Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, druže ministre, uvažena gospodo generali sa saradnicima, danas je teško govoriti iza svih ovih ljudi koji su pre mene govorili, pogotovo oni kojima je ovo oblast koju dobro poznaju, oblast kojom su se bavili u svom životu. Ali, ostaje jedan prostor koji se dat prokomentarisati. Bilo bi dobro da ima mnogo više vremena, pa da se malo pozabavimo i analizom Strategije odbrane Republike Srbije i Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije od 2009. godine koje će biti na snazi do današnjeg dana, odnosno do dana kada budemo usvojili ove nove strategije.

Nije demagogija, ali stvarno moram da kažem da će mi biti izuzetna čast i možda jedna od najvažnijih stvari mogućnost da kao poslanik učestvujem u definisanju strategije odbrane Republike Srbije za budući period, koja ima sadržaj gotovo u potpunosti onakav kakav ja mislim da treba da ima.

Pokazalo se od 2012. do 2019. godine da možda čak ni strategija odbrane iz 2009. godine nije tako loša koliko su bili loši oni koji su je sprovodili, odnosno oni koji su smišljali akcione planove. Ali, šta i očekivati od onih kojima je cilj borba za oslobođenje špijuna, za razliku od nas kojima je cilj da se KiM oslobodi od privremene okupacije i ponovo postane apsolutno funkcionalni sastavni deo Republike Srbije kakav je i bio pre 1999. godine?

Znate, njihovi akcioni planovi su bili uništavanje vojnih resursa, takmičenje u ulizivanju, u izvinjavanju, u samoponižavanju. Što su sebe ponižavali ni po jada, ali ponižavali su Vojsku, ponižavali su narod, ponižavali su Srbiju i ono što je najdrastičnije jeste njihov akcioni plan koji je glasio – NVO zameniće PVO. Niti biva, niti će biti. Nikada narikače u crnom, žutom, narandžastom, Nataše Kandić i ostale svojim kletvama nisu rušile protivničke avione, zaustavljale teroriste na granici Srbije nego vojno-bezbednosne snage koje imaju svoje jasno definisano Ustavom opredeljeno mesto, a jako važno i u srcima svih onih koji Srbiji žele dobro.

Veliko je zadovoljstvo koje pružaju dve rečenice koje definišu ovu novu nacionalnu strategiju, koje kažu – Politika vojne neutralnosti, jačanje Vojske Srbije i osposobljavanje stanovništva za odbranu su odvraćajući faktori za oružanu agresiju na Republiku Srbiju. Ova rečenica govori toliko mnogo da je pitanje da li je onih 40 i nešto strana razrade uopšte i nužno? Sve ovo govori da je Srbija rešila da definitivno, konačno i jasno napiše i kaže da hoće i da će sve učiniti da bude vojno i politički neutralna, nezavisna i samostalna država koja prvenstveno brine o dobrobiti svojih građana, koja nema pretenzije ni prema čijoj teritoriji, ali ni po koju cenu neće dozvoliti da jedan pedalj zemlje Srbije ode nekom drugom.

Mnogo toga je učinjeno kada je u pitanju poboljšanje materijalnih resursa, ne samo u vojnim efektivima. Bilo bi mnogo dobro da oni zlikovci nikad nisu bili na vlasti, jer je lakše sistem nadograđivati nego ga praviti ispočetka, ali tu smo gde smo. Srećom, došli smo na vreme 2012. godine da potpuno rasulo i pretvaranje Vojske Srbije u dobrovoljno lovačko društvo, koje čak nije imalo ni identične uniforme, zaustavimo i da to danas postane jedan ozbiljan faktor mira, stabilnosti i sigurnosti svih građana Srbije.

Kada govorimo o materijalnim resursima, mislim i o platama vojnih lica. Zato mi se izuzetno sviđaju i pojedine izmene Zakona o Vojsci Srbije, gde se uvode činovi kapetana prve klase i vodnika prve klase, jer to jednostavno govori o jednoj postepenosti i mogućnosti napredovanja, stimulacije da se napreduje. Jer, iskreno rečeno, sve ono što ste i danas sami u svojim govorima rekli, pa je destimulisalo oficire da napreduju nego ih stimulisalo da napuštaju vojsku, ja ne verujem da je bilo šta od toga slučajno urađeno. Sve je apsolutno svesno i namerno rađeno da Srbija prestane da bude slobodna i suverena država.

Kada je u pitanju ljudski resurs totalne odbrane, mnogo toga se mora raditi na vraćanju onog što je najvažnije, a to je patriotizam. Moram da kažem sa velikim zadovoljstvom, a budite sigurni da sam to dobro proučio, imamo veliku sreću da su nam adolescenti, deca u srednjoj školi daleko više patriotski nastrojena, daleko više nacionalno svesna i više vole Srbiju nego roditelji koji su ih vaspitavali.

Škola je jedan od važnih faktora koji mora da utiče na ovaj deo voljnog momenta, a on je jako važan, kako za profesionalnu vojsku, tako i za svakog onog ko, nadam se, nikada neće doći u situaciju, ali ako dođe u situaciju da brani ovu državu, bude svestan svoje obaveze i da mu je to više čast nego obaveza.

Neka zvuči demagoški, ali nastava u školama mora počinjati tako što će učenici biti postrojeni ispred škole, ulaziti u redu u učionice, nakon odsvirane himne i podignute zastave.

Ovo nije demagogija, ovo nije militatizam nikoje vrste, ovo je nešto što rade države koje za sebe tvrde da su najdemokratskije države na svetu. Zašto mi to onda ne bi od njih preuzeli, primenili i koristili? Postoji još mnogo načina na koji se to može pospešiti, ali mora da se krene redom iz početka.

