Ja zaista neću razvlačiti ovu raspravu. Zahvalan sam na ovom poslednjem, rekao bih najiskrenijem odgovoru koji je zapravo bio bez odgovora, ali rekao bih rečitiji i iskreniji od većine drugog što se inače čuje ne sad ovde samo danas, nego često što možemo čuti od predstavnika vlasti. I on je bio sadržajan, bez obzira što ga nije bilo. To bi bio odgovor na moje pitanje da li postoji pretnja ili uceno, odnosno da li upozorenje da se ne ide u nabavku sistema S400 i da nisu finansijski razlozi, nego politički pritisak ili upozorenje razlog zbog kojeg je to skinuto sa dnevnog reda, a i ova priča o sistemu pancir, isto tako se i sa njom zaćutalo. Ja to uvažavam, kažem, gospodine ministre.

Ono što ste, međutim, preskočili, a niko vas zbog toga ne bi streljao, niti bi državu doveo u lošu poziciju, je odgovor na pitanje u vezi političke i vojne neutralnosti. Naravno da je tačno da ima članica NATO koje nisu u EU, ima i članica EU koje nisu članice NATO, ali je isto tako tačno da od 2000. godine nijedna zemlja nije pristupila EU a da nije postala članica NATO. Može obrnuto. Može da uđe u NATO, a da ne uđe u EU. I to je manje-više scenario koji se i predviđa za ovaj region i koji je neko projektovao za ovaj region. Primili su Albaniju, primiće po ubrzanoj proceduri Severnu Makedoniju, primljena je Crna Gora. To ne znači da će videti skoro Brisela, odnosno članstva u EU. To znamo i vi i ja i Bog da od toga neće biti ili ništa ili Bog te pita kad.

Dakle, naravno da u jednom pravcu to nije povezano, ali u drugom jeste. U tom smislu, ne možete obećavati građanima Srbije članstvo u EU, a ne reći da je pretpostavka za to, nužna, ne i dovoljna, za ove posle 2000. godine, za ove zemlje istočne, južne i jugoistočne Evrope, uslov i pretpostavka bilo, nažalost, to. Dakle, taj odgovor ste preskočili, a ovo ste pošteno oćutali, ovo za pritisak.

Za Kosovo, i da završim samo time, ja sam pošteno rekao i bez ikakvog ali da poštujem i cenim napore na politici odpriznavanja, ali mislim da su neki ustupci učinjeni tamo početkom 2012, 2013. i 2014. godine. I vi ste imali, uostalom, rezervi svojevremeno, pa ste odustali od njih kad je bilo reč o potpisivanju Briselskog sporazuma.

Svaka vlast je, gospodine ministre, na početku svog mandata dala nešto, a onda kada bi počelo da koči, kad bi počeli da govore – čekaj, stani, sve smo vam dali, onda ih posle zamene, sklone i dovedu neke poslušnije. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Vulin.
Izvolite.

