Član 104, član 107. Prvo bi trebalo da predsednik Skupštine obavesti Skupštinu da li je danas odsutna ili sprečena pa ne predsedava, pa njeni zamenici, potpredsednici, predsedavaju ili o čemu se radi?

S druge strane, moram da priznam da je apsolutno svojim znanjem gospođa Maja Gojković danas istakla kandidaturu za ministra kulture i želim joj svu sreću.

S treće strane, meni je zaista drago kada me gospođa Maja Gojković onako ishvali. Kada kaže da kuloari pričaju, ja sam onda potpuno siguran da sve što sam rekao i sve što radim, radim ispravno.

Hvala.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje o mojoj povredi Poslovnika? (Ne)
Reč ima gospođa Maja Gojković.

Radi javnosti, samo da kažem. Ne mogu da predsedavam danas, reflektori toliko blješte a imam oštećen vid i ne mogu da gledam uopšte, niti u vas, niti mogu da čitam papire ispred sebe. To je jedina istina zašto ne predsedavam danas sednicom, dok se nešto ne popravi. Ja zaista nisam kriva što imam oštećeni vid i što ne mogu da gledam u reflektore. To je jedina istina.

Da izjavim, zaista, pošto novinari obožavaju takve scene, i delove izjava da se ja kandidujem za bilo šta, ja se ne kandidujem ni za šta u ovom momentu, a najmanje se kandidujem za ministra kulture. Da jednom završimo sa tom pričom da li se ja kandidujem, da li sam ja konkurencija aktuelnom ministru. Ne. Ja sam predsednik Narodne skupštine Republike Srbije. Izuzetno cenim to što me većina poslanika podržala u drugom mandatu za ovaj posao koji časno obavljam, u okolnostima u kojima to mogu da radim. Toliko. Samo zbog javnosti, ne zbog onih koji stalno pokušavaju nešto da sukobljavaju ministra i mene. Nema potrebe.

Hvala, gospođo Gojković.
Samo da dodam, mi smo kao potpredsednici parlamenta tu da pomažemo predsedniku Narodne skupštine, po Poslovniku, što lepo piše u čl. od 27. do 32, tako da su stvari tu jasne.
Profesor Marko Atlagić, izvolite, imate pravo na repliku.
Izvinite, profesore, ali, znate i sami, po Poslovniku mogu tek sad da vam dam reč.

Samo da kažem dve rečenice.

U mojoj biografiji i danas stoji u radnim organizacijama i preduzećima gde sam radio da sam bio član Srpske radikalne stranke i nikad to neću negirati, za razliku od mnogih drugih. To je jedno.

Drugo, nikad ja ne napuštam stranku, nego njen program napusti mene. To je prvo.

Drugo, program nije večit. On se menja u odnosu na promene, nove spoznaje i, ako hoćete, ekonomske, političke i svetske situacije. To je broj jedan.

Sad ću vam direktno reći. U mom jednom udžbeniku, koji su neki spominjali, stoji da je najstariji pečat u Raškoj bio Stefana Nemanje. To je u udžbeniku iz 1997. godine. Godine 2007, ona koja je posvećena onoj petorici, što sam rekao, nije više to pisalo, nego da je najstariji Strojimirov, jer je nauka pod udarom novih spoznaja menjala i svoj sadržaj.

Tako je i kod stranaka. Stranke se moraju osavremenjivati sve, menjati program, s obzirom na kretanja nacionalna, a i svetska. U datom momentu određeni program može biti genijalan, ali ne može večito. E, to je suština. I mi u nauci drugačije postupamo nego što politika postupa. Nažalost, ali to je tako.

Mi ne zatvaramo istinu večito. Ako je ja zatvorim, istinu, da je istina i ovo što sam rekao da je Strojimir, ostavio sam mogućnost da može još biti neko stariji, jer dok ovde sedimo, sada mi, pošto rade neki arhivi i posle podne, možda je neko našao arhivski dokument, a znamo svi šta znači arhivski dokument, da negira i Strojimira. E, to je suština.