Neke generacije smo izgubili. Nisu obučene, nisu voljne, ali ja vama tvrdim da mladost Srbije više voli Srbiju nego mnogi od onih koji su je vaspitavali i to je ono o čemu mora da se vodi računa.

Sledeća stvar koja mi je jako bitna ovde jeste rečenica koja kaže - oružana agresija na Republiku Srbiju u narednom periodu ne može se isključiti. I ne može da se isključi i pomno čitajući ovaj materijal vidim, ili se meni čini da vidim, između redova da se jako dobro shvatilo da se ratovi na zemaljskoj kugli već dugo, dugo vremena ne vode između država, ne vode između nekih naroda, zato što postoje međudržavni, međunacionalni sukobi, nego ih vode multinacionalne kompanije koje su kupile pojedine države, kupile njihovu mladost, da ratuje i gine za njihove interese. Oni su nevidljivi, tamo negde u senkama, ali ovde, u ovom materijalu koji ste vi dali, oni su jasno oslikani. To je razlog zašto se ne sme isključiti ni jednog trenutka mogućnost da dođe do oružane agresije na Republiku Srbiju.

Ono s čime ću se složiti sa mojim kolegom Delićem delimično, ja lično nisam za ulazak u EU, ne zanima me, ali ono što ću poštovati, što sam uvek govorio, jeste odluka građana Republike Srbije jednog dana na referendumu hoće li ući u EU, ako uopšte tad bude i postojala.

Zašto je važan i ovaj deo koji govori o saradnji sa EU na ovakav način? Pa, vidimo da je potpuno jasno da jedna saradnja i sa NATO paktom, kojeg ne znam zašto je neko krstio kao, navodno, odbrambenim savezom, ja nisam čuo da je ijednu državu koja je članica NATO pakta bio prinuđen da brani, ovo je klasična teroristička, agresorska organizacija koju plaćaju multinacionalne kompanije. Ta agresorska organizacija je, bombardujući Srbiju, pomažući OVK da privremeno okupiraju Kosovo i Metohiju, Vesliju Klarku omogućila da drži dve kompanije dole, Medlin Olbrajt i svim onim zlikovcima koji su pripremali i izmišljali i Račak i sve ostalo, da bi Srbiji otelo ono što je dragoceno. Tako su naučili da otimaju sve i svašta.

Iz tog razloga, i saradnja sa njima po pitanju vojnih vežbi, i saradnja sa ODKB-om, saradnja i sa ovom rogobatnom skraćenicom ZBOP je jako važna. Nama su parlamentarci jedne bitne članice EU jednom prilikom, a jako visoka delegacija je bila u pitanju, rekli da se EU sprema da osnuje i napravi svoje oružane snage u bliskoj budućnosti jer ne može da računa na NATO pakt. Prema tome, i saradnja sa Zajedničkom bezbednosnom i odbrambenom politikom EU je jako važna. Važno je preuzeti njihova iskustva, ali i na zajedničkim vežbama pokazati koliko su naši vojnici sposobni, spremni i znaju i umeju da rukuju oruđem i oružjem kojim raspolažu.

Neću ja ovde sada nabrajati sve ono gde su naši vrlo uspešno, na raznoraznim vežbama, u Rusiji, u Bugarskoj, na nekim drugim mestima, osvojili prva mesta, gde su jedni od najcenjenijih kada su u pitanju zajedničke mirovne misije, jer bi nam to oduzelo previše vremena, a vremena nije dovoljno.

Dobro je što se prepoznalo da je večita tema raznoraznih interesa danas multinacionalnih korporacija bila otimačina na putu Berlin - Bagdad. Na sreću ili nesreću, mi smo na tom putu i s tim moramo da se nosimo. Ako ćemo da sačuvamo slobodu, moramo biti dovoljno jaki da im odvratimo svaku pomisao da pokušaju da nastave otimačinu Republike Srbije.

Ono o čemu takođe moramo da vodimo računa jeste da su nam od 2000. do 2012. godine ušli mnogi kvazi investitori iz susednih država, koji nisu ušli samo zarad profita. Stavili su nam dobrim delom šapu na hranu, na proizvodnju hrane, na štošta i to je jedan od faktora o kojima mi moramo da razmislimo. Da li su srpski investitori tako rado dočekani u nekim susednim državama, kao što je Hrvatska? Ne. Sprečavani su na svaki mogući način da se tamo bave poslom.

Gospodo, drugovi, između izbora da kao Bugari, pošto ih pomenusmo, potrošimo milijardu ili dve milijarde da bismo ušli u NATO pakt, ovo je poruka onima koji to propagiraju, mnogo je korisnije i bolje potrošiti i dve i tri milijarde i kupiti S-400, jer S-400 je danas simbol slobode, S-400 je danas garancija slobode. Turska se odvojila, postala samostalna država, onda kada je dobila S-400. Videli smo kakve su bile reakcije na to što je S-400 došao u Srbiju. Neki su to zvali turistički dolazak S-400. Ozbiljno je njih uzdrmao dolazak sistema S-400 u Srbiju, još uvek imaju dilemu da li je i dalje S-400 i dalje u turističkoj poseti Srbiji ili se vratio, da li je produžio boravak ili nije, neka ih u njihovim slatkim mukama.

