Reč ima Milanka Jevtović Vukojičić.
Izvolite.

Zahvaljujem, poštovana predsedava-juća.

Amandman, naravno, ne treba prihvatiti zato što je iskrivljavanje istorijskih činjenica jako opasno. Srpska napredna stranka na čelu sa Aleksandrom Vučićem upravo se bori protiv iskrivljavanja istorijskih činjenica.

Sem iskrivljavanja istorijskih činjenica, ovde se očigledno radi i o neznanju. Naime, Memorijalni centar „Sajmište“ kao kulturno dobro proglašeno je još 1987. godine i ta odluka objavljena je u „Službenom glasniku“. Ali, naravno, ne treba ni čuditi što danas imamo ovakve amandmane.

Naime, moram da podsetim da je Dragan Đilas u vreme vršenja svoje vlasti Rome iz naselja Belvil trpao u limene kontejnere.

Moram naglasiti, takođe, da je Dragan Đilas u vreme vršenja svoje vlasti Rome koji nisu imali prebivalište na teritoriji grada Beograda trpao u autobuse i raseljavao po Srbiji.

Moram istaći da je u svečanoj sali Skupštine grada Beograda u vreme dok je Dragan Đilas vršio svoju vlast držana slika Dragog Jovanovića, saradnika nemačkog okupatora, zastupnika ljotićevskih ideja i onog uz čiju je pomoć nemački okupator u Kragujevcu izveo đake na streljanje.

Danas bi neki da se fašizam povampiri. Mržnja je osnov i pokretač svakog fašizma. Srbija je zemlja antifašista. Srbija je zemlja slobodarskog naroda. Srbija je zemlja u kojoj se sve žrtve poštuju, ali se ne zaboravljaju ni srpske žrtve.

Ono što treba da naglasimo je da se ovim zakonom prvi put ustanovljava genocid nad srpskim narodom koji je u vreme Drugog svetskog rata počinila NDH na svom području, naravno, i kojim se prvi put obeležava sećanje i pravim imenom nazivaju svi oni zločini koje su ustaše na prostoru NDH vršile i prema srpskom i prema jevrejskom i prema romskom narodu i svim antifašistima. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Miladin Ševarlić.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsednice.

Žao mi je što čujemo pojmove, odnosno opovrgavanje mog predloga sa navodima izvrnute istorijske činjenice i neznanja. Ne znam ko izvrće istorijske činjenice i ko ima neznanje.

Prvo, u članu 2. stoji, u zadnjem redu, „Jevrejski logor Zemun“ i „Prihvatni logor Zemun“. Znači, u oba ta naziva postoji zajednički imenitelj logor Zemun. To su istorijske činjenice. Dakle, nije ni izvrtanje istorijskih činjenica, niti je neznanje.

Drugo, ovde su, nadam se, prisutni članovi Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Kada smo razmatrali Predlog zakona o ratnim memorijalima, ja sam bio na Odboru i tražio sam da se Pojmovnik odrednica, koje se sadrže u tom zakonu, dopuni sa odrednicom koncentracioni logori. Bio sam odbijen. Bio sam odbijen i na plenarnom zasedanju ove Skupštine sa obrazloženjem ministra Đorđevića da koncentracioni logori predstavljaju ostala obeležja ratnih memorijala.

O čijem neznanju se radi vidi se sada u članu 2, jer ovde stoji, u predzadnjem redu, „negovanja sećanja na žrtve nacističkog koncentracionog logora“. Dakle, sada smo, ovim zakonom, ovim Predlogom, pardon, uveli pojam koncentracioni logori i za šta sam se ja zalagao još kad smo razmatrali Zakon o ratnim memorijalima.

Govoriti o nečijem neznanju zaista je neprimereno. Imam i lični pijetet, zbog porodičnih obaveza prema logoru koji je delimično bio u funkciji ovih logora u Zemunu.