Hvala, profesore Atlagiću.
Nastavljamo dalje sa radom.
Reč ima Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kultura, arhivska građa, u koji instrument svira Najdžel Kenedi, to je bilo pitanje na koje ja nisam znao odgovor. Znao sam da je neki gudač, ali sam mislio na RTS-u da će da postave pitanje iz srpske kulture. Ali, bože moj.

Svi ste čuli za Mariniku Tepić i za Nenada Čanka. Kada se ona starala o kulturi i sportu u Pokrajini Vojvodini, glavno kulturno nasleđe su bile banatske šore ili fore, tri krpene lopte i nekoliko štapova i za to su izdvajani milioni.

Takođe, kao kulturno nasleđe, Marinika Tepić nije predstavila kokoške u Moroviću, nego kao kulturno nasleđe uzela "Seks za početnike". Tako se zvala njena aktivnost. To je trebalo da bude neki kulturni pomak.

Ali ja ću, s obzirom da se radilo o Najdželu Kenediju, pričati nešto drugo.

Hoće li mi neko reći gde se nalazi selo Grk?

Nenad Čanak, gde je Marinika Tepić pripadala pre nego što je promenila pet, šest stranki ili stranaka, je rekao – nećemo gusle, hoćemo klavir. Pri tome je zaboravio da je guslarska škola, koja je veoma bitna za kulturno nasleđe, to su oni komunisti izbrisali posle, ali za mene je veoma bitno, po pitanju kulture, po pitanju prenosa istorijskog sećanja, po pitanju epskih pesama.

Srpski Homer. Hoće li neko da mi kaže u koji je instrument svirao srpski Homer? U gusle. Prva guslarska škola bila je u Irigu, od 16. do 19. veka. Carskom zabranom ona se preselila u Slankamen i u tom poslednjem razdoblju je bila i u Slankamenu. To je bila tzv. slepačka akademija. Veoma bitna i gotovo niko, ali samo retki u Srbiji znaju za taj deo srpske kulture, taj deo srpske kulture koji se mešao i sa arhivskom građom. Znači, slepci koji su pevali te pesme, pevali su ih po vašarima, na takav način su se saznavali ishodi bitaka, prenosila istorija sa kolena na koleno, itd.

Selo Grk je u opšti Šid. Tako se zvalo sve do između dva svetska rata. Sad se u pomen srpskom Homeru, Filipu Višnjiću, zove Višnjićevo. Hvala.

Hvala, gospodine Rističeviću.

Reč ima ministar gospodin Vukosavljević.

Izvolite.

Hvala.

Evo, sad smo se malo udaljili. Ja sam hteo gospodinu Damjanoviću da odgovorim na deo stavova, nego kažem – tematski smo se malo udaljili, ali nema veze.

Vi ste izneli čitav niz svojih utisaka, stavova i opservacija, što je, naravno, u redu. Međutim, jedan deo tih stavova i utisaka je bio vezan za fenomene i događaje koji nemaju ama baš nikakve veze sa Ministarstvom kulture i informisanja, pa sam samo hteo da zbog javnosti i onih koji, a verujem da takvih ima dosta, prate ovo zasedanje, da naglasim da sa festivalom, odnosno događajem koji ste vi opisali, koji se zove „Mirdita“, ili već kako se zove, Ministarstvo kulture i informisanja nema ama baš nikakve veze.

Da li su se tamo pojavljivala lica koja se na direktan ili indirektan način bave poslovima iz oblasti kulture, takođe nije pitanje za Ministarstvo kulture i informisanja, pa sam samo hteo da napravim razliku, da jednostavno vidimo o čemu tačno pričamo i šta su elementi koji mogu da se vezuju za Ministarstvo kulture i informisanja. To je tehnički deo jednog društvenog fenomena.

Ono što je važnije, već je i predsednica Skupštine rekla na određeni način, dakle, mogao se steći utisak, ili sam ja stekao utisak, mada se možda varam, taj je utisak varljiv, da ste vi rekli da se praktično isključivo snimaju, kako vi to nazivate, antisrpski filmovi u Srbiji. Kažem da je utisak možda varljiv, ali mogao se steći iz vaših reči takav utisak. Mislim da to ne stoji. Snimaju se razni filmovi koji se mogu opisati raznim različitim kvalifikativima.