Samo da vam kažem da sa Aleksandrom Vučićem se ne govori jezikom pretnji i jezikom ucena. Da nije tako, pa vi biste imali Šiptare koji se raduju da pregovaraju s njom, da hoće da pregovaraju s njom, nego neće, neće. Povlače se iz Briselskog sporazuma. Povlače svoj potpis.
Hašim Tači, lažov, čovek koji nema ni reč, ni besu, izađe i kaže – jesam potpisao, ali neću da sprovedem, promenile se okolnosti. Znači, lažu, da je to dobro za njih, šta ne bi sproveli? Ma, sproveli bi, kao što znate. Šta ima to što Šiptari ne bi uradili za svoju nezavisnosti i za svoju državnost? Nema toga što ne bi uradili.
Kada je u pitanju moj odgovor, na šta sam mislio, o nabavkama naoružanja se ne priča javno, šta god da kupujemo ili ne kupujemo. Daću vam samo jedan mali primer. Jedina zemlja u Evropi koja nije uvela sankcije Ruskoj Federaciji je Srbija, i BiH, jer ima srpskog člana predsedništva, pa ne može, a bi, kao što znate, Komšić, Izetbegović, oba bošnjačka predstavnika, uveli bi to odavno.
Isto tako jedina zemlja u Evropi koja je kupila rusko naoružanje, novo rusko naoružanje, govorimo o helikopterima, govorimo o brojnim drugim sistemima, je Srbija i nemojte me terati… Podsetiću vas na jednu stvar, sećate se koliko smo imali problema da prebacimo donirane „BR demove„ do Srbije? Što tražite od mene da vam crtam? Što tražite od mene da vam kažem gde će i šta će? Što tražite od mene da sutra onima, koji će me blokirati ili bar moći da me ucenjuju, kažem da neće proći ako ono ili ovo? O tome se ne priča.
Gospodin pukovnik je bio tu i govorio o tome. O tome se ne priča, a da vam kažem da se jezikom pretnje sa Vučićem ne razgovara. Ne možete mu doći i reći - nemoj da kupiš. Tako su mu rekli - uvedi sankcije. Pa, što nije uveo sankcije? Jedini koji nije uveo sankcije.
Ja stalno slušam neka sumnjičenja - vi ćete ući u NATO pakt. Dobro, koliko još godina nam treba da uđemo u NATO pakt? Kažete da ako dođe poslušna vlast, pa onda sruše, pa što mi nismo ta poslušna vlast, pa mogli smo već do sada da uđemo u NATO pakt. Nećemo da uđemo u NATO pakt. Nećemo.
Dajte mi jedan razlog zašto nećemo da uđemo u NATO pakt? Nećemo da uđemo u NATO pakt. Nećemo. Svako ima svoje objašnjenje od ekonomskog, vojničkog. Ja ću vam reći moje, lično, ljudsko, i to da zanemarimo sada bombardovanje, što svako od nas oseća i ne može da zaboravi. Još jednom ponavljam, voleo bih da svi poslanički klubovi obiđu izložbu Ministarstva odbrane 78. Izgubite malo vremena, otiđite, pogledajte, neće vam biti teško.
Evo ja vam kažem zašto. Zato što ako ste član bilo kog pakta, koji god da je pakt, dolazite u opasnost da jednog dana vam neko naredi da radite drugima ono što su našem malom, slobodnom narodu radili. E, to nećemo. To je moj razlog. Zato što ne mogu da prihvatim da bilo gde sedi neki centar moći i kaže - pošalji srpsku vojsku na onaj slobodni mali narod da mu rade ono što smo Srbima. To ne može. To je moj razlog. Ima sigurno i drugih i boljih, ali to je moj razlog. Dakle, nećemo. Dok je Vučić predsednik Srbije i vrhovni komandat Vojske, dok sam ja ministar odbrane, dok je ova vladajuća većina u parlamentu, nećemo ući u NATO pakt, bićemo vojno neutralni i nećemo se posvađati sa NATO paktom, nećemo izazvati bilo šta, čak ni dati lažni povod kakav je Račak. Nećemo.

Hvala, ministre.
Reč ima gospodin Vukadinović. Izvolite.

Ja sam rekao da neću i zaista neću iskorisiti ni dva minuta. Nemojte ubeđivati mene, gospodine ministre, da ne treba ući u NATO pakt i ja to, takođe, mislim i zalažem se protiv toga. Samo mislim da je pozicija ove vlasti, blago rečeno, ambivalentna, ne samo zbog pozicije koja je, naravno, razumljiva, mala zemlja u nezgodnom, neprijateljskom okruženju. U vašoj vladajućoj većini, koaliciji ima onih koji se vrlo zdušno zalažu za ulazak u NATO pakt, i to znamo vi, ja i Bog. Ima pravde radi i na ovaj strani na kojoj sedim, a koja je prazna, ali to nije popularno i zato nećete ući, gospodine, jer znate da građani Srbije to ne žele i zato se to, na neki način, gura pod tepih. Samo želim da se to afirmiše i kaže jasno i glasno.

Što se tiče Kosova, dakle, niste me razumeli ili se nismo razumeli, kažem da svaka vlast na početku učini neke nezgodne koncesije. Oni prethodnici su to uradili sa Euleksom, što ja osuđujem i osuđivao sam, a vi ste to učinili sa Briselskim sporazumom. Posle toga se zamore, posle toga osete da nisu dobili zauzvrat. To što ste vi meni naveli kao primer, kao dokaz da je ova patriotska i pametna vlast dobro radila, Briselski sporazum i što ga Albanci ne sprovode, pa meni je to, nažalost, gospodine ministre, upravo problem. Vi ste ispunili sve što se tiče srpske strane, obaveze srpske strane, a oni nisu ispunili ni jednu obavezu koja se ticala sebe. Nije li to, najblaže rečeno, naivnost, ako ne nešto drugo?

