Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.
Izvolite.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Uvaženi ministre, imajući u vidu da apsolutno prihvatamo, nadam se, svi poslanici u ovom domu ono što ste danas rekli kada govorite o slobodi medija, naravno, vaši stavovi su ispravni, ali se postavlja nekoliko pitanja na koje građani Republike Srbije još uvek očekuju odgovor.

Sloboda medija je nesumnjivo vezana za slobodu govora, a sve to se opet vezuje za neka načela demokratije ili demokratskog ponašanja ili delovanja. Šta je pitanje? Pitanje je kada dolazi do zloupotrebe slobode govora, a samim tim i urušavanje medija. Mi smo svedoci maltene svakodnevno da se sloboda govora teško ili grubo zloupotrebljava.

Postavlja se pitanje - do kada se to može tolerisati? Mi političari smo izloženi kritici javnosti i kada se ta kritika javnosti pojavi u većoj meri, onda postoji nekakvo pravilo da mi političari treba da imamo neki veći stepen tolerancije ili tolerantnosti kada je u pitanju kritika koja se upućuje ili na ličnost političara ili na njegovo političko delovanje.

Uvaženi ministre, gde su granice gde se ta kritika može trpeti? Gde su granice kada se ta politika pojavi kao prekoračenje tog stepena tolerancije koji podrazumeva trpljenje da neko na našu ili na vašu štetu iznosi grube neistine? Gde su te granice kada konačno neko treba da reaguje, a to su institucije sistema, prevashodno u tom smislu mislim na institucije pravosuđa? Mi te granice, uvaženi ministre, nemamo, a nemamo ni pravila kada će institucije sistema morati da reaguju. Zašto? Zato što ih nismo sistematizovali, nismo ih nigde normirali.

Postavlja se pitanje – da li ih uopšte možemo normirati i kako napraviti tu nekakvu gradaciju koja podrazumeva mogućnost da ja trpim u određenoj meri, da ta mera ima neku svoju granicu ili neki svoj nivo, a posle toga da uživam neku vrstu zaštite, na kraju krajeva sudske zaštite?

Moram da se pozovem na nešto što se desilo juče i danas i to od nekoga ko sebe zove političarem. Naravno, ne želim, niti sam to ikada činio da govorim ništa negativno usmereno protiv ličnosti, ali prema vokabularu, prema načinu izražavanja, prema stavovima, prema pokušaju da se podrije država, na to ću uvek reagovati jer to je moja obaveza, to je moja građanska dužnost, to je moja dužnost kao narodnog poslanika koji predstavlja ove građane u ovom domu.

Marinika Tepić koja nesumnjivo iskazuje izuzetan talenat, ali zaista izuzetan talenat da zastupa interese svih onih koji rade protiv države Srbije, pa samim tim i interese privremenih institucija Kosova, čak bi se mogla smatrati dobrim ambasadorom privremenih institucija Kosova kada su u pitanju napadi na Republiku Srbiju i na njeno rukovodstvo, na predsednika Srbije Aleksandra Vučića, na ministra spoljnih poslova Ivicu Dačića.

Taj talenat je očigledno nesporan, ali se postavlja pitanje – ako neko očigledno u svom vokabularu učešćem u javnom diskursu urušava sistem ili institucije države, podriva Srbiju, da li je to ono što se može podvesti pod slobodu govora, da li je to ono što podrazumeva zloupotrebu medija ili je to nešto što podrazumeva protivpravno delovanje u kojem je sadržano biće ili bića nekog krivičnog dela zbog čega moraju da reaguju pravosudni organi, počev od tužilaštva do nadležnog suda? Govorim i sa stanovništva profesije jer je to moja profesija. To pitanje ostaje pitanje na koje do sada ne postoji pravilan odgovor. Kada kažem pravilan to znači da postoji norma na osnovu koje kada se ta norma primeni neko će biti procesuiran, utvrdiće se njegova odgovornost i izreći adekvatna sankcija.

