Zahvaljujem.
Poštovane kolege, poštovani građani, upravo u ovom trenutku dok mi ovde sedimo, u ovom trenutku u Podgorici, u parlamentu Crne Gore, usvaja se zakon o slobodi veroispovesti, koji se čak ironično zove, a pod kojim nazivom se zapravo krije, ne ni mnogo skrivena namera, da se upravo jednoj veroispovesti, najvećoj i tradicionalnoj srpskoj, hrišćanskoj, Srpskoj pravoslavnoj crkvi uskrate njena prava i atakuje na njene svetinje i njene objekte.
Mi smo čuli poslednjih dana, mnogo je toga bilo u vezi sa tim, reči. Moje pitanje ide na adresu predsednika Republike i predsednika Vlade Republike Srbije i Ministarstva spoljnih poslova, u vezi sa ovim šta je preduzeto sa naše strane, strane Beograda i države Srbije po tom pitanju.
Mi smo po, bar javno što je izneseno, imali vrlo mlaku reakciju i potpuno neadekvatnu reakciju kao država na ovaj vandalski čini i vandalski zakon. Reagovala je SPC, reagovala je mitropolija, ali mislim da su državni organi, evo ja ću sada navesti par formulacija, reagovali krajnje neadekvatno. Biću još otvoreniji, reagovali su kao da je reč o nekoj krizi unutrašnjih, krizi u nekoj dalekoj afričkoj zemlji, u nekoj Zambiji, nekom Zanzibaru ili Namibiji ili Nambiji što bi rekao jedan kolega političar.
Dakle, predsednik Vučić je rekao da, doduše i gospodin Đukanović, se ne slažu i ne misle isto o Zakonu o veroispovesti, ali to se dešava u zemlju u kojoj je on predsednik i zbog čega nemam pravo da se mešam.
Predsednica Vlade, Ana Brnabić je bila još, kako bih rekao, eksplicitnija i još blaža, ako je to uopšte moguće, kaže - ova situacija je nezahvalna, moramo paziti da ne ispadne da se mešamo u unutrašnje stvari Crne Gore, i zaključuje gospođa Brnabić - moramo biti pametni i promišljeni.
Ja se slažem da treba biti pametan i promišljen, treba pokušati svim diplomatskim, odgovornim sredstvima da se spreči, trebalo bi pokušati izglasavanje ovog štetnog zakona koji atakuje, ne samo na SPC, nego naravno i na verske i druge slobode, ljudske slobode i prava Srba, znači građana srpske nacionalnosti u Crnoj Gori.
Dakle, smatram, pitam nadležne institucije, šta su preduzeli? Još važnije, šta nameravaju preduzeti ukoliko upravo u ovom trenutku ili kroz pola sata taj zakon bude izglasan u parlamentu Crne Gore? Dakle, da li ćemo i dalje pričati o tome da ne smemo da se mešamo, da moramo biti pametni i promišljeni i koji je domet, koji su efekti dosadašnje te, pod navodnicima, pametne i promišljene politike koju je srpska Vlada navodno vodila prema Podgorici povodom ovog pitanja, a rekao bih i prema drugim pitanjima kada je reč o odnosu prema režimu Mila Đukanovića?
Dakle, to nije okretanje drugog obraza. To je nešto mnogo gore od toga. To je ignorisanje, to je na neki način prepuštanje građana srpske nacionalnosti i svojih sunarodnika u Crnoj Gori njihovoj sudbini, odnosno jednom autoritarnom i rekao bih antisrpskom, sve više antisrpskom i antipravoslavnom režimu Mila Đukanovića.
U tom svetlu vidimo jedan mehanizam, jedan manir koji se često ponavlja, da najblaže primedbe i pitanja sa ove naše strane, bilo kada je reč o KiM ili o Crnoj Gori, uvek nailaze na sličan mehanizam odgovora, bilo pismenih, bilo usmenih, bilo u medijima od strane vlasti. Vi hoćete da zavađate, vi hoćete zlu krv, vi pozivate maltene na rat. Ne, nije tako. Postoji čitava lepeza mera od mazohizma i trpljenja da te neko gazi, do toga da pozivaš na rat i ne znam već na kakve neodgovorne avanture.
Naša vlast izgleda ne ume ili ne želi da vidi čitavu tu lepezu mogućnosti koje su legitimne, političke, diplomatske i da za njima posegne, a ne kao što rekoh, da reaguje na ovo kao da se radi o nekom problemu, o nekoj dalekoj azijskoj ili afričkoj zemlji. Hvala.
