Hvala, profesore Ševarliću.
Na član 32. amandman je podneo narodni poslanik Filip Stojanović.
Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre sa saradnicima, podneo sam amandman na član 32. Predloga zakona o pravima boraca, vojnih invalida rata i članovima njihovih porodica.

Ovo je jedan veoma značajan zakon kroz koji se ogleda odnos države prema onima koji su je stvarali i branili. Za ovaj zakon se slobodno može reći da predstavlja zakon savesti jednog naroda i jedne države.

Nažalost, država Srbija ne može da se pohvali stvarima u ovoj oblasti, naprotiv, i to nije samo slučaj sa ovom vlasti, to je i slučaj sa svim prethodnim vladama, sve do one Vlade koja je postojala u vreme Kraljevine Srbije.

Naši borci su redovno zapostavljani, zaboravljani što ne bi smelo da se dešava. Naša država i celo naše društvo nikad nisu vodili računa o našim borcima u svim otadžbinskim ratovima, a bilo ih je dosta. To se i danas ponavlja. Ja imam dosta primera sa Kosova, odnosno Kosovskog Pomoravlja, ali ću navesti samo jedan primer iz jednog sela Gornje Kusce kod Gnjilana.

Mladić koji je regrutovan po imenu Aksentije Zubić, sa svojih 20 godina prešao je ratnu golgotu od Beograda, Cera, preko Albanije, Solunskog fronta, sve pod komandom majora Gavrilovića, učestvovao je u odbrani Beograda. Vraća se u svoje rodno selo Kusce sa 23 odlikovanja, ruska, francuska, srpska i još mnoga druga odlikovanja.

Možete zamisliti takvog borca kako je završio. Umro je kao najveći siromah, gladan, žedan, bolestan i tako je okončao svoj život. Sahranjen je na gradskom groblju u Gnjilanu.

Nažalost, ovakvih primera ima mnogo po celoj Srbiji. Zato apelujem na ovu Vladu i na sve buduće Vlade da se više ovakvi slučajevi ne dešavaju i ne ponavljaju. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Stojanoviću.
Reč ima narodni poslanik Božidar Delić po amandmanu Filipa Stojanovića na član 32.
Izvolite.

Ovaj amandman, onako kako je predložen, od strane SRS izražava mišljenje praktično svih boraca. Ime branioca i otadžbine nastalo je odmah posle rata 1999. godine kada je u Čačku jedna grupa vojnika koji su branili karaulu Košare, osnovala takvo udruženje branioca i otadžbine.

Za sve ove godine, evo za gotovo 20 godina, ovo ime postoji među borcima, a takođe vezano za ovo ime, konsultovani su i borci od 1990. godine pa nadalje. Svi oni smatraju da je ovo apsolutno adekvatan naziv spomenice.

Zato ja nikako ne mogu da prihvatim obrazloženje da je nešto što se zove Boračka spomenica celishodnije od imena koje označava i period za koji se ta spomenica dodeljuje.

Zakon o odlikovanjima Republike Srbije, član 11. kaže da se spomenica dodeljuje za pojedine važne događaje iz istorije ili od posebnog značaja za Republiku Srbiju, da li je to događaj koji se desio u jednom danu ili koji se desio u jednom periodu.

Mi imamo period od 1990. do 1999. godine ili čak možda ako se uzme jug Srbije, do 2001. godine. Mi kao zemlja nemamo mogućnosti da sada to delimo na različite periode i da pravimo deset spomenica. Zato se pod nazivom kakav smo mi predložili praktično podrazumeva ceo taj period i to je prihvatljivo, jer su tačno određene i granice tog perioda.

Kada vi kažete „Boračka spomenica“, pa možete gospodo da je dodeljujete od Kosovskog boja do danas, jer ona ne ispunjava taj uslov koji se traži u Zakonu o odlikovanjima u članu 11. Drugo, gospodo, znači država će sada po prvi put izdvojiti u svakom slučaju značajna sredstva za ovu spomenicu i zašto onda da ta sredstva, ako se već izdvajaju, zašto kad se izdvajaju da to bude apsolutno adekvatno prihvatljivo, znači svakome?