Iz svih ovih razloga koje sam naveo, sa zadovoljstvom, u danu za glasanje glasaćemo za ove zakone, glasaćemo za ove strategije, jer jednostavno ovo je prava budućnost, pravi temelj za siguran put Republike Srbije, iza ovih strategija mogu da dođu samo pravi akcioni planovi koji će srpskog vojnika, Srbiju kao državu postaviti na mesto koje zaslužuju. Hvala.

Hvala, gospodine Komlenski.
Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika, odnosno predsednika javlja za reč?
Đorđe Vukadinović se javio.
Izvolite, kolega Vukadinoviću.

Gospodine ministre, gospodo generali, oficiri, ovo je važno, ne znam da li je istorijski, možda ste malo preterali, važan trenutak, važan događaj i slažem se sa gospodinom Delićem da je možda trebalo i razdvojiti i pružiti mogućnost da se u detalje malo više uđe i razni aspekti ove važne tematike koji se tiču nacionalne bezbednosti i strategije nacionalne odbrane da se mogu prodiskutovati u svojim političkim i u svojim stručnim aspektima. U te stručne ja neću i ne mogu ulaziti mnogo, ali nekoliko dilema imam u vezi sa ovim predlozima i u vezi sa onim što se inače čulo ovde u diskusiji i od strane gospodina ministra i od strane nekih kolega predgovornika.

Pre svega, mislim da su to, kako se meni čini, kažem, nije to moj ni fah, da su dobri dokumenti i da su to dokumenti koji ukazuju na ozbiljnost onih koji su ih sastavljali, ali da se u njima vidi, naravno, to nije čudno niti neobično, vidi se i složenost, da se tako diplomatski izrazim, trenutka i geopolitičkog položaja države koja ove dokumente predlaže i usvaja.

Kažem, ja za to imam razumevanje, kao što imam i razumevanje, i to bez onog ali, što obično sledi, pogotovo kada govori opozicioni poslanik, ma koliko hteo da bude i bio objektivno dobronameran, dakle, bez ali, podržavam ovu meru koju ste pomenuli, koju ste istakli, to je povratak, i simbolički i faktički, ovih jedinica, znači, profesionalnih jedinica u svom punom kapacitetu ili barem s tendencijom da se ne povrati u punom kapacitetu i 72. i 73. brigada. Dakle, to je nešto što sigurno znači, ne samo pripadnicima vojske, nego, kažem, i većini građana koji znaju i cene ulogu i doprinos koji su te vojne jedinice imale, i ne samo, naravno, one, nego čitava struktura i sistem bezbednosti imao u prethodnom periodu.

Ono što je, takođe, za pohvaliti, mada to nije u direktnoj vezi sa ovim predloženom dokumentima, ali jeste nešto što je bilo pomenuto i što je ministar u svom izlaganju, takođe, pomenuo i pohvalio se, s razlogom, to je ova Strategija od priznavanja nezavisnosti, kao važan element. Trebalo bi da bude važan element ukupne državne politike prema Kosovu i Metohiji, dakle, bez avanturizma, bez nekog neodgovornog mahanja i junačenja tamo gde mu nije mesto, ali uporno, to je ono što je važno i što je moja preporuka za one koji hoće da čuju i imaju vremena, strpljenja i volje da čuju, uporna, sistematska borba na svakoj koti, na svakoj tački u zastupanju nacionalnih i državnih interesa. Kažem, bez preterivanja, ali tamo gde možemo nema potrebe da se povlačimo.

U tom smislu, ne znam ko je šta, sada, kako komentarisao, nisam pratio, nekoliko sati sam bio zauzet, ali u svakom slučaju ne može neko priznanje da bude važno i neka zemlja da bude važna i priznanje besprekorno, kada se prizna nezavisnost Kosova, a kada se povuče to priznanje onda gledamo i cepamo dlaku, da li je zemlja mali i šta je sve doprinelo tome i na koji način je obezbeđeno to od priznavanja.

Dakle, to je važno, to je korisno i to je, pravo da vam kažem, jedan od aspekata, jedan od malog broja aspekata politike ove Vlade, koju ja moram da podržim i hoću da podržim bez ali, bez ograde i bez zadrške.

E sad, druga stvar je što se meni čini da aktuelna vlast u nekim aspektima, nažalost, čini suvišne i nepotrebne ustupke baš kada je reč o kosovskoj tematici, počev od potpisivanja Briselskog sporazuma, to je radila ova aktuelna vlast, ne Vlada, ali ova garnitura, pa preko i pregovora o implementaciji, preko dodele telefonskog međunarodnog broja Kosovu i Metohiji, preko teranja Srba na severu Kosova i Metohije da izađu i na lokalne i na ove parlamentarne izbore republike Kosovo, itd.

Znači, čitav niz tu stvari ima koje su mogli, po meni i morali se drugačije postaviti, da bi ovaj pohvalni segment politika od priznavanja ili sprečavanja priznavanja, novih priznavanja nezavisnosti i povlačenja postojećih priznanja da bi došlo do punog izražaja. Onda je, verovatno, trebalo ići i birati čvršće i na nekim drugim delovima terena. Znači, čvršće, nebezglavo i ne samoubilački.

Posle će su se osvrnuti, ako ostane neki minut vremena, i na ovaj čudan presedan koji smo imali. Nije tu ništa nezakonito, ali jeste indikativno, na to su se osvrnule još neke moje kolege, da smo mi, da je Skupština, bukvalno, juče, dakle, upravo juče primila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o upravljanju migracijama, određen je čak i izvestilac pred Narodnom skupštinom, prof. dr Slavica Đukić Dejanović, a danas je taj Predlog o izmenama i dopunama Zakona o upravljanju migracijama povlači iz procedure.