U konkretnom slučaju kada sam pomenuo ime i prezime Marinike Tepić to bi bilo više nego opravdano. Međutim, takav epilog nisam siguran da će zaživeti, odnosno da će biti, a to samo otvara vrata da se takav vokobular primerni maltene kao jedan ustaljen šablon, kao jedan uniformni obrazac, kao način delovanja. Da li mi to smemo da dozvolimo? Mislim da kao ozbiljni političari, kao ozbiljni ljudi o tom pitanju moramo jako ozbiljno da razmislimo i da na to pitanje damo adekvatan odgovor. Da li će to Vlada uspeti da uradi, ostaje na Vladi Republike Srbije, ali sam uveren da moje mišljenje deli većina narodnih poslanika u ovom domu i zaista očekujemo odgovor na to pitanje jer je krajnje vreme da se konačno suzbije ono što podrazumeva opasnost za Republiku Srbiju.

Sloboda medija nije nešto što je fluidno, nije nešto što može da se koristi kao balon da se izduva ili naduva kada to kome odgovara i kako je kome volja. Naprotiv, i tu moraju da postoje određena pravila ponašanja i tu moraju da postoje određene norme koje se moraju poštovati.

Ne želim da otvaram temu koju ste vi svojevremeno otvorili, a ja jesam pobornik tog stava da je ovo društvo dovoljno kontaminirano raznim negativnostima, raznim negativnim pojavama. Kontaminacija je počela od uvođenja rijaliti programa na razne televizije, pa i televizije sa nacionalnom frekvencijom nažalost i ta kontaminacija i dalje traje, čak sve više i više.

Postavljam pitanje – kada ćemo krenuti putem dekontaminacije? Kada ćemo krenuti putem suzbijanja svega onoga što podrazumeva vraćanje merila vrednosti koja smo nekada imali, doduše u drugačijim okolnostima življenja, doduše u drugačijim okolnostima delovanja i političkog i svakog drugog jer je bio i drugačiji sistem?

Ali, na sreću nas koji smo uspeli da u to vreme odrastamo, tad su se merila vrednosti poštovala i postojala su kao merila vrednosti. Gde su sada? Gde je sada kultura koja ne menja svoju fizionomiju?

Kultura je kultura, i od te reči se ne može pobeći. Ona podrazumeva niz različitih normi kojima se čovek rukovodi i svoj život oplemenjuje, produhovljuje. Da li je to danas tako? Jeste li vi uvereni da je tako? Ja sam siguran da niste i da kulturu moramo vratiti u naše živote, da se oslobodimo svega onoga što sam smatrao, i sada smatram da je klasičan vid kontaminacije i da neke stvari, za koje smatram da treba da se eliminišu, eliminišemo što pre.

Kada je politički govor u pitanju onda moramo da vodimo računa o najvišem interesu svih građana Srbije, a to je interes države, to je interes koji je za sve nas svetinja kojoj se uvek moramo pokloniti i za koju se uvek moramo boriti. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.

Reč ima ministar gospodin Vukosavljević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Uvaženi narodni poslaniče, teško da više mogu da se složim sa vama od ovoga što se slažem, u vezi sa rečima koje ste upravo izgovorili.

Dakle, nalazimo se na istom terenu, nalazimo se na terenu saglasja oko prirode fenomena, koje ne damo, i ja ću ponoviti, ono što mislim da je svrsishodno, ponavljati u ovim prilikama, zakoni su ti, pored standardnih modela običaja morala i ukupnih shvatanja jednog društva, zakoni su ti koji vrše korekcije u poželjnom pravcu u skladu sa vrednostima i sistemom jednog društva.

Dakle, duh vremena, ne samo u Srbiji, nego i u Evropi, a i uglavnom globalno već decenijama ide u prilog tezi, kako gde i kako koliko i kako u kojoj zemlji to varira, ali na zapadu ne previše, da postoji pretpostavka apsolutno slobode medija i slobode javnog govora, javnog izražavanja sopstvenih stavova, ali ta sloboda se pruža do onog časa, do onog trenutka kada dodiruje nečiju tuđu slobodu ili pravo. A, ko u tom slučaju reaguje? Reaguju oni koji su od društva ovlašćeni da čuvaju i sprovode zakone, a to su organi države koji se zovu u skladu sa tim.