Izraz „Boračka spomenica“ je apsolutno neodređen. Da ste napisali, recimo, „Boračka spomenica 1990-1999“, to bi bilo prihvatljivije od ovoga kako ste vi dali, jer označava period za koji se ta spomenica daje.

Vaša oba obrazloženja apsolutno su neprihvatljiva, jer da je ovo neko dao iz vladajuće koalicije, to bi bilo prihvaćeno, a zbog toga što je to došlo sa strane SRS, ja čak nekad razmišljam i zbog toga što je to došlo i što je taj predlog možda bio lično moj, jer sam konsultovao unazad ovih 15-20 godina borce, da je i to razlog zašto nije prihvaćen, jer ovo obrazloženje koje ste vi dali, ono apsolutno ne pije vodu.

Tako nešto rekli smo i o Ravnogorskoj spomenici. Znači, izdvajaju se sredstva. Predlog Vlade je bio adekvatan, dobar, prihvatljiv i jednim amandmanom srušeno je sve što je bilo napravljeno kako treba. I ako se i za tu spomenicu budu izdvajala sredstva, onda makar, evo, ja tražim gospodina Milićevića, ali on je dao amandmane, a nije došao u Skupštinu ovih dana.

Apelujem na gospodu iz vladajuće koalicije da taj amandman, koji je prihvatila Vlada, da se za njega ne glasa ili da ga socijalisti povuku, jer je on po meni apsolutno sraman. Hvala.

Hvala, generale Deliću.
Na član 32. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Milićević.
(Neđo Jovanović: Javio sam se.)
Javili ste se kasno. Izvinjavam se, javite se idući put na vreme. Možete sad na konto ovog amandmana.
Vlada i Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima, po amandmanu, Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Socijalistička partija Srbije nema ni jedan jedini razlog da povlači amandman koji je prihvaćen i koji je postao sastavni deo predloga ovog zakona.

Ovim amandmanom nije učinjeno ništa što bi produbljivalo bilo šta što podrazumeva podizanje tenzija, što podrazumeva neslaganja oko određenih istorijskih činjenica, što podrazumeva bilo šta što će produbljivati jaz između određenih ideologija.

Amandmanom je upravo učinjeno suprotno, sasvim suprotno, a to podrazumeva afirmaciju nečega što je davno postignuto, a to je pomirenje ideologija u smislu da postoji samo jedan jedini pokret, a to je antifašistički pokret, kome su pripadali oni koji su se borili protiv fašizma, bez obzira na njihovo ideološko opredeljenje.

Socijalistička partija Srbije nikada neće odustati od negovanja tekovina narodnooslobodilačke borbe, partizanskog pokreta i pobede nad fašizmom. Istorija je pokazala. Istorijske činjenice neminovno potvrđuju da je 1945. godine slom fašizma proistekao kao produkt velike herojske borbe narodnooslobodilačkih pokreta širom Evrope, pa i sveta, gde su prednjačili partizanski pokreti.

Mi smo davno, i to upravo u ovom parlamentu, stavili tačku na bilo šta što podrazumeva neslaganja, podizanja tenzija i konfrontacije.

Mi nećemo odustati od onoga što smatramo da je za građane Srbije jako važno, a građani Srbije odavde treba da čuju našu poruku da se ovim amandmanom ni u kom slučaju među građanima Srbije ne stvaraju podele, da se ni u kom slučaju ne afirmišu ideologije koje će predstavljati ideologije sukoba. Naprotiv, to je jedini motiv koji je bio motiv podnošenja amandmana, da se kroz antifašističku borbu proklamuje sve ono što je bitno, a bitno je da je ta borba bila borba slobodarskih duhova, slobodarskih pokreta i ta borba je, hvala Bogu, i doživela epilog zbog čega mi danas živimo u miru, zbog čega mi danas uživamo plodove svega onoga što je ranije sticano. Međutim, danas se ponovo pojavljuju tonovi koji nam ne trebaju. Zbog toga u ime SPS kategorično ističem da nema potrebe da razvijamo nesuglasice, da razvijamo nešto što smo davno zakopali, ne treba ponovo to da otkopavamo.

