Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.

Saglasno članu 27. i 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Skupština danas raditi i posle 18 časova, zbog potrebe da Narodna skupština donese što pre akte iz dnevnog reda ove sednice.

Nastavljamo rad i prelazimo na pretres u pojedinostima o prvoj tački dnevnog reda – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije.

Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam da su pozvani da sednici prisustvuju Aleksandar Vulin, ministar odbrane, sa saradnicima.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici.

Primili ste izveštaje Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za odbranu i unutrašnje poslove, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.

Pošto je Narodne skupštine obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.

Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo posle raspada Jugoslavije do 1999. godine uspeli da obnovimo našu armiju, da imamo snažnu vojsku Jugoslavije, a to je pokazao rat, to je pokazala, pre svega, vojska koja je branila Srbiju na području KiM u okviru Prištinskog korpusa. Posle toliko bombardovanja, posle toliko gađanja najsavremenijim raketama, izvukla se sa minimalnim gubicima. Nisu smeli da krenu u kopnenu invaziju, nisu smeli. I greška je bila što je državno rukovodstvo prihvatilo plan Ahtisari-Černomirdin i što je dozvolilo da NATO bez borbe uđe na prostor KiM.

Oficiri NATO su bili zaprepašćeni kada su posmatrali koliko se duge kolone naše artiljerije, naših tenkovskih jedinica, bojnih kola i vojske izvlače po redu i poretku, vojničkom poretku sa KiM.

Sve su nam to dosmanlije upropastile za 12 godina. Skoro da smo ostali bez vojske. Kao, neko će nas drugi braniti, ali vaši naprednjački prsti su u to bili umešani, neki od vas su zaboravili da je Tomislav Nikolić u jednoj predizbornoj kampanji već bio izašao sa idejom da Srbiji vojska ne treba, i ako bude izabran, da će obavestiti sve susedne države da mi ukidamo vojsku.

Gospodo, oficiri, vi se verovatno toga sećate, verovatno svojim ušima niste mogli da verujete.

Ni ti ministre nisi mogao da veruješ, ali pamtiš, čini mi se. Na svu sreću, do toga nije došlo. Mi smo već kroz izlaganje generala Delića koji je zastupao našu stranku u prethodnoj raspravi pohvalili ono što je dobro urađeno u vojsci, pogotovo podržavamo vraćanje padobranske i specijalne jedinice na rang brigade. Dosmanlijski režim ih je bio sveo na bataljone. To su dve najbolje jedinice, dokazane u svim borbama koje su vođene i koje su nam neophodne, jer mogu da izdrže i prvi udar neprijatelja.

Međutim, mi podržavamo i naoružanje naše vojske, nabavku modernog savremenog oružja iz Rusije i Belorusije, pa makar to bili avioni koji su već upotrebljavani, pa sada obnovljeni, rekonstruisani ili kako se to već stručno kaže.

Postojala je opasnost i postojao je plan u hrvatskom Generalštabu ili vrhovnom stožeru da njihove dve brigade forsiraju reku Dunav i zauzmu 10.000 hektara zemljišta na levoj obali Dunava, na koji Hrvatska pretenduje pozivajući se na neke još austrijske zemljišne knjige, jer je Austrija svojevremeno vršila uređenje toka Dunava, pa izgled dunavskih obala više nije odgovarao onome što je uneseno u zemljišne knjige.

Plan je bio da upadnu sa dve brigade, da im dve brigade štite odstupnicu, a onda EU i Amerikanci da hitno zatraže prekid vatre i da se prigovara. Što znači, ko zna kad bismo ih i s kojom mukom oterali odatle. Sad im više ne pada na pamet.Mi zbog naše avijacije, pogotovo zbog borbenih tenkova, zbog naših borbenih helikoptera i onih haubica koje se zovu „Nora“ a veoma su ubistvene i velikog su dometa.

Dakle, stanje se popravlja, ali još nismo zadovoljni. Vidite kako su neozbiljno i te zakone menjali, pa ukidali činove, pa ukinuli čin kapetana I klase, sad ga vraćamo, jer fali jedan čin između kapetana i majora, kako god okrenete i sa aspekta godina službe koje oficir treba da ima do odlaska u penziju i sa aspekta napredovanja i vanrednog napredovanja, unapređenja i slično.

Sad se to vraća, ali ne valja, ministre, što ovde nisi kompletan jedan predlog rekonstrukcije činova u našoj vojsci napravio. Šta će nama činovi po NATO standardima? Imamo našu tradiciju i po našoj tradiciji, postojali su, naravno i potporučnici, poručnici, ranije su to bili kapetani II klase, pa kapetani I klase, pa je onda ovo izbačeno II klase a ostali su kapetani i kapetani I klase, majori, potpukovnici i pukovnici.

Međutim, šta će nam NATO standardi u pogledu generalskih činova? Imamo mi svoju tradiciju. Šta će nama čin general majora uz čin brigadnog generala, kad je to u suštini isto? Ovde sad nije isto. Sad je brigadni general ispod general majora, nema logike nikakve, složićete se.

Zašto mi ne vratimo naše stare činove: brigadnog generala, divizijskog generala, armijskog generala i vojvode koji se može samo steći za ratne zasluge? To je naša tradicija. Zašto to ne vratimo? Nemamo više sastave armije, korpusa, divizije. Treba i to da obnovimo. Kraljevina Srbija je imala tri armije i užičku vojsku i to je jedan od razloga njenog uspeha u Prvom svetskom ratu, pogotovo zaustavljajući dve austrougarske ofanzive. Potukavši Austrougare, odnosno Hrvate, bosanske muslimane i ostalo do nogu, bilo je i Švaba nešto, ali ne preterano mnogo, bilo je i Mađara, ali najviše je bilo Hrvata i oni su najveće zločine činili u Mačvi, to vi bolje od mene znate.

Zašto mi to ne vratimo? Armija je najviši oblik strateškog komandovanja. Rusi su imali frontove, ali mi nemamo takva prostranstva gde bismo razvijali i frontove kao nešto iznad armije, ali armije možemo i dalje razvijati. Malo nam je samo četiri brigade u stalnom sastavu. Ne odajem ja nikakvu vojnu tajnu, to sve NATO zna, imate vi NATO oficire u Generalštabu. Imamo doduše i osam rezervnih brigada ali i to je sve malo.

Mi moramo stvoriti uslove za formiranje jačih vojnih sastava. Kako sprovesti mobilizaciji kad je sve manje vojnih obveznika koji su služili redovan vojni rok? Nisam za to da se vraća vojni rok od godinu ili godinu i po dana, preterano je to, ali sam za to da se u srednjim školama izučava predmet predvojnička obuka ili vojnička obuka, tamo se najviše nauči. Ja sam naučio da gađam iz puške kao gimnazijalac i odlučno sam gađao, i bombu bacao, i znao da se ukopam. Pa to je ono najvažnije za jednog vojnika, sve će on ostalo naučiti u borbi ili će znati da se na vreme ukopa ili će poginuti, nema druge. Mi znamo iz ovog rata, vojnici su učili od prvog dana i za mesec, dva bili toliko sposobni kao da su se rodili u armijskim jedinicama.