Odgovorite i obećavam da neću više tražiti reč. Nije li to naivno? Nije li to neprofesionalno da vi ispunite sve, a onda kažete – hajde sad budi dobar pa ispuni ti deo svojih obaveza? Ko tako pregovora?

Hvala.
Reč ima ministar Vulin. Izvolite.

Slušao sam od 2012. godine na ovamo da ćemo napustiti Srbe, da ćemo prekinuti njihovo finansiranje. Ovde imate poslanike, ne znam da li su tu, sa Kosova i Metohije. Slušao sam kako ćemo prestati da finansiramo život na Kosovu i Metohiji. Svako ko je bio na Kosovu i Metohiji jedan dan zna da bez Vlade Republike Srbije nema Srba na Kosovu, nema, neće preživeti. Probajte da mi nađete nekog Srbina koji je na nekom visokom položaju u nekoj privatnoj firmi, a čiji je vlasnik Šiptar. Možda ako radi sa Srbijom, pa mu treba neka maska, inače nema, neće se to desiti. Sav novac, sav život dolazi odatle.
Slušao sam od 2012. godine kako je to prekinuto, kako je to isečeno, kako toga nema, kako neće stići ni jedna plata, kako neće moći da voze svoje automobile, kako neće moći da glasaju na srpskim izborima. Sve sam to čuo. Nije tako i znate da nije tako, jer da je drugačije, Srba ne bi bilo na prostoru Kosova i Metohije.
Činjenica je da je EU, ne Šiptari, garant Briselskog sporazuma. Nije to sad pitanje za Šiptare. Mi znamo da su to lažovi. Šta mislite da smo pred Tačijem ubeđeni da taj terorista i teroristi koji su nasledili, šta, da žele dobro Srbiji? Ne žele. Vi morate, kada vodite ozbiljnu i odgovornu politiku, da poverujete, da prihvatite reč EU, tog velikog, moćnog. Ovo što ja govorim je pitanje za EU, ne za Šiptare, znam da oni nemaju besu, to je sve laž, nego za EU.
To je jedna duga borba koja neće prestati ni sada, ni sutra. Imaćemo mi još dugo, dugo da se borimo i kao što vidite naše pozicije na prostoru Kosova i Metohije su čvrste, čvršće nego što su bile. Mi smo, takoreći, što se tiče dobrog dela međunarodne zajednice, naravno, ne za nas, to je za nas neprihvatljivo, ilegalno finansirali život na Kosovu i Metohiji. Sada to više niko ne kaže. Sad svi priznaju da Srbija ima pravo to da radi i Srbija to radi. Samo zamislite jedan dan, jedan mesec da se preseče veza između Srbije, Srba i ljudi na Kosovu i Metohiji, Srba na Kosovu i Metohiji, ne bi ostao čovek, ne bi imao od čega da živi. Nije to sad stvar patriotizma. To je jednostavno tako i ne možete mi zameriti zbog toga.
Imali smo politiku koja se pravila da to tamo ne postoji, da se tu ništa neće desiti. Aleksandar Vučić je uradio nešto što nije popularno, ali radi sve vreme nešto što nije popularno. Svaki njegov odlazak, kada sedne sa onim Šiptarima, izazove bes kod svakoga. On se prvi naljuti, na sebe se ljuti, ali to radi zbog Srbije. To tako mora. Šta, da se pravi da to ne postoji i kaže – dobro, vi ne postojite? Pa, postoje.
Učestvovao sam u briselskim pregovorima i jedna od najtežih stvari u mom životu koju sam ikada doživeo jeste što sam morao da se rukujem sa nekima od njih, što sam sedeo, a sa većinom se nisam rukovao, u istoj sali. Sedite sa čovekom za koga znate da je učestvovao u ubijanju vašeg naroda. Šta da radite? Da ga ubijete? Šta da radite? Kažite mi – šta da radite? Da se pravite da to ne postoji, da se pravite – pa dobro, nebeska pravda će mu doći, ili da se borite kako znate i umete? Na kraju dođete do toga da ovi kažu – nećemo da pregovaramo više sa vama, nema ništa sa vama, sa vama ne treba da se pregovara, jer ne mogu da dobiju to što žele. Ne mogu to da dobiju dok je ovakve Srbije.
Opet se vraćam na NATO pakt. Nije to stvar da li je popularno ili nije popularno. To je naš stav. Znate, ne bi ovi ljudi sedeli u parlamentu u apsolutnoj većini da građani Srbije nisu glasali za njih, da ne dele njihove ideje. Nisu to neki prevaranti koji daju tuđe programe. Svoj program su dali, potpisali svoj program. U tom programu, između ostalog, piše da nećemo u NATO pakt. Stavite vi, neka stavi svaka druga partija, pa ako je to dovoljno neka ih dovede na vlast. Odlično, radujem se tome, ali nešto mi govori da mnoge partije, pogotovo one koje bojkotuju ovu Skupštinu, ne smeju da napišu da nisu za NATO pakt. Njima kažite to, ne nama. Mi smo rekli da nismo za NATO pakt. Tačka.
Da li je to popularno? Nije bitno da li je popularno. To Srbi hoće. Šta je posao ovih ljudi nego da kažu politiku? Nekada radimo stvari koje odobrava ogromna većina, nekada je teško, ali nikada ne radimo protiv svog naroda. Nije ovo skupština Mila Đukanovića koja kaže – znam da je preko 80% građana Crne Gore protiv priznanja Kosova i Metohije, ali ja znam bolje od njih. Mi to nikada ne radimo.
Predsednik Vučić je rekao – ja ću se boriti do kraja i šta god da dogovorim, ako ikad išta dogovorim sa Šiptarima, idemo na referendum da pitamo Srbe šta misle o tome, pa neka oni kažu zadnju reč. Na meni je kao političaru da se borim, pa i sa nepopularnim stvarima, ali Srbi će da kažu zadnju reč, a ne kao Milo i ovi – ja znam bolje, kakav referendum, šta će meni referendum, to se samo počisti.
Dakle, ovi ljudi ovde su tu zato što dele uverenja sa svojim narodom i ne gledaju da li je popularno ili nije popularno, nego to su njihove ideje i zato su ušli u politiku. Zato što su u politici njihove ideje prepoznaje njihov narod. Oni napišu predizborni program i u tom predizbornom programu piše – nećemo u NATO pakt, narod glasa. Napišite i vi. Stvar je poverenja, samo to. Hvala.