Dakle, mi se nalazimo sada u jednoj situaciji, ne sada ovog časa, nego inače u situaciji, da ne pominjem sad primere, bilo ih je mnogo gde su pojedini predstavnici, pojedinih medija u datim trenucima rekli – pa, dobro sad ako nas neki sud kazni sa toliko i toliko, nama će biti onemogućen rad. I sad kako odgovarati na takve teze? Znate, to je kao dete koje napravi neku štetu, za koju mu je bila skrenuta pažnja da ne sme da je napravi, jer će uslediti neke sankcije, a onda to dete ipak napravi štetu, onda se žali što će se suočiti sa sankcijama. To se dešavalo i dešava se.

Dakle, mi kao društvo treba da se opredelimo da u poštovanju zakona, u poštovanju propisa ove zemlje u poštovanju časti, ugleda i bezbednosti ljudi, ne sme biti izuzetaka u pogledu poštovanja zakona. To je sasvim jasno. Te je ovo odgovor na vaše pitanje, koje je bilo retoričko u određenoj meri, tu se slažemo, gde su granice? Granice postoje, ne su zapisane, opisane i određeni su subjekti koji te granice treba da čuvaju, kao što vojska čuva državne granice, tako neki organi države čuvaju druge granice moralne, političke, porodične, bezbednosne, itd, itd. Prema tome, moramo da poradimo na tome.

Što se tiče ove drugog vašeg pitanja, drugog dela, kada će početi dekontaminacija u vezi sa prethodno rečenim? Počeće onog časa kada društvo kroz svoje predstavnike vlasti bude krajnje odlučno u pogledu ciljeva i svrhe u pogledu ocene da postoji kontaminacija, kao pravo, a onda potom u pogledu sredstava koja ostaju na raspolaganju da se počne sa dekontaminacijom.

Prema tome, svest o tome mislim da je prilično visoka, ostaje da vidimo kako ćemo kao društvo reagovati. Jedna stvar vuče drugu. Društvo je složen organizam, kao što svi znamo, ja ovde ne izričem nikakvu novost ili neko znanje koji drugi u ovoj sali nemaju, prosto nije čak ni problem u nazivu nekog programa, da li je to rijaliti program ili neki drugi program. Problem je u sadržaju koji se emituje kroz taj program, itd, itd.

Prema tome, rešenja postoje, rešenja su u skladu sa duhom vremena i kapacitetom jednog društva, jednog naraštaja da se suoči sa onim izazovima koje smatra negativnim izazovima za svoje funkcionisanje. Dakle, svi su alati tu, politička volja je uglavnom tu. Ostaje da se vidi da ova tema, ovo što ste vi govorili sada i srodne teme budu što češće prisutne i u ovom visokom domu i na drugim mestima i da jednostavno bez obzira ko su nosioci negativnih pojava, u medijima i na drugim mestima to bude ne samo politički ili verbalno osuđeno, već kada jako postoje uslovi, a ponekad ti uslovi postoje, da država kroz svoje sudove, kroz organe vlasti, reaguje bez obzira o kome se radi.

To jeste ideja prava, to jeste ideja zakona, to jeste ideja države, da zakoni deluju „ergaomnes“ prema svima deluju jednako i bez izuzetka. Naravno, u praksama svih država postoje margine takvog jednog principa. Što je margina manja, to je društvo uspešnije i zdravije. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Neđo Jovanović.

Zahvaljujem se.

Više da kažem nadogradnja onoga što je rečeno, nego replika, jer nema razloga za repliciranje imajući u vidu istovetnost razmišljanja kada su u pitanju suštinska pitanja za državu.

