Zahvaljujem, poštovana predsednice.

Kada čujem priče o anketnim odborima koji su bili formirani u prethodnom periodu u ovoj Skupštini i koji su tobože rešavali probleme nagomilane u prošlosti, mene to odmah asocira na jedan kratki vic. Ja moram da vam ga kažem, kratak je, jedna rečenica. Glasi ovako:“Neka, neka, samo neka on krade sve te silne milione i neka pljačka narod, ali kada mu izreknemo partijsku opomenu ima da se puši“. E, takav je ishod i takvi su rezultati svih tih anketnih odbora i svih tih zaključaka koje su oni donosili. Ni jedan problem nije rešen, samo su gurnuti pod tepih. Toliko o tim anketnim odborima i načinu rešavanja problema preko anketnih odbora.

Nestanak i krađa beba ili trgovina bebama nije naš problem, nije srpski problem, nije problem samo sa ovih prostora, nije to naš izum, nestanak i krađa i trgovina bebama je međunarodni problem. Događao se i poznat je od davnina i to je pojava u mnogim zemljama i mnogim delovima sveta.

Naravno, nama najpoznatiji slučajevi su sa ovih prostora, nažalost iz Srbije i iz svih ostalih republika bivše SFRJ, ali bilo ih je i u svim zemljama istočne Evrope. Bilo ih je i u Španiji za vreme Frankovog režima, bilo ih je i u Argentini za vreme vojne hunte, u Irskoj gde je katolička crkva odvajala decu od majki za koje su oni procenili da su nepodobne iz nekih razloga da budu majke. Znači, nije to naš izum. Bilo je slučajeva u Grčkoj, Francuskoj, Italiji, Portugalu, Maleziji, Tajlandu, Kambodži i širom sveta.

I ova vlast, današnja vlast predvođena SNS, bila bi možda i gora od svih prethodnih vlasti da nije sposobna da se suoči sa problemima, kao što smo bili sposobni i kao što smo se odlučili da se suočimo sa problemom, recimo, neisplaćenih razlika vojnih penzija, kao što smo bili hrabri da se suočimo sa problemom rešavanja stambenih pitanja pripadnika snaga bezbednosti ili na kraju krajeva, evo ovih dana da rešavamo status boraca, ratnih vojnih invalida, članova njihovih porodica itd, sposobno smo da stanemo u koštac i sa ovim problemom.

Znamo da ni jedan zakon nije idealan, znamo da sa ovim zakonom nećemo rešiti baš sve probleme. Ovaj zakon je kompromis između naših želja i mogućnosti. Mnogo je udruženja roditelja čija su deca nestala, svi oni imaju neke svoje zahteve, negde se slažu, ali boga mi negde se i ne slažu. U pripremi ovog zakona sve te želje, svi ti predlozi uzeti su u obzir, o svima se razmišljalo.

Pre svega, kao početna platforma bila je odluka Evropskog suda za ljudska prava koji je doneo onu čuvenu presudu o kojoj neću sada pričati i na osnovu koje smo mi krenuli. Svakako da nam je cilj bio da rešimo status tih nestalih beba, da roditeljima damo koliko-toliko zadovoljavajuće odgovore, svesni da nećemo moći kakav god da je zakon, da ispunimo one njihove krajnje želje, a to je susret sa njihovom nestalom decom.

Podržavam ovaj predlog zakona iz više razloga, neću moći sve da ih nabrojim, ali između ostalog smatram da je zakon pravedan jer pruža mogućnost svim roditeljima nestalih beba, nestale dece, da pokrenu kao predlagači postupak koji je predviđen ovim zakonom.

Rešenje tog postupka neće možda sve zadovoljiti, tj. onaj krajnji ishod, zato što postoji više mogućnosti, ishoda, takvog postupka. Jedna od mogućnosti je da se predlog odbije ako se ustanovi da beba nije nestala, teoretski je moguće. Druga mogućnost je da se predlog usvoji i da se utvrdi status nestalog lica, tj. bebe i to na sledeće načine. Na primer, da se utvrde činjenice o smrti deteta, ako je moguće dokazati da je stvarno došlo do smrti. Zatim, da se utvrde činjenice koje dokazuju šta se sa nestalim detetom dogodilo i da u skladu sa presudom Evropskog suda se utvrdi koja institucija je odgovorna za nestanak deteta. Treća mogućnost ili četvrta, koja je već po redu, da se usvoji predlog ali da se konstatuje da nije moguće utvrditi status nestalog deteta, jer možda direktni učesnici u čitavom tom događaju možda i nisu živi. Prošlo je mnogo godina, u mnogim slučajevima i više decenija. Ne postoji dokumentacija, itd.

