Zahvaljujem, ministre.
Poštovani narodni poslanici, sada ćemo u skladu sa članom 87. Poslovnika Narodne skupštine odrediti pauzu u trajanju od jednog časa.
Sa radom nastavljamo u 15.25 časova.
Koleginice Jovanović, prijavili ste se za repliku. Možete nastaviti nakon pauze.
Zahvaljujem.
(Posle pauze.)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.

Reč ima narodni poslanik Nataša Sp. Jovanović.

Izvolite, koleginice Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mi smo s pažnjom pogledali, pre svega, izmenu i dopunu Zakona o kulturi i novi Zakon o arhivskoj građi. Naša poslanička grupa je podnela veći broj amandmana. Videćete da su oni suštinske prirode, a i zbog toga što smo primetili da su i neke jezičke greške napravljene.

Mi srpski radikali zaista želimo da svaki zakon bude jasno u duhu srpskog jezika, jer vi ovde u izmeni i dopuni zakona, takođe, potencirate ono što je veoma važno svim građanima srpske nacionalnosti, da se poštuju srpski jezik i ćirilično pismo.

Što se tiče samog Zakona o kulturi, naše su primedbe i na osnovni zakon, kada je bila ova dosovska, žuta vlast, propala, bile u smislu da bismo mi to sve uradili drugačije i izražajnije. Srpska radikalna stranka smatra da ne treba neke modele, a kamoli u zemljama koje su neprijateljske prema Srbiji, kao što su zemlje EU, da kroz neku internacionalizaciju što članova zakona, što primera koji oni imaju u praksi, mi tražimo model za kulturu, jer kulturni model srpskog naroda seže još od vremena Nemanjića.

Ako su Nemanjići hteli da zaokruže srpsku državu kao celinu, da se uspostavi autokefalna srpska pravoslavna crkva, da se ustanove vrednosti kao najsveliji primeri za buduće generacije, zašto mi onda sad da sve te modele ne primenimo na današnje, evo, uslovno rečeno, savremeno vreme, a da to bude model razmišljanja za svakoga ko hoće da se bavi, da prati, da proučava kulturu i za buduće generacije?

Mnoge skandale imamo iz neposredne prošlosti, gospodine ministre, koje ja danas zaista moram da napomenem. O tome je govorio i naš ovlašćeni predstavnik gospodin Šešelj, ali zaista je još mnogo takvih primera.

Najpre, zašto država Srbija, samim tim i Ministarstvo za kulturu ne zauzme jasan stav kada je u pitanju promovisanje tradicionalnih, upravo tih, još od tog doba, a kasnije i kroz vekove, najsvetlijih kulturnih vrednosti koje ova zemlja ima?

Ne možemo uopšte da prihvatimo način na koji se raspodeljuju sredstva za pojedine manifestacije. Mi smo izričito protiv ovog člana koji vi sada predlažete u Zakonu o kulturi, gde na predlog lokalne samouprave, autonomne pokrajine ili Vlade Srbije mogu da se proglase kulturne manifestacije i festivali od najvišeg značaja.

To mora da se ustanovi zakonom. Ne može to da bude od prilike do prilike i da li će neko da pokrene tu inicijativu, da li neće i ko će to posle, možda budete vi ponovo ili posle vas da odlučuje, znate.

Ako je nešto tradicionalna vrednost, kao što su Vukov sabor u Tršiću, kao što su Mokranjčevi dani, kao što su Desankini dani, kao što su Disovi dani, kao što su dani gde se promoviše herojstvo naših predaka u Prvom srpskom ustanku, kao što su sve te druge manifestacije, molim vas, onda je neshvatljivo da mi sad treba da ustanovljavamo princip po kome će neko ko će da sedi od, iskreno rečeno, birokrata, na kraju krajeva, da određuje a šta je to nacionalno, a šta nije.

Srpska radikalna stranka je izričito protiv toga da se „Egzit“ finansira bilo kakvim državnim novcem. To je, jednostavno, jedna novotarija u kontekstu posmatranja sveukupnog razmišljanja sa zapada, a to su načini kupovine, njihov način praznovanja koji je u suprotnosti sa svim tradicionalnim srpskim vrednostima. Mi treba da se odreknemo toga. Ako je to privatna kompanija i ako oni kažu da imaju prihod i ako to neko voli i ako je to moderno doba, neka oni to finansiraju.