Znači, to očigledno ima nekog škripanja i nekih nesuglasica i ja se, takođe, pridružujem i delu argumentacije i delu diskusije kolege iz Saveza vojvođanskih Mađara da je tu potrebno više, kako je rekao, osećaja da se pomiri i humanitarni aspekt migrantskog problema, ali i bezbednosni i, na kraju krajeva, i politički i simbolički aspekt i psihološki, čitave te tematike. Ne treba brkati nivoe.

Znači, jedno je ljudski, čovečanski, hrišćanski, humano, kako hoćete, izaći u susret i pomoći, ne maltretirati te ljude koji dolaze mučeni, gonjeni nekom nevoljom, a drugo je činiti i povlačiti poteze ili potpisivati sporazume koji potencijalno od Srbije čine neku vrstu prihvatilišta, i to evropskog prihvatilišta, za migrante.

Voleo bih da vidim i da znam razloge zbog kojih je Vlada povukla ovaj sporazum, odnosno ovaj Nacrt izmena i dopuna Zakona o upravljanju migracijama, ali se nadam da kada se pojavi, kada se taj Predlog ponovo nađe pred poslanicima, da će voditi računa o ovoj osetljivoj ravnoteži koju treba imati. Dakle, ne da bilo ko, pogotovo iz sredina gde postoji izraženiji taj problem migracije i migranata, da ako nešto progovori da bude odmah žigosan i napadnut kao da je neki, ne znam, nehuman, surov, maltene fašista zato što ukazuje na taj aspekt problema. No, kažem, to je nešto što je bilo predloženo ovde, pa je povučeno. Neobično je da se to radi tako, dan za dan. Video sam gospođu Slavicu Đukić Dejanović koja je bila ovde u Skupštini, znači, ona je došla da prisustvuje ovde, a onda je otišla.

Da se mi vratimo na ovu našu tematiku. Da, još nešto što je za pohvalu, ali ovoga puta uz ali to je ova neutralnost, vojna neutralnost koja se afirmiše ovim dokumentom. Ja to podržavam, ali, sada to veliko ali, pitam vas direktno, gospodine ministre, zar vam se ne čini da uz tu proklamovanu vojnu neutralnost nekako logično i prirodno ide i politička neutralnost? Nije li to kao nokat i meso? Nije li to kao dva šrafa ili matica i šraf koji se prirodno nadovezuju jedno na drugo? To je nešto što, rekao bih, ide prirodno, ne vidim zašto se od toga odustalo, tim pre što je bilo najavljivano da će u tom pravcu ići. Da li se tu čeka neka politička odluka, da li se smatra da nije politički trenutak, da li nema hrabrosti, da li nema, kažem, volje, ali, prosto, eto, pitam vas najiskrenije i najdirektnije, zato što mi se čini da je prirodno i logično da uz ovu ide i ova druga, uz vojnu da ide i politička neutralnost.

Možda građanima nije sasvim jasno, mada mislim da razumeju suštinu o čemu govorim, jer mislim da bez te političke neutralnosti ni ova vojna neće moći zapravo da funkcioniše. To je suština. Slabo će ona moći da se implementira ako nije praćena stvarnom i sličnom političkom neutralnošću. Možda ja jeretički mislim, ali, evo, mogu da to podelim sa vama kao dilemu i sa građanima, da i onako iz različitih razloga nam ne veruju ti partneri sa ili bez navodnika ili nemaju dovoljno poverenja u nas kao partnere, bez obzira što se svaka vlada kaže da to nisu verovali ni prethodnicima, sada njima, kad su oni došli sada im nešto mnogo veruju i imaju puno poverenje.

Mislim da nam kao narodu i kao državi ne veruju baš previše. Ne veruju iskreno ni u naše evropsko opredeljenje, a da ne govorimo o nekim drugim opredeljenjima i često su licemerni u tome, tu ćemo se lako verovatno složiti. Ali, mislim da bi uz početno gunđanje lakše progutali jednu iskrenu i striktnu neutralnost i vojnu i političku, sada govorim ovima sa zapada. Znači, uz neko gunđanje, progutali bi lakše tu neutralnost nego da se kobajagi prave da nam veruju, da se mi pravimo kao da idemo, iskreno u te evropske integracije, pa se negde i atlanske integracije švercuju uz to evropske, pa onda i atlanske, atlanske su naravno NATO. Onda se prave i jedni i drugi, mi kao da težimo tome, a oni kao da žele, jedva čekaju da nas vide unutra i da nas prime, a zapravo ne veruju. Zato mislim da bi jedna striktna politika i vojna i politička neutralnost, zapravo bi možda bila na izgled riskantnija, ali zapravo prihvaćena i svakako i za državu i za njene vitalne interese bolja solucija.

Dakle, u vezi sa tim, najavom pa povlačenjem, te političke neutralnosti, a znate i vi i ja da je bilo u opticaju ide i jedno drugo potpitanje, koje negde lebdi u vazduhu, nije od strateškog značaja ali nije sasvim beznačajno, a to je zašto se odustalo od ovog uvođenja obaveznog vojnog roka.

Ne kažem ja i imam razumevanja za pozicije argumente za ili protiv, ali to je takođe, najavljeno, najavljivali ste mislim vi, najavljivao je i predsednik i mediji bliski vlasti, od toga se odustalo, da li privremeno, da li trajno, i koji su argumenti sem finansijskih prevagnuli da se na to ne ide.