Konačno, Ministarstvo kulture i informisanja, kao što je poznato, nije ministarstvo agitacije i propagande, pošto mi ne živimo u društvenom sistemu koji je karakterističan po takvim oblicima vlasti. Da li je to dobro ili loše, prilika bi bila za neku dužu elaboraciju, u nekim drugim okolnostima.

Dakle, još nešto javnost treba da zna, mada zna, ali evo da kažem još jednom. Članovi komisija koji u Filmskom centru odlučuju o finansiranju scenarija i filmova i dokumentarnih filmova i dugometražnih i kratkometražnih itd, nisu isti članovi komisije iz godine u godinu. Ti ljudi se menjaju. To su najčešće ljudi iz sveta filma, scenaristi, reditelji, glumci, producenti i srodna zanimanja.

Prema tome, ako mi imamo godinama, kako vi to navodite, mogu da se delom složim, delom ne, sad nije to ni bitno, dakle, ako godinama imamo negativne rezultate, po vašoj oceni, onda to znači da je kompletna obuhvaćenost naše filmske javnosti, odnosno ne javnosti, nego filmskih posrednika, negativno određena, odnosno u izvesnoj meri kontaminirana, ako bismo pratili vašu logiku. A, onda je problem dublji. Onda znači da kad bi postojala jedna komisija sastavljena od osoba A, B, V, G, D, pa te osobe iz godine u godinu dodeljuju novac nekim projektima za koje neko može reći da su takve ili ovakve, stvar bi imala jednu težinu.

Ako su se promenili praktično svi učesnici na filmskoj sceni, stvaraoci po različitim osnovama, kao što sam rekao, i da su rezultati takvi kakvim ih vi vidite, što ne osporavam pravo da imate sopstvene utiske, kao što ih ja imam, onda bi značilo da smo mi na opasnoj društvenoj stranputici. Ali, ja se bojim da nije tako. A ako je delimično tako, onda znači da mi moramo da menjamo kulturni obrazac, a to se ne postiže dekretom, ne postiže se konkretnim potezima administrativnim ili personalni, već jedan malo dugotrajniji, nešto mukotrpniji proces koji bi nas postupnim, kakvim-takvim demokratskim putem, a jedini je taj put moguć uprkos izazovima sa ove i sa one strane, doveo do toga da jednostavno mi kao država, mada država, slažem se potpuno, ne finansira filmove.

Vi ste u pravu kada navodite čitav niz negativno propagandističkih projekata koji dolaze iz Holivuda i koji su prikazivali godinama Srbe u najcrnjem svetlu, ali to je sistem i društvo, jedna mikrocivilizacija koja počiva na drugim osnovama. To finansira privatni kapital, to finansira bankarski kapital, to finansira korporativni kapital. I mi ne možemo da se merimo, jer nismo srodni i slični ni po čemu. Ja mislim da je to dobro.

Prema tome, ne kažem da sam prezadovoljan rezultatima koje postiže naša filmska industrija ni u pogledu tematskog odabira, ni u pogledu ukupnih rezultata. Ne kažem ni da sam nezadovoljan, ni zadovoljan ni nezadovoljan, ali čini mi se da u poslednje dve godine, zahvaljujući većem odvajanju za film, imamo uspešnije projekte, imamo smanjen broj negativnih fenomena. Čini mi se da puževim hodom, mada bi možda moglo i brže, idemo napred u toj oblasti.

Prema tome, mi nismo, kako bih rekao, na suprotnim pozicijama, niko ovde nije na suprotnoj poziciji, rekao bih, ali samo hoću da ukažem na to da se instant rezultati u oblasti kulture ne mogu postizati dekretima, već jednostavno mukotrpnim, složenijim i težim putem, a čini mi se da se tim putem nekako ide.

Hvala.

Pravo na repliku ima Miljan Damjanović.

Izvolite.