Gospodine ministre, mi se izgleda jesmo razumeli, ali nismo razumeli. Ja sam govorio o filmu trenutno kao jedan ozbiljan medij. Nešto slično je govorio gospodin Bačevac, koliko može imati uticaja u propagandne svrhe i naveo primer „Balkanske međe“, kao nešto što Srbija treba da radi, istiniti događaj da predstavi, upravo suprotno onome što nam rade zapadne zemlje.

Kada sam govorio i naveo nekoliko filmova koji su dobili novac i snimili, koji su izražajno, nisam rekao samo antisrpski, rekao sam dva antisrpska, pa su bili protesti, neke naveo sa eksplicitnim scenama seksa, nasilja i svega ostalog, a onda sam uporedio, jer ste vi rekli savremeniji scenariji dobijaju, jel tako, ja sam rekao – hajde da vidimo da li će biti gledaniji „Maratonci trče počasni krug“, naveo filmove, „Tri karte za Holivud“ i prosto te neke filmove koje gledaju svi mogući naraštaji i gledaće se još ko zna koliko godina ili ovi koji su snimljeni, gde prosto Srbiju i svet i Srbiju u kojoj živimo predstavljaju na jedan brutalan način. Kome predstavljaju? Svetu. Gde se prikazuju? U Kanu. I tako neko onda vidi Srbe. Kada odgleda još holivudski film, gde Srbin iz BiH odlazi u UN i stavlja, ni manje ni više, atomsku bombu, on kaže – pa, jeste, mi smo ovo snimili, a evo i Srbin je snimio, prikazuje svog čoveka kako se ponaša i to je to.

Znači, ja nijednog trenutka nisam imao direktnu nameru, niti bilo šta u drugom smeru govorio. Kada sam govorio ovo o nevladinim organizacijama, ja sam vama govorio kao predstavniku Vlade, iz razloga što sam rekao – jedan od primera pored filmske industrije, da finansiramo ono što je na uštrb Srbije i našeg naroda. U tom smislu je išlo i povezao sam. Nijednog trenutka, posle ovde o čemu se raspravljalo, ja nisam govorio, ali mi je bilo, moram priznati, interesantno.

Hvala.

Reč ima ministar.

Dobra je prilika kada ljudi u ovakvim stvarima mogu da se slože.

Pomenuli ste film „Maratonci trče počasni krug“. Međutim, reč je o remek delu. Kada bismo mi svake godine bili u prilici da pravimo remek dela ili da budemo nadomak remek dela, mi bismo bili svi srećni. Ali, jednostavno, takvi filmovi su sveti gral traganja za draguljima filmske umetnosti, a da bi se došlo do zlata, mora se prosejavati koješta.

Ovim ne ublažavam, niti opravdavam. Hoću da kažem da kada se apostrofira remek delo, pa se to poredi sa ovim što se snima svake godine, jednostavno, nažalost, nismo u poziciji da dobijamo remek dela svake godine, ali to nisu u poziciji ni jače kinematografije.

Čini mi se da idemo nekim putem i da taj put počinje da liči na nešto. To je sve što mogu da kažem o tome.

Hvala, gospodine ministre.

Miljan Damjanović, pravo na repliku. Izvolite.

Gospodine ministre, samo još jednu stvar, mogao sam da nabrajam tih filmova i više, i kasnije, sada da ih ne nabrajam, da vidimo da li znamo i „Tri palme za dve bitange i ribicu“, itd, itd, ima puno, „Kad porastem biću kengur“. Ima tih filmova koji jednostavno predstavljaju naš mladež i naše ljude, zaista svakodnevnicu, ali na jedan normalan način i sa srpskim humorom. U tom smislu sam govorio zašto su ti filmovi, ta ostvarenja bitnija, a ova gospoda, nek se sami snalaze za novac. Vi ste lepo rekli, kao u Holivudu, ali zašto da im država omogućava određena sredstva da se onda još oni hvale i dobijaju nagradu sa jednim straobalnim scenarijom po pitanju našeg društva.

S druge strane, hvala Bogu, pa, imamo i Emira Kusturicu i Miloša Bikovića, i nadam se, sada da ne nabrajam i ostale, i ako se napravi dobra strategija, nacionalna strategija, tačno je, potreban je mukotrpni proces, to ste lepo rekli, ali hajde da to bude svetlo na kraju tunela i onda ćemo biti, nadam se, svi zadovoljni.

Hvala, gospodine Damjanoviću.

Reč ima dr Milan Ljubić.

Doktore Ljubiću, izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, izmenama i dopunama Zakona o kulturi, obezbeđuje se podrška kulturnim aktivnostima koje podstiču kulturni razvoj, podstiču razvoj kulturnih potreba, promociju aktivnosti, animaciju i medijaciju u ustanovama kulture. Definisani su kriterijumi na osnovu kojih će se procenjivati značaj manifestacija koje su prepoznatljiv brend na lokalnom i centralnom nivou i na taj način podsticati dalji razvoj kulturnog turizma.