Osim toga, pored ova dva logora, „Jevrejskog logora Zemun“ i „Prihvatnog logora Zemun“, postojalo je još jedno logorsko mesto na teritoriji današnjeg Novog Beograda ili Zemuna, pardon, Novog Beograda, a to je u zoni tzv. Parka prijateljstva, da ne govorimo o ostrvu u akva teritoriji Dunava, gde je vršeno streljanje.

Prema tome, moje je bilo da predložim. Kao što prvi put niste prihvatili moj predlog koji je bio osnovan, tako ni ovog puta nećete da prihvatite predlog koji je, takođe, osnovan. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.
Izvolite.

Po amandmanu.

Kad je bila rasprava u načelu, ja sam rekao, reći ćete da podržavam predlog, da ću glasati za njega i pohvalio i rekao da se na neke stvari, naravno, može eventualno amandmanski reagovati.

Moram priznati da meni nije jasno zašto je, voleo bih da čujem i od strane gospodina ministra, odbijen ovaj amandman profesora Ševarlića. Dakle, i pogotovo kako se to može odbijati pozivom na istorijske činjenice ili na iskrivljavanje istorijskih činjenica. Ako je išta činjenica to je da, niti je to u tom trenutku, kao niko ga nije zvao Sajmište, pogotovo ne Staro, taj logor je u tom trenutku bio novo Sajmište, tek nekoliko godina stara ta lokacija.

Druga činjenica je isto tako da sam izraz Sajmište, novo ili staro, možda više od samog izraza Zemun može da dovede u sumnju, možda može da dovede u sumnju nekoga ili u nedoumicu, bolje reći, na šta se to odnosi i ko je tu ne samo kosio, a ko vodu nosio, odnosno u čijoj nadležnosti je bio taj logor.

Kada kažete Zemun, svako ko ima osnovno školsko znanje, jel tako, o istoriji jasno je da se tu odnosi da je reč o teritoriji u tom trenutku NDH. Staro Sajmište ostavlja i prostor oko te ili daje prostor i za tu pogrešnu interpretaciju, koja, nažalost, postoji u jednom delu naše javnosti, da se pokuša, kažem, falsifikovanjem, iskrivljivanjem činjenica dovesti to na neki način u vezu, to stratište i taj koncentracioni logor, sa Srbijom i Srbima koji vezu sa tim logorom zaista imaju, ali samo i isključivo kao žrtve.

U svakom slučaju, ja uvažavam i argumentaciju kojom se možda ne prihvata taj amandman, ali samo apelujem da se zbog važnosti, ozbiljnosti i, kako je rekao, težine teme klonimo olakih kvalifikacija, diskvalifikacija kojim se neki dnevno-politički, trenutni protivnici, okršaji, onda žigošu i pokušavaju diskvalifikovati pripisivanjem i povezivanjem sa ovim najmračnijim detaljima i delovima istorije, ne samo ovog podneblja, nego i čovečanstva uopšte.

Prosto bih apelovao na diskutante da malo lakše, barem povodom ove teme, potežu argumente ko je fašista, ko nije, ali nezavisno od toga, ovde čujem od ministre, dakle, obrazloženje zbog čega smatra on, odnosno oni koji su radili ovaj stručni predlog da i za Zemun, logor Zemun nije adekvatan i da je bolje umesto toga koristi izraz „Staro sajmište“, koje je, kao što znamo vi i ja, gospodine ministre, istorijski i faktički neadekvatan. Hvala.

Hvala.

Reč ima ministar Vukosavljević.

Hvala.

Uvaženi narodni poslanici, gospodine Ševarliću i gospodine Vukadinoviću, već je dosta rečeno o ovoj temi, ali vi imate svoj razlog da reafirmišete svoje stavove.

Podsetiću samo na činjenice, nije bitno kojim ću ih redom izlagati, činjenice su nesporne. Pored ostalog, oblast Staro sajmište je proglašeno za kulturno dobro 1987. godine i onda je teško menjati taj naziv.