Mi imamo svoje ideologije, imamo svoje programe, imamo svoj politički put kojim se krećemo, ali u jednom moramo biti potpuno saglasni. Jedino ovakvim amandmanom koji je podigao kvalitet zakona smo dali akcenat nečemu što je najvažnije i što je tekovina svega onoga što se dešavalo od 1941. do 1945. godine, a to je antifašistička borba protiv okupatora, protiv fašizma, i na kraju krajeva, sloma fašizma.

Ja nemam ništa protiv i u ime SPS ću uvek isticati činjenicu - danas svako ima pravo da afirmiše svoju ideologiju. Svako ima pravo da se poziva na istorijske događaje. Svako ima pravo da te istorijske događaje obeležava kako bi se sačuvali od zaborava, kako bi se sprečilo iskrivljavanje istorije, kako bi se sprečila relativizacija istorije. Ali, imamo svi jednu jedinu obavezu, da sačuvamo od istorijskog zaborava borbu, narodnooslobodilačku borbu protiv fašističkog okupatora i slom fašističkog okupatora zahvaljujući toj borbi. Zahvaljujem se.

Hvala.
Javio se Božidar Delić.
Da li želite repliku, generale Deliću?
(Božidar Delić: Da.)
Vi, gospodine Šaroviću, nemate mogućnost. Samo po amandmanu možete.
Reč ima general Božidar Delić.
Izvolite.

Ovo o čemu smo govorili apsolutno ne stavlja tačku na podele. Ja sam mislio da su te podele završene, ali ako se gleda ovaj zakon, čak u tri člana se govori o tome da je pomirenje formalno, makar kada su u pitanju pripadnici ravnogorskog pokreta.

Predlog Vlade je bio apsolutno adekvatan, odličan, prihvatljiv. Šta je to zasmetalo onima koji baštine u svojoj ideologiji i koji nastavljaju tradicije onoga drugoga pokreta? Nesporno je to što je rečeno da su oba dva pokreta bila antifašistička i da se dele jubilarne medalje danas, onda bi to bilo adekvatno. Ali, ako su jedni pripadnici već odmah posle Drugog svetskog rata, kad su ovi drugi bili proganjani i maltretirani i ostvarili pravo na partizansku spomenicu 41-45, zašto ovi drugi kojima, evo, već 15, 20 godina koji su u zakonima koji su doneti u ovoj Skupštini potpuno izjednačeni, se ne daje takva mogućnost?

Zašto se jednim amandmanom kvari ono što je Vlada predložila kako treba u ovom zakonu? Zašto se o tome, na kraju krajeva, nije u načelnoj raspravi ovde razgovaralo, nego odjedanput dolazi amandman koji je usvojen i juče se ovde stavlja ispred nas? A, pošto je ovo već u tri člana dato, jer ima u jednom sledećem članu gde se formira komisija koju će činiti tri pripadnika SUBNOR-a i četiri pripadnika koje izabere Skupština. Sve takve komisije do sada su apsolutno bile i oborile ono što je ova Skupština ovde donela, a to je ravnopravnost pripadnika ova dva pokreta. Nijedan pripadnik ravnogorskog pokreta nije uspeo da ostvari nijedno svoje pravo, jer su pripadnici SUBNOR-a bili na drugoj strani i uvek bili protiv toga.

Hvala.
Reč ima Maja Gojković.
Izvolite.

