinar još glavnice nije otplaćen jer nemate prihode, redovne prihode koje ima budžet da možete da otplaćujete glavnice. Samo na ime kamate otplaćuje se 89 milijardi dinara ili ti opet 2,8%. Zašto je sada malo veća kamata, odnosno kamatni iznos? Zato što moramo da otplatimo i onih 93 milijarde zaduženje iz 2012. godine.
Samo po osnovu kamata na kredite do 2012. godine i kredite koji su podizani da se otplati samo kamata na te kredite do 2012. godine vi 2014. godine imate 110 milijardi otplate kamata ili nešto preko 3% BDP.
Kada država dođe u situaciju da samo za kamate mora da podiže nove kredite, ili mora da rasprodaje svoju imovinu ili da štampa novac ili da sprovodi mere štednje. Sada, kada napadaju Aleksandra Vučića za te mere štednje, moram da ih podsetim, mere štednje su započete u novembru mesecu 2014. godine i tačna je izreka da je smanjenje penzija ono poslednje što bi uradili, da bi stabilizovali državu.
Ali, nijedan od kolega poslanika neće da kaže koji napadaju te mere, šta je bilo 2014. godine. Jel je Aleksandar Vučić kriv za poplave koje su imale štete oko milijardu dinara, prizvao kišu?
(Vojislav Šešelj: Milijardu dinara ili milijardu evra?)
Oko milijardu evra, izvinjavam se, oko milijardu evra.
Da ne pričam da je privreda Republike Srbije u većem delu bila nesposobna za bilo kakvu proizvodnu aktivnost sledeća tri meseca, da je elektroprivredi bilo potrebno skoro godinu dana da pokrene svoje proizvodne kapacitete. Sad kažete da je nekome nešto otimano.
Šta su u suštini mere fiskalne konsolidacije? Mere fiskalne konsolidacije nisu same po sebi dovoljne, i nisu same po sebi cilj. Mere fiskalne konsolidacije, Vlada koja je predvodila i Aleksandar Vučić, sprovodile da bi dali vremena privredi da započne svoje aktivnosti, poveća obim investicija, poveća obim proizvodnje i na taj način stvore uslove da se krediti koje imamo sa kojima u najvećoj meri nemamo nikakve veze konačno otplaćuju. To je bio cilj mera fiskalne konsolidacije. Pri tom je trebalo naći onu meru ili sredinu, da kad sprovodite fiskalnu konsolidaciju i onaj zdravi deo privrede ne uvedete u recesiju, kroz smanjenje domaće potrošnje. Mislim da smo i tu pronašli određenu, pokazalo se vremenom, uspešnu sredinu, koliko možemo da smanjimo javnu potrošnju da pri tom ne ugrozimo privredu.
Onda se ovde pojavljuje, kako to neke kolege poslanici kažu, zli monetarni fond, koji nama određuje šta ćemo mi da radimo. Mogu da vam kažem da Republika Srbija ni u jednom trenutku nije izgubila svoju fiskalnu nezavisnost i samostalnost. Nama su mere, odnosno prisustvo MMF nama je trebalo, ne da nam oni govore šta da radimo, nije nam bilo potrebno ni tih njihovih 1,5 milijardi evra, koje su uplaćene na poseban račun kod Narodne banke, kao sredstva iz predostrožnosti, nijedan jedini cent nije upotrebljen. Nama je trebao MMF da kao relevantna međunarodna finansijska institucija ocenjuje rezultate, politike koje vodi Vlada Republike Srbije, u vezi stabilizacije javnih finansija. Zašto? Najviše nam je trebalo zbog bivšeg režima, jer će na sve moguće načine da prikažu kako je to sve neuspešno i na taj način da one rezultate koji su vidljivi i opipljivi pokušaju da ospore i potencijalne investitore, bilo domaće ili strane oteraju iz Republike Srbije. Tako da, kada često kritikujete taj MMF, morate da imate u obziru i to.
Ovi su 2012. godine pozvali MMF u Republiku Srbiju, Fiskalni savet je ćutao, nije se ni oglašavao, kada su pogledali naše javne finansije i kada su im rekli da ne mogu da daju pozitivne ocene, Boris Tadić, Dragan Đilas, Šutanovac i svi ostali su odgovorili – ne trebate nam vi sa vašim rezultatima, a ako se sazna za naše rezultate, biće loše na izborima 2012. godine.
Tako je to izgledalo do 2012. godine i koje sve posledice ima Republika Srbija zbog vođenja jedne neodgovorne politike, kažem nisu u pitanju samo milijarde evra kojim su nas zaduživali, nego su u pitanju i milijarde evra koje su sticale prodajom društvenog kapitala, koje su potrošili, niko ne zna na koji način, sa kojim efektima i sa kojim ciljem.
Još jedna stvar se ovde pojavljuje, a to je da je 2013. godine garantovani dug Republike Srbije, a pre svega za izmirivanje obaveza „Srbijagasa“, „Galenike“, da ne nabrajam dalje, sa 928 miliona dospeo na 2 milijarde i 800 miliona evra.