Za to sam i da se vrati služenje vojnog roga, ali ne ovo po dve nedelje, to kao da je neko hteo da se izruguje sa tim, ne može se naučiti ništa, ne može se osetiti život vojnika kroz dve nedelje. Da to bude dva, tri meseca i da imamo onda ljude koji imaju elementarna znanja, da zna da vozi tenk, ko god zna da vozi auto neće teško naučiti da vozi tenk, oko nišanjenja ima malo više posla, ali to se za mesec, dva može savladati.

Znate, ja se sećam da sam služio vojni rok skoro godinu dana i mnogo se vremena gubilo na razne gluposti. Jedna trećina ukupne obuke bila je politička nastava. Šta će nama politička nastava? Dovoljno je da vojska zapeva četničke pesme i to je politička nastava. Ali smo imali zato razvučenu obuku, brzo smo savladali. Doduše, ja sam bio veza teleprinterska, naučio sam korisno zanimanje, slepo kucanje sa svih deset prstiju na pisaćoj mašini, nauči se svašta tamo, ali ne treba toliko vremena. Kad nemaju šta da nam rade, umesto da spavamo popodne dignu nas da rukama skupljamo opuške po kasarnskom krugu, a bio sam u elitnoj jedinici, na Topčideru 369. puku veze.

Iako i ne pušim skupljam opuške rukama po krugu, e to je ono što vojsku najviše nervira. To je jedna vrsta dila, ja znam, ali nismo mi u onom vremenu da takav dil može da donese nešto dobro, jer nisu vojnici sad nepismeni i tolike neznalice i da dođu iz nekih zabačenih mesta, pa da ih nečemu naučite tako što će skupljati opuške, on mora da se posveti sticanju vojničkih znanja i onda je zadovoljan. Kad god nešto novo nauči zadovoljan je.

Za dva meseca se može dovoljno naučiti. Tamo gde ne može, e tamo nam trebaju profesionalni vojnici, postoji vojna tehnika koja se ne može savladati redovnom voljnom obukom, pa makar bila i godinu dana, jel tako? Dakle, tu trebaju profesionalci koji će celi svoj radni vek provesti i postepeno napredovati uz određenu vrstu borbenih sredstava.

Trebalo bi formirati četnički korpus, prvi četnički korpus, koji bi bio sastavljen od dobrovoljaca.

Samo se vi smejte. Vi znate, gospodo, smeju se ovi koji ništa ne znaju, ali ni vojsku, izgleda, nisu služili.

U Prvom svetskom ratu srpski Generalštab je napravio veliku, stravičnu grešku. Očekivali su napad austrougarskih armija sa severa, preko Sava i Dunava, i tako su rasporedili svoje raspoložive snage. Malo ko je verovao da će Austrijanci napasti preko Drine. I napali su preko Drine. A, ko ih je tamo dočekao? Srpski četnici pod komandom pukovnika Vojislava Tankosića i još neke jedinice su bile. Ne mogu se setiti svih imena, bolje onda da dalje ne pominjem. Dočekali su ih tu i usporili i dovoljno vremena stvorili da se naši armijski sastavi preorijentišu i da mogu da krenu u ofanzivu. To su uradili četnici.

Zašto su u ovom ratu četnici bili dobri? Ja ne govorim o onim samozvanim četnicima, o raznim paravojnim jedinicama koje su išle u rat da bi pljačkale, kao beli orlovi i neki slični kojima je osnovni motiv bila pljačka, nego četnici, dobrovoljci u sastavu armijskih jedinica ili jedinica policije. Oni su imali najviše borbenog entuzijazma. Oni su borbeni moral unosili među redovne vojnike. Oni su uvek bili spremni i za juriš, uvek spremni za borbu, za njih umora nije bilo. To je iskustvo iz ovoga rata i na tome treba da radimo.

Znate, ti koji se odazovu na poziv da dobrovoljno služe u slučaju neke krize, u slučaju da nam negde zapreti opasnost, oni će pokazati opet i primere junaštva i vojne osposobljenosti i nekog vojničkog talenta. Znate, u dobrovoljce se javlja onaj ko želi da bude vojnik, kome je osnovni motiv da se bori za otadžbinu. Više vredi jedan dobrovoljac nego deset, petnaest onih koji su na silu mobilisani. To je pokazao ovaj rat. Zato to moramo imati. I, naravno, afirmisati taj četnički naziv, jer četnici su bili uvek borci za slobodu, a bilo je i onih koji su sramotili četničko ime, među partizanima, komunistima, još više je takvih bilo.

Tu treba jasno razlučiti ko je zaista bio borac na slobodu, a ko nije. Draža Mihailović jeste, Kosta Pećanac nije. Čuo sam kada je neka naša jedinica ili grupa oficira ili pitomaca išla na Ravnu goru da oda počast Draži Mihailoviću, da je čak bilo pretnji.

Je li, ministre, jel bilo pretnji nekim disciplinskim sankcijama u tom slučaju? Nemoj mi se zaklanjati tamo, hoću da te gledam u oči dok govorim. Nemoj se smejati. Jel stvarno bilo nekih sankcija? To je naša tradicija. Ćutiš, znači bilo je nešto, a ne sme da bude. To je naša tradicija koju moramo poštovati, uvažavati i negovati.

Pogledao sam ovde i ove mornaričke činove. I tu je napravljena glupost. Izbačen je bio poručnik fregate i kapetan fregate, pa se morao vratiti taj čin. U redu je to.

Ali, kod ovih admiralskih činova, sada je ovde general-major – kontraadmiral, a ispred toga uvede čin komodora. Nikada mi to nismo imali. Komodor. To je opet podleganje NATO standardima. Šta će nam to, Vuline? Jesi li ti za to bio, za čin komodora? Ništa on mene ne sluša. Jel me slušaš, ministre? Malo vodim dijalog s tobom, ministre, kao lider opozicije.

Kontraadmiral, viceadmiral i piše general-admiral. Nisam mogao očima da verujem kada sam video. General-admiral. Čemu to? General-admiral. Dovoljno je kontraadmiral, viceadmiral, admiral. Admiral je sa tri zvezdice, posle toga je vojvoda. Može postati vojvodom i neko ko je pomorac i mornar, mada se retko dešava.

Šta nam je još tu potrebno kod naše mornarice? Mi sada imamo rečnu mornaricu. Ona ima neke sastave koji su respektabilni. Gledao sam jednu vojnu vežbu tamo na u ušću Tise je valjda bila.