General Delić je u pravu. General Delić je u pravu. I ako neko ima pravo u parlamentu Republike Srbije da podnosi amandmane u ime jedinstva naše države itd, kakvo smo obrazloženje čuli od uvaženog kolege, onda imamo pravo i mi koji se ne slažemo sa takvim načinom shvatanja onoga što se dešavalo u Drugom svetskom ratu, da u ime jedinstvene Srbije takođe nešto kažemo, iznesemo svoje mišljenje.

Da vam kažem nešto, pomalo mi je dosta toga da od 1945. do 2020. godine mi koji pripadamo porodicama onih koji su dali svoje živote, a posle to platili surovim kažnjavanjem od komunističkog režima za to što su učestvovali u Drugom svetskom ratu i borili se za slobodu Srbije i oslobađanje Srbije od fašizma, da mi stalno ćutimo, da mi stalno dolazimo u situaciju da mi ne smemo ništa da kažemo zbog jedinstva Srbije, pa ovog puta i zbog jedinstva koalicije i Vlade Republike Srbije.

Da li ću glasati ili neću glasati za zakon, dovoljno sam politički svesna da se za predloge Vlade glasa, kada si u vladajućoj koaliciji, a moje intimno razmišljanje sam rekla i juče u diskusiji, a reći ću i sada, ovo nije korektno i nije fer. Nije korektno i nije fer upravo zbog polovine Srbije, hajde da kažemo polovine Srbije, koja je u Drugom svetskom ratu učestvovala za slobodu ove države. Nemojte da kažete da su naši preci bili fašisti. Nemojte, molim vas, da pređete tu granicu.

Ko je i kada napisao istoriju da su samo komunisti branili ovu državu to svi znamo, jer pobednici uvek pišu istoriju. Nije istina da su borci u vojsci Draže Mihailovića bili fašisti. To nije istina i nikada neću prihvatiti tu istinu.

Prema tome, nije korektno što su se pojavili ovi amandmani na tekst i Predlog zakona Vlade Republike Srbije, odnosno resornog ministarstva, jer to nije želja da ne kopamo stare rane, nego upravo želja da 2020. godine ponovo pričamo o tome, ponovo delimo Srbiju na jedne i druge. Ljudi moji, to je bio građanski rat Srba protiv Srba u jednom delu. Svi zajedno smo se borili protiv Nemaca, ali smo bili gurnuti u građanski rat.

Godine 2020. ponovo neko želi da pričamo o tome da li su samo komunisti izvojevali pobedu ili su na pravoj strani bili ljudi koji su se borili u kraljevskoj vojsci u otadžbini, pod vođstvom generala Draže Mihailovića. Ja tvrdim da jesu.

Da li su činjeni zločini? Jesu. Činili su ih i komunisti. I komunisti su ubijali Srbe. I onda, i 1945, i 1946, i 1947. itd, itd, i to je istina. To je istina.

(Aleksandar Martinović: Ostani, ostani.)

Tako je, tako je. Ostanite svi. Ostanite svi, jer ovo što govorim govorim zbog jedinstva Srbije 2020. godine.

Nisam ni sanjala da je nekome ko ima 30 i nešto godina, odnosno šef partije njegove, e, podnesi amandmane, mi na ovo ne možemo da pristanemo. Sedamdeset pet godina kasnije u ime jedinstva Srbije neko ne može da pristane na to da su i drugi ljudi koji nisu bili komunisti davali živote za Srbiju. Jesu, davali su.

Nisu pomagali Nemcima, nisu bili fašisti. Većina njih, 90 i nešto posto, je nepravedno osuđena. Neki su pobegli u Ameriku, neki su pobegli u Kanadu, neki po Evropi. Oni najnaivniji su ostajali jer su verovali da će biti nekakvog glasanja, a to glasanje se završilo tako što su otišli u zatvore, jer su bili pristalice pokreta, čak ne piše ni da su učestvovali negde u ratu. Ja ću vam doneti presudu. Pristalice pokreta Draže Mihailovića, znači, nisu hteli komunizam u ovoj državi.