Sada, kako to da danas kada cena gasa skoro uopšte nije ni promenjena, čak je nešto i jeftinija nego do 2012. godine, kako to da je sada poslovanje „Srbijagasa“ bolje i povoljnije i beleži smanjenje duga, nego što je to bilo do 2012. godine? Zato što su se dosmanlije opet setili jedne pokvarene stvari. „Srbijagas“ je isporučivao gas toplanama širom Republike Srbije, toplane su isporučivale neku toplotu građanima Republike Srbije, koji su opet tu neku toplotu isplaćivali, odnosno plaćali toplanama, a nijedan jedini dinar nije bio usmeren da dugove prema „Srbijagasu“, koji je bio takođe ucenjen, da ako obustavi isporuku gasa tim toplanama, da će građane Republike Srbije ili tog grada ili te opštine ili te teritorije da ostavi bez grejanja.
Tako se gomilao i dug lokalnih samouprava prema „Srbijagasu“, a opet je Republika Srbija morala te obaveze „Srbijagasa“ da pokriva iz tog perioda. Krali su na svim nivoima, na republičkom, na pokrajinskom, na lokalnom. Krali su i na još jednom nivou, ne mogu da kažem da je to nivo vlasti, to su preduzeća u restrukturiranju.
Znate, to su ona preduzeća koja su ovi opljačkali kad su ih privatizovali njihovi prijatelji, pa su ih vratili državi, raskinuli privatizacioni ugovor, ali su vratili ta preduzeća pod teretom, odnosno hipotekama poslovnih banaka i da ne nabrajam dalje.
Pošto su ta preduzeća bila u restrukturiranju, subvencionisana su bila do 2012. godine od države, bez ikakvog plana i programa. Znate šta je bio kao rezultat? Radnici nisu ni dolazili na posao, primali su najčešće minimalnu zaradu, ali su zato direktori preduzeća u restrukturiranju primali plate koje su naučna fantastika u Republici Srbiji, po pet, šest, sedam, pa i deset hiljada evra i imali su jedan hobi. Nekoliko puta godišnje su se sastajali i takmičili su se ko će da kupi do sledećeg sastanka bolji automobil iz sredstava budžeta Republike Srbije.
Sada možete da zamislite da su imali vozni park bolji nego Vlada Republike Srbije, ali i bolji vozni park su imali, mislim čak i od Vlade Savezne Republike Nemačke. Takve smo direktore imali koje su dosmanlije ovde dovodile i onda dolazimo do tog čuvenog UPPR, unapred pripremljenog plana reorganizacije, pa je opet Republika Srbija, da ti nesretni ljudi ne bi izgubili posao, makar i za tu minimalnu platu, dok se ne vidi kako ćemo i šta ćemo sa njima, morala da garantuje, čak i da dokapitalizuje ili otkupljuje dugove preduzeća u restrukturiranju.
Kad neko spominje stečaj, to je jako lako, ali kada trebate na stotine radnika da ostavite bez posla, a nebrigom i krivicom države njihovo preduzeće dovedemo u takvu situaciju, stečaj nije baš najpametnije i najpoštenije rešenje. Takvu smo situaciju u Republici Srbiji imali do 2012. godine. Tako se Republika Srbija vodila, tako se zaduživala i zato smo imali rast javnog duga koji je u jednom trenutku iznosio čak 70% u odnosu na BDP.
Od 2015. godine Republika Srbija više se ne zadužuje za pokrivanje tekuće potrošnje, zato što su mere koje je sprovodio Aleksandar Vučić, dale rezultate da tekuću potrošnju možemo da finansiramo iz tekućih prihoda i da iz tih tekućih prihoda povećamo plate zaposlenima u javnom sektoru, pre svega mislim na policiju, na Vojsku, na sistem zdravstvene zaštite, na sistem prosvetne zaštite, na kraju i državnu upravu, pa i oni rade pošteno, u najvećem broju slučajeva posao za Republiku Srbiju, ali možemo da povećamo i penzije, s tim da ne moramo da prodajemo imovinu, s tim da ne moramo da podižemo nove kredite da bismo to radili.
Danas podižemo kredite samo da bismo ili otplatili stare ili finansirali izgradnju infrastrukture koja opet treba u nekom periodu da poboljša ekonomsku klimu na teritoriji Republike Srbije i na taj način uveća zaposlenost među građanima Republike Srbije i da poveća životni standard građanima Republike Srbije. Nije baš bilo po zakonu i po Ustavu da se završni računi 2004. ne raspravljaju za 2003. godinu, 2005. za 2004. godinu, ali…
(Narodni poslanik Vojislav Šešelj, dobacuje s mesta.)
… nekome je dosadno.
(Vojislav Šešelj: Nije dosadno, nego monotono.)
… monotono, pa to je isto.
(Vojislav Šešelj: Nije isto.)
Nije, pa dobro.
Ali, moram da kažem da je tek 2015. godine traženo od DRI da započne reviziju završnih računa Republike Srbije za budžete iz tih godina, da je nedavno to završeno i sada imamo sve završne račune koji nedostaju, ali jedna stvar u celoj toj priči je jako dobra. Tačno se vidi razlika kakav je bio bivši režim, kakve smo javne finansije imali do 2012. godine a kakve imamo danas. To kako je vođena Republika Srbija do 2012. godine škola je svakoj poštenoj sadašnjoj i budućoj vlasti, kako ne treba voditi državu i opomena za građane da njima više nikad ne daju poverenju da vode državu.