Znam da će dobar deo opozicije biti više na vašoj nego na mojoj strani kada je to pitanje, ali ja mislim da dobar deo građana javnosti više tu na ovoj strani više bi imao razumevanja, na kraju krajeva, ankete, istraživanja javnog mnjenja to potvrđuju.

Kad smo već kod pitanja, moram i ovo da kažem. Da li je tačno i da li su vaša saznanja u skladu sa ovim što ću sada sugerisati, da nisu samo finansijski razlozi, gospodine ministre, čak da nisu prevashodno i primarno finansijski razlozi oni zbog kojih se odustalo od recimo, kupovine S-400 sistema, za koji se slažem što je bilo pomenuto da je on stožer i pretpostavka, ne dovoljna, ali svakako važan element samostalne, bezbednosne i ne samo bezbednosne politike? Da li je možda pretnja sankcijama otvorena, ili izgovorena ili podrazumevana implicitna ili eksplicitna pretnja sankcijama zapada, odnosno SAD, razlog zašto se to pitanje skida sa dnevnog reda?

Znači, ne samo za S-400, nego šta je sa „Pancirom“, šta je sa ovim drugim pomoćnim, uslovno rečeno sistemom, koji je najavljen da će se kupiti sigurno, a kao S-400 će se razgovarati? Sada se ne pominje čak ni taj „Pancir“, a S-400 se eksplicitno kaže ne dolazi u obzir. Možda nam ne treba, mada, ono što sam čuo i što sam mogao pročitati od strane stručnjaka iz ove oblasti i te kako ljudi kažu da nam treba.

Dakle, da li je strah od sankcija, da li je ucena, da li je pretnja, a ne samo ono što naravno se kaže, pa, skupo je, nema se novca za te stvari? Dakle, da li nam je neko pretio, da li nas neko ucenjuje, gospodine ministre, i zašto to ne podelite sa svojim građanima, sa javnošću, ako je tako? Ako nije, demantujmo.

Konačno, hoću nešto da ostavim i za kraj ove debate, hteo bih da postavim pitanje, podržavam naravno, to i sledi iz ove proklamovane vojne neutralnosti, da se veze i kontakti sa svim bliskim, ili postojećim relevantnim vojnim, i vojnopolitičkim savezima, alijansama, održavaju, ali nije li zaista očigledno i upadljiva asimetrija u tim odnosima i u tom kontaktu, počev od vojnih vežbi, broja količine vojnih vežbi sa jednom stranom, mislim na NATO, i na Rusiju sa druge strane?

Znači, nije li to previše asimetrično da bi mogla teza o vojnoj neutralnosti biti ozbiljno shvaćena? Ne egzerciramo li previše ili prečesto, ne vežbamo li previše često, čak u nekim dosta dubioznim operacijama i simulacijama napada, recimo na Rusiju ili pohoda na istok, a da bi to onda težilo našoj vojnoj neutralnosti mogla biti ispravno i ozbiljno shvaćeno?

Vi ćete, pretpostavljam reći, da pre toga, da pre vas nije bilo uopšte, ili gotovo da nije bilo uopšte kontakata sa, ili zajedničkih vežbi sa ovom drugom stranom, i ja ću se složiti i reći ću da smo zbog toga i kritikovali tu drugu stranu, odnosno tu prethodnu, ne drugu stranu, nego te vaše prethodnike na vlasti.

Kritikovali smo ih možda opravdano, ponekada možda to deluje i preterano, ili je delovalo njima preterano, ali nije li u praksi, kad sklonimo retoriku, nesumnjivu, vruću retoriku, patriotsku, koju vi umete i da plasirate i da je koristite, ne samo vi, nego i dobar deo predstavnika vlasti, nije li kad sklonimo tu retoriku, ostaje li činjenica, i završiću time gospodine ministre, da ne bi spuštao nivo diskusije, a naravno, da se uvek može lako spustiti na neki lični i prizemni nivo.

Dakle, ne čini li vam se da kada sklonimo tu retoriku ostaje činjenica da je mnogo više učinjeno u približavanju i u pravcu, ne sad Evroatlanskih, nego Atlantskih, odnosno NATO integracija Srbije poslednjih godina, nego za vreme mandata prethodne vlasti, ili prethodnih vlasti, koje inače i vi, i prethodne kolege ovde u Skupštini tako elokventno i tako žustro kritikuju kako su vodili, ne znam, izdajničku, ovakvu i onaku kapitulantsku politiku.

Kad razgrnemo tu retoriku, bojim se da ostaje fakata da je na tom planu zapravo za vakta i mandata, ne toliko vašeg, nego čitave ove garniture na vlasti, zapravo učinjeno mnogo više, da ne pominjemo ratifikaciju od SOFA sporazuma, da ne pominjemo IPAP-1, i najavljeno potpisivanje IPAP-2. Neko će od kolega reći, bravo, odlično, i podržati, možda bi i neki iz opozicije su ovde takođe, makar tiho, to podržali i rekli bravo, ali, mislim da ni ja ni vi nismo među njima, jer prosto o tome treba pošteno i otvoreno reći, pre svega sebi, a onda i javnosti i građanima Srbije.

Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin.
Izvolite, ministre.

