Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miladin Ševarlić.

Zahvaljujem, predsednice.

Nemam ništa protiv donošenja bilo kojih zakona koji su u funkciji regulisanja odnosa i obezbeđenja pravilnosti u poslovanju, ali kao osoba koja je često u kontaktu sa poljoprivrednicima i obilazim mnoga sela, gospodine ministre, želeo bih da vam postavim jedno pitanje vezano za eventualnu dopunu ovog Predloga zakona ili predlog nekog drugog zakona, a normalno u sledećem mandatu, a to je pljačkanje poljoprivrednika po osnovu otkupljenih, odnosno uzetih, a neisplaćenih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Dakle, od maline, preko pšenice, kukuruza, stoke, pa do meda. Nema dana da me neko od njih ne zove i pita šta da radi. Pri tome, vlasnici tih firmi, praktično sve firme sa svojim obavezama ostavljaju, formiraju druge na svoje ime ili na ime članova porodice i nastavljaju istu tu delatnost potpuno ne ispunjavajući te obaveze. To je jedan primer.

Drugi primer jeste naša neodgovornost u Skupštini kada donosimo propise, zakone. Takav je slučaj i sa Zakonom o taksama za Javni servis. Postavljam vam pitanje – koliko električnih brojila nije u funkciji televizijskih programa i zašto stotine hiljada tih brojila plaćaju televizijsku taksu, odnosno taksu za javne servise?

To ne izgleda mnogo na mesečnom nivou kad gledate pojedinačno, ali kad pomnožite broj tih brojila i godišnji iznos tih taksa videćete o kakvom iznosu se radi. Osnovni problem jeste vređanje zdravog razuma sa takvim predlozima zakona koji su zdravorazumski neodrživi. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom da sam ja govorio kao ovlašćeni i već rekao ovim žutim novokomponovanim bogatašima šta sam imao, ja ću preostalo vreme poslaničke grupe ustupiti Bojanu Torbici koji će nešto kasnije govoriti. Hvala.

Hvala.
Reč ima Vladimir Đurić. Izvolite.

Hvala, predsedavajuća.

Zakon koji je danas pred narodnim poslanicima je Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu i to je jedan od zakona za koji građani očekuju da ispravi tranzicione nepravde. Građani koji su u velikoj većini tranzicioni gubitnici gladni su te tranzicione pravde i ovo je sada pokušaj, predizborni pokušaj vladajuće većine, da odgovori tom apetitu građana za tranzicionom pravdom.

Međutim, postoji jedno prethodno pitanje na koje treba dati odgovor, a u obrazloženju zakona ga nema, jer ako postojeće zakonske mogućnosti nisu korišćene, šta je sad garancija da će biti korišćene mogućnosti koje stvara poseban zakon? Ako za osam godina aktuelna vlast nije po postojećim zakonima uradila dovoljno ili skoro ništa, a mogla je, zašto sada verovati da će bilo šta biti urađeno po posebnom zakonu, a trebalo bi biti?

Šta je državu sprečavalo da koristi mogućnost unakrsne provere imovine i prihoda koja je predviđena još 2002. godine Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji? Još od 2004. godine javni funkcioneri moraju da prijavljuju svoju imovinu i svoje prihode, a od 2010. godine se davanje netačnih informacija u nameri prikrivanja smatra i krivičnim delom. Od 2009. godine je u Srbiji zakonski moguće oduzeti imovinu i nametnuti teret dokazivanja krivice onome za koga se sumnja da je nezakonito stekao imovinu bez uporišta u zakonskim prihodima.

Dakle, ovo što sada poseban zakon donosi, a to je da onaj ko je osumnjičen da je imovinu stekao nezakonito upravo on ima teret krivice dokazivanja da je imovina stečena zakonito. To je nešto što smo već imali u posebnim zakonima i naravno odavno je kod nas i moguće oduzeti imovinu stečenu krivičnim delom, pa je onda najpre trebalo dati odgovor na pitanje da li je za izostanak primene odredaba postojećih zakona godinama unazad problem bio u tim odredbama ili je problem bio u njihovom sprovođenju ili jednostavno u izostanku političke volje da se obračuna sa nezakonitim tranzicionim dobitnicima koji su tu tranzicionu dobit stekli korupcijom i organizovanim kriminalom.

