Hvala.

Pravo na repliku ima Veroljub Arsić.

Izvolite.

Uvaženi kolega bi morao malo bolje da poznaje Zakon o porezu na dobit pravnih lica, pa bi morao da poznaje malo bolje Zakon o porezu na dohodak građana, da bi mogao tako paušalno i tako lako da kaže da ta preduzeća dolaze u Srbiju, zarađuju neke pare i iznose profit.

Na taj profit koji oni iznose, prvo moraju da plate porez na dobit pravnih lica, ili moraju da plate porez na dohodak građana kao osnivači, ako su fizička lica koja hoće da im se isplate dividende. To prvo mora da nauči. Kada plati porez, to je njegov novac i novac je njegov i onaj koji je doneo ovde u Srbiju. Ne možete to da osporite.

E sada, da se više ne gađamo time da li od toga neko ima koristi, da li samo taj poslodavac ili investitor koji dolazi u Srbiju? Ima. Da li ima zaposleni? Ima i on.

Sada još jedno pitanje. Recimo, na 100 novozaposlenih, znate li koliko još imate novozaposlenih u toj delatnosti koja nije predmet investicije? Oko 20 novozaposlenih. Vi ste subvencionisali 100 radnih mesta, dobili ste 125. Znate li koliko se još povećava broj zaposlenih u uslužnom sektoru? Još oko 15. Znate, kada neko primi platu, on tu platu počinje da troši. Trošiće u prodavnici, trošiće je u izlascima, trošiće gde god hoće. I u tom delu se povećava broj zaposlenih.

Počnite da razmišljate da nije sve crno-belo, da uvek u ekonomiji postoje prateće delatnosti i druge delatnosti koje jedan investitor pokreće. Ne bi se „Sartid“ branio onoliko dugo kao što se branio. Nije samo bilo u pitanju tih tamo 3.000 radnika koji su radili, evo, i 5.000 neka bude. Bila je u pitanju privreda Podunavskog okruga, koja je bila vezana za delatnost „Sartida“. To je još 20.000 ljudi. Isto je i sa „Borom“. Kada su predlagali ovi bivši, pa zatvorite „Bor“, što ga toliko subvencionišete? Pa, zatvorili bi ceo taj deo istočne Srbije. Ne tih tri, četiri hiljade radnika, nego 20.000 radnika.

(Aleksandar Šešelj: Pet hiljada.)

Evo, neka bude i pet, ali još 20 računajte.

Nije to tako kao što vi gledate sve crno-belo. Ne možete vi da okrivite nikoga što hoće da zaradi, ali ne možete da krivite ni nas što smo spremni da ulažemo da naši građani dobiju posao.

Hvala.

Reč ima Aleksandar Šešelj.

Izvolite.

Vi možete izneti jedan primer gde se to možda stvarno i ostvarilo. Dakle, na 100 zaposlenih, posle je to bilo 120, možda je to tako. Da li je većina takvih slučajeva? Ja mislim da nije. Većina takvih slučajeva, kada se prvobitno otvori 200 ili 300 radnih mesta, kroz godinu dana tamo radi mnogo manje ljudi nego što je prvobitno bilo zaposleno. Ali, dobro, to su pojedinačni primeri.

Ali, ne postoji nikakva studija koja nam pokazuje opravdanost ovog programa subvencionisanja. Gde postoji ta studija? Gde je to gde smo mi videli da je u stvari mnogo korisno za Srbiju to što mi dajemo tolike subvencije? I da li je istina da se mi takmičimo sa tim drugim zemljama samo po tome ko će dati više po radnom mestu?

Koja je razlika između Srbije i Mađarske ili Srbije i Makedonije? Možda je bolji primer između Srbije i Makedonije. Samo je razlika to koliko se daje po radnom mestu i ništa više.

Što se tiče „Sartida“, tj. „Železare“ u Smederevu, mi smo sprečili da uradite ono isto što su uradili žuti, a to je da date Amerikancima, koji bi samo izneli taj profit odatle, ne bi ih zanimalo aposlutno koliko tamo ljudi radi, koliko je zaposleno i šta će sa njima biti, kada ste hteli da dovedete „Esmark“ u Smederevo.

To što ste rekli za „Bor“ i za Smederevo sa kineskim kompanijama „Hbis“ i „Zi Đin“, to vam nešto drugo pokazuje. To vam pokazuje razliku investicija koje dolaze iz EU i nekih zapadnih zemalja i investicija koje dolaze sa istoka. Mi smo svedoci da kineske investicije koje dolaze u Srbiju, dolaze tu na dugi rok, dolaze tu da ostanu, ne zanima ih profit u prvih godinu dana ili nekom prvobitnom periodu, već ih zanima tu da posluju i tu da ostanu.