Godine 2006. prilikom pokušaja usvajanja slične Strategije tadašnja vlast je pokušala da uvede termin „Evroatlanske integracije“. Uz velike napore, velike borbe, slobodno gledajući političke ucene u to vreme nije prošlo.
Mi nemamo taj termin „Evroatlanske integracije“, kao što vidite, ponašamo se dosledni vojnoj neutralnosti. I ja ne mislim da članstvo u NATO- paktu, ili čak ni približavanje NATO – paktu mora apriori biti povezano sa EU.
Vi ste mogli da čujete predsednika Makrona koji je o NATO – paktu govorio kao o bolesniku u stanju moždane smrti, e sad, kad to kaže Francuska koja poseduje samostalni nuklearni potencijal, koja je, priznaćete, jedna u Evropi možda i najsnažnija vojska, onda je veliko pitanje da li EU ima direktno povezivanje članstva sa NATO – paktom.
Kao što znate, sa druge strane, Francuska je priličan protivnik daljeg proširivanja EU ali ne povezuje to sa NATO – paktom, niti kaže – nećemo da primimo šta su rekli u Albaniju, Severnu Makedoniju, koga već, zato što nisu članovi NATO – pakta. Naprotiv, Albanija i sada Severna Makedonija jesu, odnosno biće, jel tako? Članica Severna Makedonija po svojoj prilici uskoro članica NATO – pakta Albanija i duže vreme, pa ih ne primaju u EU, nije vam to dovoljno. Nije vam to dovoljno, neke druge stvari. Podsetiću vas, naravno, da imate i voljno neutralne države u okviru EU: Austrija, Finska, Švajcarska i Švedska i poziciju Kipra, koji nije neutralan, ali nije ni član NATO – pakta. Dakle, što zbog Turske… U svakom slučaju nisu, da ne ulazim sad ja u to zašto Kipar jeste ili zašto Kipar nije.
Dakle, ne vidim direktnu povezanost između članstva u EU i pripadnosti NATO – paktu.
Uostalom, naš stav je jasan. Nećemo biti članice NATO – pakta i tačka. Ne znam koliko puta da to ponovim. To je kao kad slušamo 2012. godine smo prodali Kosovo. Pa, daj već jednom. Kako onda Šiptari beže iz pregovora, kako neće više sa nama, kako traže… Kurti eksplicitno kaže – Neću Vučića za pregovore. Pa, čekaj. Što nećeš ako je on prodao Kosovo? Zato što nije prodao Kosovo, zato ga neće tu.
Dakle, vidite, politika je politika, sve može da se stavi na papir i da se kaže, ali činjenice demantuju to. Naša politika je politika koja je dovela do zemalja koje su povukle priznanje. Pa, to je bilo nezamislivo za vreme… Kakav Vuk Jereć? Što jedno priznanje nije povukao, još je bio mogućnosti da se to desi?
Godine 2000. na prostoru KiM mi smo mogli skoro sve. Nije se uspostavio sistem. Došla je najbolja vlast na svetu, Kosovo demokratsko pitanje. Kad skinemo Miloševića, ma nema problema, pa to ćemo lako. Pa, taj diktator kada ode Srbi i Šiptari će veselo da se uhvate za ruke i da žive zajedno. Ima Ibar da premreže svojom ljubavlju, samo da ode diktator Milošević. Došla vlast koja je sve to propagirala, najomiljenija na svetu, nije joj palo na pamet da pita da se vrati na KiM. Godine 2000. smo mogli sve.
Godine 2004. dragi birači, dragi građani Srbije, smo mogli puno. Kada je počeo pogrom nad Srbima 2004. godine, čitav svet je pravio planove, pa i NATO – pakt kako će reagovati na reakciju srpske države, jer dva dana nije u stanju … da zaštiti Srbe na KiM, dva dana svi su očekivali da će Srbija reagovati, jer nemate više opravdanja šta da kažete. Mi smo dole. Pa, dobro, dole ste, ali ne radite svoj posao. Svi su to očekivali, ništa se nije desilo.
Godine 2012. nismo mogli više skoro ništa, ma ništa. Vezane ruke, potpisani sporazumi o priznavanju diploma, o uspostavljanju administrativne linije, o ukidanju naših dokumenata na prostoru Kosova i Metohije, o ukidanju tablica koje mi izdajemo na prostoru Kosova i Metohije, ništa, gotovo. Dođemo u Brisel, oni iznesu papir, kažu – ovo su potpisali pre vas, sprovedi, vrati se kući.
Strpljivom i upornom borbom na prvom mestu Aleksandra Vučića počeli smo da menjamo stvari i sad Aljbin Kurti kaže - samo njega da ne vidim, samo njega da ne vidim i da Srbija prestane sa agresivnom kampanjom povlačenja priznanja.
Da li treba još nešto da kažemo? Slušam Đilasa koji je rekao mudro, kakav on ume da bude, kaže on pre šest meseci – Vučić je prodao Kosovo, a sada kaže – odnosi sa Albancima su nam lošiji nego pre sedam godina. Čekaj, zašto? Ako si im dao Kosovo, kako mogu da budu lošiji odnosi, onda ste u najboljim odnosima? Još ga optužuje što su u lošim odnosima. Naravno da treba da ga optuži što je u lošim odnosima. Pa Šiptari ne mogu da vide šta su radili, vide da je pregovarački proces postao pretežak za njih i preskup za njih i da se udaljavaju od nezavisnosti.
Što se tiče učestalosti vežbi, politika Ministarstva odbrane i samim tim države Srbije, jer Ministarstvo odbrane ne radi samo, nisam ja sam u ovome, niti to može tako, imati struku koja kaže šta nam je potrebno, koja kaže od koga bismo želeli da učimo, a imamo i politiku, naravno, koja kaže u kom pravcu treba da idemo.
Nikada, nikada, a to možete slobodno da pitate ministra Šojgua kada bude došao ovde početkom iduće godine, nadam se, ili kad god da dođe, ali dolazi iduće godine, pitajte ga kada su bili bolji odnosi između Ruske Federacije i Srbije, između dve vojske i dva ministarstva odbrane. Kada smo imali više zajedničkih vežbi, kada smo imali kvalitetnijih zajedničkih vežbi, ikada? Sa druge strane, ne mislite valjda da ću ja da preuzmem odgovornost na sebe da mimo volje svojih građana i na nesreću svojih građana se sukobim sa NATO paktom? Šta da kažem, da prekinem svaku saradnju sa njima, da prestanem da vežbam sa njima, da prestanem da se savetujem sa njima? Naravno da neću. Zašto bih to uradio?
To je suština vojne neutralnosti. Nekad su nam neke stvari lakše, nekad su nam neke stvari teže, ali radite za svoj narod i naravno da nećete da izazovete nikakav sukob ni sa kim. Gledate da preteknete, teška su vremena. Veliki se biju preko nas, a mi smo odlučili da budemo vojno neutralni i da njihove svađe nisu naše svađe. Kažemo, svađajte se vi gospodo, kod nas nemate problem, nismo vam neprijatelji, ne tražimo ništa, nek ste živi i zdravi, ali te vaše svađe dalje od nas. Ne možete očekivati da srpski vojnik gine za vas. Dovoljno smo ginuli i vidimo kako nam se vratilo to što smo toliko ginuli. Vidimo saveznici iz Drugog svetskog rata šta su nam uradili. Nema potrebe, nemoj da budemo ništa bolji nego što jesmo, a najbolji smo mogući.
Partnerstvo za mir, optimalni nivo saradnje i to svi priznaju. To priznaje i NATO pakt. Oni znaju da je to tako i da je to čvrsta politika predsednika Vučića i to se neće menjati.
Sa druge strane, Ruska Federacija ne traži od nas da postanemo članovi ODKB, zna da to i nećemo, i da traže od nas i to je čvrsta politika vojne neutralnosti. Nikada, dragi građani Srbije, nismo imali više vežbi sa Ruskom Federacijom, ali isto tako, vodimo računa da to bude isti ili približan broj, da se to ne promeni. Ne treba.
Ko sam ja da svoje lične afinitete stavim ispred države Srbije i da sutra građani Srbije mi kažu – pa s kim se ti svađaš u moje ime? Ne svađam se ni sa kim. Nemam sukob ni sa kim. Hoću najbolje odnose sa svima.
Stalno smo slušali pridike - dokle ćete moći da budete neutralni? Dokle mi hoćemo. Dok je predsednik Vučić predsednik Srbije bićemo vojno neutralni. Dakle, bićemo. Uopšte nemojte da sumnjate u to. Teško je. Nije to lako. Svaka velika sila bi volela da na onoj geopolitičkoj karti stavi svoju zastavicu, eto još jedna mala zemljica, šta fali.
Kad se radi o Crnoj Gori, priznaćete da taj vojni potencijal, ja ga vrlo poštujem, naravno, čak je američki državni sekretar rekao da je Crna Gora stub stabilnosti i stub bezbednosti na Balkanu, zahvaljujući svom moćnom vojnom potencijalu. Ja taj potencijal moram da poštujem i naravno da nema govora da potcenim njihova dva oficira koja su poslali u KFOR, doduše, jednog, pošto drugi nije mogao, ne znam šta se desilo, ali to je. Pa se raduju i toj maloj zemljici, kako se ne bi radovali Srbiji.
Ali, stav Srbije, stav Srba, stav građana Srbije, jeste da traže od svojih političara, od svog političkog rukovodstva sklonite nas od svetskih sukoba. Nemamo ni jedan centimetar teritorijalnih pretenzija ni prema kome. Ne tražimo ništa od nikoga. Samo hoćemo da budemo svoji na svome i hoćemo da budemo slobodni, slobodni, da sami odlučujemo o svemu, o Vojsci, o naoružanju i to me dovodi do poslednjeg što želim da vam kažem – nigde na svetu nećete ćuti ministra odbrane koji će vam dati eksplicitan odgovor na to što ste pitali. Nemojte to očekivati od mene. Hvala.

