Zahvaljujem, profesore Atlagiću.
Kolega Fehratoviću, želite li repliku na izlaganje profesora Atlagića? (Da)
Izvolite.

Zahvaljujem se profesoru i slažem se za ovaj deo diskusije vezan za arhive, za arhivska istraživanja, itd. i mislim da zaista veoma veliki istraživački potencijal postoji u svim našim arhivima, izuzetno vredan i nedovoljno istražen i da ukoliko bismo istražili sve ono što jeste arhivska građa u svim našim arhivima, mnogo bismo drugačije promatrali i razumevali sve one procese koji su se događali i koje sada živimo, i to ne samo ove naše arhive.

Za nas su izuzetno važne i arhive u Dubrovniku, u Istambulu i u Beču i tako dalje, gde se, evo iz Rusije vraćamo na jedan dokument, gde se u Rusiju još čuva izuzetno veliki i vredni dokument sa ovih prostora, krenuvši od Povelje Kulina bana, pa redom, dakle, to je sve neosporno. Nama zaista treba stručnjaka te vrste.

Moja diskusija je išla u pravcu očuvanja i onoga, ne samo arheološkog, nego kulturnog blaga, kao, recimo, srednjevekovni grad Jeleč, koji je zaista neprocenjivo blago, mislim da ga nema više nigde, nijedan narod u Evropi, ako je onako napušten i otuđen i od države i od svih nas.

Naravno, kad govorim o zajedničkom predstavljanju, ja sam namerno iskoristio Jeleč, ali isto tako, normalno bi bilo da država Srbija arhivira i kulturne baštine svih svojih građana, bez obzira na njegovo kulturnu, versku i drugu tradiciju. Nažalost, mi do sada nismo imali primer da je država u bilo kom smislu pomogla, recimo restauraciju Gazi Isa-begovog hamama Pazaru, kao nult spomenika, spomenika nulte vrednosti ili nekog drugog sakralnog kulturalnog objekta koji pripada drugoj kulturi i naciji. Jesmo, doduše u poslednje vreme, čini mi se u Novom Sadu, kuća Bana Jelačića, ali i to je zbog nekakvih drugačijih pritisaka dogovora i tako dalje.

Ono što su zajedničke vrednosti, pa i taj hamam Gazi Isa-bega u Novom Pazaru, kao utemeljivača tog grada, mislim da se moraju prepoznati od strane ministarstva i od strane državnih institucija i ujedno se pomoći u njihovoj restauraciji i daljem njihovom očuvanju i konzerviranju.

Zahvaljujem, kolega Fehratoviću.

Reč ima ministar Vladan Vukosavljević.

Izvolite, ministre.

Samo kratko da se osvrnem na vaše reči. Slažem se sa vama. Sigurno da postoji veliki broj stvari u oblati arheologije i u oblasti zaštite materijalno – kulturnog nasleđa na teritoriji Republike Srbije i iz ugla iz kog vi sagledavate i iz najšireg mogućeg ugla, gde je potreban dodatan stepen zaštite, ali stvar je u ovakvim situacijama da vidimo i da li je nešto urađeno.

U Novom Pazaru, kad je reč o Ministarstvu kulture, svedoci ste da smo pomogli ne mali broj stvari. Neću da nabrajam sada sve. Nedavno sam bio ponovo, pa smo obećali i pomoć za dodatnim sredstvima za istraživanje i barutane u Starom gradu u centru Novog Pazara, itd. Prema tome, istina je i jedno i drugo.

Istina je da postoje izuzetno velike potrebe na celoj teritoriji Srbije. Mi smo srećni zbog toga što imamo toliko bogato arheološko i kulturno – istorijsko nasleđe. Gde god, maltene, hajde uz malo preterivanja, da zakopate ašov, vi ćete naći neko kulturno – istorijsko blago.

Radi se dosta. Nije obuhvaćeno sve. Upravo za to su preduslovi i veća izdvajanja za budžet za kulturu i, naravno, saradnja lokalne samouprave i Ministarstva, itd. i drugih stručnjaka.

Prema tome, mislim da nije na sceni ni na koji način izostanak neke dobre volje, niti usmerenost ka rešavanju nekih od pitanja. Jednostavno, radi se dosta, a treba još. Prema tome, verujem da ćemo u narednom periodu u saradnji imati, pogotovo na izuzetno bogatoj teritoriji Novog Pazara i okoline, koji predstavlja svakako mesto susreta istorije i religije i jednu posebnu osobenost naše kulturno – istorijske panorame, biti u prilici da uz dodatna sredstva i napore postignemo i nove rezultate i uspehe. Hvala.

Zahvaljujem, ministre.
Kolege Fehratoviću, želite repliku na izlaganje ministra Vukosavljevića?
(Jahja Fehratović: Da.)
Izvolite.

Upravo inspirisan tim dosadašnjim radom i počecima ozbiljnih ulaganja, moja je diskusija išla u tom smeru.

Naravno da je ono što je možda 60, 70 godina bilo na margini bilo kakvih istraživanja, a što predstavlja, mogu slobodno kazati, izvorište mnogih identiteskih vrednosti i bošnjačkog i srpskog naroda, nalazi se na prostoru Sandžaka i ne samo Novog Pazara i zapravo je propušteno je mnogo prilika da se očuvaju još mnoge druge vrednosti koje su nažalost zbog nebrige, zbog nedovoljnog ulaganja, nesvesti otišle u nepovrat. Ali, ono što je preostalo zaista je od najznačajnije vrednosti i za Republiku Srbiju, ali i za sve ove narode i zato u narednom periodu bi zaista trebalo fokus staviti na taj prostor.