Hvala ministre Vulin.
Za reč se javio Milimir Vujadinović.
Izvolite.

Hvala.

Prema Dejtonskom sporazumu treba da imamo 1.024 tenka, ali to je opterećenje za našu zemlju. Nadam se da ćemo za godinu dana imati samo oko 500 tenkova. U bliskoj budućnosti uništićemo uz finansijsku pomoć iz inostranstva značajnu količinu lakog naoružanja kao što su mine, streljačko oružje ili prenosivi prosti vazdušni sistemi. Poštovane kolege, uvaženi ministre, poštovani oficiri Vojske Srbije sigurno se pitate šta je to što je srpski poslanik sada rekao. Ali nije to ono što kaže danas ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SNS. To je samo citat onoga što je, verovali ili ne, 11. aprila 2005. godine na jednoj međunarodnoj konferenciji u hotelu „Hajat“ izgovorio srpski ministar odbrane.

Da bi bolje zapamtili, još jednom ću vam pročitati onaj najvažniji deo. Kaže ovako – u bliskoj budućnosti uništićemo uz finansijsku pomoć iz inostranstva znatnu količinu lakog naoružanja kao što su mine, streljačko oružje ili prenosivi protivvazdušni sistemi. To kaže, verovali ili ne, ministar odbrane.

Ministar odbrane je bez onog istog političkog konglomerata koji danas nosi naziv Savez za Srbiju. Teško i mučno, ja znam danas je i uopšte govoriti o uništavanju vojske Srbije u tom periodu, da bi nekako slikovitije to pokazali ja sam doneo par fotografija koje pokazuju kako je izgledalo sečenje i spremanje za pretapanje srpskog oružja, istog onog oružja sa kojima su naši vojnici branili Srbiju kada je to bilo najteže. Znam da je to ovim časnim ljudima u uniformama bio težak period i zaista nije bilo lako gledati sve to.

Međutim, verujte mi možda to i nije najgore od svega što je moglo da se desi. Ono što je gore od svega toga je nesebičan rad na uništenju morala i ponosa srpskog vojnika, ali i rad na razgradnji vere u srpsku vojsku kada su u pitanju srpski građani. To je ono što je najteže kada je u pitanju uništavanje srpske vojske.