Mi moramo negovati naše oficire i za onaj trenutak kada se vratimo na obale srpskog mora. Dakle, iz svake generacije jedan broj oficira da ode po godinu ili dve dana u Rusku pomorsku akademiju i da se uči pomorskom vojničkom zanatu, da bude sposoban za to.

Naravno, i dalje ćemo osposobljavati one koji su potrebni za rečnu flotilu. Ona je veoma važna. Nikad nisam potcenjivao njen značaj, pogotovo kad je reč o odbrani Dunava kao granične reke trenutno i plovnog puta. Atakuju i na našu Šarengradsku adu i na ono ostrvo pored Vukovara i na još neka mesta. To moramo čuvati i to moramo braniti.

Ali, moramo imati grupu pomorskih oficira sposobnih da upravljaju pomorskim jedinicama. Ne treba to biti nešto krupno, glomazno, da se osposobe za patrolne brodove, za podmornice i da su u stanju, kad se vratimo na srpsko more, da brane srpsko more, da više nikad ne ispadne iz naših ruku.

Ovde je vođena polemika oko uloge naših oružanih snaga povodom okupacije Kosova i Metohije. Po Sporazumu Černomirdin-Ahtisari, posebno po Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, predviđena je mogućnost da se vrati do 1.000 naših policajaca na Kosovo i Metohiju i mi smo još 2000. godine formirali tu jedinicu sastavljenu od vojnika i policajaca. Bilo ih je tačno 999. Mislim da je Goran Radosavljević Guri bio njen komandant, ili Božo, ko?

(Božidar Delić: Vukadinović.)

General Vukadinović. Posle je bio i general Božidar Delić, dok je postojala ta jedinica. I još je jedan došao posle tebe, jel tako?

(Božidar Delić: Marković.)

Marković. I onda je ta jedinica rasformirana. Od 5. oktobra nijedna vlada nije zahtevala da se naša vojska i policija, shodno Rezoluciji 1244, vrati na područje Kosova i Metohije.

Ovde su nam neki iz vlasti prigovarali da to nije moguće, jer odluku donosi komandant snaga KFOR-a, ovlašćeni NATO general. Otkud znate da nije moguće? Možda je bilo moguće više puta, nego niko nikad nije pokušao, niko nije tražio. Trebalo je da tražimo svaki mesec da podnosimo zahtev i da ta jedinica i defiluje i pokazuje svoju osposobljenost itd, pa da pokrećemo na Savetu bezbednosti to pitanje kad će se vratiti naša vojska i policija.

(Aleksandar Martinović: Pa, jeste li pokretali?)

Nismo bili vlast.

(Aleksandar Martinović: Godine 2000. ste bili vlast.)

Ne, 2000. godine smo formirali tu jedinicu, a onda je izvršen mafijaški puč.

(Aleksandar Martinović: A pre puča?)

Pokretali smo, neprekidno smo o tome govorili.

(Aleksandar Martinović: A jesi li slao u Savet bezbednosti?)

E, ne razumeš se ti u to, Martinoviću. Bolje je da se ne mešaš u to.

Šta ja imam da šaljem, nije bila moja nadležnost, ali je trebalo vlast da šalje, trebalo je predsednik Republike, trebalo je predsednik Vlade, trebala je Vlada da to traži, a nije tražila. Pa, trebao je ministar informisanja te naše Vlade da to traži, pa nije.

(Aleksandar Martinović: A potpredsednik Vlade?)

Nije mogao, jer se bavio ekonomijom i finansijama i nemoj vreme ovde da mi trošiš, imam još prilično vremena.

Dakle, trebalo je neprekidno tražiti. Ako do sada nije traženo, treba sad početi sa tim. Neprekidno zahtevati, zahtevati, zahtevati i zahtevati. Izgleda da nema volje da se to radi. Sve te vlade se boje, od 5. oktobra na ovamo, da se ne zamere zapadnim silama i zbog toga su se ustručavale, sve bi nekako da im udovolje.

Evo šta je trebalo da uradi ova vaša naprednjačka Vlada. Kad su vas pritisli da prihvatite IPAP sporazum, možda zaista nije bilo šansi da izbegnete. Mi tad nismo bili u skupštini, jel tako, Nataša, ali smo se suprotstavljali tome. Ako već niste mogli da sprečite to, onda ste mogli da kažete – hajde, prihvatićemo IPAP sporazum, a vi da vratite naših 1.000 vojnika na Kosovo i Metohiju. Nije vam palo na pamet, a mogli ste. Što niste?

Sad može da se kaže – ako nećete da vratite naših 1.000 vojnika, pa mićemo otkazati IPAP sporazum. Za nas je IPAP sporazum najveća opasnost. On dozvoljava NATO trupama da u svakom trenutku uđu na teritoriju Srbije. Ako nekom civilu nanesu štetu, ne odgovaraju, ako oštete državnu imovinu, ne odgovaraju. Oni mogu da uđu na teritoriju Srbije i da postignu takvu koncentraciju da cela teritorija praktično bude okupirana. Posle nije teško ni promeniti vlast. Uđu tamo, najure Vučića, najure Anu Brnabić i proglase za premijera Zoranu Mihajlović. Ništa lakše za njih. Vi ste sami stvorili te okolnosti. I ovako mora Vučić da vodi sa sobom, kad putuje negde daleko, Zoranu Mihajlović da ga ne bi iznenadili u odsustvu. Da, ona je spremna kao zapeta puška da postane guverner okupacione uprave Srbije.

Ne šalim se uopšte. Nećete da očistite Vladu. Pa, nećete, šta ja mogu? Ne mogu vas na silu naterati. Za vaše dobro je potrebno da izvršite i pre izbora rekonstrukciju Vlade. Za vaše dobro. Ko zna šta se može desiti, šta donosi noć, šta donosi dan. Ovo moramo uraditi. Dakle, neprekidno tražiti da se naša vojna i policijska jedinica vrati, pa ako se vrati onda tražiti da se malo poveća sastav, pa opet da se malo poveća.

Nama daju tamo idealne zadatke. Granične prelaze prema Albaniji, Makedoniji, Crnoj Gori da čuvaju vojne i policijske snage, to stoji u Rezoluciji 1244, da čuvaju crkve i manastire i da rade na deminiranju. Taj posao je uglavnom završen, bar je završen na onim ključnim lokacijama gde su ljudi izlagani opasnostima. Možda ima još negde da se to radi, ali nije to problem. Imamo dva, tri tenka sa onim valjcima koji se guraju ispred tenka i za čas se ta minska polja eliminišu.