Ali, uvaženi ministre, ovde sam prisutan prilično dugo. Mnoge moje kolege takođe, nikada se nije desilo da dođemo do kulminacije u zloupotrebi medija, kao što se čini u zadnje vreme. Kulminacija zloupotrebe medija, kada čujete da neko dođe u jedan dom koji zovemo hram demokratije, održi konferenciju za novinare, bukvalno, moram da upotrebim jedan grub izraz, popljuje predsednika države, ministra spoljnih poslova, zbog toga što zastupaju interese države, zbog toga što se bore za građane Republike Srbije i to mediji iskoriste, pojedini, da budemo vrlo precizni, da se ogradimo, pojedini mediji to iskoriste kao jednu vrstu i te kako dobre rubrike koja će podići kapacitet tog medija, podići ili gledanost ili tiraž, svejedno, da li su to slobodni mediji?

To je pitanje koje sve vreme stoji i opterećuje, to je naša hipoteka uvaženi ministre. To je hipoteka koje se nikako ne možemo osloboditi, nije nikad to tako bilo. I u ono vreme kada su SPS osuđivali za navodnu dimenziju ponašanja koja podrazumeva kontrolu medija, ne naprotiv, ovo danas što vidimo, doživljavamo i trpimo, jeste ništa drugo, nego u nekom pežurativnom, pa i vulgarnom smislu silovanje medija.

Ja sam samo zbog toga govorio uvaženi ministre da se to ne sme dozvoliti. U trenucima kada se vode sudbonosne bitke za državu Srbiju, kada veliki broj zemalja povlači priznanja Kosovu, kada je međunarodni ugled Srbije, bez obzira koliko ga god sputavali i sa zapada i sa drugih strana planete, taj međunarodni ugled Srbije raste i čuva se i vi to znate, jer se borite za to. Vi ste u toj liniji, na tom frontu i u tom trenutku kada se te bitke koje su sudbonosne za Srbiju, vode na uspešan način, mi imamo primere koji postaju svakodnevno. Više neću govoriti o pravosuđu, pravosuđe mora da reaguje i mi od njega to očekujemo, ali očekujemo od onih koji mogu da utiču na medije u granicama zakona i zakonskih ovlašćenja da se postaramo svi zajedno da ovakav način podrivanja države prestane. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vjerica Radeta.

Mediji jesu u nadležnosti ovog ministarstva, ali čini mi se malo da smo se udaljili od onoga što je suština.

U Srbiji su mediji uglavnom privatni i ne može niko da na ovaj način, kako vi pokušavate da kažete, da uređuje medije, ne vi, nego narodni poslanici, a i vi ste se u jednom delu složili. Činjenica je da Ministarstvo može da se protiv kiča o kojem se ovde, između ostalog, govorilo, da se bori kulturom. Mi smo poprilično, ne samo u medijima, poprilično je u Srbiji zastupljeno narodu hleba i igara, pa se onda daju ogromne pare za novogodišnje koncerte pevačima u skoro svakoj lokalnoj samoupravi itd.

Sa te strane bi trebalo, ovo što danas slušamo od narodnih poslanika liči nekako na lični odbrambeni stav. To nije u redu. Ta Snežana Čongradin, koja je ovde pominjana, koja je novinar „Danasa“ smeta zato što je ovih dana, poslednjih dana pisala negativno o Aleksandru Vučiću. Razumem ja da poslanici vlasti brane Aleksandra Vučića, ali ta Snežana Čongradin je pisala mnogo gore stvari. Ona mesecima tvrdi da je u Srebrenici bio genocid. Ona mesecima, godinama tvrdi da je Kosovo republika. Da li je moguće da to nije i ispred Aleksandra Vučića i ispred bilo kog od nas. Ona je i Vojislava Šešelja lično stravično uvredila i vređala, jer piše redovno u svojim kolumnama da je Vojislav Šešelj ratni zločinac. Ali, ono protiv čega mi moramo da se borimo jeste upravo da suzbijamo svim raspoloživim sredstvima da se širi ta priča da je u Srebrenici bio genocid i da je Kosovo država. Dakle, hajdemo na taj način da posmatramo.

