Hvala, vam uvaženi potpredsedniče.

Poštovani ministre Vulin sa saradnicima, gospodo oficiri, meni je žao danas što među vama nema oficirki, ali verujem da ćemo u nekom narednom periodu imati priliku da vidimo i žene oficire ovde u Narodnoj skupštini.

Pre svega bi kao ovlašćena predstavnica poslaničke grupe SPS rekla da ćemo, naravno, sva dokumenta koja su danas na dnevnom redu podržati, a ja ću svoje izlaganje usmeriti na dva najvažnija strateška dokumenta za Republiku Srbiju, posebno kada je u pitanju bezbednost i svih građana i građanki, uz jednu opasku, da mi je zaista žao, da kao neko ko pripada ovoj državi i neko ko predstavlja građane u ovom visokom domu, nemam priliku da sučeljavam svoje mišljenje ili mi svi zajedno ovde da razgovaramo o ovim najvažnijim strateškim dokumentima sa jednim delom opozicije koji ni ovo, na žalost, ne smatra važnim.

Osvrnula bih se pre svega na Strategiju nacionalne bezbednosti kao najvišeg i najvažnijeg strateškog dokumenta čijim se sprovođenjem štite nacionalni interesi, nacionalne vrednosti od izazova, rizika i pretnji bezbednosti u svim oblastima društvenog života. Sama sintagma Strategije nacionalne bezbednosti podrazumeva sistem komplementarnih normi iz domena državnih strategija u oblasti sistema bezbednosti pretočenih u celovit i relativno trajan program.

Srbija ovom strategijom u skladu sa svojim društvenim mogućnostima u sadašnjosti ali i u budućnosti i uzimajući u obzir naravno globalne promene i trendove, štiti vlastiti identitet, opstanak i nacionalne interese. Nacionalni interesi definisani ovom strategijom najopštija su programska opredeljenja državnih organa i naravno važnih političkih institucija u vođenju i spoljašnje i unutrašnje politike države.

U našem slučaju osnovni sistemi interesa nacionalne bezbednosti nesumnjivo jesu, pre svega, teritorijalni integritet, odnosno teritorijalna celovitost, suverenitet, zaštita Ustavom utvrđenog poretka i svakako zaštita univerzalnih ljudskih prava.

Na osnovu strategijskog okruženja koje u sebi sadrži geopolitičko određenje, kako teoretičari zovu geopolitički kod, i procenjenih izazova rizika i pretnji, definisani su nacionalni interesi Republike Srbije, na osnovu kojih je utvrđena politika nacionalne bezbednosti, struktura i načela funkcionisanja sistema nacionalne bezbednosti, kao i način njegovog sprovođenja.

Kao što sam rekla, ovo je najvažniji dokument i kao takav u sebi sadrži i proklamovane nacionalne interes. U ovom slučaju ima ih sedam, a prvi među njima jeste očuvanje suverenosti, nezavisnosti, teritorijalne celovitosti države, koji podrazumeva zaštitu teritorijalnog integriteta i suvereniteta, odnosno sigurnost celokupne naše teritorije, uključujući i vazdušni prostor i teritorijalne vode.

Očuvanje AP KiM, u sastavu Republike Srbije par ekselans je nacionalno pitanje. Braneći svoj teritorijalni integritet i suverenitet Srbija brani i međunarodno pravo i Povelju UN i autoritet Saveta bezbednosti na planu očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti, ali i svoj nacionalni i istorijski identitet.

Ako se od strane nekih velikih sila osporava, a nažalost, i od strane nekih političkih faktora ovde, aktivnost u pogledu povlačenja priznanja tzv. Kosova, ova spoljno-politička akcija doprinosi jačanju pozicije Republike Srbije štiteći upravo prvi nacionalni interes.

Podsetiću, 17 priznanja u protekle tri godine i to – 17 suverenih država članica UN povuklo je priznanje tzv. Kosova, to su: Gana, Togo, Centralnoafrička Republika, Republika Palau, Madagaskar, Solomonska ostrva, Lesoto, Surinam, Grenada, Unija Komora, Burundi, Komonvelt Dominika, Sao Tome i Principe, Liberija, Gvineja Bisao, Papua Nova Gvineja i pre nekoliko nedelja Republika Nauru. I baš danas dok razgovaramo o ovom dokumentu postoje i oni, iako članovi ovog parlamenta govore jezikom Bedžeta Pacolija.

Najveći stepen hipokrizije je današnji pokušaj Marinike Tepić da devalvira rezultate spoljno-političkog delovanja našeg državnog vrha priznatog od velikog dela međunarodne zajednica.

Današnja izjava Marinike Tepić probila je, složićemo se svi, sve granice političke borbe i time pogazila, čak i zakletvu koju je potpisala ovde u Narodnoj skupštini. Danas, znači za sve građane u Domu Narodne skupštine, Marinika Tepić je u holu, centralnom holu, citirajući Bedžeta Pacolija, počinila izdaju države, ugrozila upravo ovaj najvažniji nacionalni interes, suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije, ali i svo srpsko stanovništvo na KiM.

No, da se vratim, upravo ova združena spoljno-politička akcija doprinela je, kako Ivica Dačić kaže, da niti jedna odluka danas može biti sprovedena bez saglasnosti Republike Srbije, jer podsetiću od 193 države članice, 95 država članica UN ne priznaje, 93 priznaje a pet država članica ima neutralan stav.

Dijalog Beograda i Prištine koji je obustavljen uvođenjem taksi, incidenti i nove zapaljive izjave zvaničnika Prištine ne doprinose dogovoru, već stvaraju nove rizike za region, a za nas izazove.

Svakako treba pomenuti i prevenciju otklanjanja separatističkog delovanja i aktivnosti državnih institucija koje mogu preduprediti ove aktivnosti i graditi društvo na principima univerzalnih vrednosti promovišući svakako različitosti.

Drugi cilj jeste očuvanje unutrašnje stabilnosti i bezbednosti i ono uključuje zaštitu osnovnih ljudskih prava i sloboda drugih građana, kao i ostalih vrednosti društva od spoljnih i unutrašnjih ugrožavanja, svakako političku samostalnost, ali i stabilnost svih državnih atributa, borbu protiv terorizma i to u svim njenim pojavnim oblicima i sprečavanje svih vrsta ekstremizma i radikalizma, pomenuta više puta danas i migrantska kriza, to jeste izazov sa kojim se Republika Srbija suočava unazad godinama kao i Evropa i reaguje adekvatno preduzimajući, naravno, obaveze međunarodnim sporazumima i doprinosi pronalaženju koordiniranog i sveobuhvatnog odgovora na regionalnom i evropskom planu. Po svemu sudeći ovaj izazov će se nastaviti a Republika Srbija će u skladu sa kapacitetima i međunarodnim standardima umeti da odgovori.