Na taj način uređuje se sistem funkcionisanja mnogobrojnih manifestacija i festivala koji se svake godine održavaju u Srbiji, poput „Guče“, „Egzita“, „Nišvila“, i sve ovo je značajno za kulturu Srbije, ali i veliki ugled u svetu.

Digitalizacija je jedan od interesa u kulturi. Tehnološki razvoj uticao je kroz integrisanje u oblast kulture i delatnosti koje se odnose na upotrebu informacionih i komunikacionih tehnologija u kulturinim delatnostima da na direktan način se stvori pravni osnov za razvoj svih aktivnosti koje se odnose na digitalizaciju naše kulturne baštine, kulturnog nasleđa.

Predložena rešenja omogućiće i ujednačen i efikasan način korišćenja novih informacionih tehnologija u oblasti kulture upotrebom jedinstvenih softverskih rešenja u postupku digitalne restauracije i zaštite fondova zbirki.

Među subjektima kulture koji čine savremenu kulturu Srbije radi njihovog očuvanja izdvojeni su oni temeljni i kompleksni subjekti čije trajanje seže u vreme početka obnove srpske države. Izmenama i dopunama zakona preciziraju se i uslovi za izbor direktora ustanova kulture. Predložene izmene su vezane i za preciziranje postupaka i ciljeva vođenja registra reprezentativnih udruženja kao i lica. Na taj način povećava se njihova dostupnost zainteresovanim licima shodno novim tehnološkim mogućnostima vezanim za projekat korišćenja elektronske uprave.

Opšti interes u kulturi obuhvata stvaranje uslova za očuvanje, promociju kulturnog nasleđa, otkrivanje, čuvanje i korišćenje kulturnih dobara, kao i programe i projekte ustanova kulture, udruženja i subjekata koji svojim kvalitetom doprinose razvoju kulture i umetnosti.

U danu za glasanje podržaćemo predloženi zakon. Zahvaljujem.

Hvala.
Izvinjavam se kolegi Mirčiću.
Milorad Mirčić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređem na diskusiju po tački dnevnog reda, hteo bih da saopštim javnosti, a i vama kolegama jednu veoma dobru vest, danas je Skupština grada Niša donela odluku da jedna ulica u gradu Nišu nosi ime pokojnog preminulog našeg kolege Zorana Krasića. Mi smo ganuti sa ovim gestom i zahvaljujemo se svim odbornicima u Skupštini grada Niša. Čisto iz razloga da se na ovaj način započne sa nekom tradicijom koja će se zasnivati na kvalitetima i vrednostima stvarnim, a ne na pripadnosti političkoj partiji ili političkoj opredeljenosti. Tako da, ova odluka Skupštine grada Niša je tim samim mnogo, mnogo veća.

Ono što je vezano za ovaj predlog izmena i dopuna zakona, potpuno je jasno da svaki predlog zakona, svaka strategija u oblasti kulture je uslovljena sa više faktora. Jedan od glavnih faktora je raspoloživost finansijskih sredstava. Mi smo država, odnosno društvo gde je to hronična pojava, da jako malo sredstava u odnosu na ukupna budžetska sredstva se opredeljuju za potrebe ovog resora, resora kulture. Sa to malo sredstava treba znati upravljati u smislu da se koliko toliko očuva onaj minimum u svemu ovome što se zove globalizam i pritisak globalista na individualnost jednog naroda, njegovu kulturu, njegove posebnosti, kao što je jezik. Treba ipak sačuvati taj minimum.

Nismo mi toliko kao društvo ranjivi osim ove finansijske dimenzije. Imamo mi nešto što je i te kako značajna tradicija. Kada je u pitanju književno stvaralaštvo, mi smo društvo koje je dalo jednog nobelovca. Mi smo društvo koje je dalo Ivu Andrića. Malo je naroda koji mogu da se pohvale da je iz njihovih redova izrastao tako jedan veliki stvaralac.

Evo ministar nas je obradovao, na insistiranje SRS pronađena su sredstva da se prevedu dela nobelovca Petra Handkea, što je veoma pozitivno. Mi smo društvo koje je dalo ovom svetu, sveopštoj kulturi svetskoj i unapređenju jednog Emira Kusturicu i nije to mala stvar. Društva sa mnogo većim potencijalom i finansijskim i svakim drugim nisu uspela toliko baš koliko je to uspela Srbija. Samim tim, to je otežavajuća okolnost za rad i za delovanje ovog ministarstva u prethodnom periodu.

Ne možemo se zadovoljiti sa kritikama prethodne vlasti, da kažemo – sve je to u prošlosti, dok su oni bili na vlasti, sve je bio mrak, sve je bila tama. Apsolutnu većinu i mogućnost da bira, a samim tim i da menja pogrešno izabrane ima SNS. Ako je pogrešila kada je bio ministar Tasovac, ako je videla da on više pridaje značaja svojoj umetničkoj slobodi, svom nekom ekscentričnom kako se to može slobodno reći, ponašanju, nego što je to uniformisano ponašanje jednog administratora u okviru Vlade Srbije, onda se to moralo odmah na vreme reagovati, kako bi se sprečile posledice takvog ponašanja i takvog načina razmišljanja u kulturi.