Dakle, to treba uraditi, ali treba se i setiti toga. Treba imati dobru volju, treba imati želju da se nešto postigne na tom planu, a ne čekamo. Neće, nije naredio komandant KFOR-a, pa mi čekamo, a kad bi jednog dana naredio, nemamo spremnu jedinicu. Nećemo da pabirčimo, nije to kao odlazak u ove mirovne misije, pa hajde, izabraćemo nekoliko iz svake jedinice, pa poslati. Šaljemo mirovne misije širom sveta, skupo nas to košta, najčešće mi plaćamo, jel tako, ministre? Alo, ministre, jel više plaćaju oni ili mi? Oni, a i mi prilično plaćamo. Dobro.

Eto, možda se neko iskustvo stekne, neću baš da negiram značaj toga, neko iskustvo značajno, pa možda se iskoristi posle, a izlažemo naše oficire opasnosti da budu vrbovani negde tamo, da ih na neki način navuku, kompromituju, a onda vrbuju. To nije dobro.

U svakom slučaju postoje načini, ali samo treba na njima raditi i da imamo još jaču vojsku. Dostigli smo određeni nivo za početno zadovoljstvo, ali nije to sve, i te kako ima još da se radi, i te kako ima još da se ulaže u vojsku i ovo što je predsednik Republike nagovestio da će prestati kupovina oružja, mi smo kategorički protiv toga. Još mnogo oružja mora da se kupi i proizvede i da se dalje osposobljavaju naše fabrike, da se što više proizvodi ovde u Srbiji i da se nastavi sa izvozom oružja. Nismo mi srpski radikali napadali izvoz oružja nikada. Ne bismo dozvolili da se oružje izvozi u Ukrajinu, ali u Poljsku može. Šta mi možemo dalje kontrolisati šta će Poljaci sa tim oružjem? Možda ga i spaljuju u Poljskoj da bi njive bolje rađale?

U svakom slučaju, nije nam bio cilj da napadnemo namensku industriju, nego da sprečimo eventualni kriminal ako se zaista dešava da oružje jeftinije nabavljaju privatne firme, nego „Jugoimport SDPR“, kao državna firma. Samo je to problem. Još nemamo podatke šta se zaista desilo i želimo te podatke.

Dalje, vi se stalno hvalite neutralnom politikom, statusom neutralnosti i niko nam još nije zagarantovao taj status. Status neutralnosti lako može imati jedna Austrija, kada je to postignuto tzv. državnim ugovorom koji su potpisale zapadne sile i Rusi i Sovjetski savez. Ona i dalje mora da egzistira po slovu državnog ugovora. Pod sličnim okolnostima, bez okupacije, status neutralnosti je dobila i Finska. Stekla ga je dosta ranije Švedska.

Mi nemamo takav status neutralnosti i zato naša dugoročna opcija ne može biti neutralnost. Ne vredi neutralnost koju niko nije priznao. Jugoslavija je proglasila da je Beograd otvoreni grad 1941. godine i nije ga branila. Međutim, to nije sprečilo Hitlera da ga bombarduje. Mogao je ući u Beograd bez ikakvog bombardovanja, ali on je hteo da se osveti Srbima i onda ga je bombardovao, pa su onda i Englezi hteli da se osvete Srbima, pa je u engleskom bombardovanju još više srpskih civila poginulo nego u Nemačkoj, i u Beogradu, i u Leskovcu, i u mnogim drugim gradovima, i u Nišu, naravno. Dakle, to nam se dešavalo.

Ako nam to nije perspektiva, onda nam je perspektiva ODKB. Mi moramo u vojni savez sa Rusijom. Mi moramo u istočne integracije, u savez Rusije i Belorusije. Mi moramo u sve druge oblike istočnih integracija, i u Evroazijsku uniju, i u Zajednicu nezavisnih država, gde god nam se otvore mogućnosti moramo.

Moramo i našu vojsku da integrišemo. To ne znači da će Srbi ići da služe rusku ili belorusku vojsku. Zadržaćemo mi sve srpske jedinice. Možemo ujednačiti uniforme. Na našim srpskim jedinicama na rukavu da stoji grb Srbije i naziv Srbija ili Serbia i da se ni po čemu drugom ne razlikuje uniforma. Dakle, da sačuvamo državni identitet, suverenitet, članstvo u UN, ali da se integrišemo u svemu gde je potrebno da se integrišemo, pogotovo zajedničke visokospecijalizovane vojne sastave da imamo.

Obradovao sam se kada je stigao „s 400“ u Srbiju i da će ostati u Srbiji. Međutim, ministar mi tužno reče da nije ostao, je li, ministre? Opet ga možemo vratiti na isti način, pa neka ostane i grupa ruskih oficira sa njim, zajedno sa našim neka rade i neka rukuju, neka obučavaju naše oficire, jer posle „s 400“ dolaze i novi sastavi, novi odbrambeni sistemi.

Treba nam i dalje obučavanje kadrova na taj način. Naši oficiri koji odu tamo na delimičnu obuku pokažu se odlično, pokažu se odlično i kao tenkisti i kao rukovaoci raznim informativnim sistemima za rukovođenje i komandovanje i u svemu drugome.