Srbija radi i radiće na unapređenju sposobnosti i kapaciteta štabova za vanredne situacije u cilju boljeg, bržeg, odnosno efikasnijeg reagovanja. Posebno bih izdvojila sajber bezbednost, kao grad na bezbednosti koja futuristički gledano, donosi nove, nepoznate izazove, rizike i pretnje, zahteva stručnost, neprestano praćenje razvoja savremenih informacionih tehnologija i brzo reagovanje.

Apsolutna zaštita od sajber napada ne postoji i zato je neophodno kontinuirano pratiti svu tehnologiju, razvijati i informacionu zaštitu, naravno, naročito vitalne infrastrukture.

Treći nacionalni interes je očuvanja postojanja i zaštite srpskog naroda, gde god on živi, kao i nacionalnih manjina i njihovog identiteta. Kao ključni cilj ovde je izdvojen razvoj demografskog potencijala, znači demografski razvitak, populaciona politika, odnosno pronatalitetna politika, unapređenje socijalne i zdravstvene zaštite.

Podjednako važan istaknut je i ravnomerni i regionalni razvoj kojim se svakako sprečavaju u izvesnoj meri unutrašnje i spoljašnje migracije, takođe unapređenje položaja nacionalnih manjina, poboljšanje položaja zaštita prava i interesa dijaspore, ali i zaštita kulturnog i istorijskog nasleđa, pojačane aktivnosti u tom smislu u UNESKO, ali i drugim organizacijama radi očuvanja zaštite vidljivosti kulturnog nasleđa. Ovo je posebno važno zbog pokušaja različitih pokušaja revizije istorije.

Kada je u pitanju očuvanje mira i stabilnosti u regionu i svetu složićemo se svi da doprinos međunarodnom miru i bezbednosti se ogleda kroz saradnju i u međunarodnim institucijama i organizacijama, Republika Srbije sarađuje sa svim relevantnim međunarodnim organima i organizacijama kada je u pitanju sprečavanje terorizma, organizovanog kriminala, ali i kroz saradnju nadležnih bezbednosnih službi i pravosudnih organa, svakako i uz učešće u multinacionalnim operacijama i različitim inicijativama.

U samom dokumentu pomenute su neke od inicijativa i ja bih zaista pomenula, pre svega, jednu izuzetno važnu, a to je Berlinski proces ili VB6, gde je Srbija aktivno uzela učešće, upravo je pokazala tim učešćem i nekim proaktivnim stavom i razumevanje regiona konteksta u kome živimo, ali i perspektive i to smo kroz brojne sporazume sad ratifikovali. Podsetiću da je jedan od rezultata ratifikacije i po prvi put sedište jedne međunarodne organizacije u Beogradu.

Svakako treba nastojati, zapravo, insistirati na poštovanju CEFTA Sporazuma. Politika vojne neutralnosti, sa tim se slažem, gospodine ministre, kad ste rekli - jeste vojna neutralnost saradnja sa NATO-om kroz program "Partnerstva za mir" ali i sa ODKB-om, naravno, saradnja sa Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju kroz sve tri dimenzije, nesporno je i na tome treba nastaviti da se sarađuje i gaje tradicionalni odnosi sa državama članicama Pokreta nesvrstanih.

Iskoristila bih priliku i da pomenem dve inicijative koje ovde nisu navedene, a smatram da je važno da se pomenu u kontekstu sprovođenja upravo nacionalnih interesa.

Prva od njih je Inicijativa "Pojas i put". Podsetiću da od samog lansiranja inicijative Si Đipinga Srbija se opredelila da aktivno učestvuje i u svoje spoljno-političke ciljeve unela je saradnju u ovom globalnom projektu. Ovo je inicijativa, pokazuje se uz razvoj bilateralnih odnosa svih država u formatu danas 17 plus jedan, da direktno utiče na razvoj privrede i time jačanje ekonomije što i jeste jedan od naših nacionalnih interesa.

Osim infrastrukturnih projekata, razvoj privredne saradnje, saradnje na obrazovnom, kulturnom nivou, naravno naučnom, ali i kroz razmenu tehnologija i znanje iz različitih oblasti jačaju se svi kapaciteti države u pogledu zaštite i očuvanja svih navedenih nacionalnih interesa.

Druga inicijativa koju bih želela da pomenem jeste "Mini Šengen", kako ga kolokvijalno zovemo, jeste inicijativa koju je pokrenuo predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, a upravo u cilju i regionalne stabilnosti i razvoja ekonomija regiona. Ovom inicijativom je potvrđeno da Srbija ima viziju regiona i to kakvu viziju. Ta vizija počiva, pre svega, na ekonomskoj saradnji, na četiri slobode, a to je protok ljudi, kapitala, usluga i roba, odnosno ono što je suština progresa svake države.

Svako osporavanje ove inicijative, posebno dela opozicije koja je imala priliku da svoje vizije iznosi u onom periodu kada je bila na vlasti pokazuje ne samo da su politički amateri, već potpuno odsustvo elementarne političke svesti.

Deklaracija o uspostavljanu slobodnog protoka ljudi, roba, usluga i kapitala, na Zapadnom Balkanu, treba da unapredi regionalnu saradnju u cilju većeg privrednog rasta, privlačenje investicija i podizanja kvaliteta života građana.

Istakla bih, naravno, u ovom smislu i saradnju protiv prekograničnog organizovanog kriminala, pružanju uzajamne pomoći u odgovoru na hitne slučajeve kao što su elementarne nepogode.

Nacionalni interes evropske integracije, kao jedan od glavnih spoljno-političkih ciljeva Republike Srbije ide svojim tokom, možda ne dinamikom koju bismo mi želeli, posebno kada su u pitanju Poglavlja 23 i 24 i za nas, možda najbolnije Poglavlje 35.

Ekonomski razvoj i ukupni prosperitet, kao i očuvanje životne sredine, međusobno su povezani, zapravo, svi ovi ciljevi su međusobno i povezani i uslovljeni. A, u okviru ovog sedmog cilja, očuvanje životne sredine i resursa, rekla bih da bi trebalo kao država da se pozabavimo više cirkularnom ekonomijom, jer jednim delom ćemo razvijati dalje privredu, a drugim delom štititi naše privredne resurse.

U funkciji ostvarivanja nacionalnih interesa formulisani su bezbednosni rizici, izazovi i pretnje, ali i zadaci i ovo sve zajedno čini osnovni sadržaj svake, pa i naše Strategije.

Dosledno sprovođenje ove Strategije podrazumeva jasnu uključenost svih institucija sistema bezbednosti, izvršni deo koji podrazumeva sistem odbrane, unutrašnje bezbednosti, bezbednosno-obaveštajni sistem, institucije nadležne za spoljne poslove, ali i vitalni sistemi, kao što su zdravstvo, pravosuđe, obrazovanje, privreda, posebno energetika, telekomunikacioni sistemi, infrastruktura, nauka, ali i građani. Dakle, Strategiju nacionalne bezbednosti sprovodimo svi mi.