Međutim, i u takvim slučajevima ovaj zakon predviđa koliko-toliko, da kažem, nadoknadu pretrpljene, teško je to reći, ali pretrpljene boli ili da se na neki način predlagaču da naknada koju je predvideo Evropski sud pravde do visine od 10 hiljada evra, zbog toga što nje ustanovilo da je onemogućeno roditeljsko pravo, tj. kako kaže jer je povređeno pravo na porodični život.

To nije svakako adekvatna nadoknada. Pitanje je koliko ova država ima mogućnost i sredstava i snage da se suoči sa svim ovim problemima. Mnoga udruženja roditelja nestalih beba su davala i druge predloge. Bilo je tu i dobrih predloga, ali koji nisu bili adekvatni ekonomskoj moći i snazi ove države. Da smo mi 10 puta snažniji i moćniji itd, svi problemi bi se rešavali drugačije.

Ovaj zakon je, kažem, zato kompromis između naših mogućnosti i naših želja. Mi bi smo najradije želeli da roditelji pronađu svoju decu ili makar da ustanove status te dece i radimo, činimo sve da do toga i dođe.

Svakako podržavam ovaj predlog zakona, smatram da je dobar. Možda ćemo nekim manjim izmenama preko amandmana i popraviti sve to. Možda ćemo u nekom narednom periodu, poučeni iskustvima, ubuduće doći u situaciju i da popravimo ovaj zakon, tj. da unesemo još nešto novo u njega, ali za sada mislim da je dobar i predlažem svim narodnim poslanicima da ga prihvatimo. Hvala.

(Nataša Sp. Jovanović: Poslovnik.)

Izvolite, po Poslovniku.

Gospođo Gojković, dozvolite mi da reklamiram član 159. i 157. Poslovnika, pošto smo na kraju rasprave o ovom predlogu zakona.

Ja sam baš kao što je upućeno i vama i svim poslaničkim grupama upravo razgovarala sa gospodinom Radišom Pavlovićem. On je član Vladine Komisije za utvrđivanje otmice beba. Ovi podaci do kojih je Komisija u svom radu došla su frapantni. Potrebno je da istog trenutka predlagač ovlašćen, ako ste vi gospodine Đorđeviću, povučete ovaj predlog, jer ovaj predlog zakona ne može da ustanovi, odnosno ne može da na adekvatan način omogući ustanovljavanje svih pojedinačnih slučajeva, a samim tim, gospođo Gojković, da vam kažem kao odgovornoj osobi, predsedniku Narodne skupštine, da je u ovoj državi najveći problem zapravo u Tužilaštvu.

Zamenik Republičkog javnog tužioca, po rečima gospodina Pavlovića, gospođa Jasmina Kiurski, koja je zamenik Zagorki Dolovac koja je nestala sa lica Zemlje, očigledno je namerno zataškavala istrage. Sam gospodin Pavlović je čovek koji zna da mu je dvoje dece, da su mu blizanci oteti 1988. godine.

Dame i gospodo narodni poslanici, prošle godine je lično, kao član Vladine komisije, u prisustvu još pojedinih roditelja u zamrzivačima u Kraljevu video leševe 13 beba samo u jednom zamrzivaču.

Poslanice, povreda Poslovnika se ne obrazlaže na ovaj način.

Dozvolite mi, možda sam to zloupotrebila, ali pošto je kraj rasprave…

Nije još.

Dobro, ali približava se.

U svakom trenutku predlagač može da povuče zakon iz procedure i ja vas molim ako ste vi ovlašćeni iz ovih i iz svih drugih razloga na predlog…

Hvala, prekoračili smo vreme. Ovo nije bila povreda Poslovnika, jer bi morala povreda da bude učinjena da bi bila povreda Poslovnika.

Reč ima Ljubiša Stojmirović.

Izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, dođu tako u životu neka vremena gde moramo da donosimo veoma teške i sudbonosne odluke i normalno da to nije lako. Da je lako ne bi zadesilo nas, nego bi to neki mnogo pre nas uspeli da završe i da skinu muku sa svih ovih porodica, sa Srbije i svih nas koji danas učestvujemo u rešavanju ovog problema koji postoji već nekoliko decenija.

Da li je jednostavno razrešiti ovaj problem? Normalno da nije i tu se svi slažemo. Svako od nas vidi po neku muku, tegobu ljudi koje je zadesila ova nesreća.

Kada je Bog stvarao Zemlju i kada je čoveka i ženu postavio na Zemlju, on im je istovremeno i dao jedno zaveštanje, misiju da nastave vrstu, odnosno da rađanjem stvore nove naraštaje koji će razvijati ovu našu zemlju. Tada je ženi koja rađa usadio tu ljubav prema novorođenom detetu koja traje kod žena mnogo jače i duže, nego kod nas muškaraca. Kako neko može da meri muku i patnju svih tih ljudi kojima se desilo to zlo, ne znam ni ja kako da ga nazovem, da im neko ukrade dete, da proda to dete, da im učini najveću muku od koje ne znam da li postoji veća muka?

Malopre reče kolega Arsić da bi voleo da mu neko kaže kako se osećaju ta deca kad posle 10, 20 ili nije važno koliko godina nađu svoje prave biološke roditelje.

Ja imam jednu koleginicu koja je profesor univerziteta, vrhunski intelektualac, koja ima ovakvu muku. Njoj je sestra bliznakinja ukradena, hajde žena je, da ne pričamo o njenim godinama, ali posle nekoliko desetina godina ona je uspela da pronađe tu sestru. Pred njom je velika dilema. Kako saopštiti toj ženi da nije ono što jeste? Tridesetak godina je živela u jednoj porodici, imala srećan život, uspešnu karijeru i sada odjednom, ako joj to saopšti sve joj ruši.

Šta je tu, po meni, najveća muka? Sudbina ili Bog su odredili da čovek umire jedanput, a kakav je slučaj sa roditeljima, sa ovom decom, sa tetkama, ujacima, strinama i svima onima koji su vezani za te slučajeve? Koliko puta oni umiru?

Prvo, odmah po rođenju umiru, jer ih je neko sahranio, ukrao im je identitet i poslao ih na drugu stranu, kod drugih ljudi da im budu roditelji. Zatim, oni imaju život koji može biti manje ili više uspešan, imaju neku svoju prošlost i onda se desi jednog dana da im neko otkrije da oni nisu ono što jesu i tada umiru. Nije to tako lako 10, 20 ili 30 godina jednostavno izbrisati. Na kraju krajeva, umreće još jedanput kada se završava njihov biološki život ovde na Zemlji.

Šta sad mi možemo da uradimo? Mislim da bi bilo dobro slediti vladiku Nikolaja Velimirovića koji kaže – nema ljudi koji ne znaju mnogo, niti onih koji znaju dosta, odnosno dovoljno. Budimo pametni i pratimo ovu njegovu mudrost i kažimo sebi – niste najpametniji, ne znate sve najbolje na svetu, niste ni oni pojedinci koji mogu za sebe da kažu da znaju dovoljno.

Dajte da uključimo razum, da budemo smireni i da pokušamo na jedan civilizovan, dostojanstven način da rešimo probleme koji su zbilja izuzetno teški. Nikome neće da vredi, ni tim roditeljima, ni toj deci, ni jednoj strani, ni drugoj strani ako se mi budemo ovde svađali i raspravljali jedni drugima, nabacivali da je neko rekao ovo ili ono. Nama treba ovde da budemo pametni i mudri.

Poručujem i tim roditeljima da moraju da budu jedinstveni. Šta to znači kod Srba 10 udruženja, pa jedni druge napadaju, pa jedni protiv drugih govore. To je ljudi problem koji nije srpski, kako reče kolega Đokić, to je internacionalni problem, ali ne dozvolimo da i mi budemo uvučeni u to. Ono što je do sada bilo ne možemo da promenimo, ali za ubuduće ne dozvolimo da se više nikada u Srbiji ne desi da bilo ko ukrade neko dete. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Srbislav Filipović.
Izvolite.