Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređem na diskusiju po tački dnevnog reda, hteo bih da saopštim javnosti, a i vama kolegama jednu veoma dobru vest, danas je Skupština grada Niša donela odluku da jedna ulica u gradu Nišu nosi ime pokojnog preminulog našeg kolege Zorana Krasića. Mi smo ganuti sa ovim gestom i zahvaljujemo se svim odbornicima u Skupštini grada Niša. Čisto iz razloga da se na ovaj način započne sa nekom tradicijom koja će se zasnivati na kvalitetima i vrednostima stvarnim, a ne na pripadnosti političkoj partiji ili političkoj opredeljenosti. Tako da, ova odluka Skupštine grada Niša je tim samim mnogo, mnogo veća.
Ono što je vezano za ovaj predlog izmena i dopuna zakona, potpuno je jasno da svaki predlog zakona, svaka strategija u oblasti kulture je uslovljena sa više faktora. Jedan od glavnih faktora je raspoloživost finansijskih sredstava. Mi smo država, odnosno društvo gde je to hronična pojava, da jako malo sredstava u odnosu na ukupna budžetska sredstva se opredeljuju za potrebe ovog resora, resora kulture. Sa to malo sredstava treba znati upravljati u smislu da se koliko toliko očuva onaj minimum u svemu ovome što se zove globalizam i pritisak globalista na individualnost jednog naroda, njegovu kulturu, njegove posebnosti, kao što je jezik. Treba ipak sačuvati taj minimum.
Nismo mi toliko kao društvo ranjivi osim ove finansijske dimenzije. Imamo mi nešto što je i te kako značajna tradicija. Kada je u pitanju književno stvaralaštvo, mi smo društvo koje je dalo jednog nobelovca. Mi smo društvo koje je dalo Ivu Andrića. Malo je naroda koji mogu da se pohvale da je iz njihovih redova izrastao tako jedan veliki stvaralac.
Evo ministar nas je obradovao, na insistiranje SRS pronađena su sredstva da se prevedu dela nobelovca Petra Handkea, što je veoma pozitivno. Mi smo društvo koje je dalo ovom svetu, sveopštoj kulturi svetskoj i unapređenju jednog Emira Kusturicu i nije to mala stvar. Društva sa mnogo većim potencijalom i finansijskim i svakim drugim nisu uspela toliko baš koliko je to uspela Srbija. Samim tim, to je otežavajuća okolnost za rad i za delovanje ovog ministarstva u prethodnom periodu.
Ne možemo se zadovoljiti sa kritikama prethodne vlasti, da kažemo – sve je to u prošlosti, dok su oni bili na vlasti, sve je bio mrak, sve je bila tama. Apsolutnu većinu i mogućnost da bira, a samim tim i da menja pogrešno izabrane ima SNS. Ako je pogrešila kada je bio ministar Tasovac, ako je videla da on više pridaje značaja svojoj umetničkoj slobodi, svom nekom ekscentričnom kako se to može slobodno reći, ponašanju, nego što je to uniformisano ponašanje jednog administratora u okviru Vlade Srbije, onda se to moralo odmah na vreme reagovati, kako bi se sprečile posledice takvog ponašanja i takvog načina razmišljanja u kulturi.
Mi smo videli kako to ide. Ide tako što se pravi od čitave oblasti kulture jedan galimatijas, jedan provizorijum, prave se performansi, stavlja se u prvi plan ličnost ministra itd. Nije to neka velika zamerka sa moje strane, zato što je on čovek i te kako veliki i značajan kada je u pitanju posao kojim se on izvorno bavi, a to je dirigent, kompozitor, to je pre svega njegovo opredelenje da unapredi operu, filharmonijski orkestar itd.