Za razliku od toga, mi smo doneli prošle godine Zakon, čini mi se, da ne kažem pretprošle, o srpskoj književnoj zadruzi i mi nismo zadovoljni, gospodine ministre, iznosom kojim se finansira Srpska književna zadruga. To je jedan aspekt. To je moglo da bude više njima u korist, a da ukinete svo ovo antisrpsko finansiranje umreženih zapadnih agentura, nevladinih organizacija koje promovišu ovde, eto, i sve na čelu sa vašim prethodnikom Tasovcem, „Mirditu“ u centru Beograda. To je zaista jedan skandal i, na kraju krajeva, ponižavanje i srpskih žrtava, huljenje na naše svetinje, na kolevku srpstva i na sve ono što treba da bude svetli primer za svakoga i ko se bavi politikom i ko je uopšte u oblasti kulture.

Što se tiče ovih načina finansiranja određenih projekata, ja moram sada da napravim samo jednu paralelu i da navedem jedan primer. Kada je scenario za finansiranje filma u Kulturni centar Srbije došao, sada da ne pominjem, ne promovišem tog autora, jer znate vi o kome se radi, kao i šira javnost, filma o slavnom četničkom đeneralu, predvodniku najvećeg antifašističkog četničkog pokreta, Draži Mihailoviću, oni su rekli da im se ne dopada scenario. Čujte, ne dopada im se scenario koji je najbliži autentičnim događajima i svemu onome što je đeneral Draža Mihailović, koga su na takav mučki način pogubili komunisti, doživljavao sa svojim saborcima.

Sada vi mene treba da ubedite i svakog od nas iz SRS da će neko sutra da bude pravičniji ako sličan projekat dođe na razmatranje kod članova te iste komisije? Ovde se u kulturološkom smislu, evo, skoro ste bili pre nekoliko dana na festivalu kod gospodina Kusturice, Kustendorfu, koji sada ima jednu višu dimenziju. Nasuprot onome za šta se on zalaže i što je ispravan stav, promovišu od strane ovih neprijatelja srpskog naroda sve ono što nema nikakve veze ni sa srpskim filmom, ni sa srpskom muzikom, ni sa srpskim etno-folklornim nasleđem, a to se prihvata i dolazi i onako kroz pore društva ulazi na veoma opasan način.

To nije dobro. Država Srbija, samim tim i vaše ministarstvo, treba da zauzme jasan stav i da se kaže – ne treba mi da se osvrćemo, niti da podležemo uticajima onih koji su neprijatelji srpskog naroda, koji kada je Botorić doneo bioskop u Beograda i kada je sniman film „Sa verom u Boga“, koje je zaista remek delo tog vremena, tridesetih godina, u Holivudu nisu znali da snime takav film.

Dakle, to što mi nemamo tolika sredstva i takve mogućnosti da našim pravim srpskim autorima, koji hoće da promovišu i našu tradiciju i istoriju i da na realan način sagledavaju sve ove nedaće iz naše bliske prošlosti, to je jedan aspekt, a da se to još pospešuje parama iz budžeta i da se takvima koji neprijateljsku propagandu šire, kao što je ovde već pomenuti film Gorana Markovića, gde u jednom monologu glumac Gordan Kičić kaže da su Srbi ludi narod koji teroriše sve na Balkanu. Pa, zar mi to treba da dozvolimo, gospodine ministre?

Da ne bude sad da završim govor u ovom duhu, dakle, sve ovo što primaju ove prozapadne agenture dajte u projekte koji će da baštine, da promovišu ono što je naša kulturna baština, kao i pomoć i našoj kulturi koja ima i tu duhovnu dimenziju, kao što je pomoć da se osvetli manastir Gradac, koji je sada zaista u jednom punom raskošu i sjaju blista, kao sve drugo što treba da bi se očuvao srpski nacionalni identitet, a da se okanemo svega onoga što je usmereno protiv Srbije i srpskog naroda.