Nekako su ovi poslednji dani i poslednji događaji, a vezani su za tu 63. padobransku i 72. iz Pančeva nas vratili unazad i u sećanje kako je to počelo, najpre sa bombardovanjem, a kasnije sa unutrašnjim urušavanjem Vojske, demoralisanjem, šikaniranjem i progonom, hapšenjem oficira, ali i uništavanjem najslavnijih i najznačajnijih srpskih jedinica, odnosno jedinica Vojske Srbije. Tako su se na udaru našle i ta čuvena slavna 63. padobranska iz Niša i 72. specijalna iz Pančeva.

Nažalost, nisu one bile jedine. One su nekako i najslikovitiji prikaz, ali bila bi sreća kada bi one bile jedine. To je u stvari ono što je bilo najteže u vojsci, najteže što je Vojska Srbije preživela u prethodnom periodu. Možda se nekako pitate – kakve to veze ima sa današnjicom? Verujte, veoma je jednostavno. Na primer, čovek koji je naredio direktno zadatka kada je u pitanju uništenje te 63. padobranske i 72. specijalne je danas potpredsednik Jeremićeve partije opet u ovom Sazivu za Srbiju, o kome sam danas govorio. Da li je to slučajno? Nema ništa slučajno.

U istom tom Savezu je i Boris Tadić, jedan od verovatno najgorih ministara vojnih kada je u pitanju Vojska Srbije, čovek koji je po običaju napuštao zemlju ili bio na moru kada je to bilo najteže u Srbiji. U tom Savezu je i njegov posilni iz tog doba koji je igrom slučaja danas postao vladar tog Saveza za Srbiju, a to je Dragan Đilas.

Međutim, nije sve tako crno. Srećom, evo već sada vidimo da polako taj period ostaje iza nas i puno je dokaza za takvu tvrdnju.

Opet ću se vratiti na 63. padobransku i 72. specijalnu. Izvršenje naređenja vrhovnog komandanta, predsednika država Aleksandra Vučića i vašim predanim radom vraćen je ponos 63. i 72. brigadi. Kako ste sami rekli ministre nije na herojskim brigada da postanu manje, da se zaborave i nestanu, već da se usprave i ojačaju i pokažu da su vredne onih koji su to bili pre njih.

Mi poslanici SNS vam čestitamo. Imate punu podršku i vi i vrhovni komandant, predsednik Republike.

Dokaza je još mnogo, dokaza izdizanja srpske vojske i kada je u pitanju zanavljanje oružja, nabavka novih aviona, helikoptera, oklopnjaka. Vidim, to vam mami poseban osmeh, ministre, na licu, baš kao i meni. Kada je u pitanju nabavka opreme za srpsku vojsku i poboljšanje njihovog materijalnog statusa, o tome mnogo govore u prilog i one brojke, one brojke kojima se izražava izdvajanje kroz budžet za pripadnike tj. za Ministarstvo odbrane. Poređenja radi, 2012. godine izdvajanje za Ministarstvo odbrane je bilo na nekih 53 milijarde dinara. Ove godine je 95 milijardi. Skoro pa duplo više.

Dokaz uspinjanja srpskog odbrambenog sistema je i namenska industrija koja se ne slučajno, verujte, nalazi ovih dana na udaru. Izvoz namenske industrije iz onog perioda kada je ministar govorio 2005. godine o uništenju oružja je bio negde na 500 miliona evra. Izvoz 2018. godine je bio tri puta više, nešto više od milijardu i 400 miliona evra.

Dokaz za to su svakako, uvaženi ministre, uvaženi oficiri Vojske Srbije, i ovi zakoni i strategijski dokumenti koji su danas pred nama. Dokaz uzdizanja srpske vojske je i Zakon o Vojsci koji je danas pred nama. Zakon svakako je na tragu poboljšanja statusa samih vojnika, pre svega kroz davanje mogućnosti da oni rade u inostranstvu, da rade u nekim državnim organima ili nekim drugim pravnim subjektima, kroz davanje mogućnosti da vršimo prijem oficira i podoficira u Vojsku Srbije kroz podizanje starosne granice na 40, odnosno 45 godina, kroz davanje mogućnosti da kroz posebnu vojnu obuku tj. odgovarajuću vojnu obuku sa oružjem postanete deo Vojske Srbije. Sada više neće biti uslov samo odslužen vojni rok.

Vodilo se tu računa svakako i o sigurnosti građana jer jasno je definisano kada vojnik Vojske Srbije može da prestane sa službom tj. u vreme ratnog stanja ili vanrednog stanja vojnik ne može, sem u posebnim slučajevima prestati sa službom, što daje svakako određenu dozu sigurnosti građanima Republike Srbije.