Imamo oficira, Srbina, čoveka, koji je genetski predodređen za vojnu službu. Samo mu treba pružiti uslove i biće nam oficiri uvek brilijantni kao što su i ranije bili. I ranije je srpski oficir bio brilijantan u odnosu na austrijske, pa čak i na nemačke. Nemci su imali bolju disciplinu, ali što se tiče stručnosti oficira naši nisu zaostajali. Toliko za sada. Imamo još vremena, jel tako Vjerice? Ovo će ostalo general Boža Delić.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar, gospodin Aleksandar Vulin.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospodo potpredsednici, dame i gospodo, drugarice i drugovi, uvaženi narodni poslanici…
(Vojislav Šešelj: Braćo i sestre.)
…braćo i sestre…
(Vojislav Šešelj dobacije.)
može, što je istina istina je, šta je tu bilo loše, pa, vi ste bili u koaliciji sa nama, ja nisam, ja nisam, a vi ste bili.
Zahvaljujem vam se što primećujete i što hoćete da kažete, iako ste lider opozicije, da se srpska Vojska jača, da je bolja nego što je bila, da je bolje naoružana, da se više računa vodi o njoj, da se vodi računa o njenim tradicijama, da se Vojska osavremenjuje i da je to Vojska zaista Vojska naše zemlje i našeg naroda. To nije Vojska koju vode stranci, to nije Vojska koju uređuju stranci, to je Vojska koja služi interesima srpskog naroda i nikom više.
Smatram da bi bilo lekovito za čitavu našu naciju ukoliko bi bar to svi prihvatili da je to jedan od nacionalnih interesa. Slobodna vojska slobodne zemlje kojom ne komanduje niko do Srbija i srpski narod.
Kad ste govorili o činovima, mi smo i predložili upravo promene činova zato što formaciji i strukturi naše Vojske fali nekoliko činova, pa smo ih i predložili.
(Vojislav Šešelj dobacuje.)
Niste dobro pročitali.
(Vojislav Šešelj: Ja nisam dobro pročitao?)
… Ako smem, sada ću vam objasniti.
Ovo što vidite piše general-admiral. To znači ono što je general to je general sa četiri zvezdice, načelnik Generalštaba u kopnenoj vojsci, u pešadiji, kako god hoćete da zovete, nije pešadija, naravno, to je admiral u rečnoj flotili.
Ako bi recimo, ako bi načelnik Generalštaba postalo lice koje je školovano kao mornar moralo bi imati čin admirala koji je ekvivalent činu Milana Mojsilovića generala. Dakle, ne postoji čin general-admiral, nego se zove general-admiral.
(Vojislav Šešelj: Ovde piše tako.)
Ne, ne. Evo pogledajte. Vidite general potpukovnik – viceadmiral, pa nije on general potpukovnik viceadmiral, on je viceadmiral ekvivalent činu general potpukovnika.
(Vojislav Šešelj: General pukovnik.)
Imali smo. Jasno. Ali, dakle, to je bio ekvivalent, ali se nije zvao general pukovnik admiral Branko Mamula.
(Vojislav Šešelj dobacuje.)
Nego se zvao samo admiral. Razumete? Dakle, samo da to pojasnimo.
(Vojislav Šešelj: Bio je admiral flote.)
Ali ovde ne postoji, mi nemamo flotu.
(Vojislav Šešelj: Kako nemamo flotu.)
Pa nemamo, imamo rečnu flotilu, tako se i zove.
Dakle, ako bi neko iz rečne flotile sutra postao načelnik Generalštaba on bi se zvao admiral, što je ekvivalent generalu sa četiri zvezdice general Milan Mojsilović, načelnik Generalštaba Ljubiša Diković. Dakle, to je, nema general-admiral.
Inače, zalažem se za to da iduće godine posvetimo ozbiljan napor i uložimo ozbiljan napor da se Zakon o Vojsci napiše ponovo. Znači, ne izmene i dopune, nego da se napiše ponovo od prvog člana do poslednjeg člana zato što usvajanjem ovih važnih strategijskih dokumenata, koji su pred vama, nama se konačno stiču svi uslovi da znamo u kom pravcu treba da vodimo Vojsku i kako Vojska treba da izgleda, pa i kakve činove treba da ima, pa, sa čime treba da se usaglašava, sa čime ne treba da se usaglašava. To je suština ove strategije.
Neutralnost, bez obzira kritikovali ili ne, neutralnost nam daje priliku, daje pravo u skladu sa našim dokumentima da sami odlučujemo kakvu ćemo Vojsku hteti da napravimo.
Kad kažemo neutralnost to znači da ne moramo da budemo, uslovno rečeno, interoperabilni sa bilo kim drugim, nego samo sa samim sobom. To nam daje opredeljenje za neutralnost. Mi smo do sada morali da se prilagodimo određenim drugim procedurama. Sada ne moramo. Mi kažemo – hajde procedura za sebe, po sebi i smatram da iz toga treba da proizađe zakon koji će biti pisan od prvog do poslednjeg člana. Da li će imati podršku za to? Videćemo. Skupština većina nakon izbora može da odluči, kao što znate, bilo šta.
Iz toga takođe proizilazi, iz određenih političkih odluka proizilazi i nova ili stara, kako se donese odluka, organizacija Vojske Srbije. Ja mislim da treba menjati organizaciju Vojske Srbije. Jedan od razloga, uostalom zašto smo vratili 63. i 72. na rang brigada, to nije zato što su se odjedanput stvorili još 500 padobranaca koji su prošli sve obuke i sada to mogu da postanu, već zato što im treba obezbedi prostor da se te brigade popune, prostor da dobiju nove taktičke zadatke, a dobiće nove taktičke zadatke u skladu sa ovom strategijom, u skladu sa novom definicijom naše Vojske.
Naravno, ne treba ni to zaboraviti. To je jako važno za moral naše Vojske, za moral naših ljudi, da se vidi da se oni koji su branili svoju zemlju da se to ceni, da se to ne zaboravlja, da ne može neko da vas kazni time što vas spusti na nivo bataljona. To je bukvalno izgledalo kao kazna. Vi ste herojske brigade spuštali na najniži mogući nivo. Ko bi se odrekao? Što se Amerikanci ne odreknu 101. vazduhoplovne? Što se ne odreknu Rusi svojih gardijskih brigada? Nisu one više iste. Amerikanci još uvek imaju konjičke nazive i ne samo Amerikanci, Velika Britanija još uvek ima konjičke nazive svojih jedinica. Nemaju konje. Imaju tenkove, ali čuvate svoju tradiciju.
To smo mi pokazali. To smo uradili i naravno uz to što smo omogućili novom organizacijom, većim brojem formacijskih mesta, drugačijim rasporedom da ljudi mogu od početka do kraja, pripadnici naših specijalnih jedinica, svoje karijere da ostanu u toj jedinici. To su ljudi koji su beskrajno vezani za svoju jedinicu. I on ako može da bira bilo šta i svoju jedinicu, on će uvek izabrati svoju jedinicu. General Delić to zna, koliko su ti ljudi vezani za pripadnost, za druga, za pušku, što kažu padobranci. To su hteli da im uzmu. Nisu uspeli da im uzmu.