Ali, nije bio ni razlog sve ovo što govorim, kao prednost, nije bio razlog da se toliko odugovlači sa personalnim promenama. Mislilo se da će se napraviti veći pomak kada se dovede novi ministar. Mi smo tada govorili, srpski radikali, to i sad ponavljamo, bili bi zadovoljniji da na to mesto izabrana Maja Gojković. Zašto? Zato što znamo Maju Gojković kao jasno izdefinisanog srpskog nacionalistu. To je veoma, veoma bitno, da čovek sam po sebi bude jasno izdefinisan u svojim stavovima. Zašto? Ovo je izmena i dopuna zakona koji se odnosi na srpsku kulturu, na nacionalnu kulturu i na stvaralaštvo svih onih koji žive zajedno u Srbiji sa srpskim narodom i tu ne treba da se zamajavamo.
Znate, ta globalistička matrica nas upućuje da kažemo, svi smo mi, kada je su u pitanju ovakvi zakoni, manje-više jednaki. Ne, nosioci razvoja kulture je onaj ko je većinski, a to je srpski narod. Na njemu je još veća odgovornost kada je u pitanju omogućavanje slobodnog stvaralaštva i drugih koji žive.
Zašto je ovo bitno? Zato što se ovde nameće jedna veoma čudna teza, da se kaže da mi Srbi, različitih veroispovesti imamo različite kulture, nemamo gospodo. Imamo jednu jedinstvenu kulturu, u jednom istorijskom trenutku došlo je do razmimoilaženja, odnosno razlaza kada je u pitanju versko opredelenje, a ne kulturno. Kultura i jezik su ostali zajednički, isti.
Sada se ovde nameće teza da kultura onih koji su potpuno isti, jednaki sa većinskim srpskim narodom, ona se razlikuje i zbog te razlike i specifičnosti, treba da ima poseban tretman. Ne, to je potpuno suludo na prvi pogleda, a sa druge strane, to je strategija koja se sprovodi na prostorima Republike Srbije kako bi se dokazalo da postoje ne samo razlike u jeziku nego potpuno kulturološki se razlikujemo od onih sa kojima smo istog porekla. Šta nas vezuje? Pa, upravo nas vezuje kultura.
Meni je potpuno čudno, ministre, kako ovde u reprezentima nosioca kulturnih dešavanja, kada je u pitanju pozorište, kako ste izostavili Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada? Gospodine ministre, vi to dobro znate, oni koji su osnovali Srpsko narodno pozorište, to je prvo nacionalno pozorište na ovim prostorima. U okviru Austrougarske nije ga bilo lako osnovati, a još je teže bilo da se prebaci iz Budimpešte, odnosno iz Budima u Novi Sad. Oni koji su ga osnovali, oni su ga osnovali sa razlogom kako su govorili da se sa pozornice obraća narodnim srpskim jezikom, da se gledaocima objašnjava sa pozornice o prošlosti srpskog naroda, da srpski narod to razume.
Prvi upravnik tog pozorišta, Jovan Đorđević, na zamolnicu kneza Mihajla Obrenovića, podigao Kraljevsko srpsko narodno pozorište, to je današnje Narodno pozorište u Beogradu. Samo ministre, bitna je ta činjenica, to je nacionalno, jasno izdefinisano. Nemamo mi ništa protiv. Treba da bude i narodno pozorište, jer su to dva najstarija pozorišta kada je u pitanju srpski narod. Ali, Srpsko narodno pozorište u trenutku, ministre, kada vidite i sami koliko insistira taj zapad, da Novi Sad bude prestonica evropske kulture i kada bi bili još dodatno naivni, mi bi poverovali da je to iskrena njihova težnja. Ne, nije ministre, vi to dobro znate. Vi ste čovek koji boravi dugo u kulturi, vi znate da na bazi tog što se vrši podvojenost između srpskog naroda, na one koji su u autonomnoj pokrajini i oni koji žive u centralnoj Srbiji, da se kulturološki razlikuju, da se razlikuju po nijansama u jeziku. To je priprema za nešto što može biti jako opasno. Zbog toga je bitno sačuvati ovu značajnu tradiciju. Tradicija je Srpsko narodno pozorište. Hvala vam.