Ovo je najvažniji strateški dokument, jer su svi stavovi, opredeljenja i predviđene mere u cilju ostvarivanja i očuvanja osnovnih nacionalnih interesa. Nacionalni interesi predstavljaju jedinstvo elemenata na kojima se zasnivaju osnovne potrebe države i ne mogu biti predmet pregovaranja. Oni podrazumevaju spremnost države na zaštitu interesa, u skladu sa univerzalnim principima i svakako međunarodnim pravom.

Dakle, ovaj dokument, uz ekspoze predsednika, države i Vlada, smatra se najvažnijim nacionalnim dokumentom, koji treba da doprinese očuvanju unutrašnje i spoljne bezbednosti države i čast je imati priliku diskutovati o ovom dokumentu u Narodnoj skupštini.

Prateći Strategiju nacionalne bezbednosti, ukratko bih se osvrnula na Strategiju odbrane Republike Srbije, u kojoj su definisani i odbrambeni interesi, koji predstavljaju izraz najviših vrednosti opštih potreba građana, čime se štite, naravno, i svi ostali nacionalni interese.

Opredeljenje iskazano u ovoj strategiji nedvosmisleno iskazuju odlučnost Republike Srbije da u skladu sa odlukom o vojnoj neutralnosti izrađuje i jača sopstvene kapacitete i kapacitete za odbranu. Vojna neutralnost kao odbrambeni interes proizašao je iz njenih nacionalnih vrednosti i interesa i, naravno, međunarodnog položaja.

Svakako, vojna neutralnost ne isključuje saradnju, kao što smo rekli, sa drugim državama ili pak vojno-političkim savezima. I ta saradnja se ogleda kroz, kao što sam pomenula, i partnerstvo za mir, produbljivanje saradnje sa Organizacijom dogovora o kolektivnoj bezbednosti, OEBS-om i tako dalje.

Ono posebno važno jeste učešće u multinacionalnim operacijama pod mandatom UN, nastavak saradnje u operacijama EU u upravljanju krizama, doprinosimo ostvarivanju funkcije odbrane zemlje, jačanje njene pozicije u međunarodnim odnosima i, naravno, zaštitu univerzalnih vrednosti.

Posebno značajna saradnja, i to bih možda na kraju istakla, jeste, pored pomenutih, naravno u Strategiji nacionalne bezbednosti, jeste saradnja sa KFOR-om u AP Kosovo i Metohija, u skladu sa Rezolucijom 1244, a u cilju zaštite suverenosti i nezavisnosti.

Opredeljeni smo, kao što možemo pročitati u Strategiji odbrane, da za nastavak komunikacije, saradnje, kao i realizaciju zajedničkih aktivnosti, kao što je učešće u timovima odgovornim za implementaciju vojno-tehničkog sporazuma, preduzimaće se dalje mere radi sprečavanja transformacije naoružanih formacija, koje se nazivaju kosovske snage bezbednosti u oružane snage Kosova.

Odluka kosovskih vlasti, prošle godine da pretvore kosovske snage u stalnu vojsku Kosova dobila je podršku možda nekih velikih sila, ali je izazvala uznemirenost kod mnogih evropskih zemalja. Podršku, u ovom smislu, moramo tražiti od svih međunarodnih faktora. Nekoliko zemalja, članica NATO-a, takođe, ocenilo je tu odluku neprikladnom i da je izabran loš trenutak za formiranje vojske Kosova, a veliki broj država osudio je, naravno, i uvedene, evo već godinu dana, uvedene takse na robe iz Republike Srbije i BiH.

Misija KFOR-a mora u tom smislu ostati nepromenjena i verujem da će, kao i do sada, nastaviti da doprinosi stabilnosti celog regiona i pružati zaštitu svima na Kosovu.

Evo, na kraju, želela bih da istaknem da je izuzetno važno održati dobru saradnju sa svim državama u regionu, kao i sa svim međunarodnim i regionalnim inicijativama i organizacijama, a naročito važno održati kontinuitet razmatranja periodičnih izveštaja o stanju na Kosovu i Metohiji, pred Savetom bezbednosti UN.

Oba dokumenta, po svom sadržaju i iznetim principima, ciljevima i merama za sprovođenje, jesu za pohvalu. Doprineće, naravno, bezbednosti, ali i razvoju Republike Srbije.

Kao što sam rekla, mi ćemo podržati sve zakone, a moje kolege će govoriti o njima nešto kasnije. Hvala.

Reč ima ministar Aleksandar Vulin.