Hvala, gospođo Jovanović.
Gospođa Jadranka Jovanović ima repliku od malopre, pa ćemo dati reč ministru Vukosavljeviću.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Upravo smo prekinuli na pauzi, kada sam htela samo da podsetim, da objasnim, zarad javnosti, odnos između glumačke profesije i operske profesije, o kojoj nisam pričala ja lično, i bez obzira što i ja to mislim privatno, ovde se ne radi o privatnom mišljenju ni glumaca, ni operskih pevača, nego o onome što je naučno dokazano, naučno procenjeno sa dokazima i analizama koje su od strane stručnjaka izvršene i koje postoje kao takve zapisane. Dakle, kako se vrednuje operska umetnost i koje su teškoće kada je u pitanju operska umetnost, naravno, imajući u vidu da i ja sama znam, kao neko ko je na sceni, koliki su zahtevi glumačke, odnosno glumaca na daskama, sve više danas sa ovim režijama, da ne govorim o filmu

Ali, zarad javnosti, samo kratko da pojasnim, dok glumac, ako slučajno zaboravi tekst ili se zagrcne ili zakašlje, može da stane, da zastane, operski pevač ima ritam, melodiju, orkestar, tekst, ne sme to da mu se dogodi, jer vreme protiče i svoju umetnost i svoj dar mora da plasira u tačno određenoj meri koja je sa svih strana omeđena.

Gledam stalno na ovaj sat, jer sam shvatila da imam samo da minuta.

Tako da, to je moje pojašnjenje. Plus da je između dva rata jedan operski prvak, recimo, u Narodnom pozorištu, u odnosu na prvaka drame bio daleko više vrednovan i po pitanju plate, i naravno, beneficiranog radnog staža. To je nešto što se svih ovih godina izgubilo i ne zalažem se, ovo je divna jedinstvena prilika, i meni, da kompletnu branšu operskog pevača i operske umetnosti i svih onih, hora, orkestra, dirigenata, reditelja, koreografa, kostimografa, postavim zaista, i pruža nam se zajednička prilika da ih postavimo pošteno i časno na ono mesto koje im pripada. Hvala.

Hvala, gospođo Jovanović.

Reč ima ministar Vladan Vukosavljević.

Izvolite, gospodine ministre.

Hvala.

Samo kratko na osvrt narodne poslanice gospođe Jovanović.

Dakle, nemam šta da kažem što ne bi bilo u saglasju sa vašim uverenjem, osim tehničku stvar. Dakle, bilo je prilike i biće prilike da se izrazite osobenosti operske umetnosti naglase i stipulišu u nekom zakonu kroz ili kroz njegovu izmenu ili dopunu ili kroz prihvatanje nekog amandmana itd, ali to nije arbitrarna odluka jednog ministra, nego posledica neke javne rasprave i nekog opšteg saglasja ili manje-više postignutog konsenzusa u oblasti kulture.

Tako da, što se tiče Ministarstva kulture i informisanja, mi apsolutno ne da nismo prepreka takvom sagledavanju stvari u novom svetlu i u novim okolnostima, već ćemo biti saveznik u tom poslu, jer je i nama u interesu da se one specifičnosti i osobenosti koje postoje, koje nisu proizvoljne ili posledica individualnog stava, afirmišu i nađu svoj refleks u nekom zakonskom tekstu.

Kao što sam u prethodnom dijalogu sa vama rekao da je ovo rešenje koje se u ovom zakonskom tekstu predlaže, a reč je o baletskim igračima i umetničkoj igri, posledica jednog drugog prethodnog, analognog stanja koje se tiče Zakona o penzijskom osiguranju, gde je to prepoznato kao jedna stvar koja postoji, pa je onda ovaj zakon ispratio. To je sporiji način.

Ova vaša inicijativa verujem da će naići, zapravo, siguran sam, na snažnu podršku Ministarstva kulture, ali hajde da to učinimo zajedno na način i u postupcima kako to zakon i procedure nalažu. Mi smo tu u istom čamcu, da tako kažem, ako smem sebi da dozvolim slobodu takvog figurativnog izražavanja.

Što se tiče kratkog osvrta na izlaganje narodne poslanice gospođe Jovanović, samo neka sitna preciziranja, pa ću onda reći ono što mislim da je suština, a tiče se onoga što ste vi rekli. Ministarstvo kulture i informisanja ne finansira festival „Egzit“. Da li je to dobro ili loše, neću ovom prilikom da ocenjujem, ali prosto, to nije u našem razdelu za finansiranje.

Kada je reč o Srpskoj književnoj zadruzi, slažem se, nikad dosta, ali mi smo dobili, ja se ovim sada ne hvalim, samo ukazujem da smo i od gospodina Milovana Danojlića i od drugih ljudi koji upravljaju Srpskom književnom zadrugom nedavno dobili jednu zahvalnost za pomoć koju smo pružili.