Ne bih se složio po pitanju morala. Treba nam moral. Treba nam uprava za moral. Ono što smo i vratili. Kada su rađene te tzv. reforme u našoj Vojsci nakon 2000. godine mi smo imali brojne strane konsultante od kojih je jedan, između ostalog, kada je ukinuo Upravu za moral, rekao je – šta će vam to, to vam ne treba. Onda su naši oficiri naravno pitali – kako ne treba, srpska vojska je uvek imala Upravu za moral, zašto to ne treba? Oni su nam ovako to objasnili – vaš moral promoviše vrednosti koje su uvredljive za vaše susede. Nama treba uprava za moral i sve vojske sveta imaju neku vrstu uprave za moral.
Recimo, ruska armija sada u Ruskoj Federaciji su uveli pomoćnika odbrane za moral koji se bavi samo time. Valja to i to nije nikakva politička nastava. Neće oni da sede i gledaju dnevnik, pa im se kaže, kao što je bilo, da je pravilno usmeren, pravilno tumači događaje. Neće, ali moral je skup vrednosti koji jednu vojsku čine. Srpska vojska nije nikakav navođeni subjekt. Nije to grupa plaćenika koje možete da pošaljete gde god hoćete, da rade šta god hoće i kako god hoće. Nije, bez obzira što su profesionalni vojnici. Nisu, zato što je srpska vojska deo naroda. Srpska vojska čuva vrednosti koje su naš narod učinile velikim i to je srpska vojska. Zato nam ovo treba svakako bez ikakvih političkih konotacija.
Po pitanju neutralnosti, to jeste temeljna orijentacija naše zemlje i da podelim svoju impresiju sa vama – niko nam je neće priznati, niko nam je neće garantovati.
To je naš stav, to je naša odluka. Da mi čekamo od svih njih da se opredele prema nama, neće se nikad opredeliti prema nama. Na nama je da kažemo šta mi hoćemo i na nama je da poručimo da mi u sukobima velikih nećemo da učestvujemo. A to da li će neko poštovati ili neće, kao što ste i sami rekli, april 1941. godine, Beograd otvoreni grad, sila Boga ne moli, uradili su šta su hteli.
Kome je pretila tadašnja SFRJ? Kome je pretila Savezna Republika Jugoslavija? Šta smo trebali da uradimo da izbegnemo bombardovanje? Mogli smo da nestanemo, opet bi nas bombardovali. Šta se desilo sa bombardovanjem Republike Srpske? Kada dođe do toga, onda se povlače neki drugi potezi koji ne stanu ni u jednu strategiju, ni u jedan zakon, ni u jednu orijentaciju, onda se, kao što znate, iz tog vremena bori kako znamo i umemo.
Po pitanju daljeg nastavka naoružavanja, obuke i svega ostalog, Vojska će se razvijati u skladu sa svojim planskim i programskim dokumentima. Oni se donose godinama unapred. To nije nešto što je počelo od mene, neće se ni završiti sa mnom. Vojska, ovi ljudi koji sede ovde i njihove kolege, na najprofesionalniji način procenjuju šta je to potrebno našoj Vojsci, kako će se razvijati, pa u krajnjoj liniji i to proizilazi iz ove strategije, jer vi iz ove strategije znate kakvu vojsku hoćete, šta su vam ciljevi, kako je pravite, pa samim tim, u skladu sa tim, vi naoružavate. Isto važi i za teritorijalnu organizaciju Vojske, isto važi i za nazive jedinice, isto važi i za brojnost jedinica, isto važi i za sastav jedinica. Sve su to stvari koje se rade dalje, upravo iz ove strategije.
Ne mogu da prihvatim da Aleksandar Vučić beži od zameranja bilo kome, pa ni zapadu. Vi znate koliko je napadan, vi znate sa koliko strana ga napadaju, vi znate da i ova ulična okupljanja nisu bez podrške zapada. Vi dobro znate da svako njegovo viđanje sa Vladimirom Putinom, Si Đinpingom, naiđe na vrlo burne reakcije zapada, vi znate vrlo dobro da on je jedini čovek koji je u Evropi, jedini političar u ovom delu sveta, koji je imao hrabrost da kaže da neće da uvede sankcije Rusiji, koji je imao hrabrosti da kaže – da, kupiću sve što mi je potrebno sa istoka, kada je u pitanju naoružanje, izlažući se time sankcija, ne znamo, možda će nam uvesti sankcije zbog svega što smo kupili. To je vrlo moguće. Šta da radimo? Nismo se rukovodili time i ne rukovodimo se time. Vi znate da je on jedini čovek koji je glasno rekao da nikada neće učestvovati u antiruskoj histeriji.
Skrenuću vam pažnju na još jedan važan detalj. Znate, do 2012. godine, ruski ambasador nije ušao u Ministarstvo odbrane. To bi bilo podjednako ludo kao da kažete da američki ambasador nikada ne uđe u Ministarstvo odbrane. Ne možete vi ignorisati najveće svetske sile, morate razgovarati sa svakim od njih. Kako možete tako da se ponašate uopšte? To su radili.
A, ODKB, ovo je prvi put da se ODKB uopšte pominje u strategijskim dokumentima gde mi jasno kažemo da hoćemo saradnju sa ODKB i već je sprovodimo. I za vaše znanje, mi sa ODKB ove godine smo imali dve vojne vežbe. To nikad nije bilo. Sa NATO paktom tri vojne vežbe, sa Ruskom Federacijom šest vojnih vežbi, sa Sjedinjenim Državama šest vojnih vežbi, a da ne govorimo o desetinama vojnih vežbi koje imamo bilateralno sa raznim, više su to, da budem pošten, aktivnosti nego vojne vežbe. Vojna vežba je ipak najviša i ne može se baš tako često raditi.
Daću vam samo primer. Sa Belorusijom ćemo iduće godine, mislim imati 36 zajedničkih aktivnosti. Belorusija ima više zajedničkih aktivnosti samo sa Rusijom, ni sa kim drugim na svetu, a nije baš da smo susedne zemlje i da smo najbliže. Dakle, govori se o političkoj orijentaciji slobodnih naroda koji se ponašaju tako. Iduće godine, radujem se istorijskoj vojnoj vežbi sa NRK, odnosno sa Narodno oslobodilačkom armijom NRK. To nikad nije bilo. Kao što znate, Kina nije član nijednog vojnog bloka. Dakle, to govori o promenjenom položaju naše države i naše vojske. Hoćemo da sarađujemo, hoćemo da učimo, hoćemo da radimo i to je način da naša vojska napreduje. To je jedini način da naša vojska jača. Ne može se staviti jednakost ispred naprednjačke Vlade i onih koji su bili pre nas, nikako. Ni u jednom ekvivalentu ne može se sastaviti ni na koji način ta jednakost. Znak jednakosti nismo.
Mi vodimo računa samo i jedino o srpskim interesima i ni o čemu drugom. Takvu vojsku i pravimo. Hvala.
(Vojislav Šešelj: Replika.)