Uvaženoj poslanici, odmah da joj kažem da je kod nas procenat žena u Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane veoma visok. Sad ću vam reći. Ima u našem sistemu i u Ministarstvu odbrane i u Vojsci Srbije 6,99% oficira su žene, podoficir 1,96%, profesionalnih vojnika ima čak 15,41%, a na profesionalnom vojniku leži vojska, to je vojska. Civilnih lica je 51,97 i tu na prvom mestu nemojte odmah pomisliti na birokratiju. Nije birokratija, nego na prvom mestu je to zdravstvena zaštita. Na prvom mestu su to lekari, sestre, oni koji zaista brinu o zdravlju svih nas, ukupno 21,93% u našoj vojsci jeste žena, a u mirovnim misijama, evo sad ovog trenutka se nalazi 12,67% žena, i to vodite računa, Vojska Srbije ne ide u mirovne misije koje su najlakše. U Centralnoafričkoj republici je najviši procenat žena u mirovnim misijama, zato što tamo imamo poljsku bolnicu nivoa dva, gde se nalazi veliki broj zdravstvenih radnika i to je upravo to o čemu govorite.
Želim da se osvrnem i na najnoviji napad na našu državu, najnoviji napad na našu zemlju, najnoviji napad na našu politiku, koji je uradila ova potpredsednica Đilasove stranke, stranke zdravog razuma, koja je izašla sa sumanutim šiptarskim optužbama kao da je to neko otkriće, kao da je to neki dokaz. Ona je optužila da srpska država kupuje odpriznanja kosovske nezavisnosti.
Čekajte, ako je to tako, evo ja vam kažem, onda je to jeftino i daj Bože sve da kupimo, ako je to tako. Vrlo zanimljivo da nikom nije smetalo da šiptari, recimo, kupe priznanje. To može, ali da Srbi urade sve što mogu da ne dođe do priznanja, odnosno da se povuče priznanje, to je već kriminal. Sve što Srbima ide u korist, odmah se predstavi kao kriminal i korupcija. Ništa mi nismo kupovali. Države shvatile da je međunarodno pravo vredno zaštite i da međunarodno pravo ima smisla i za njih. Sutra će njima doći neka nevolja, pa će morati da se brane.
Ali, znate šta, evo, da pođemo da je potpredsednica stranke zdravog razuma u pravu. Izvinite, Dragan Đilas ima preko 620 miliona evra. Koliko povlačenja priznanja Kosova može da se kupi za 620 miliona evra? Hajde, neka odvoji deo svojih para, pa neka kupi neku zemlju da nam ne prizna Kosovo. Eto mu sjajne prilike da pokaže i za šta troši pare, da pokaže koliko mu je stalo.
Ja ne znam, jel se oni žale što su se neke države odlučile da više ne priznaju Kosovo? Jel to njima krivo? Ako im nije krivo, ako misle da je to dobro, evo neka pomognu, kažu, citiraju Bedžeta Pacolija, očigledno svog prijatelja dobrog, ako kažu da šiptar Bedžet Pacoli govori istinu, evo, pozivam Dragana Đilasa da izvadi par miliona evra i neka nam kupi dve, tri države. Šta fali? Evo, pred izbore, da ga Bog vidi, odmah će Srbi da glasaju, da kažu – ma to patriota čovek, vidiš kako je uspeo da reši, da nam pomogne. Nešto mi govori da neće, ili ne da, ili to tako ne funkcioniše. Sam će morati da se opredeli šta je od ta dva, ili ne da svoje pare ili se povlačenja priznanja ne kupuju. Sad je na njemu. Nek on odluči. Ima para, hvala Bogu, može da pokaže, može da pokaže kako to funkcioniše, slobodno neka to uradi. Sve što je u korist Srba uvek je kriminal i korupcija.
Aleksandar Vučić je čovek koji je promenio poziciju Srbije. Ovo što se desilo, povlačenje priznanja, bilo je nezamislivo. Ma koliko para smo platili boravak Vuka Jeremića u Njujorku? Koliko para nas je to koštalo, pet, šest miliona dolara? Pa, evo, po ovoj računici Marinike Tepić, mogli smo da kupimo, da povučemo šest priznanja. Pa, bolje da smo to uradili. Ako je to tako, bolje bi bilo i korisnije da smo kupili to, nego što smo dali Vuku Jeremiću.
Naravno da nije tako i naravno da to tako ne funkcioniše. Naravno da to ne može da se kupi. Ali, zašto blatite svoj narod? Što sve što je dobro za Srbe? Pa čekaj, jel ima neko u ovoj Skupštini ko će da kaže da nije dobro za Srbiju da neko povuče priznanje? Kad je to već tako, pa što onda blatite i to? Što je onda to prljavo. Pa, nema u Skupštini, bojkotuju Skupštinu, ne bojkotuju dnevnice, ali Skupštinu bojkotuju. Kako možete? Zašto svoju zemlju? Što uvek nađete način da je ispljujete? Što uvek morate da je ponizite? Pa, to šiptari ne mogu da urade.
Sada tako funkcioniše sajber ratovanje. Sada će se uzimati izjava Marinike Tepić, ne Bedžeta Pacolija kome niko ništa ne veruje, nego će reći – poslanik Narodne skupštine optužio Srbiju za kupovinu priznanja, i to će sada biti vest koja se emituje u celom svetu, jer to ima veći kredibilitet, kada Srbi to kažu pa mora da je tako. Ne znaju oni šta oni misle o Srbiji, kako oni gledaju Srbiju, baš ih briga, nego imaju priliku da to urade. Zato je odgovornost i na meni i na vama i na svima koji se bave politikom da raskrinkamo tu strašnu laž i, evo, da pitamo njenog šefa - 620 miliona evra, koliko ćeš povlačenja priznanja kupiti od sopstvenih para ako je Marinika u pravu, a ako nije u pravu pa sram vas bilo?

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Božidar Delić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Uvaženi ministre, gospodo oficiri, gospodo iz ministarstva, danas raspravljamo o dva izuzetno važna strategijska dokumenta. Da su neki drugi uslovi, ne bi trebali o dva ova dokumenta da raspravljamo u jednom danu. Prvo bi trebali o Strategiji nacionalne bezbednosti, pa potom o Strategiji odbrane koja iz nje proizilazi. Međutim, svi znamo, ušli smo u cajtnot, ovo nam je poslednja redovna sednica Jedanaestog saziva i jednostavno ova pitanja moramo da rešimo na toj sednici.

Oba dokumenta su rađena vrlo kvalitetno i prihvatljiva su, iako mi kao srpski radikali imamo određene primedbe, jer mi svoje političke stavove, kakve imamo svih ovih godina, imamo i kada su u pitanju ova dva dokumenta.

Kada je u pitanju naše strategijsko okruženje, slažemo se mi, čitali smo to, znamo da sve ne može biti napisano i ne treba da sve bude napisano, nešto se mora čitati i između redova. Ipak smo mi mala zemlja i ne možemo sebi dozvoliti, kao što to rade neki koji su veliki i moćni da kažu baš sve ono što misle.

Ovde se, kada je to u pitanju, ne slažemo oko konstatacije da je napredak i pristupanje Republike Srbije EU, da to pozitivno baš utiče na našu političku, ekonomsku, socijalnu stabilnost. Naš stav je da mi nikada tamo nećemo ni ući. Ovih 20 godina posle agresije na našu zemlju ključne zemlje EU, te najjače zemlje, nisu svoje stavove pomerili ni za milimetar u našu korist. Ono što su postigli bombama žele da na kraju ostvare i oni podržavaju nezavisnost Kosova i Metohije, a mi smo ovde u Strategiji nacionalne bezbednosti, što je dobro i što treba da zna svaki naš građanin, izneli kakav je naš stav po pitanju Kosova i Metohije, i to je ovde jasno naglašeno.

Kada su u pitanju izazovi, rizici i pretnje, gospodine ministre, ovde imam jednu nedoumicu. Postoji jedan strašan problem u Srbiji. Nije on izazov, nije rizik, nije pretnja, ali je strašan problem. Ja nisam mogao da ga svrstam ni u jednu od ovih kategorija, a to je nešto što sam ja sada nazvao produženi genocid i ekocid nad našom zemljom posle NATO bombardovanja.

Ja ne znam, gospodo, da li vam je prisutna činjenica da je u prošloj godini novoobolelih od raka 58 hiljada. Od tih 58 hiljada sigurno oko polovine obolelih je zbog posledica dejstava osiromašenim uranijumom i zbog posledica dejstva po hemijskim postrojenjima ovde u okolini Beograda i na drugim mestima.

Gospodo, treba da znate da kapaciteti i mogućnosti Srbije za lečenje su 30 obolelih. Mislim da je ova činjenica morala da nađe mesto i ne može da se svrsta u ovo, kako ste vi dali, ali to je toliko važno, jer nama godišnje samo od posledica osiromašenog uranijuma umire pet puta više ljudi nego što je poginulo 1998. i 1999. godine.