Zbog toga i mi upozoravamo da se ne sme forsirati nešto samo zato što dolazi iz EU i da nije sve što dolazi iz EU automatski dobro. Možda je neka regulativa dobra, ali najčešće je to po Srbiju izuzetno loše.

Hvala.

Reč ima Veroljub Arsić.

Izvolite.

Evo, kaže ovako, uplatimo 200 radnih mesta, rade tu ljudi godinu dana, posle se neki otpuste itd. i investitor na kraju ode.

Kažite mi jel neki investitor otišao iz Srbije u poslednjih pet godina? Imate li nekog investitora koji je koristio taj program naše Vlade da je napustio teritoriju Republike Srbije? Znači, vi niste to nigde čuli, pa i nema ih.

Još nešto. Da li vi stvarno mislite da smo mi banana država, pa da tako postupamo?

(Aleksandar Šešelj: Da.)

(Vjerica Radeta: Naravno.)

To možete vi da mislite i da vređate Republiku Srbiju, ali ako hoće subvencionisana sredstva, ona se koriste na određen vremenski period i pod tim određenim vremenskim periodom on mora da se pridržava određenih uslova, a zato daje bankarsku garanciju. Ali, hajde i to da naučite.

Još nešto, taj sistem, subvencionisanje, ulaganje u države, nije izmislila Srbija. Recimo, primenjivan je i u Sloveniji. Da li žive u Sloveniji bolje nego što mi danas živimo u Srbiji? Čini mi se da da. Taj model je primenjivan i u Mađarskoj. Da li i oni bolje žive nego mi u Srbiji? Čini mi se da da. Primenjivan je u Slovačkoj, isto imaju bolji životni standard. Primenjivan je u Poljskoj, isto imaju bolji životni standard. Prosečna plata u Poljskoj je sada 1.000 evra. Primenjivan je i u Češkoj, imaju bolji životni standard. Šta ćemo mi sada? Da izmišljamo neku drugu toplu vodu?

Nije bitno samo ko je primenjivao, koje zemlje su primenjivale taj model, nego i kako se taj model primenjuje. Zato ovde što ga pošteno primenjujemo i vodimo računa o našim građanima i o našoj investiciji, jer to je i naša investicija, vi nemate investitore koji su napuštali Srbiju, nemate investitore koji su smanjivali broj zaposlenih. To je bilo u vreme Mirka Cvetkovića. To je bilo u vreme Borisa Tadića, Dragana Đilasa itd. Kad se otvori fabrika, subvencioniše se, radi dva dana i radnici fabrika nestanu. To vreme je prošlo.

Hvala, kolega Arsiću.
Reč ima ministar Siniša Mali. Izvolite.