Srpska književna zadruga je toliki spomenik kulturne istorije Srbije da jednostavno nema tih sredstava koja bi bila dostupna da se sva ta uloga valorizuje na taj način kroz finansiranje, ali čini mi se da postoji održiv i vidljiv napredak u stavu Ministarstva kulture i prema Srpskoj književnoj zadruzi i prema Matici srpskoj i prema drugim važnim ustanovama i institucijama srpske kulture koje su, pa rekao bih, transistorijskog značaja.

Kada je reč o principima za koje se vi zalažete, mi smo upravo vođeni logikom koja se tiče ukupnog sagledavanja stvari, što i vi činite, napravili Nacrt strategije kulturnog razvoja, gde smo u preambuli tog teksta definisali šta su to dimenzije srpske kulture u istorijskom smislu, jer ako se današnji saziv narodnih poslanika ili današnji saziv Ministarstva zalaže za nešto po nekom kriterijumu, to ne mora tako da bude nužno i sutra. Stvari mogu da se promene i da zavise, recimo, od trenutne intelektualne mode neke kratke epohe petogodišnje, desetogodišnje ili slično.

Ali, ukoliko jedno društvo ima strategiju kulturnog razvoja, ta strategija se zasniva na definiciji, na samo definisanju šta je to srpska kultura i šta je to srpska kulturna politika, onda mnoge nedoumice protekom vremena moraju da budu otklonjene. Te upravo i ta preambula je određenim krugovima, govorim o preambuli samo, ne bez razloga naišla na otpore, jer ti koji se bave drugačijom logikom od te su precizno zapazili šta je smisao strateških opredeljenja, jer ako vi definišete dimenzije srpske kulture, onda se zna šta je srpska kultura u svojoj suštini i šta je predmet zaštite takve kulture i šta je afirmativna kulturna politika s tim u vezi.

Dakle, verujem da će eventualno usvajanje strategije kulturnog razvoja doprineti da se mnoge od tih nedoumica otklone.

Što se tiče taktičkih stvari, ne bih sad ovom prilikom ulazio u detaljno komentarisanje svega što je rečeno, ali kažem, verujem da idemo u dobrom pravcu.

Kada je reč o filmovima, tu se, moram da priznam, stalno, ne mi sad ovde, nego naša javnost, vrti oko nekih nedoumica. Princip po kome Ministarstvo kulture mora da radi, a taj princip je u skladu sa zakonom, jeste sledeći. Mi transferišemo sredstva preko budžeta, budžet nama, mi ustanovama kulture. Među tim ustanovama kulture je Filmski centar Srbije, koji ima svoj upravni odbor, koji ima svog direktora i koji upravni odbor i direktor biraju komisije sastavljene od filmskih poslanika koji kasnije odlučuju, članovi komisija, o sredstvima i snose punu odgovornost.

Moram da priznam, sad ne znam da li je to baš celishodno i prihvatljivo i simpatično reći, voleo bih da ministar odlučuje o tome, pa da se zna ko je kriv, ako je kriv, jer ja se zalažem za princip lične odgovornosti kad god je moguće, ali prosto, propisi su takvi.

Na inicijativu Ministarstva kulture i informisanja, samo kao deo odgovora, mi smo pre dve godine predložili te je prihvaćeno da se uvede poseban konkurs za filmove sa nacionalnom tematikom, jer smo zapazili da u datoj konstelaciji, kada se scenariji međusobno nadmeću, scenariji sa nacionalnom tematikom jednostavno gube trku u odnosu na ukus duha vremena, jer su im interesantni neki savremeni scenariji itd. i ispostavilo se da je konkurs za scenarija sa nacionalnom tematikom doveo do nekih rezultata.

Što se tiče diskutabilnih odluka ili diskutabilnih procena o vrednosti, kvalitetu i porukama nekog dela filmske produkcije koje finansira ova država, a preko filmskog centra, nama takođe ne ostaje ništa drugo, kao ministarstvu, nego da se trudimo da dodatnim zakonskim regulativama ili principima strategije ili nekim drugim alatima pokušamo da tu stvar načelno, da utičemo u pozitivnom smislu, ne mogu da kažem više od ovoga i da na tom poslu zajednički učestvuju, naravno, i narodni poslanici i Vlada Republike Srbije i drugi koji mogu na to da vrše neki uticaj. U datom poretku stvari, Ministarstvo kulture, što je česta zabluda, nije direktno odlučivalo niti može direktno da odlučuje o tome kome će sredstva biti dodeljena, kada je reč o snimanju filmova.