Hvala.
Želite li komentar, repliku?
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.

Ja zaista neću razvlačiti ovu raspravu. Zahvalan sam na ovom poslednjem, rekao bih najiskrenijem odgovoru koji je zapravo bio bez odgovora, ali rekao bih rečitiji i iskreniji od većine drugog što se inače čuje ne sad ovde samo danas, nego često što možemo čuti od predstavnika vlasti. I on je bio sadržajan, bez obzira što ga nije bilo. To bi bio odgovor na moje pitanje da li postoji pretnja ili uceno, odnosno da li upozorenje da se ne ide u nabavku sistema S400 i da nisu finansijski razlozi, nego politički pritisak ili upozorenje razlog zbog kojeg je to skinuto sa dnevnog reda, a i ova priča o sistemu pancir, isto tako se i sa njom zaćutalo. Ja to uvažavam, kažem, gospodine ministre.

Ono što ste, međutim, preskočili, a niko vas zbog toga ne bi streljao, niti bi državu doveo u lošu poziciju, je odgovor na pitanje u vezi političke i vojne neutralnosti. Naravno da je tačno da ima članica NATO koje nisu u EU, ima i članica EU koje nisu članice NATO, ali je isto tako tačno da od 2000. godine nijedna zemlja nije pristupila EU a da nije postala članica NATO. Može obrnuto. Može da uđe u NATO, a da ne uđe u EU. I to je manje-više scenario koji se i predviđa za ovaj region i koji je neko projektovao za ovaj region. Primili su Albaniju, primiće po ubrzanoj proceduri Severnu Makedoniju, primljena je Crna Gora. To ne znači da će videti skoro Brisela, odnosno članstva u EU. To znamo i vi i ja i Bog da od toga neće biti ili ništa ili Bog te pita kad.