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Dobićete repliku.
(Vojislav Šešelj: Po kom osnovu?)

Javio sam se po amandmanu.
(Vojislav Šešelj: Replika prvo. Ajde se malo odmori Martine, da ja završim.)
Evo, neka kaže gospodin Šešelj.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Izvolite.

Ja ga još hvalim da je postupio gospodstveno.

Ministre, šta ćemo sa IPAP sporazumom? To nam je nož pod grlom. Zašto nemamo isti nivo odnosa sa NATO i sa ODKB, ako smo za neutralnost? Trebali bi da imamo. U ODKB smo samo posmatrači, jel tako? Iako je bilo dogovoreno da ja budem šef delegacije naše Narodne skupštine u ODKB, to je iza kulisa promenjeno, pa ste poslali vašeg čoveka od poverenja, kako mu je ono ime, Milovan Drecun. Bojali ste se mog nastupa tamo, a da ja idem kao član delegacije i da je on šef, ne ide ni to, jel se slažete? Ne ide.

Šta će nama kancelarija NATO u Generalštabu? U sred Generalštaba? Jel se desilo u gaćama da idu po kancelarijama Generalštaba, ti njihovi oficiri i podoficiri tamo? U japankama, u trenerkama, u patikama. Ne bi me iznenadilo.

Šta će nam to? Ili, zašto nemamo i kancelariju ruske vojske tamo ili ODKB? Zašto NATO pakt ima sve moguće privilegije u Srbiji, a naša Vlada još nije dala diplomatski status ruskim stručnjacima u Centru za humanitarne intervencije u Nišu? U Srpsko-ruskom centru još nije dala.

Jesmo li mi dovoljno korektni prema Rusima? Kada god zaškripi, majko Rusijo pomagaj, a čim malo popusti, e sada se mi pravimo važni, onda nam je maćeha i hoćemo i sa NATO i sa ostalim neprijateljima.

Ima li smisla posle onog bombardovanja da postoji Kancelarija NATO u Generalštabu? Niste je vi otvorili, ali što je niste zatvorili? Što niste rekli – NATO pakt zaslužuje posebnu zgradu da iznajmi u Beogradu, gde će biti njegovo diplomatsko vojno predstavništvo. To bi bilo korektno. Imate li vi u samom sedištu NATO pakta našu kancelariju? Imate? Gde? Gde su četke i metle? Jel tamo?

(Aleksandar Vulin govori s mesta.)

Ajde bre ministre. Rusima su dali slobodno kretanje tamo, znam. Pričao vam je predstavnik Rusije bivši u NATO savezu, Rogozin.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče amandmana i što se tiče izlaganja gospodina Šešelja, želim samo da iznesem nekoliko stavova naše poslaničke grupe.

Gospodin Šešelj je pozdravio i tu je potpuno u pravu, to što se Vojska Srbije naoružava, to što smo počeli da obnavljamo naše vojne resurse, što smo počeli da nabavljamo najsavremenije naoružanje, uglavnom iz Rusije i kada su u pitanju tenkovi, i kada su u pitanju avioni, i kada su u pitanju helikopteri, ali i druga vojna oprema. Danas svaki vojnik ima i novu uniformu i dva para čizama i savremeno streljačko naoružanje itd.

Ali, nemojte da zaboravite da ništa od toga ne bi bilo moguće da 2014. godine nisu pokrenute strukturne i dubinske ekonomske i finansijske reforme i da se država nije finansijski konsolidovala.

Ona Republika Srbija iz 2012. godine sa stanjem u budžetu, kako je bilo u leto 2012. godine, ne da bi mogla da kupi tenkove, ali ni one helikoptere. Ne bi mogla da kupi ni jedan jedini mitraljez.

Zašto ovo govorim? Zato što su na nož dočekane mere koje smo počeli da preduzimamo 2014. godine, pa se i ovde u Narodnoj skupštini vrlo često, pomalo i posprdno i neozbiljno govorilo o tim merama, pa iz sednice u sednicu imamo, na primer, omiljenu temu kako smo oteli pare penzionerima, kako smo oteli pare ovome ili onome, a u stvari smo finansijski konsolidovali državu, da bismo uopšte mogli da obnavljamo vojnu snagu naše države i da bismo danas bili ipak u regionu zapadnog Balkana jedna respektabilna vojna sila.

Nisam najbolje razumeo ovo oko pitanja vojne neutralnosti i poređenje Srbije sa Austrijom. Evo zašto, Srbija je suverena i nezavisna država. Ovaj ugovor koji je pominjao gospodin Šešelj, odnosio se na Austriju koja je bila okupirana od strane Hitlera, takozvanim anšlusom, odnosno priključenjem Austrije Nemačkoj, u martu 1939. godine. Prethodno je Hitler, u septembru 1938. godine, sa Englezima i sa Francuzima dogovorio da okupira Češku i Moravsku, pa je Čerčil to kasnije nazvao minhenskim klanjem Čehoslovačke.

Dakle, Austrija od 1939. godine, pa do 1945. godine nije bila suverena država, ona je bila u sastavu Nemačke. Ona obnavlja svoju državnost tek 1945. godine i to dogovorom između zapadnih sila, odnosno Amerikanaca i Engleza sa jedne strane i Sovjetskog saveza sa druge strane.

Srbija nije okupirana država. Nama nisu drugi odredili da smo vojno neutralni, kao što su to uradili Austriji. Mi smo sami rekli da želimo da budemo vojno neutralni, zato što smatramo da je to najbolje za građane Srbije, da ne pripadamo ni jednom ni drugom bloku, ni zapadnom, ni istočnom, ni NATO paktu, ni ODKB-u, mada između NATO pakta i ODKB-a ne mogu da se povuku baš potpuno znakovi jednakosti ni u vojnom, ni u političkom smislu. Dakle, mi smo sami rekli da želimo da budemo vojno neutralni i niko nam nije to nametnuo.

Legitimno je ovo što priča gospodin Šešelj sa stanovišta političke stranke, čije je on predsednik, zalaganje da mi budemo deo jednog bloka, kao što neki drugi smatraju da mi treba da budemo deo NATO pakta, ali čini mi se da je većinsko raspoloženje građana Srbije, koje artikuliše upravo SNS, da je za Srbiju najbolje da bude vojno neutralna, jer kada ste vojno neutralni onda ste i politički slobodni. Onda možete da donosite odluke onako kako je to u najboljem interesu vaše države i vaših građana. Čim ste deo nekog bloka, a ni jedan vojni blok nije samo vojni, nego je i politički, onda vi gubite deo svoje suverenosti i morate da se u nekim situacijama ponašate, ne onako kako biste vi to hteli, nego onako kako vam se naredi. A, velike sile po definiciji, u odnosu prema malim državama, imaju potrebu da naređuju.

Što se tiče ove konstatacije, da bismo trebali da imamo iste uniforme kao i Rusi i da na našim uniformama treba da stoje ruske oznake i da piše srpska vojska i na ruskom jeziku. Pravo da vam kažem, gospodine Šešelj, a kada je to bilo?

(Vojislav Šešelj: Uvek jednom mora da se počne.)

Pa, vi se pozivate na neke vojne tradicije, ali ja se ne sećam. Srbija nije, znate, hajde malo da se vratimo u prošlost, da se malo vratimo u 19. vek i tada je postojala Srbija, pa i tada su neki ljudi putovali u Rusiju i bili u Rusiji, videli šta se dešava tamo i učili, između ostalog, i vojna znanja i vojne veštine, ali nikome nije palo na pamet da srpskog vojnika oblači ni u rusku, ni u englesku, ni u francusku, niti u bilo koju drugu uniformu. Mi smo tuđe uniforme uzimali samo u krajnjoj nuždi, kada nismo imali svoje, zato što smo bili u ratu, pa smo onda oblačili ono što smo imali, ali kada je vojska u mirnodopskom stanju, kao što je sada u Srbiji, ne znam da li je nekada bilo da smo imali tuđu uniformu na sebi.