Postoje tu i drugi problemi. Ne znam zbog čega Srbija još uvek nije nabavila adekvatnu opremu koja bi bila da li na Hemijskom fakultetu, da li u Nacionalnoj laboratoriji. Ta oprema košta svega 700 hiljada evra, potrošni materijal 300 hiljada evra, i to nije oprema samo namenjena za tu svrhu, već za kontrolu svake vrste hrane i pića koji se uvoze u zemlju. Bez takve opreme ne može Srbija da individualizuje žrtve i da žrtve poveže i njihovu bolest sa osiromašenim uranijumom, a sa tom opremom to može da uradi. Ako tu laboratoriju sertifikuje, onda Srbija može da se pojavi pred onima koji su odgovorni. Za osiromašeni uranijum gotovo isključivo Amerika.

Da li smo mi moćni da možemo da tužimo Ameriku? Možemo da tražimo da na određeni način učestvuje u rešavanju posledica onoga što je učinila svojim bombardovanjem, da li kroz lekove, da li kroz bolnice, da li kroz lečenje, jer za Srbiju ovo postaje veliki problem. Smatram da je trebalo da se nađe ovde u izazovima, rizicima i pretnjama upravo zbog toga što su posledice strahovito velike i što naši naučnici priznaju da nisu trend obolevanja uspeli da predvide i da pogode. Računali su da će ove godine to da pređe u jednu ravan i posle jednog određenog broja godina da ta kriva počne da ide nadole, a ona se ne zaustavlja i dalje ide naviše i broj novoobolelih se povećava iz godine u godinu. Za Srbiju je to, verujete kada vidite sve rizike i pretnje, vidite kakve posledice od njih mogu da budu, mnogo teži i mnogo jači problem.

Nacionalni interesi. Oni su napisani i mi tu nemamo primedbe, osim na ovaj jedan – evropske integracije i članstvo u EU. Protiv toga smo i uvek ćemo protiv toga biti. Smatramo da tamo nikada nećemo ući, ali nikada nismo rekli da se ne pregovara sa zemljama EU, da se ne trguje sa zemljama EU i da u svemu što Srbija radi, radi da zadovolji svoje interese.

Kada su u pitanju rizici i pretnje, još jedna ovako moja primedba, jer nekako je korupcija gurnuta zajedno sa nekim drugim mogućim izazovima, pretnjama kao nebitna. Smatram da je ona strahovito bitna, pogotovo korupcija u vrhu države, korupcija u vrhu ministarstava, korupcija u javnim preduzećima, a posebno u preduzećima koja su direktno vezana za ministarstvo.

Evo, gospodo i jedan primer. Setite se šta jedan čovek može da uradi državi. Boris Tadić je u jednom danu otpustio šest stotina stručnjaka sa Vojnotehničkog instituta. Gospodo, pa to je najteži mogući udar na nacionalne interese, odnosno na bezbednost države. On je obezglavio ključnu instituciju koja se bavila razvojem svega što je ovoj državi za njenu odbranu trebalo od toga se ne može, nije se oporavio Vojnotehnički institut i daj Bože da se oporavi u skorije vreme. Teško.

Ali, nije samo to uradio Boris Tadić. Odmah posle toga, čak imali smo i jedan lični duel, jer sam ga pratio na putu Češku samo do aerodroma, pa smo razgovarali o namenskoj industriji, gde on kaže da namensku industriju treba smanjiti. Kaže – imamo više radnika u namenskoj u industriji nego polovinu na Evrope, što je bila apsolutno netačna činjenica.

Posle toga došlo je do kresanja namenske industrije, a to je takođe udar na nacionalnu bezbednost, na Strategiju nacionalne bezbednosti i na Strategiju odbrane, a onda ono što se zove korupcija. Taj isti Boris Tadić je zajedno sa Šutanovcem od Francuske firme „Tales“, naručio sredstva veze koja su bila proizvedena za jednu drugu organizaciju. Tehnički potpuno prevaziđena i ta organizacija nije htela da ih primi, a Srbija je platila, ja čak mislim, više nego desetostruku cenu vrednosti toga i ako dodamo da je gotovo u isto vreme u MUP-u kupljen nemački sistem „Tetra“, to je više nego što ikad ona velika Jugoslavija uložila u sisteme veza i telekomunikacija.

Šta znači takvo ulaganje i takvo odlivanje sredstava? Zato mi više nemamo „Pupin“, nemamo elektronsku industriju i nemamo mnogo malih firmi koje su se bavile tim stvarima.

Godine 1999. kada su nam uništeni svi stacionarni centri veze, sveli smo svoje veze samo na korišćenje radio uređaja velike snage od 200 vati ili od jednog kilovata, a upotreba takvih uređaja u situaciji kada neprijatelj potpuno kontroliše vaš vazdušni prostor je bio veliki rizik. Koristilo smo ih samo da bi poslali borbene izveštaje. U to vreme iz Beograda je stiglo 40 nekih uređaja koje sam tada video prvi put i postavljeni su u svim jedinicama, odnosno na celoj teritoriji Kosova i Metohije i mi smo do kraja imali radio relejnu vezu 12 kanala ne samo sa pretpostavljenom komandom nego preko toga sa celom Srbijom.

Pre pet godina uređaj koji je bio u mojoj jedinici, jer je oštećen delimično, video sam u toj firmi i ta firma se zove „Digital radio“ To je jedina firma danas u Srbiji koja može da proizvodi radio i radio relejne uređaje. U komunikaciji sa njima, pričao sam jednom sa ministrom, ja sam rekao - ljudi, pa znate li vi dole šta je nama najviše trebalo na Kosovu i Metohiji? Imali smo mi veze većeg nivoa, nama hvale taktičke veze na taktičkom nivou, odeljenje, vod, četa. Ta firma, ne po mom zahtevu i nisam ja imao nikakvo pravo da zahtevam, ih je inspirisala i napravili su kompletnu paletu uređaja radio relejnih, od pojedinca za specijalne jedinice, odeljenje, vod, četa, bataljon, brigada. Većina uređaja potpuno spremna za serijsku proizvodnju.

Žandarmerija i njihovi vezisti dolaze da gledaju uređaje i kažu – ovo nam treba kao hleb. Sledi nam opremanje i ovo nam treba. Da li su čak i taktičko-tehničke zahteve za neke njihove specijalne potrebe i odjedanput dolaze i kažu – mi ne odlučujemo, odlučuje Jugoimport SDPR kakve ćemo mi imati uređaje. Onda drugi put kažu – kupiće se uređaji za našu Žandarmeriju turski. Ako to uradi ova država, to je najteži atak na nacionalnu bezbednost jer ako kupite puške, znam da se trebaju kupiti snajperske puške, ali njih ne treba 1.000, njih treba 50 za specijalne jedinice, znam da moramo kupiti termoviziju jer je ne proizvodimo, ali kada kupite pušku to nije nikakav problem, ali kada kupite radio uređaje to je problem.