Dakle, naravno da u jednom pravcu to nije povezano, ali u drugom jeste. U tom smislu, ne možete obećavati građanima Srbije članstvo u EU, a ne reći da je pretpostavka za to, nužna, ne i dovoljna, za ove posle 2000. godine, za ove zemlje istočne, južne i jugoistočne Evrope, uslov i pretpostavka bilo, nažalost, to. Dakle, taj odgovor ste preskočili, a ovo ste pošteno oćutali, ovo za pritisak.

Za Kosovo, i da završim samo time, ja sam pošteno rekao i bez ikakvog ali da poštujem i cenim napore na politici odpriznavanja, ali mislim da su neki ustupci učinjeni tamo početkom 2012, 2013. i 2014. godine. I vi ste imali, uostalom, rezervi svojevremeno, pa ste odustali od njih kad je bilo reč o potpisivanju Briselskog sporazuma.

Svaka vlast je, gospodine ministre, na početku svog mandata dala nešto, a onda kada bi počelo da koči, kad bi počeli da govore – čekaj, stani, sve smo vam dali, onda ih posle zamene, sklone i dovedu neke poslušnije. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Vulin.
Izvolite.

Samo da vam kažem da sa Aleksandrom Vučićem se ne govori jezikom pretnji i jezikom ucena. Da nije tako, pa vi biste imali Šiptare koji se raduju da pregovaraju s njom, da hoće da pregovaraju s njom, nego neće, neće. Povlače se iz Briselskog sporazuma. Povlače svoj potpis.
Hašim Tači, lažov, čovek koji nema ni reč, ni besu, izađe i kaže – jesam potpisao, ali neću da sprovedem, promenile se okolnosti. Znači, lažu, da je to dobro za njih, šta ne bi sproveli? Ma, sproveli bi, kao što znate. Šta ima to što Šiptari ne bi uradili za svoju nezavisnosti i za svoju državnost? Nema toga što ne bi uradili.
Kada je u pitanju moj odgovor, na šta sam mislio, o nabavkama naoružanja se ne priča javno, šta god da kupujemo ili ne kupujemo. Daću vam samo jedan mali primer. Jedina zemlja u Evropi koja nije uvela sankcije Ruskoj Federaciji je Srbija, i BiH, jer ima srpskog člana predsedništva, pa ne može, a bi, kao što znate, Komšić, Izetbegović, oba bošnjačka predstavnika, uveli bi to odavno.
Isto tako jedina zemlja u Evropi koja je kupila rusko naoružanje, novo rusko naoružanje, govorimo o helikopterima, govorimo o brojnim drugim sistemima, je Srbija i nemojte me terati… Podsetiću vas na jednu stvar, sećate se koliko smo imali problema da prebacimo donirane „BR demove„ do Srbije? Što tražite od mene da vam crtam? Što tražite od mene da vam kažem gde će i šta će? Što tražite od mene da sutra onima, koji će me blokirati ili bar moći da me ucenjuju, kažem da neće proći ako ono ili ovo? O tome se ne priča.
Gospodin pukovnik je bio tu i govorio o tome. O tome se ne priča, a da vam kažem da se jezikom pretnje sa Vučićem ne razgovara. Ne možete mu doći i reći - nemoj da kupiš. Tako su mu rekli - uvedi sankcije. Pa, što nije uveo sankcije? Jedini koji nije uveo sankcije.
Ja stalno slušam neka sumnjičenja - vi ćete ući u NATO pakt. Dobro, koliko još godina nam treba da uđemo u NATO pakt? Kažete da ako dođe poslušna vlast, pa onda sruše, pa što mi nismo ta poslušna vlast, pa mogli smo već do sada da uđemo u NATO pakt. Nećemo da uđemo u NATO pakt. Nećemo.
Dajte mi jedan razlog zašto nećemo da uđemo u NATO pakt? Nećemo da uđemo u NATO pakt. Nećemo. Svako ima svoje objašnjenje od ekonomskog, vojničkog. Ja ću vam reći moje, lično, ljudsko, i to da zanemarimo sada bombardovanje, što svako od nas oseća i ne može da zaboravi. Još jednom ponavljam, voleo bih da svi poslanički klubovi obiđu izložbu Ministarstva odbrane 78. Izgubite malo vremena, otiđite, pogledajte, neće vam biti teško.
Evo ja vam kažem zašto. Zato što ako ste član bilo kog pakta, koji god da je pakt, dolazite u opasnost da jednog dana vam neko naredi da radite drugima ono što su našem malom, slobodnom narodu radili. E, to nećemo. To je moj razlog. Zato što ne mogu da prihvatim da bilo gde sedi neki centar moći i kaže - pošalji srpsku vojsku na onaj slobodni mali narod da mu rade ono što smo Srbima. To ne može. To je moj razlog. Ima sigurno i drugih i boljih, ali to je moj razlog. Dakle, nećemo. Dok je Vučić predsednik Srbije i vrhovni komandat Vojske, dok sam ja ministar odbrane, dok je ova vladajuća većina u parlamentu, nećemo ući u NATO pakt, bićemo vojno neutralni i nećemo se posvađati sa NATO paktom, nećemo izazvati bilo šta, čak ni dati lažni povod kakav je Račak. Nećemo.

Hvala, ministre.
Reč ima gospodin Vukadinović. Izvolite.