Ovo, vezano za četnike, to je jedna zanimljiva istorijska reminiscencija. Ja mogu jednim delom da se složim sa vama, da su četnici, oni četnici od pre Balkanskih ratova, bili hrabri ljudi i oni su u velikoj meri doprineli oslobađanju Makedonije i KiM od turske okupacije. Među tim četnicima je bio i vojvoda koga ste vi pomenuli, Kosta Pećanac. Priznaćete da je on bio u tom četničkom pokretu, pre Balkanskih ratova, izuzetno hrabar čovek, Kosta Pećanac, Kosta Milovanović Pećanac. Dakle, on je bio hrabar čovek.

Bio je tu i Voja Tankosić, isto hrabar čovek. Ali, šta je bio problem sa tim četnicima? Oni su bili hrabri ljudi, ali oni su bili avanturisti, oni su vrlo često državu, u nekim situacijama dovodili u vrlo nezgodnu situaciju. Ja ću vam izneti samo jednu epizodu koja je vama vrlo dobro poznata. Vi znate ko je snabdeo naoružanjem pripadnike „Mlade Bosne“? Upravo, između ostalog, Voja Tankosić i Apis.

Sećate se da je Nikola Pašić, tadašnji predsednik srpske Vlade upozorio Austrougarskog ambasadora u Beogradu, da Franji Ferdinandu preti opasnost ako ode u Sarajevo. Nije on to rekao zato što je imao posebne simpatije prema Ferdinandu, nego zato što je znao da će Austrougarska da iskoristi ubistvo Franja Ferdinanda u Sarajevu da napadne Srbiju, a Srbija 1914. godine nije bila spremna za rat, jer je upravo izašla iz dva balkanska rata.

Međutim, Voja Tankosić, onako pust, jest hrabar, ali pust, avanturista itd, on je rekao - ma šta se to mene tiče, ja ću da naoružam „Mladu Bosnu“, nek oni ubiju Franju Ferdinanda i da mi krenemo u rat. Ispostavilo se da je to Srbiji nanelo ogromnu štetu. Srbija je možda bila spremna za rat u pravom smislu te reči tek 1916, 1917. godine, ali 1914. godine nikako nismo bili spremni za rat i to se pokazalo već 1915. godine kada smo pod naletom Austrougarske, Nemačke i Bugarske morali da se povlačimo preko Albanije, a znate i sami koliko smo ljudskih žrtava podneli.

Ovo oko činova. Ja mogu da se složim sa vama, vi ste nabrojali, ja sam zabeležio, brigadni divizijski armijski general, je li tako? To su vam činovi iz jugoslovenske vojske, one jugoslovenske vojske između dva svetska rata. U toj vojsci niste imali čin vojvode. Draža Mihajlović nije imao čin vojvode, Draža Mihajlović je najpre imenovan, odnosno unapređen u decembru 1941. godine za brigadnog generala, pre toga je bio pukovnik, pa u divizijskog, pa u armijskog generala. Tako da, te tradicije nisu baš takve kakvim ste ih vi predstavili.

Samo još jednu stvar da kažem. Ovo oko ODKB-a, ma koliko da je to nekome teško da prizna, upravo otkako je SNS došla na vlast, Srbije je dobila, odnosno zatražila status posmatrača u ODKB-u. Do 2012. godine nikome nije palo na pamet da uspostavi bilo kakav vid saradnje sa ODKB-om. Mi sa ODKB-om sada imamo veoma dobru saradnju, imamo status posmatrača jer smo se opredelili da budemo vojno i politički neutralni, tako da neki drugi status teško da u ovom trenutku možemo i da dobijemo.

Najzaslužniji za to, ma šta vi o njemu mislili, ja znam da vi imate određene lične averzije prema tom čoveku, ali najzaslužniji za to što je Republika Srbija dobila status posmatrača u ODKB-u, pored naravno predsednika Aleksandra Vučića, ima upravo šef naše delegacije, Milovan Drecun, koji je istovremeno i predsednik Odbora za KiM. Ima tu naravno značajnu ulogu i potpredsednik Narodne skupštine, Veroljub Arsić. Dakle, upravo je SNS pokrenula tu inicijativu i tu proceduru da Srbija dobije status posmatrača u ODKB-u.

Na samom kraju, ovo vezano za NATO pakt. Slažemo se mi, i vi i ja i svi mi, da imamo vrlo negativna iskustva sa NATO paktom, pre svega zbog bombardovanja 1999. godine, ali i zbog bombardovanja Republike Srpske Krajine 1995. godine i Republike Srpske 1994. i 1995. godine. Ali, ono što je činjenica to je da je NATO pakt jedina, odnosno da je KFOR, koji je suštinski NATO vojna misija na KiM, da je to jedini garant bezbednosti Srbima na KiM. U ovom trenutku je to tako, ma koliko to nama bilo teško da priznamo, ali da nema čak i takvog KFOR-a, uz sve njegove mane, uz sve njegove propuste, uz svu njegovu zlu volju prema Srbima i prema Srbiji, uz svu njegovu averziju prema našoj državi, prema našem narodu, ali kakvu takvu bezbednost Srbima na KiM još uvek pruža KFOR.

Na kraju krajeva imate i primere gde pojedini kontingenti KFORA, na Kosovu i Metohiji su prilično blagonakloni prema Srbiji i prema predstavnicima SPC.

Ima i onih koji nisu blagonakloni, ali ima i onih koji jesu. Tako da, mislim da tu moramo kao država da budemo vrlo obazrivi kada se izjašnjavamo o prisustvu NATO na Kosovu, zato što druge vojne sile dole nema. I sada se postavlja pitanje šta bi bilo da nema ni njih?

Ono malo Srba što ih je ostalo na KiM, Šiptari bi mogli vrlo lako da ozbiljno ugroze, pre svega njihove živote i njihovu imovinu i da se nad Srbima desi pogrom kao što se desio i 2004. godine kada je KFOR okrenuo glavu na drugu stranu, a država Srbija ni na koji način nije reagovala.

Ovo što se tiče sporazuma sa NATO mislim da stvari ne stoje tako. Nema NATO pakt ta ovlašćenja o kojima ste vi govorili, niti može da nas okupira, niti može baš da prolazi bilo kojim delom državne teritorije, a da se sa tim ne saglasi Srbija.

Dakle, tu je vrlo precizirano u tom sporazumu šta NATO pakt pri tranzitu kroz Srbiju na svom putu ka KiM može, a šta ne može. I nema sva ona ovlašćenja o kojima ste vi govorili i ratifikacijom tog sporazuma, Srbija nije izgubila svoju suverenost. Na protiv, ona je svoju suverenost time dokazala, jer smo na neki način naterali uslovno rečeno NATO pakt da mora ipak da se pridržava određenih pravila kada njegova vojska prolazi kroz teritoriju centralne Srbije.