Mi smo videli kako to ide. Ide tako što se pravi od čitave oblasti kulture jedan galimatijas, jedan provizorijum, prave se performansi, stavlja se u prvi plan ličnost ministra itd. Nije to neka velika zamerka sa moje strane, zato što je on čovek i te kako veliki i značajan kada je u pitanju posao kojim se on izvorno bavi, a to je dirigent, kompozitor, to je pre svega njegovo opredelenje da unapredi operu, filharmonijski orkestar itd.

Ali, nije bio ni razlog sve ovo što govorim, kao prednost, nije bio razlog da se toliko odugovlači sa personalnim promenama. Mislilo se da će se napraviti veći pomak kada se dovede novi ministar. Mi smo tada govorili, srpski radikali, to i sad ponavljamo, bili bi zadovoljniji da na to mesto izabrana Maja Gojković. Zašto? Zato što znamo Maju Gojković kao jasno izdefinisanog srpskog nacionalistu. To je veoma, veoma bitno, da čovek sam po sebi bude jasno izdefinisan u svojim stavovima. Zašto? Ovo je izmena i dopuna zakona koji se odnosi na srpsku kulturu, na nacionalnu kulturu i na stvaralaštvo svih onih koji žive zajedno u Srbiji sa srpskim narodom i tu ne treba da se zamajavamo.

Znate, ta globalistička matrica nas upućuje da kažemo, svi smo mi, kada je su u pitanju ovakvi zakoni, manje-više jednaki. Ne, nosioci razvoja kulture je onaj ko je većinski, a to je srpski narod. Na njemu je još veća odgovornost kada je u pitanju omogućavanje slobodnog stvaralaštva i drugih koji žive.

Zašto je ovo bitno? Zato što se ovde nameće jedna veoma čudna teza, da se kaže da mi Srbi, različitih veroispovesti imamo različite kulture, nemamo gospodo. Imamo jednu jedinstvenu kulturu, u jednom istorijskom trenutku došlo je do razmimoilaženja, odnosno razlaza kada je u pitanju versko opredelenje, a ne kulturno. Kultura i jezik su ostali zajednički, isti.

Sada se ovde nameće teza da kultura onih koji su potpuno isti, jednaki sa većinskim srpskim narodom, ona se razlikuje i zbog te razlike i specifičnosti, treba da ima poseban tretman. Ne, to je potpuno suludo na prvi pogleda, a sa druge strane, to je strategija koja se sprovodi na prostorima Republike Srbije kako bi se dokazalo da postoje ne samo razlike u jeziku nego potpuno kulturološki se razlikujemo od onih sa kojima smo istog porekla. Šta nas vezuje? Pa, upravo nas vezuje kultura.

Meni je potpuno čudno, ministre, kako ovde u reprezentima nosioca kulturnih dešavanja, kada je u pitanju pozorište, kako ste izostavili Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada? Gospodine ministre, vi to dobro znate, oni koji su osnovali Srpsko narodno pozorište, to je prvo nacionalno pozorište na ovim prostorima. U okviru Austrougarske nije ga bilo lako osnovati, a još je teže bilo da se prebaci iz Budimpešte, odnosno iz Budima u Novi Sad. Oni koji su ga osnovali, oni su ga osnovali sa razlogom kako su govorili da se sa pozornice obraća narodnim srpskim jezikom, da se gledaocima objašnjava sa pozornice o prošlosti srpskog naroda, da srpski narod to razume.

Prvi upravnik tog pozorišta, Jovan Đorđević, na zamolnicu kneza Mihajla Obrenovića, podigao Kraljevsko srpsko narodno pozorište, to je današnje Narodno pozorište u Beogradu. Samo ministre, bitna je ta činjenica, to je nacionalno, jasno izdefinisano. Nemamo mi ništa protiv. Treba da bude i narodno pozorište, jer su to dva najstarija pozorišta kada je u pitanju srpski narod. Ali, Srpsko narodno pozorište u trenutku, ministre, kada vidite i sami koliko insistira taj zapad, da Novi Sad bude prestonica evropske kulture i kada bi bili još dodatno naivni, mi bi poverovali da je to iskrena njihova težnja. Ne, nije ministre, vi to dobro znate. Vi ste čovek koji boravi dugo u kulturi, vi znate da na bazi tog što se vrši podvojenost između srpskog naroda, na one koji su u autonomnoj pokrajini i oni koji žive u centralnoj Srbiji, da se kulturološki razlikuju, da se razlikuju po nijansama u jeziku. To je priprema za nešto što može biti jako opasno. Zbog toga je bitno sačuvati ovu značajnu tradiciju. Tradicija je Srpsko narodno pozorište. Hvala vam.

Hvala, gospodine Mirčiću.

Takođe, želim da izrazim i poštovanje i čestitke Skupštini grada Niša, zbog toga što su doneli odluku da jednu ulicu u Nišu dodele našem kolegi Zoranu Krasiću. Njegova je slava večna i čestitam na tome još jednom.

Pravo na repliku ima Vladan Vukosavljević.

Izvolite.