Ko će dalje biti obuhvaćen ovim zakonom? Dakle, to su lica kod kojih: 1) se utvrdi da postoje tri uzastopne godine sa povećanjem imovine i 2) lica kod kojih je razlika između uvećanja imovine i prijavljenih prihoda veća od 150.000 evra. To su dva uslova koja moraju da se steknu.

Mi ćemo, zapravo, tek za par godina videti ko će biti „srpski Sanader“ i da li će iko to i biti. Da podsetim građane, država Hrvatska je, dakle, uhapsila i osudila predsednika Vlade zbog korupcije i organizovanog kriminala, upravo u aferi sa malopre pomenutom jednom austrijskom bankom.

Čekaćemo šest meseci za podzakonska akta, pa devet meseci za formiranje posebne jedinice. Trebaće vremena da zaposleni u poreskoj upravi i sudije prođu obuku. Dakle, posle imaćemo i žalbe Upravnog suda, konačne presude itd, tako da će još puno vode proteći Dunavom da se predizborna obećanja koja će biti davana u kampanji, kako će tranziciona pravda biti zadovoljena, zaista i ispune. To građani treba da čuju kada budu slušali kako je u predizbornoj kampanji ova vlast prva i jedina donela zakon koji će doneti ultimativnu tranzicionu pravdu. Dakle, to se neće skoro dogoditi.

Javnost neće saznati ni da li je i zašto neki visoki funkcioner izuzet od kontrole, jer kontrola će započinjati prethodnim postupkom koji će biti predviđen u godišnjim smernicama koje neće biti javno dostupne i mi nećemo znati zašto neki javni funkcioneri iz godine u godinu ne ulaze u godišnje smernice i nad njima se ne sprovode prethodne kontrole.

Tako da je simpatično to što pojedini državni funkcioneri sebe nude kao prve subjekte provere i udara ovog zakona, ali bolje bi bilo da o tome postoje zakonske garancije, a njih u tekstu zakona nema.

Nije definisan ni period kontrole. Dakle, on se navodi kao određeni period od tri uzastopne godine gde postoji povećanje imovine, pa se može, recimo, pretpostaviti da će poreska uprava kod nekog javnog funkcionera upravo kontrolisati uvek one tri godine kod kojih zakonski kriterijumi za sprovođenje zakona nisu ispunjeni.

Dalje. Nije svaka imovina za koju nema dokaza stečena nezakonito. Zakon ništa ne govori o gotovini koju je subjekt kontrole, dakle lice koje se kontroliše, moglo imati tri dana pre početka trogodišnjeg perioda koji je predmet kontrole, a onda tu gotovinu koju je zakonito posedovao tokom kontrolisanog perioda, iskoristio za kupovinu nekretnine, u kom slučaju nema povećanja imovine, nego ima promene oblika imovine i za zakonito posredovanje gotovine u katastarski proknjiženu nekretninu. Dakle, u tom slučaju nema 150 hiljada evra uvećanja imovine i ne potpada pod odredbe ovog zakona.

Pored ovoga postoji još nekoliko problema sa ovim zakonom, pri čemu ću ponoviti. Dakle, zakon koji će doneti kakvu-takvu tranzicionu pravdu građanima je potreban. Dakle, ovde je samo pitanje da li je to ovaj zakon, a na osnovu ovih primedaba koje ovde imamo, SMS uverena je da nažalost nije.

Dakle, imamo odredbe koje kažu da će Vlada dobiti, po našem mišljenju, prevelika ovlašćenja da propiše način vrednovanja imovine. Osnovano je pretpostaviti da će metodologije koje će Vlada koristiti u procesu vrednovanja imovine biti osnov za sudske sporove i može nam se desiti ono što nam se već dešavalo, da osuđena lica kasnije obore presude, traže odštete i da mi onda naplaćeni porez, zapravo, vraćamo uz kamatu.