Mislim da generalno postoje pomaci, videćemo godinu, dve nije idealan vremenski uzorak za neku pouzdaniju analizu ali mislim da razumem veći deo vaših opservacija odnosno stavova i verujem da na neki način takođe imamo ohrabrujuće nagoveštaje sa tim u vezi, ali to praksa treba da potvrdi. Hvala.

Hvala ministre.

Pravo na repliku ima Nataša Sp. Jovanović.

Izvolite.

Sve ono što je autentično a kulturna tradicija našeg naroda, jasno vam je iz mog izlaganje i našeg ovlašćenog predstavnika, mi možemo da podržimo i mi samo želimo da sve to bude jasno i zakonski precizirano. Strategija je jedno a kada se opredeljujete o zakonu za nešto što je najviša kulturna vrednost Srbije, onda to tako treba i da bude.

Nisam rekla da vaše ministarstvo, kada kažem vi, obraćam se svima vama, Vladi Republike Srbije, pokrajinskoj Vladi, gradu Novom Sadu, koji finansiraju, festival „Egzit“, sa ukupno, mislim da je ove godine čak i 80 miliona dinara. Znate šta je 80 miliona dinara ukupnih sredstava za jednu takvu, uslovno rečeno, manifestaciju, a da ne govorim o svim pratećim aspektima tog festivala koji ima jednu drugu konotaciju.

Uzmite sa jedne strane to i sa druge strane da država treba da se opredeli, ovim zakonom vi kažete, da će to odlukom Vlade da se desi kada neko pokrene tu inicijativu, mi smatramo da to odmah treba da se uradi. Koja je to manifestacija i koji je to festival od najvišeg značaja za kulturu Republike Srbije? Može nekome da padne na pamet da dođe kao onaj Tasovac što je bio, ali ne verujemo takva konstelacija snaga desi u budućoj i ko zna koliko, ne daj Bože više nikad da vlada, pa da kažu – eto Tasovac je išao na „Mirditu“, što? To je u redu. Ne možemo na taj način da posmatramo stvari. Ako mi znamo da su pomenuti „Vukovi dani“, ustanovljeni tad i tad, „Mokranjčevi“ isto, „Desankini dani“, „Disovi“, „Joakim fest“, ja ipak dolazim iz grada gde je osnovano prvo srpsko pozorište, pa širom Srbije da krenemo sa toliko bogatom tradicijom, onda to neka jasno stoji u zakonu i neka se kaže ti ovako. Gospodine ministre, sve može da bude mogućnost zloupotrebe od prilike do prilike, kako se kome dopadne.

Isto tako nije dobro, a tiče se i drugih festivala, znači koji imaju ne samo turističku, oni sada imaju i kulturnu dimenziju, koji se sad podvode pod Ministarstvo turizma. Oni sada imaju i taj jedan, jer oni imaju i prateće programe i sadržaje koje imaju neki savremeni kulturni karakter, a utemeljeni su na tradiciji našeg naroda. Kako je onda sada to moguće da oni moraju svake godine da čekaju i da kamče pare iz budžeta, da se ne zna tačno koliko je to? Nemojte mi reći da jedan festival kao što su „Dani Župe“ u Aleksandrovcu, sad treba da moli za novac ili neki takav drugi. Tu se dešavaju razni kulturni sadržaji. Prikazuje se kakve su nekada bile nošnje, kako je došlo uopšte do toga da se taj naš narod bavi proizvodnjom vina, kako su osnivane pivnice u Negotinskom kraju, koje su kulturno dobro od izuzetnog značaja, da ne govorim o raznim promocijama narodnog raditeljstva po celoj Srbiji.

Mnogo je sada sve to široko, a replika traje kratko. Razumeli ste šta želimo i smatramo da ipak to treba da bude kroz jasno opredeljeni stav Vlade Republike Srbije i da se zna i onda će svako sledeći koji dođe morati na osnovu zakona da promoviše upravo te vrednosti.

Hvala gospođo Jovanović.

Reč ima ministar Vladan Vukosavljević.

Izvolite.