Prihvata se amandman.

Zahvaljujem ministru.
Da li neko želi reč povodom ovog amandmana? (Ne)
Hvala.
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li želite reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kultura je veoma bitna.

Danas sam imao tu nesreću da slušam jednog čuvenog bibliotekara. On se zove Boško Obradović. Šest godina iskustva u biblioteci, portparol biblioteke i to kada?

Dakle, osoba koja je 1999. godine, da bi izbegla rat na Kosovu i mogući odlazak, pokrenula časopis „Dveri“. Baš tada mu zapelo da pokrene časopis „Dveri“, tek toliko da ne bi otišao na Kosovo, kao što su otišli i neki koji nisu srpske nacionalnosti.

Ja sem često navodio primere. Sergej Trifunović pobegao u Ameriku, Dušan Teodorović pobegao u Ameriku, direktno na agresorsku stranu, a Boško Obradović se kao knjiški moljac zavuče i osniva časopis „Dveri“.

Posle toga, paralelno sa tim, dolaskom Koštunice na vlast 2004. godine, parkira se u čačansku biblioteku, portparol biblioteke. Usput malo obiđe Hilandar, nešto kasnije i u tom kulturnom dobru od velike važnosti za naš narod, uzme 5.000 evra, zakune se na „Trojeručicu“ da neće praviti stranku, već da će to biti časopis Udruženja Dveri, zakune se na „Trojeručicu“ i postane Boško levoručica. Uzme 5.000 evra, klepi, prevari monahe na Hilandaru i to je njegov razvoj kulture.

Danas je govorio o navodnoj izdaji srpskih svetinja od strane vlasti u Republici Srbiji i predsednika Republike, ali ja malo uzmem pa pročitam i, gle čuda, od 2004. do 2007. godine na vlasti je bila DSS, koja mu je nabacila 52.000 evra iz rudnika „Kolubara“ eto da se nađe malo bibliotekaru čuvene čačanske biblioteke, odnosno portparolu. Lepo da ima malo za izlaske itd, da se malo oporavi, 52.000 evra iz rudnika koji te godine beleži gubitak od 150 miliona evra, ali za Boška mora da ima.

Godine 2006. Crna Gora se odvaja na čuvenom referendumu sa, čini mi se, 1.000 glasova viška. Odvaja se od Republike Srbije i nestaje državna zajednica koja se stara o ljudskim pravima između ostalog, na celoj svojoj teritoriji nestaje državna zajednica Srbija i Crna Gora.

Crna Gora se odvaja u vreme kad Koštunica, njegov omiljeni lider i DSS, sa kojom je ušao u ovaj parlament, dakle, nije on ušao sam, nego u koaliciji sa DSS, ulazi i zaboravlja da je 2006. godine DSS uveliko omogućila Crnoj Gori da se odvoji.

Vojislav Koštunica i DSS nisu insistirali da Crnogorci u Srbiji, Srbi koji su rođeni u Crnoj Gori imaju pravo glasa, kao i druga dijaspora crnogorska koja je glasala na referendumu iz svih zemalja, sem iz Srbije. Samo da su to učinili i da su tražili da se Srbi odnosno Crnogorci koji žive u Srbiji, koji su rođeni u Crnoj Gori, imaju pravo na referendumu izjasniti, Crna Gora se ne bi odvojila od Srbije.

Znači, danas ne bi ni svetinje došle u opasnost, kulturna dobra, srpska kulturna dobra, koju su Nemanjići još podizali, ne bi došla u opasnost, jer bi se zajednica Srbija i Crna Gora starale o ljudskim pravima, a pravo na veroispovest je jedno od osnovnih ljudskih prava, ali Boško Obradović, taj čuveni bibliotekar, je zaboravio sa kim je i danas u savezu. Da li je u savezu sa Vukom Jeremićem? Naravno da jeste. Da li je taj Vuk Jeremić rekao povodom odvajanja Crne Gore – ja sam „j“ majku Srbiji i Crnoj Gori, pa sa onim Roćenom – ti Srbiji, ja Crnoj Gori i obrnuto.

Boško Obradović zaboravlja sa kim je u savezu. To su grobari Savezne države i zajednice Srbije i Crne Gore. On je sa njima i on je samim tim abolirao njih od odgovornosti za raspad zajednice Srbije i Crne Gore, a samim tim su doprineli da danas svetinje dođu u opasnost. Ne, on je to zaboravio. On danas drži konferenciju za štampu protiv vlasti iz 2019, 2020, 2018. i 2017. godine, a to je 11, 12, 13, 14 godina posle događaja koji su prouzrokovali da danas ne možemo da reagujemo u Crnoj Gori kako bi reagovali da nije bilo partnera Boško Obradovića, čuvenog kulturnog radnika, portparola čačanske biblioteke. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Srbislav Filipović.
Izvolite.

Hvala, predsednice.

Samo kratko da se nadovežem na izlaganje mog uvaženog kolege Marijana Rističevića.

Moto tih velikih kulturnih radnika iz čačanske biblioteke je da se država čuvati ne mora, ali se krasti mora. To je njihov moto. To je suština politike i da se pokrade sve što može u Srbiji i da se opet dođe na vlast, da ponovo neko drugi im da te 52 hiljade evra, da ponovo se građani Srbije dovedu pred bankrot, da ponovo nemamo čime da pomažemo naš narod u dijasporo, da ponovo nemamo čime da završavamo svoje hramove, da ponovo nemamo čime da obnavljamo svoje hramove, da ponovo nemamo kako da prehranimo svoju decu. To je moto te politike. To je ideja te politike.