Sama poreska stopa od 75% je vrlo interesantna. Ona je neuobičajeno visoka i kao takva ona ima prirodu kazne. Dobro je kada su zakonom propisane sankcije takve da odvraćaju počinioca krivičnog dela od ponavljanja krivičnog dela ili neke nove eventualne počinioce sprečavaju da u krivična dela uopšte uđu, ali ako je ovde doneto 75%, zašto nije doneto 100%? Time bi sva imovina stečena nezakonito zapravo bila oduzeta.

Postavljaju se još dva pitanja i time ću završiti. Zašto će BIA i MUP proveravati radnike posebne jedinice poreske uprave iz bezbednosnog aspekta, a da istovremeno, recimo, ne proverava radnike Agencije za borbu protiv korupcije, koji prirodom posla i po slovu zakona dolaze u posed informacija o imovini najviših državnih funkcionera?

Dakle, u tom smislu je ovaj zakon malo neusaglašen i naravno, u završnim odredbama nema ni reči o tome kako će se tretirati postupci koji su započeti po Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji u domenu unakrsne provere imovine i prihoda, šta će biti sa njima, pa je osnovno pretpostaviti da zapravo tih postupaka i nema i to je odgovor na pitanje zašto nije ništa urađeno po postojećim zakonima i zašto verovati da će po ovom zakonu stići ta toliko željena tranziciona pravda.

U tom smislu, SMS ovo više vidi kao jedan predizborni potez vlasti, da bi mogli u kampanji, eto, da pričate kako ste vi prvi i jedini doneli zakon koji je dugo bivša vlast obećavala, ali efekti tranzicione pravde za građane biće po našem mišljenju slabi i veoma odloženi. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar. Izvolite.