Ministre, malo sam sa vašim saradnicima razgovarao da ukoliko postoji mogućnosti, odnosno u nekim podzakonskim aktima dobro bi bilo razmotriti i mogućnost da se pod vojnom obukom sa oružjem za neke naše državljane iz okruženja nađe mogućnost za sve one koji imaju naše državljanstvo, a završili su obuku u nekim zemljama u okruženju, tu pre svega mislim na Republiku Srpsku i Crnu Goru i Makedoniju, da to bude jedan od uslova koji će da ispunjava, da to bude ono što će ispunjavati uslov koji je danas u zakonu.

Što se tiče Strategije nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane, mi poslanici SNS smo svakako na stavu da su ovo istorijski dokumenti, da je ovo istorijski trenutak kada je u pitanju celokupan odbrambeni, ali ako hoćete i politički sistem u Republici Srbiji. Prvi put na jednom mestu imamo jasno definisane i sabrane nacionalne interese Srbije i oni su jasno bez razmišljanja definisani.

Pored svih onih koji su nesumnjivo važni, a tiču se ekonomskog razvoja, tiču se očuvanja životne sredine, evropskih integracija, očuvanja mira i stabilnosti u regionu, pojavljuju se dva koja su Srbiji u ovom mementu verovatno i najvažnija, a to su očuvanje suvereniteta, nezavisnosti kao jedan i onaj drugi koji se prvi put u ovom parlamentu spominje i o kom prvi put uopšte Skupština Srbije raspravlja, a to je očuvanje našeg naroda u regionu, a pre svega Republike Srpske i opstanak Republike Srpske u skladu sa Dejtonskim mirovnim sporazumom. Stoga mislimo da je to jedan važan istorijski momenat kada su u pitanju ovi dokumenti.

Što se tiče Strategije odbrane Republike Srbije, u njoj su svakako sabrani svi odbrambeni interesi Republike Srbije na jednom mestu, ali nije to samo puki tehnički dokument koji se tiče odbrane jedne zemlje, to je važan politički dokument. On pored onog dela koji se tiče odbrane jasno trasira i politiku Srbiju u nekom narednom periodu.

Prvi put posle one Rezolucije iz 2007. godine, koja je usvojena u ovom uvaženom domu, se u jednim ovakvom dokumentu, jednom zvaničnom dokumentu, jasno definiše vojna neutralnost Republike Srbije. Nikada više zli jezici poput Vukadinovića, Obradovića, Đilasa i bilo koga od njih, neće moći reći da bilo ko ima nameru da uvede Srbiju u NATO pakt, bilo koji drugi vojni savez, ali svakako ostavlja mogućnost saradnje i na kraju krajeva potencira saradnju sa svim od njih, od kojih Vojska Srbije, odnosno ceo odbrambeni sistem ima koristi i sa kojima će ta saradnja biti na korist naše države.

Što se tiče ove dve odluke, odnosno Odluke o angažovanju pripadnika Vojske Srbije u mirovnim misijama i Sporazuma sa Češkom Vladom. Da vam kažem, to je sa našeg gledišta i što se nas tiče, u stvari, samo jedan nastavak vraćanja međunarodnog ugleda Srbije i njenog odbrambenog sistema u svetu. Svakako da je za to najzaslužniji predsednik Republike koji je, počevši od te 2014. godine, uspeo na jedan ozbiljan način da vrati ugled i Republici Srbiji ali, ako hoćete, i odbrambenom sistemu, čiji ste vi sastavni deo.

Ministre vi, ministarstvo koje vodite, vrhovni komandant predsednik države Srbije će sigurno ostati upamćen kao čovek koji je iz gotove propasti vraćao Vojsku Srbije i njen odbrambeni sistem. Počevši od onog opremanja Vojske, vraćanja morala i ugleda vojsci u narodu, ali i na kraju sa ovim dokumentima o kojima mi je bila čast govoriti danas u ovom uvaženom domu, koji će definitivno ostati deo istorije odbrambenog sistema Srbije.

Pošto ste vi ljudi koji su taj posao prerano radili i još ga uvek radite, budite sigurni da ćete imati podršku nas poslanika Srpske napredne stranke i kada je u pitanju politika i sve važne odluke, ali i kada su u pitanju ovi zakonski predlozi i ovi strategijski dokumenti koji su danas u raspravi u ovom uvaženom domu. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar, gospodin Aleksandar Vulin. Izvolite.