Ranija sredstva, oni stariji znaju šta su bila sredstva sa lampašima, sa lampama, pa sa tranzistorima, nisu mogla da se naprave pa da vas neprijatelj prisluškuje da vi to ne znate. Danas kada su u pitanju čipovi sve može, ako hoće, da se prisluškuje. Policija ima problem sa Tetrom, znaju da ih Nemci prisluškuju. Tale se, kada su bili na ispitivanju u TOC-u ugašeni uređaji su posle određenog vremena slali signale, a Francuzi su odgovorili – javljaju da su živi i da su ispravni, ali pazite, ugašeni uređaji.

Ovo povezujem sa onim što sam rekao – osloncem, oslonac na sopstvene snage. Svakako bih se pobunio da neko kaže – treba kupiti top. Kakav top, haubicu? Imamo „Noru“. Neka ona ima neke, da kažem, dečije bolesti, još se treba na tome raditi. Kažu oni – ona nemačka ispaljuje šest do osam projektila, a naša tri. Tri, pa mi koji smo bili u ratu znamo da je to u redu. Čak ne tražimo da to povećaju, a oni kažu da je prevaziđeno i ići će to i na bolje.

Znači, ono što je naše može da bude i lošije, ali ono je naše. Ulažemo sredstva u sopstvenu proizvodnju. Čuo sam da će se opet kupovati sredstva „Tales“. Gospodo, ako imamo sopstvenu proizvodnju, a upoređivani su ovi uređaji i sa „Talesovim“, ali i sa najboljim američkim uređajima, u nivou su najboljih uređaja na svetu. Ova firma, u nju ministarstvo i niko nije uložio nijedan jedini dinar. Kompletni razvoj su vodili sami, ali to nisu ljudi kojih ima desetine. To je samo jedan tim.

Sa ministrom sam razgovarao, jer su me ljudi molili da ako ima na Vojnoj akademiji, u elektronici, ako se među ovim inženjerima koji se primaju ima talentovanih da se u takvu firmu, zatim u „ED pro“ i druge firme koje sada moraju da zamene VTI u nekim oblastima da se pošalju ljudi da bi se za tri do pet godina vratili u VTI i da mogu da nastave taj posao.

Apsolutno sam protiv toga da se bilo kakvo radio sredstvo koje može da se proizvede u Srbiji kupuje jer nam je ugroženo komandovanje, a kada je ugroženo komandovanje onda je ugrožena odbrana. Znači, ne može top, kupovina aviona ili nečeg drugog da ugrozi zemlju koliko može da je ugrozi kupovina radio-telekomunikacijske opreme. Na tome, gospodine ministre, posebno insistiram da ako treba da se ta oprema uporedi, a već je upoređivana, čak i u Jugoimportu SDPR sa najboljom opremom, da se to uradi.

Šta je jedan problem i to je opet vezano sa korupcijom? Kaže – pa ko će da kupi vašu opremu, ako kupi nju onda nema provizije. Turska daje proviziju. Vi ne znate koje pare je Tadićeva grupa dobila od „Talesa“.

Otišli je nekoliko pukovnika i dva generala u nekih 60 dana u istražni zatvor, ali su morali da budu pušteni, jer svaka istraga se završavala sa Šutanovcem i sa Tadićem, i mene čudi zašto vlast nije rešila taj slučaj, jer baciti toliko ogromna sredstva, uređaje koji su ostali u magacinima i koji su, u ovih zadnjih godina pokušavali, vojska je pokušavala nešto sa njima da uradi, ali sa takvom tehnološkom opremom na takvom nivou ne može se ništa uraditi.

Još nešto oko vojne neutralnosti. Vojna neutralnost, u svakom slučaju to podržavamo, ali želimo, mi radikali, da napravite jedan iskorak. Kada je u pitanju parlamentarna skupština NATO pakta, mi smo već mnogo godina pridruženi član, a kada je u pitanju ODKB ja sam bio na prvoj Skupštini koja je organizovana iz Srbije. Tad je bila druga vlast, nije nam nikako dala da idemo kao posmatrači, već smo išli kao gosti.

Ako smo već u NATO paktu, znači pridruženi član, a devet godina smo posmatrači u ODKB-u, dajte da napravimo i taj iskorak, jer ona ruska strana kaže – ako ste neutralni budite jednaki prema oba dve strane.

Ovde je neko pominjao totalnu odbranu. Pa, gospodo, mi znamo šta je totalna odbrana, pa to je kod nas bilo. Ovo je samo prekinut kontinuitet toga i taj kontinuitet sad treba da se vrati. Neće to biti lako, tu su svi privredni subjekti, tu su sad mnoge firme koje su privatizovane itd. Ali, 1990. godine na Kosovu i Metohiji ja sam osetio šta je totalna odbrana u kojoj je učestvovala svaka firma, u kojoj je maltene sve bilo angažovano, od deteta do starca. Znači, to za nas nije ništa novo, ništa nepoznato, ali ne kažem da će to biti lako sprovesti, jer su sada mnogo drugačiji uslovi. Hvala vam.

Hvala, generale Deliću.

Izvinjavam se, molim vas, samo jednu stvar.
Čestitke generalu Todorovu i generalu Živkoviću, jer ponovo imamo specijalne jedinice i to je tako stvarno trebalo da bude.

Hvala.
Reč ima ministar, gospodin Aleksandar Vulin.
Izvolite, ministre.