Tu nije samo u pitanju arheologija srednjovekovna, već arheologija jednog kontinuiranog rasta i primer zajedničkog suživota kroz različite kulturološke vrednosti i, naravno, institucije koje se time bave ne samo lokalnog ili republičkog nivoa, već institucije koje su nastale u naučnom smislu, koje bi trebalo pomoći kroz različito projektno finansiranje poput Matice bošnjačke, bošnjačke kulturne zajednice itd, a koje su spremne da ulože svoj kredibilitet i sve ostalo kako bismo dobili onu krajnju sliku onoga što predstavlja naš zajednički život, susret kultura, tradicija i susret onoga što oplemenjuje društvo svakoga na Balkanu, a posebno u državi Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Fehratoviću.
Pravo na repliku, prof. dr Marko Atlagić, ovlašćeni predstavnik SNS.
Izvolite.

Samo dve rečenice.

U globalu se slažemo, međutim ovo moramo zaista radi istinitosti reći.

U prethodnom periodu, socijalističkom, ovo što ste vi napomenuli, malo je ljudi, isto, istraživača bilo. Problem je sa stručnim ljudima, istraživačima koji trebaju da ulaze u arhive. Hoćete da vam ja nabrojim četiri čoveka u Beogradu koji ulaze u naučne ustanove? Neću, jer znam da ću hiljadu napada doživeti.

Nama fale, evo, da budem konkretan, pretpostavljam, tu je kolega dr Zukorlić, na Univerzitetu u Novom Pazaru da se izučava arhivistika koja će osposobiti stručnjake ne da izučavaju samo bošnjačku, nego i srpsku.

Ja sam napisao jedan rad za područje novopazarskog okruga 1945 – 1948. godine, obrađivao i Muslimane, odnosno Bošnjake i Srbe i to ima 10 godina, u časopisu koji je izuzetne vrednosti, Novopazarski zbornik.

Imate izuzetan muzej, izuzetan arhiv, ali arhiviste koji će uputiti stručnjake nemamo ni u Beogradu. Nažalost, Srbija je tanka tu, u celini.

Ja kritiku dajem kolegama na filozofskim fakultetima. Imam pravo da to kažem, a reći ću vam zbog čega, što ima 24 godine tačno, kad sam došao iz bivše domovine tražio da se na nivou države formiraju u ono vreme postdiplomske studije, doktorske, koje će izučavati sve ove - latinsku, slavensku, ćirilsku, muslimansku, nazivajte je kako god hoćete, paleografiju, pa heraldiku. Hoću da vidim Muslimane plemiće. Ja to znam koji su, ne svi, bavim se i tim, ali bih voleo da to rade kolege i Bošnjaci.

Dakle, u tom smislu nam fale stručnjaci. Nađite mi stručnjaka, završenog na fakultetu, konzervatora i restaruatora arhivske građe. Kolege, nema nijedan u državi. Nemamo studenta.

Ja imam pravo da kritikujem, jer sam svim katedrama na filozofskim fakultetima u Srbiji predlagao, svim dekanima i svim rektorima i napisao jedan časopis. Sve sam ih prozvao tada. Nikada im neće u budućnosti mlađe generacije oprostiti što te studije danas nemamo na ovim fakultetima. To je suština, a slažem s vama.

Zahvaljujem, profesore.
Kolega Zukorliću, pomenuti ste tokom izlaganja prof. Atlagića. Imate osnov za repliku.
Izvolite.

Drago mi je da ovoj temi se prilazi na ovaj način.

Definitivno sazrevamo i polako nadilazimo sve ono što nas je opterećivalo od ranije. Dakle, prostor Sandžaka je zapravo jedan od prostora, kao što smo čuli, različitosti kroz poslednjih više od hiljadu godina.

Naravno da su ljudi ti koji će odrediti da li će to biti tačka sudaranja ili tačka susreta. Definitivno, ono što me raduje iz ovih prethodnih diskusija, ali i iz celokupnog političkog diskursa i naše celokupne političke saradnje je da zapravo sazrevamo i politički i kao država da pristupamo ovom prostoru kao prostoru susreta gde ćemo svu ovu različitost sagledati rasterećeno i knjižiti je kao zajedničko bogatstvo i zapravo je pretvoriti u resurs za drugačiju budućnost.

Istina je da su ovo naši nedostaci u pogledu naučnog osposobljavanja za bavljenje kulturom, uključujući aspekt arhivistike, arheologije, aspekt istraživanja u određenim arhivima. Pomenut je Arhiv Istambula u kome ima samo za područje Novog Pazara u kilometrima građe gde je potrebno poznavanje osmanskog jezika.

Nije moguće, recimo, propustiti to internacionalnom univerzitetu ili islamskom fakultetu u Novom Pazaru koji su samofinansirajući, da se bave tim poslom. Potrebno je da se uključi država, da napravimo zajedničke projekte sa državom zato što kultura ne spada u one aspekte profitnosti. Ne možete to ni školovati, niti se baviti time profitno i zato se slažem da zapravo pristupimo ovom drugačije u saradnji sa Ministarstvom kulture, u saradnji sa ostalim institucijama koje se bave kulture, u saradnji, recimo, sa Fakultetom za filologiju, rentalistiku, osmanistiku, gde imamo te mogućnosti da onda zajednički zapravo pristupimo tim projektima i otkrijemo ta blaga koja, nažalost, sve dok nisu poznata ona kao i da ne postoje.