Sada da je 1941. godina ja bih bila pristalica pokreta Draže Mihailovića, ne bih se borila za komunističke ideje. Ne bih. Jednostavno nikada nisam do svoje sada 56, 57 godine prihvatila ideje komunizma. Šta da radimo sad? Da me neko ubije? Da me natera da promenim mišljenje? Da me tera u logore? Da me osuđuje kao što je to bilo nekada posle Drugog svetskog rata.

Moram to da kažem, jer mi sada samo raspravljamo i stalno raspravljamo o tome da li su Srbiji bili na jednoj i na drugoj strani. Kako se u ovom parlamentu nikada nije povelo i onda se neke kolege naljute, pa izađu, pa neće da prisustvuju, mnogo im je to osetljiva tema. Zašto nikada ne pričamo o tome šta se dešavalo u pojedinim delovima Srbije i gde je koji narod pripadao onda?

Zašto samo SNS mora da ima tu svest da radimo nešto dobro za Srbiju i da konačno treba da prestanemo o tim ideološkim podelama 40-ih godina da razgovaramo? Zašto SDPS ne može da razgovara o tome? Možemo li da pričamo o handžar divizijama? Ne možemo, izgleda.

Stvarno je dosta bilo. Godine 2020. dosta je bilo da Srbi opet moraju da spuste glavu i da opet Srbi moraju da pričaju da je samo jedna ideologija pobednik svega. Sedamdeset pet godina to slušamo. Stvarno ne mogu više. ovo nema veze sa stavovima moje partije.

Ograđujem se, ako ću nekom da napravim štetu, ali stvarno 75 godina moramo da gledamo serije koje veličaju i dalje komunističku ideologiju i pokret. Da, taman sam se ponadala kada se pojavila jedna serija, kada ono pod pritiskom, izvrnuto u ruglo neko, opet idu neki borci kraljevske vojske pa ubijaju po srpskim selima, nije nego, po Bulajićevom receptu. Ovi drugi su bili neka vojska koja nije nikad nikog ubila, koja nikad nije pravila zulume, koja nikada nikog nije silovala. Nije istina.

Imam duboku dilemu o čemu se tu radi 2020. godine i nisam jedina. Pitajte kolege u pokrajinskoj vlasti koji pripadaju ovom načinu razmišljanja, pitajte neke iz ovih klupa. Znam članove porodica, koji su poslanici SDS, koji su bili na ovoj, ja ću da vam kažem, pravoj strani zato što se ne stidim toga.

Šormaz isto tako misli i mnogi tako misle, ali ne smeju da kažu. To nije popularno 75 godina kasnije. Ne smeju da brane svoje dedove, ne smeju da brane svoje opredeljenje.

Moj Dobrivoje nije pobegao u Ameriku, iako ga je Vučković zvao i rekao – prodali su nas Englezi, hajde, zato što je verovao u Srbiju. Ostao je tu. Mesar kao predsednik sudskog veća, ga je osudio da je bio pristalica pokreta Draže Mihailovića i spasao je dve žene od već uhapšenih četnika, a za koje je komunistička vlast napisala da su bile banditkinje, dve žene, seljanke iz sela, koje su tražile da prespavaju i da se sakriju od njih, od komunističkog zuluma i od građanskog rata koji se sprovodio u Drugom svetskom ratu i još gore posle završetka NOB, još gore, gde su Srbi stradali, gde je građanski sloj ove države stradao.

Ako ćemo da pričamo stalno o istoriji, o reviziji istorije, evo vam revizija istorije, kako je to izgledalo 1945. godine do, izgleda, nažalost, današnjih dana, i to još uvek uče deca po školama, tu neistinu. Hvala Bogu da obrazovni sistem, naspram porodičnih vrednosti koje sam slušala, u mom slučaju ništa nije uspeo da uradi.