Konačno, ako ćemo biti sasvim pedantni, kada je reč o nazivima, logor se nikada nije zvao Zemun ili zemunski logor, već se zvao na nemačkom „Judenlager Semlin“ i „Anhaltelager Semlin“. Sada, to kako su Nemci doživljavali šta je Zemun, a šta nije, opet je pitanje za Nemce iz onog vremena, a od kojih većina, na svu sreću, nije živa. Govorim o nacistima.

Dakle, u kulturno-istorijskom sećanju ovog naroda, taj prostor, govorim o predmetnom prostoru, je bio svečano otvoren i namenjen svetskoj izložbi 1937. godine i tada nije zvan „Staro Sajmište“, budući da nije bilo nikakvog drugog Sajmišta, osim tog. On je taj naziv dobio pošto je izgrađeno novo Sajmište, ali u svakom slučaju reč je o prostoru koji je višedecenijskim postojanjem, pogotovo ovim tragičnim, istorijskim iskustvima, stekao taj naziv koji se ukorenio u našem narodu i u našem kulturno- istorijskom pamćenju.

Toponimska oznaka Zemun u nazivu, mada je možda i to trebalo pomenuti, to nije mnogo bitno, ali eto reda radi, pored ostalog, taj naziv „Judenlager“, odnosno Jevrejski logor Zemun na nemačkom i na srpskom sadrži jednu otrovnu notu cinizma. To nije „Judenlager“ ili jevrejski logor. To je logor za Jevreje, a ne jevrejski logor, pa se i tu nalazi jedna stvar koju su Nemci tako opako i podlo nazvali, kao da su to Jevreji napravili sami. To je bio logor za Jevreje u prvom fazi svog postojanja, do polovine 1942. godine.

Kasnije kada je veći broj ili najveći broj Beogradske jevrejske zajednice bio ekstreminisan, ubijen svirepo, nisu svi na svu sreću, i to se često prenebregava isto zato što, dodao bih, na ovom mestu nisu svi Beogradski Jevreji istrebljeni u Holokaustu koji se sprovodio u svom fraktalu, bilo je slučajeva među kojima su i neke poznate ličnosti iz našeg kulturnog života, koji su zahvaljujući svojoj zajednici, svojim prijateljima, susedima, Beograđanima promenili ime iz jevrejskih u srpska imena i živeli su ovde u Beogradu, neko kog Tašmajdana, neko na Dorćolu, svi su znali ko su oni, zašto su promenili ime i niko ih nije odao.

Pomenuću slučajeve recimo legendarnog profesora FDU Hua Klajna, pa glumice Rahele Ferari itd. Znači, tih slučajeva je bilo uprkos tome što pojedine škole mišljenja žele da natovare i Beograđanima onog vremena odgovornost za nešto sa čim oni ne mogu biti povezani. To što su pojedini delovi policijskog aparata ili uprave vršili sitne tehničke poslove vezane za ukupnu nacističku vlast u Beogradu, ne može …

(Nataša Sp. Jovanović: A foslksdojčeri?)

Folksdojčera u Beogradu jedva da je i bilo, ali govorim o Beogradu sada. Naravno, šira slika zahteva i obuhvat folksdojčera koji su bili potpuno na strani nacista, naravno uključujući i SS diviziju, koji su davali najveći broj članova.

Prema tome, ne vidim da problem proističe iz naziva. Nazivom Zemun nikada nije smatran taj prostor u logici, navikama i tradiciji Beograđana i Zemunaca. Prostor nasuprot Kalemegdana na drugoj obali Save nije bio Zemun. To što su Nemci to nazvali za potrebe svoje administracije, nisu imali drugi toponim, pošto je to bila močvara itd. prostor koji nije imao svoj naziv i svoju bližu odrednicu, ne treba nas nužno da obavezuje, možda je i mogao da se nazove, ali taj logor nije bio u Zemunu, niti je to sad Zemun, a kamoli onda kada je Zemun bio mnogo manji.