Kolega Arsiću, ako preteram, oduzmite mi od poslaničke grupe. Molim vas, da završim samo misao.

Mi imamo jednu jedinu RTS tzv. javni servis. Ovde niko ni reči o tome. To je jedini medij o kojem možemo mi ovde na ovaj način da razgovaramo. Javni servis finansira se iz budžeta Republike Srbije i finansiraju ga još dodatno svi građani Republike Srbije. Šta na tom javnom servisu imamo? Gde su nam tu ozbiljne kulturne emisije? Gde su ozbiljne političke emisije? Kako to na tom javnom servisu sada kada je aktuelna tema da se govori, ne znam sad, o ovom smanjenju cenzusa itd. Kako to Tatjana Macura, vaša Tanja, sad je tako zovete, kako to ona dobi prostor u „Upitniku“? Svi drugi vam smetaju što ne sede ovde, a njoj obezbedite mesto u „Upitniku“? Malo da izađemo iz kulture u politiku, jer su svi ovde danas govorili upravo o politici, što jeste legitimno sa ovog mesta, ali evo vama sugestija ministre ono što jeste vaša nadležnost jeste da se malo više umešate u javni servis, pre svega u taj kulturni program, jer mi tamo nacionalne kulture slabo imamo.

Hvala.

Reč ima ministar, gospodin Vukosavljević.

Vrlo kratko.

Uvažena narodna poslanice gospođo Radeta, saglasan sam sa vašim izlaganjem u delu koji se odnosi na RTS, ali vi kao iskusan političar znate vrlo dobro, zapravo savršeno znate koje su nadležnosti Ministarstva kulture i informisanja u vezi sa intervencijama tog tipa. Dakle, program namenjen kulturi shvaćeno u užem i u širem smislu na RTS-u jedva da je zastupljen.

Oni imaju neke formate, ne mogu da kažem, postoji to, imaju čak i kulturni dnevnik, o tome sam govorio više puta, koji se emituje u vreme zanoćobdije ili za ljude koji pate od neke insomnije, pa mogu da dočekaju ponoć ili ponekad i kasnije, ali čak i takav formati, ovo nije „ali“ da bi opravdalo, nego samo, a kažem čak i takav format izostaje na drugim televizijama sa nacionalnom frekvencijom skoro u potpunosti.

Javni servis ima veću obavezu zato što se finansira iz budžeta Republike Srbije. Mi smo tu temu u više navrata isticali, jednostavno nekada u nekoj tački vremena se desio jedan preokret u načinu razmišljanja, grubo pojednostavljujemo, ali to je otprilike tako, kada je ne znam pre tačno koliko godina javni servis stao na stanovište zvanično ili nezvanično da je u obavezi, nekoj izmišljenoj, da se trka u rejtingu sa komercijalnim televizijama i da jednostavno emituju one programe za koje jednostavno procenjuju da će biti visoko rejtingovan po gledanosti. Naravno, kada se takva logika primeni, onda šta ispada, je li, iz tog vagona, ispada prvo kultura i oni sadržaji za koje se smatra da nisu atraktivni.

Mi neprestano ukazujemo na to, ali princip podele vlasti i odgovornost i nadležnosti Ministarstva je da ne može da utiče na javni servi nekim konkretnim merama i da im opredeljuju, meni je nekad i žao zbog toga, prosto tako je kako, da li je meni žao ili nije, to je nebitno.

Slažem se da je potrebno više prostora, pogotovo na javnom medijskom servisu, ali mi ćemo nastojati u granicama svojim ovlašćenja, jer više od toga ne možemo, da upućujemo, upozoravamo, naravno, može to i država preko svojih predstavnika, upravnom odboru itd, da radi. Jednostavno, ta tema treba da nam je neprestano pred očima, jer korist od toga je nesumnjiva i velika, a izostanak takvog pristupa donosi takođe veliku štetu. Hvala.