Pre svega, čestitke vrhovnom komandantu koji je to naredio, pa onda dalje kako je to sprovedeno. Ovde su dva komandanta 72. i 63, ratni komandant, govorim za naše birače, vi to naravno znate, i teško je naći ponosnije ljude od njih zbog onoga šta se uradilo, a uradilo se zato što, nije trebalo ukinuti. Mi sad samo ispravljamo nažalost nešto što nije nikada trebalo da se uradi.
Sedamdeset druga i 63, dve proslavljene brigade, slavne ratne brigade, brigade koje su bile uvek tamo gde je bilo najteže. Formirane sa razlogom 63. još 1944. godine, ako se ne varam, jel tako generale, 1944. godine, 72. 1992. godine u sred rata za drugačije zahteve.
I pazite šta su uradili, onda su ih, to su dve brigade, herojske brigade, onda su ih valjda toliko nervirale u to vreme 2006. godine se dešava, da su ih spustili na nivo bataljona da ih kazne za ono što su uradile, da ih kazne za odbranu zemlje i odbranu našeg naroda, spustili ih najniže što su mogli, nisu baš mogli da im ukinu imena, ipak su ljudi koji su bili njima onako malo ljudi posebnog kova, pa bi to malo teško prošlo, ukinuli su im oznake, da znate, oznake koje ćemo im vratiti kako je bilo za vreme rata, tako će nositi oznake na svojim kapama uz odgovarajuće modifikacije u skladu sa našom vojskom. Dakle, ukinuli su ih bez ikakvog opravdanja, i sad govore, eto, vraćaju bez veze to, pa kao da njih ima više.
Prvo, njih će biti kada se završi proces formiranja, ne može sad da ih bude više jer ta brigada ne broji kao dve brigade, nego broji kao odgovarajući broj bataljona. Dakle, to je prva stvar.
Druga stvar, 72. i 63. su po svojoj nameni različite od taktičke upotrebe, do ljudi koji ih čini, potpuno različite, svaka sa svojom funkcijom. Oni su ih uvezali u jedno kao da je to moguće. Ne može. Sad konačno to ispravljamo i onda možemo da se posvetimo i jednoj i drugoj i svaka da rešava svoje probleme.
Šta je još važno? Važno je što će sada pripadnici 72. i 63. moći da ostanu, a vojnici znaju šta govorim, do kraja svoje karijere u njima. Neće kada više njegove fizičke performanse ne budu bile dovoljne da bude pripadnik specijalne jedinice, znate i sami koliko je to teško i komplikovano, postoji između ostalog i instruktorska četa gde će on preći i svoja iskustva prenositi na one koji budu dolazi za njim. Ima dovoljno prostora u brigadi da se napreduje.
Znate šta je pripadnik specijalne jedinice? To je najbolje što ima svaka vojska, ne samo srpska, svaka, ruska, američka, kineska, tu da staviš najbolje ljudi, koji su posebni, koji su probrani i po fizičkom i po psihičkom stanju, ljudi koji imaju posebno shvatanje sveta. Svaka vojska se ponosi njima. Sada, vi njih kada svedete na nivo bataljona, on može u svojoj jedinici da napreduje samo do potpukovnika, ne više od toga i nema prostora da se razvija, da dobija nove činove, da napreduje, ne može da ostane tu do kraja svog života. Ima jedno potpukovničko mesto, ništa više. Tako da stimulišete da ode, da napusti, da ode negde drugde, gde mu je bolje, a nije lako naći takve ljude. Teško je to naći.
Mi smo sada napravili priliku za to i evo dok sam vaš slušao, stiglo mi je pitanje od jednog, naravno zapadnog glasila, kako drugačije, koje pita zašto ste vratili, sa kojim opravdanjem ste vratili 63. kada se zna da je to jedinica koja je činila zločine 1999. godine. Reka, kažu. Pazite vi to, znači oni već sada pitaju što to, što vraćate srpske jedinice, što vraćete herojske jedinice? Sram treba da nas bude, treba da ih ukinemo otprilike. To je njihovo pitanje i kao što vidite, odmah se nađu neki Srbiji koji to napadnu. Odmah kažu šta će nam, zamazuju oči narodu, to ništa nije dobro, to nikom ne treba. Ma samo ime da smo im sačuvali pa treba.
Vratili smo Treći divizion slavni, koji je oborio nevidljivog i koji je oborio F 16. Samo ime da mu vratimo. U vojsci SAD i danas imate konjičke divizije, nemaju konje naravno, imaju tenkove, ali se zovu konjičke divizije, čuvaju tradiciju. U Rusiji i danas imate gardijske brigade koje su oslobađale Beograd, koje su oslobađale Moskvu, ratovale onoliko, sačuvali su im svako ime. Pa nisu to iste jedinice, ali čuvaš tradiciju, da imaju na koga da se oslone, da budu kao oni. Tako se ponaša vojska.
Mi to sada sve vraćamo. Prošlo je previše vremena, to nikada nije trebalo ni raditi, ali jednostavno tako je.
Što se tiče vaše primedbe na EU, to je vaše pravo, vi imate svoj politički program koji poštujem. Uostalom birači su ti koji su rekli. Moje mišljenje je veoma poznato, a sada da dodam. Dok god Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je naša Narodna skupština ratifikovala 2008. godine, a 2013. godine sve ostale zemlje, dokle god je na snazi, ja ću kao član Vlade taj stav braniti. Dokle god je tako, u strategiji će se naći i EU kao naše strateško opredeljenje.
Što se tiče našeg naoružanja i naše opreme, mi smo kao što znate kupili šest Nora. Kupićemo ih i mnogo više iduće godine. Evo sada se završavaju pregovori na kraju ove budžetske godine. Naravno da se neće kupiti ni jedno jedino sredstvo, ako ga Srbi proizvode. Isto važi i za Lazara, dakle, za razna oklopna vozila. Kupićemo i Lazara značajan broj iduće godine. Čvrsto stojim na tom pravcu i vrhovni komandant Vojske Srbije je bio vrlo jasan kada nam je nalagao kako će se opremati i snažiti vojska. Na prvom mestu domaće, ono što proizvodi odbrambena industrija Srbije, jer što ste u pravu, čak i kada je malo lošije, to je naše. Ne samo u ekonomskom smislu naše, nego je to naše, jer je to jedino kada ne moraš da pitaš nikog ništa. Bilo koje sredstvo da kupite, bez obzira da li ga kupite od Rusa ili od Amerikanaca, vi ako nešto hoćete da radite sa njim, da ga modifikujete, prodate sutra, morate da pitate za saglasnost onoga od koga ste ga kupili, jer je to njegova intelektualna svojina.
Odlučujete kako hoćete i samo ono što sami proizvedete, samo ono što sami umete da napravite – to je vaše, ništa drugo nije vaše. Sve drugo pripada uvek na kraju nekom drugom ali, kao što kažete, mi smo mala zemlja, moramo da kupujemo ono što ne možemo da proizvedemo i trudimo se da kupujemo mudro i trudimo se da kupujemo kako treba.
U pravu ste, da, Nora ispaljuje tri, pancer haubica deset, ali da li je pancer haubica odnos cena-kvalitet šest puta bolja od Nore? Nije. I kad kupite za te pare tri ili četiri Nore, izračunajte broj projektila, ima ih više. Da ne govorimo što u modernoj strategiji svakog ratovanja najvažnija je mobilnost. Teže ćete pogoditi šest oruđa koja se kreću, nego jedno. To su, naravno, svi ratovi pokazali i sve što možemo, radićemo u tom pravcu.