Nije mi teško da još jednom kažem nešto o efektima koje smo postigli u prethodnih nekoliko godina.
Ilustracija najbolja je, čini mi se, ova godina, prethodna, izvinjavam se, 2019. godina. Pet stotina osamdeset i četiri pravnosnažne sudske presude, osuđujuće. Dakle, tu nema oslobađajućih presuda, 584 osuđujuće presude protiv korupcije.
To vam pokazuje da je sistem uspostavljanja mehanizma za borbu protiv korupcije bio dugotrajan i složen proces upravo zato što smo se suočili sa mnogim problemima od 2012. godine pa na ovamo.
Bio sam u jednom periodu, negde oko dve godine, koordinator državnih napora za saradnju sa finansijskim institucijama i za uspostavljanje mehanizama finansijske akcije za borbu protiv terorizma i pranja novca i upoznao sam brojne ljude, sjajne ljude iz Uprave za sprečavanje pranja novca, iz poreske uprave, iz različitih agencija Republike Srbije, Ministarstva finansija, NBS, svih onih institucija koje se bore za uspostavljanje snažnijeg mehanizma Republike Srbije. I tada sam video da smo neke oblasti, prosto, ispustili 2005, 2006, 2008. godine.
Prosto, inspektori, recimo, za kontrolu kazina, koji su trebali da budu u poreskoj upravi, ta odeljenja su se nekim pretapanjima pre petnaestak, dvadeset godina utopila jedna u druga. Ti ljudi koji su znali da rade posao, pričam vam najotvorenije, najpragmatičnije, ti ljudi otišli u penzije, otišli u druge jedinice državne uprave i mi smo u jednom trenutku ostali bez kvalifikovanog kadra u određenim državnim institucijama koje se bave specifičnim i specijalizovanim oblastima kontrole, pogotovo za sprečavanje pranja novca.
Šta smo uradili? Uradili smo da smo prvo napisali uputstvo i akcione planove kako da se izvrši obuka tih ljudi i kako da ti ljudi uđu u procese kontrole. Kada smo to uradili, potpomognuti, naravno, snažnim zakonodavnim okvirom, mogli smo da izvršimo kontrolu i da usaglasimo naše propise sa modernim propisima EU i drugih razvijenih sveta.
Dakle, suština je bila da se prvo napravi mehanizam koji će sveobuhvatno da deluje na teritoriji Republike Srbije, koji će uspeti da pobedi bilo kakav koruptivni proces i da ima dovoljnu snagu da svi državni organi imaju kapacitet da to urade.
Mi danas govorimo o zakonu koji će se primenjivati za godinu dana. Mi hoćemo da imamo dovoljno obučene inspektore, njih 60, koji će biti specijalizovani za ovakvu vrstu kontrole imovine.
Ovo što smo čuli, sada ja hoću da pojasnim nekoliko važnih elemenata iz ovog zakona. Dakle, tri godine su samo okidač. Mi kontrolišemo imovinu, a ukoliko se pojavi da je najmanje, dakle, u proteku tri godine, najmanje 150.000 evra, to može biti u jednoj godini i naravno da su prvi na udaru oni koji imaju najznačajniju imovinu, ali naravno, i nosioci javnih ovlašćenja. Ja sam ovde otvoreno rekao, voleo bih da to počne od članova Vlade i članova naših porodica, jer imovina se lako utvrđuje.
Zato smo uradili objedinjavanje mehanizma raznih državnih institucija. Uzmete iz katastra podatke o svoj nepokretnoj imovini, o svakoj zemlji, svakoj njivi, svakoj kući, o svakoj imovini koja se beleži u katastru. Uzmete podatke sa bankovnih računa od svih banaka, drugih finansijskih institucija gde postoje depoziti, štedni i drugi ulozi građana, uzmete podatke iz poreske uprave o prometu, primanjima, rashodima, plaćenom porezu unazad toliko godina i vrlo lako utvrdite svačiju imovinu.
Bilo je ovde rečeno – da, ali neko će svoju imovinu da prikrije tako što će je prebaciti na neko drugo lice. Pa, tada to drugo lice postaje opterećeno teretom te imovine i mora da dokaže poreklo te imovine. Svejedno je kome će se oduzeti. Ako nemate poreklo imovine, svejedno da li uzeli osobi A ili osobi B, važno je da možete da oduzmete imovinu. I ovde se ne radi apriori o nezakonito stečenoj imovini. To je odgovor na pitanje zašto 75%, a ne 100%. Dakle, da li je ona zakonito stečena? Ukoliko postoji sumnja o nezakonitostima, mi onda uključujemo tužilaštvo i može vam se oduzeti ne samo 100% te imovine, već i druga imovina koja nije obuhvaćena u kontroli ove tri godine.
Međutim, vi ste rekli jednu potpuno ispravnu stvar, moramo uspostaviti mehanizam u kome građani Srbije osećaju pravdu. Imali smo situaciju, nažalost, da su donošeni propisi, da je delovalo kao da će neki ljudi potpuno moći da opljačkaju silne fabrike, da urade svašta u tom nekom periodu i da potpuno nekažnjeno prođu. Neki će se, siguran sam, izvući jer su donosili zakone ovde koji će im omogućiti da to urade zakonito, ali oni koji su imovinu stekli na način da nisu platili porez, da su je uzeli od drugih subjekata ili da ne mogu da jasno dokažu poreklo, moraće da vrate deo novca.
Možda mi nećemo u svakom pojedinačnom slučaju moći da dokažemo nezakonito delovanje, ali ćemo moći da dokažemo da nema osnova, odnosno da nema porekla imovine i uzeti 75% te imovine, što jeste jedna vrsta pravde i jeste jedna vrsta želje da se kroz ovaj zakon sve ono što je do sada bilo u nekoj sivoj zoni prebaci u budžet, odnosno vrati građanima Republike Srbije. I, to jeste važna poruka ovog zakona.
Dakle, što se nas tiče, još jedna stvar, proveravaju se radnici Agencije za borbu protiv korupcije. Bezbednosno se radi njihova provera, pogotovo oni koji su rukovaoci informacijama, ličnim podacima građana, javnih funkcionera itd. Naravno da postoji mogućnost, vi kada jednom donesete zakonski propis i uspostavite mehanizam, svaka sledeća vlast će moći da ga koristi. Svaka sledeća vlast će imati mogućnost da uspostavi taj mehanizam, odnosno da koristi mehanizam, odnosno svaki službenik poreske uprave imaće mogućnost, koji radi ovaj posao, imaće pravo da utvrdi imovinu na osnovu metodologije.
E, sad, ono što se slažem sa vama, naravno, možda bi gospodin Siniša Mali dao bolju i bližu informaciju, to je metodologija vrednovanja imovine. To je nešto što jeste stvar koju će uraditi Ministarstvo finansija. Srećom imamo ovaj vremenski period od godinu dana u kome će oni taj proces morati da završe, ali ta metodologija će isto morati da da vrlo jedan, ja se nadam da će koristiti i iskustva modernih, razvijenih država, kako da izbegnemo da to bude kasnije kamen spoticanja, odnosno predmet nekih sudskih procesa koji će nas uvući u predugačko dolaženje do pravde.
Dakle, to jeste stvar koja će morati da bude urađena temeljno i precizno. Ja se nadam da će Ministarstvo finansija, koje suštinski rukovodi ovim procesom, imati snage da u kratkom vremenskom roku, što godinu dana jeste za ovako veliki posao, izađe na kraj sa svim izazovima koje poreski postupak u ovom zakonu jeste predviđen. Ja se nadam da ćemo biti kao država, kao građani ove zemlje, zadovoljni rezultatima.
Ti rezultati će početi da se primenjuju za godinu dana od dana donošenja ovog zakona, ali videćete da će taj mehanizam, ja sam uveren, već i u ovoj godini, u godini do početka primene, već dati kolateralne efekte, pozitivne efekte plaćanja poreza, značajnijih uplata poreza, što jeste cilj da građani plaćaju porez. Kada ljudi plate porez, nemaju zašto da strahuju od poreske uprave. Cela poenta je – platite porez.