Prema tome, mislim da naziv „Staro sajmište“ Memorijalni centar, zato što se radi o dva logora, nemojte da to gubimo iz vida, imamo dva logora na istom mestu. Potreba za jednim logorom nažalost je prestala da postoji posle godinu dana zbog tragičnih posledica nacističkog orgijanja kada je reč o Holokaustu, ali se pojavila druga tragična potreba zbog ustaškog orgijanja na teritoriji tzv. nezavisne Države Hrvatske i onda su u prihvatnom logoru, tzv. prihvatnom logoru Zemun dovođeni ljudi iz Potkozorja, iz Banije i sa mesta najvećeg stradalništa srpskog naroda da bi ovde doživljavali svoje tragične ishode.

Ukupnim nazivom Memorijalni centar „Staro sajmište“ čuva se kultura sećanja i uspomena na dva događaja i dva istorijska trenutka koji su obuhvaćeni istim užasom, istim istorijskim zločinačkim motivima, ali po svom unutrašnjem sadržaju imaju izvesne razlike. Upravo zato je struktura ovog zakona napravljena tako, odnosno Predloga zakona da se kroz dva muzeja u sastavu vrlo pedantno zbog međunarodne saradnje i zbog fondova i zbog unutrašnje organizacije i zbog programskih saveta uspomene na te dve katastrofične slike čuvaju na doličan i dostojan način.

Ne opovrgavam sasvim logiku koja je iz vaših stavova proističe da bi se to moglo, ne bi bilo zabranjeno, nedopušteno, ne bi bilo ideološko ili političko nasilje, nazvati to u nemačkom prevodu, ali bismo onda, ako bismo bili pedantni, trebalo da nazovemo kako je u nemačkom glasilo, odnosno u srpskom prevodu prihvatni logor Zemun u fazi dva, odnosno Jevrejski logor Zemun u fazi 1, ali jednim pojmom koji obuhvata ta oba tragična fenomena, koji je vezan za tradiciju i Beograda u nazivu, koji je utkan u našu kulturu sećanja, ja mislim da se ne vrši nikakva, kako bi rekao, nikakvo nasilje nad istorijskim činjenicama, nad okolnostima, nad onim što jeste smisao svega ovoga, to je negovanje kulture sećanja. Hvala.

Hvala.
Oduzeću od ukupnog vremena koje ima ministar.
Na član 1. amandman, sa ispravkom, podneo je poslanik Miladin Ševarlić.
Izvolite.
Imate dve minute.

Hvala lepo.

Nema razloga da ponovo ponavljam ove činjenice i neću ih ponavljati ni u kontekstu svih drugih članova koji proizilaze praktično iz prvog predloga od amandmana 1. koji se odnosi na naslov. Stvar je predlagača i ove Skupštine da usvoje ili ne usvoje. Moje je bilo da predložim, kao što sam to činio i prilikom usvajanja Zakona o ratnim memorijalima kada niste imali razumevanja za pojam koncentracionih logora, imajući u vidu da sam kao zaposlen na Beogradskom univerzitetu na prvoj specijalizaciji doživeo upravo zbog ovih istorijskih činjenica izuzetno veliku grdnju mog profesora, stručnjaka na SGGU u Varšavi kada sam mu rekao da idem u Krakov – i šta ćete da radite kolega, da posetim Auštvic, rekao mi je – sram vas bilo. Zar vas u toj kapitalističkoj Jugoslaviji, u ono vreme socijalističkoj Jugoslaviji nisu naučili kako se poštuju nacionalna osećanja nas Poljaka, nije Aušvic nego Osvencin.

Prema tome, slažem se da ne treba primeniti nemački naziv, ali treba primeniti lokaciju koja je bila u nazivu tih logora, oba logora.

Nije tačno da tamo nije bilo Srba i sa teritorije Srbije. Pitajte istoričare koji su to obradili u okviru magistarske teze, pitajte Institut za savremenu istoriju, pitajte Institut za ratne memorijale itd. Hvala.