Ja ću vas podsetiti, kada je u pitanju Odbrambena industrija, vi ste pomenuli odnos dosovske vlasti prema Odbrambenoj industriji Srbije, brojevi su neumoljivi. Od 2012. do 2019. godine Odbrambena industrija Srbije je izvezla 2.879.000.000 evra. Apsolutno, kad pogledate od 2000. do 2003. godine 164 miliona. Od 2004. do 2007. godine 420.000.000. Od 2008. do 2011. godine 727.000.000. Dakle, ako tražite zašto nas toliko napadaju i ako tražite zašto toliko napadaju Odbrambenu industriju Srbije, evo vam odgovora.
Daću vam samo jedan mali primer, dobro je da naši birači to znaju, naš glavni konkurent na svetskom tržištu je Bugarska. Ona prodaje kome može, kako može, imamo vrlo približan, skoro isti repertoar, odnosno ono što prodajemo. U 2018. godini, u periodu od 2014. do 2017, izvoz Bugarske je rastao. U 2018. godini zabeležio je pad za 38% u odnosu na 2017. godinu. Jel vam ne deluje da imaju neku konkurenciju malo dalje? Jel vam ne deluje da imaju neke Srbe koji prodaju na njihovim tržištima? Jel vam ne deluje da bi bilo jako pametno uništiti Srpsku odbrambenu industriju pa da sve bude njihovo? I da sve bude njihovo?
Znate, vrlo je zanimljivo odakle dolaze napadi, vrlo je zanimljivo da dolaze upravo iz Bugarske. Evo, ja to sebi hoću da dozvolim da kažem i u ovom visokom domu, kada se pominje onaj špijun, tzv. uzbunjivač, svi vi koji ste nekada u svom životu zaradili platu, jednom u životu, u privatnoj firmi ili u svojoj firmi, svi vi koji znate šta znači dati platu radniku, svi vi koji znate šta znači imati firmu i imati konkurenciju, samo zamislite da vaš radnik ode kod konkurencije i kaže podatke koji su važni za funkcionisanje vaše firme, kaže koliko prodajete, pošto prodajete, kome prodajete, gde ide, kad ide, koliko bi taj radnik ostao sekundi u vašem preduzeću?
Koliko bi čovek koji bi izašao iz Đilasove „Dajrekt Medije“ i rekao po koliko je kupovao sekunde i po koliko je spreman da plati sekundu? Koliko bi sekundi ostao u „Dajrekt Mediji“ kod Đilasa? Pa, nijednu sekundu ne bi ostao. A ovaj uzbunjivač, on je uzbunjivač, nije špijun, i to još odete kod stranog državljanina da njemu kažete pošto prodajemo, pošto kupujemo. Pa, imaju nadležni organi kojima prijavljuješ ako imaš neki problem.
Slušam ga, kaže on, kako je rekao ono - razmišljao sam da li to da uradim, ali kada sam video jezive slike rata, onda sam odlučio. Pa, jesi li ti mislio da radiš u fabrici koja proizvodi sokove, koja proizvodi krompir? I, hoće još da se vrati da radi u tom „Krušiku“. Šta misli, da će „Krušik“ prestati da proizvodi oružje, da će početi da proizvodi hleb? Znači, bilo mu je teško zbog slika rata, ali bi da se vrati u „Krušik“ da isto proizvodi to oružje i municiju koja treba ponovo da uzima neke živote. Zato služi Odbrambena industrija. Svaka Odbrambena industrija služi za to, ni za šta drugo. Ne služi baš ni za šta drugo.
Znate, ja sam slušao dugo kako će Aleksandar Vučić da proda Odbrambenu industriju, uništi Odbrambenu industriju, ja samo da vam kažem da je ukupna vrednost investiranih sredstava privrednih društava Odbrambene industrije Srbije u periodu od 2013. do 2019. iznosila 155 miliona evra. Predsednik Vučić je na to dodao još 47,5 miliona evra od strane države kada je bio predsednik Vlade. Da vam kažem da je u periodu do 2012. država Srbija kao vlasnik Odbrambene industrije Srbije uložila nula, ni jedan jedini dinar. E, pa tako se čuva Odbrambena industrija Srbija i tako se čuva Srbija, i naravno da sve što budemo mogli kupićemo od svoje industrije.
Još samo jedno, izvinite molim vas, mnogo sam odužio, izvinite, ali važna je tema i hvala vam što ste pažljivo proučili i što ste rekli svoje primedbe, ja vam se za to zahvaljujem iskreno.
Od 2008. do 2011. godine, dakle, pazite, uvedeno je u sistem našeg naoružanja 32 sredstva ukupno. Dakle, šta god da je to, da ne ulazimo u to, znači 15 tih sredstava je proizvela i patentirala Odbrambena industrija Srbije, 17 VTI. Danas, 46 preduzeća Odbrambene industrije Srbije i još 51 VTI. Oporavljamo i VTI, zaposlili smo 70 inženjera, pokušavamo da obezbedimo stimulacije, ali vi ste u pravu, pakleno je teško. Otpustili su 400 ljudi preko jedne noći. Tih 400 ljudi su formirali sve ovo o čemu govorite i još otišli u inostranstvo. Njih vratiti, to je kako? Ali, kao što vidite, ovo su rekordne godine. Ove godine, i radujem se mogućnosti da izvršimo promociju toga, smo uveli 49 sredstava u naoružanje Vojske Srbije. To je rekordna godina, daleko rekordna godina u odnosu na Jugoslovensku narodnu armiju, u odnosu na najbolja tzv. zlatna vremena.
Kada govorimo, samo da završimo, to govorimo o NATO paktu, odmah da vam kažem, Ministarstvo dobrane je u skladu sa svojim mogućnostima, u skladu sa svojim nadležnostima dostojno obeležila 20 godina NATO pakta, obeležili smo svim našim jedinicama, posetili smo svaki grob, svakog čoveka, počeli smo i sa onim što je trebalo da se radi pre 20 godina, a to je da se dodeljuju spomen medalje svim učesnicima. To je veliki broj ljudi i finansijski je to jako zahtevno i trebaće nam godine, ali ćemo to uraditi. Uradili smo to čak i za one koji su se borili i stradali u Crnoj Gori, koji više nisu državljani Srbije, ali su se borili tada za svoju zemlju.
Na svakom sastanku sa predstavnicima zapada, ja uvek pomenem NATO agresiju. Uvek im kažem koliko nas košta NATO agresija. Samo u objektima Vojske Srbije imate preko 80 objekata Vojske Srbije koji su još uvek zagađeni neeksplodiranim sredstvima nakon NATO agresije, samo u Vojsci Srbije. To je dočekalo nas i ne žalimo se, izborićemo se naravno.
Da vam kažem, Ministarstvo odbrane je napravilo izložbu, jednu veliku izložbu na temu 78 dana odbrane. Voleo bih da sve poslaničke grupe dođu, general Delić je bio, voleo bih da svaka poslanička grupa dođe i da vidi kako ti izgleda i da vidi šta je promenjena srpska država, kako srpska država sme da kaže šta je bilo, da kaže istinu, da se ne stidi nikoga i da pozove sve izaslanike odbrane i svih, pa i NATO zemalja, da pozove sve ambasadore i da svakog gosta u Ministarstvu odbrane odvede da vidi izložbu. Voleo bih da svaki poslanički klub zaboravi na politiku, ode da vidi i da samo pusti suzu, jer nećete izaći, a da ne zaplačete, nećete. To vam garantujem, jer ta tuga koja je tamo prikazana ne može da ostavi nikog ne ranjenim. Hvala.

Hvala, ministre.
Pravo na repliku, komentar ima gospodin Božidar Delić, general.
Izvolite.