Zahvaljujem.
Imate repliku, dve minute.

Naravno da će se uvek neko izvući. Ne postoji zakon koji donosi idealnu pravdu i idealne pravde nema i tu niko ne treba da bude naivan. Ali, u pogledu dosadašnjih postignuća, 400, 500 pravosnažno osuđujućih presuda je kap u moru srpske tranzicione pljačke.

Ako smo zaista postigli rezultate u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, onda je pravo čudo da nam Poglavlje 23 pregovaračkog procesa da EU, koje reguliše vladavinu prava, ide ovoliko sporo, uz toliko revizija akcionih planova i pravo je čudo da već nije pri samom zatvaranju.

U pogledu metodologije vrednovanja imovine čije će se povećanje u trogodišnjem proizvoljno izabranom periodu meriti i računati i zašto će ono biti povod za sudske sporove koji će koštati državu kasnije gotovo sigurno, govori i činjenica da u Srbiji sve procene gotovo redovno padaju na sudovima, bilo da je reč o proceni vrednosti pokretne imovine, nepokretne imovine ili, ako hoćete, procene vrednosti akcija u postupcima otkupa od malih akcionara, gde su gotovo listom sve te procene potpisane od strane renomiranih ovlašćenih procenitelja itd. padale na sudovima. Zato je ovo veoma tehnički osetljivo pitanje.

Konačno, zahvaljujem se vama na vašoj želji da budete među prvima subjekt kontrole predlogom zakona, ali i dalje ponavljam, mnogo bi bolje bilo da zakon za to daje zakonske garancije, ne kada ste vi lično u pitanju, nego kada su svi javni funkcioneri u pitanju, mnogo bi bilo bolje da zakon garantuje da će oni biti prioritet.