Hvala puno.
Uvaženi poslanici, čuli smo dosta proizvoljnih komentara i reči koje su vezane za privlačenje stranih direktnih investicija u Srbiju, pa sam se osetio obaveznim da vam se obratim po tom pitanju.
Dakle, bavljenje investicijama i privlačenje stranih investitora, naravno, podsticanje i domaćih investicija, nije jednostavan posao i nije tačno da oni gledaju samo visinu subvencija. Mnogo je to kompleksnije pitanje i prvo pitanje počinje uvek sa predvidljivosti političkog i ekonomskog okruženja, sa stabilnošću i ekonomskom i političkom. Taj investitor koji dolazi želi da zna da će i za pet, i za 10, i za 50 godina, s obzirom da ulaže svoj novac na dugi rok, situacija u jednoj zemlji biti stabilna i biti predvidiva. To je najveći uspeh ove Vlade u poslednjih par godina, kada su strani investitori u pitanju.
Dakle, prvo pitanje, gledajte, mi nećemo ni doći do vas ako ne znamo da ste stabilni, a zašto i kako mislimo da ćete biti stabilni i u godinama koje dolaze. Kada se gradi jedna fabrika, to su desetine miliona evra investicije. Dakle, ne može neko da sagradi danas, a da prekosutra zatvori i ode. To se nije desilo u našoj zemlji u poslednjih pet ili šest godina.
Dakle, mnogo toga smo u radili i pokazuju objektivni rezultati, međunarodni kreditni rejting, „Duing biznis lista“ Svetske banke, status i izveštaj MMF-a i svega da je Srbija stabilna i sigurna zemlja za investicije. To je broj jedan.
Imajte, naravno, u vidu da nama konkurenti nisu samo zemlje iz regiona, nego i druge zemlje u svetu, drugi kontinenti. Kada jedan investitor donosi odluku, može da investira u celom svetu i prvo želi da sazna, da čuje da li je zemlja kvalitetna i atraktivna za ulaganje i stabilna.
Drugo pitanje – od čega zavisi njegov biznis plan? Najviše je kvalitet radne snage. Ima li radne snage, da li je raspoloživa, kakav je kvalitet radne snage?
Ono što je veoma važno je da u našoj zemlji uvek radna snaga isticana kao jedan od najvažnijih faktora zbog kojeg dolaze strani investitori. Pri čemu, čuo sam malopre komentar, i niste u pravu, nije da je jeftina radna snaga. S obzirom da prosečna plata u Srbiji raste iz godine u godinu, raste i minimalna cena rada, tako da to više nije argument. Imate radnu snagu jeftiniju u mnogim drugim zemljama, pa ipak dolaze strani direktni investitori ovde u Srbiju i investiraju.
Treće su subvencije. Te subvencije ili podršku investicijama daje svaka zemlja. Imali ste i primer „Folcvagena“, samo to uzmite u obzir. Dakle, kada je bilo pitanje „Folcvagena“ - dobro, šta vi nama nudite da mi dođemo u vašu zemlju, a da ne bude to ni Turska, ni Bugarska, ni neke druge zemlje? Bilo je i pitanje subvencija.
Dakle, mi moramo da se borimo. Ono što je dobro za građane Srbije, imamo novca, imamo stabilne finansije, osim toga što smo postali atraktivna destinacija za investicije, a rezultati pokazuju. Samo da vas podsetim, dakle, 9,5% stopa nezaposlenosti. Eto, rezultat povećanog broja investicija i većeg broja fabrika. Od 1996. godine, od kada se to meri, nikada manje nije bilo.
Imate strane direktne investicije. Broj jedan smo na listi „Fajnenšl tajmsa“ prošle godine. Ove godine već 40% više investicija nego prošle godine. Srbija se menja. Hvala.

Hvala, ministre.
Zatvaramo krug replika.
Nastavljamo dalje sa radom.
(Aleksandar Šešelj dobacuje.)
Kolega Šešelj, zatvorili smo, ne mogu svaki amandman po 45 minuta. Imamo neku agendu.
(Vjerica Radeta: Nema agende.)
Dobro, kako god okrenete ja ću biti nekorektan. Ja se trudim da budem korektan, ako vam to nešto znači.
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću da govorim o jednom čudnom privrednom društvu. To privredno društvo se zove Milo Đukanović drp kompani.

Dakle, Milo Đukanović drp kompani je društvo koje se bavi velikim istorijskim krađama, ne rade više na sitno. Znači, to su ona krupna privredna društva u Crnoj Gori koja kradu nacionalni identitet Srba, kradu istoriju. Molim vas za malo pažnje, možda vas to pitanje ne interesuje. Dakle, kradu nacionalni identitet Srba, istorijsko sećanje, kradu pismo, kradu jezik, a počeli su da kradu i duh sveti.

Želim da Crkveni narodni sabor koji je zakazan za sutra na Ostrogu protekne mirno. Želim da odbrane imovinu SPC, koju kompanija Milo Đukanović drp kompani želi da ukrade posle istorije, istorijskog sećanja, pisma, jezika, srpske kulture. Želim da to odbrane i želim da odbrane mirno i neka im Sveti Vasilije pomogne u tome i neka im ti miroljubivi naši sveci budu primer kako se treba braniti svoja svetinja. Znači da bude mirno, dostojanstveno i, pre svega, mi treba da vodimo računa i o tim nacionalnim interesima Srba, jer Milo Đukanović želi to da ukrade, da posle pretapanja Srba kroz javni sektor sad pokuša otimanje imovine SPC, da otme mesto gde se Srbi okupljaju, gde razgovaraju i gde čuvaju nacionalni identitet onih koji su spremni da to čuvaju.

Želim im da previše oštrih reči ne prebacuju onima drugima koji su postali Montenegrini, iz prostog razloga, Milo Đukanović nema skrupula, da ne padne ni bruka ni sramota na bilo kakav mogući sukob. Ja verujem da će se ti Montenegrini jednom vratiti srpskim korenima. Kada prođe Milo Đukanović, prolazi sve. Želim im ono što u staroj pesmi kažu – u najteže zimske dane braća Srbi Ostrog brane i želim da to odbrane.

(Vjerica Radeta dobacuje.)