Podržavam apsolutno ono što je kolega rekao zato što moramo svi stalno, makar bili i dosadni, da ponavljamo neprekidno s kim imamo posla, s kakvim se opasnostima suočavamo pred naredne izbore na proleće, kakvi nas izazovi čekaju, kakvi agresivci i nasilnici su u pitanju, ljudima kojima ništa nije sveto. Kada je neko bio u stanju da krade na Hilandaru, kada je bio u stanju da provali u Hram Svetog Save, da razvali vrata, taj će biti u stanju da razvali Srbiju ako mu mi dozvolimo, a nećemo mu dozvoliti. Hvala vam.

Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Miljan Damjanović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Despotović.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Zoran Despotović.
Izvolite.

Hvala, gospođo Gojković.

Dame i gospodo narodni poslanici, kroz podneti amandman Srpska radikalna stranka je intervenisala na član 20. ovog predloga zakona. Ja ću kroz ovo kratko vreme reći nekoliko rečenica na ovu temu.

Razvoj građanskog društva nužno uslovljava i promenu u kulturi. Šta se zbiva u kulturi i sa kulturom? Građansko društvo sa svojim individualizmom, privatnošću, tržištem, pluralizmom i klasnim razlikama traži svoju kulturu. Ono relativizuje osnovne ljudske vrednosti. Na tržištu su i ljudi i ideje.

O kvalitetu srpske kulture se mora raspravljati, a nije se dugo raspravljalo. Neki stvaraoci u ovoj oblasti na to ozbiljno skreću pažnju i upozoravaju. Stvaraoci kulture se nalaze pred velikim iskušenjem. Potrošači u kulturi takođe.

Zašto? Jednostavno iz razloga što je profit jedina i vodeća praktična vrednost građanskog društva i smanjuje vreme, naročito slobodno, u životu svakog od nas.

Borba za uspeh na tržištu radne snage čini radnu karijeru nesigurnom, a vreme se shvata kao najdragoceniji resurs. Ne stoji vreme za nekorisne stvari, ceni se samo praktično znanje koje se brzo i lako može da unovči. Ko ima vremena u ovakvim okolnostima za duhovnu nadgradnju, tj. kulturu? U ovakvom ambijentu, krug snažnih stvaraoca, onih koji su posvećeni umetnosti i kulturi, je sve uži, kao što je krug tzv. lake kulture sve širi, razne „zadruge i parovi“ i slični programi su se namnožili i nagomilali kao pečurke posle kiše. Hvala.

Na član 22. amandman je podneo poslanik Marijan Rističević.
Vlada i Odbor za kulturu i informisanje prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaboravio sam da kažem da se Crna Gora odvojila, a to Boško Obradović propušta da kaže, u vreme vlasti DSS, ali i u vreme vlasti Borisa Tadića i DS. Boris Tadić je dopustio da se sve to dešava kada je predsednik zajedničke države bio Svetozar Marović, pa kad su platili onaj satelit 42 miliona evra, onako da oni donesu odluku, ali da ga Srbija plati. Predsednik Crne Gore je bio Milo Đukanović, a predsednik Srbije Boris Tadić. Tri Crnogorca su vladala sa dve države i državnom zajednicom, a dopustili su da se Crna Gora odvoji.

Danas sa DS sedi Boško Obradović. Tu je i ovaj Miroslav Aleksić, koji danas, takođe, drži konferenciju za štampu, čuveni poljoprivredni stručnjak, koji je izjavio povodom Jovanjice, da su sadnice bile stare pet godina. Konoplja, kao jednogodišnja biljka, ne može, možete zalivati koliko god hoćete, ne može duže da izdrži od godinu dana. Toliko on poznaje taj problem.

Ali, Aleksić nam nije rekao, pozivajući predsednika Republike, gle čuda, da se odrekne imuniteta da bi ga on tužio. Evo, neka tuži mene. Ja tvrdim da je Aleksić dobio od svog tasta Ljubiše Kneževića negde oko 600 hiljada evra za nevladinu organizaciju u vreme vlasti DS, koju Boško Obradović tako amnestira od odgovornosti, da je dobio preko 600 hiljada evra za svoju nevladinu organizaciju koja se zvala, čini mi se, Fond za unapređenje ljudskih resursa. Znači, 50 i nešto miliona, kad pretvorite po tadašnjem kursu, dobijete negde oko 600 hiljada evra je dobio Miroslav Aleksić za svoju nevladinu organizaciju, koju su sačinjavali on, njegova supruga i Ljubiša Knežević, suprugin otac, s tim što je Ljubiša Knežević bio direktor Nacionalne službe za zapošljavanje u Trsteniku i prebacivao novac svom zetu na nevladinu organizaciju, tobož za skupljanje lišća, sve 600 hiljada evra.

Danas Miroslav Aleksić, dižući galamu na državu Srbiju, na funkcionere države Srbije, na predsednika Republike, želi, pre svega, da sebe predstavi kao eventualnu političku žrtvu ukoliko istraga koja se vodi dovede do toga da posle bojkota izbora izgubi poslanički imunitet i to dovede do hapšenja.

Zato Miroslav Aleksić toliko galami po pitanju Aleksandra Vučića, ne bi li kao navodna politička žrtva, politički protivnik, izbegao odgovornost zbog očigledne pljačke njegove i njegovog starca. Hvala.