Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Dubravko Bojić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Despotović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Kolega Despotoviću, izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, po mišljenju SRS, dobro je, a videli smo da su se složili mnogi u ovoj sali, bez obzira na ideologiju i politička ubeđenja, što se ovim predlogom izmena izlazi u susret građanima i produžavanje roka za dve godine da preregistruju svoje oružje.

Problem koji se pojavio ovih dana i gužve na šalterima odgovarajućih ustanova ne bi bio ni izdaleka ovako izražen da nije komplikovane procedure izdavanja nepotrebnih dokumenata.

U prilog ovome navešću podatak da su uverenja iz osnovnog suda da se protiv lica ne vodi postupak, imamo jedan nonsens, da ne kažem neku grublju reč, tražili su uverenje od posebnog odeljenja istog suda za ratne zločine i organizovani kriminal, da se protiv lica ne vodi postupak u tom odeljenju. Pitam se, a i sve vas, uvažene kolege, zašto bi se ovo tražilo od osoba koje već poseduju oružje, jer posedovanje oružja je dokaz da se protiv tih osoba ne vodi nikakav postupak, jer bi u tom slučaju oružje i onako bilo oduzeto po zakonu? To je na neki način kršenje građanskih prava.

Navešću ovde i cene lekarskih uverenja u pojedinim gradovima. Od grada do grada zavise. Recimo, u Beogradu je od dve do tri hiljade, a u Kragujevcu je recimo pet hiljada. Pri tome, to uverenje će trajati, nažalost, samo pet godina, dok je u drugim evropskim zemljama negde otprilike 10 godina.

Takođe, želim da ukažem na još jednu nelogičnost, a tiče se obuke o rukovanju oružjem. Zašto se ona traži od osoba koja su već imala u posedu registrovano oružje, recimo, kao policajci i policajci u penziji, takođe i vojnici.

Takođe, ovim zakonom je, recimo, ukinuto i trofejno oružje, koje je u Srbiji bilo registrovano 63.558 komada. Srbi, inače vole oružje, tako da je po evidenciji MUP-a registrovano 923.700 komada oružja. Srpska radikalna stranka smatra da zbog ovakvih i sličnih manjkavosti ovde je trebalo ići na potpuno donošenje novog zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.
Izvolite.

Evo, kolega je dao jedan, a ja znam nekoliko takvih primera. Zamislite, da se ne ide u osnovni sud, nego da se traži od specijalnih sudova potvrda da se protiv nekoga ne vodi krivični postupak?

Znate, lovac mrava ne sme da pogleda popreko zbog situacije o kojoj su neke kolege pričale, diskreciona prava policije da donese rešenje da se nekome oduzima ili ne oduzima oružje. To čak nije problem ovog zakona. To je preneto i u članove 11. i 13, ali to je problem ZKP-a i svaki građanin koji poseduje oružje ima taj problem što neko može da mu proceni da li je naljutio komšiju, da li je pretnja po komšiju ili nije i da mu se uzme oružje i opet dolazimo do nonsensa koji je usporio ceo ovaj proces.

Između ostalog, u dokumentaciji se traži potvrda da nije krivično gonjen. Zašto? Da jeste, bilo bi mu oduzeto oružje i ne bi mogao da uđe u proces registracije, to jest preregistracije, to jest zamene oružanog lista. Jednostavno, ne bi mogao da uđe, jer bi mu bilo oduzeto oružje. Pa, što tražite od čoveka da ide u sud ili u tužilaštvo, da uzima potvrdu?

Opet ja kažem, naknada 600 ili 800 dinara, hop, čoveku iz džepa. Zašto? Zbog čega? Nepotrebno. A papir koji je apsolutno u celom procesu nepotreban. Hvala.

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.

Da li neko želi reč? (Da)

Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici i građani Srbije, ovaj zakon je možda jedna oda nesposobnosti vaše vlasti i vašeg režima i pokazuje kakvi su zakoni koje donosite.

Ovaj zakon, da podsetimo građane Srbije, je donet davne 2015. godine. Znači, tada je donet i vi ste tada građane Srbije ubeđivali da je zakon dobar, da je najbolje moguće rešenje, da su se sa njim složili oni koji koriste oružje, oni koji imaju dozvole, da su zadovoljna lovačka udruženja i da će zakon veoma brzo biti primenjen u opštu korist. Međutim, rok za preregistraciju je bio i praktično za primenu ovog zakona 2019. godina.

Rok od četiri godine je izuzetno dugačak rok i retko se, kada se neki zakon donosi, ostavljaju toliko dugački rokovi i već je to ukazivalo na to da će biti problema u sprovođenju ovoga zakona.

Država, naravno, sa svoje strane nije uradila ništa da bi informisala građane o svojoj obavezi koju im je nametnula, da bi pospešila tu preregistraciju. Država je, naravno, imala podatke i 2015. i 2016. i 2017. i 2018. godine. Država je imala podatke koliko se loše ovaj zakon sprovodi u delo.

Kada ste došli praktično u iznudicu, kada ste došli do samog isteka roka, onda ste 2019. godine rekli – zakon je i dalje dobar i dalje tvrdimo da je dobar, ali je potrebno još godinu dana da se zakon sprovede.

I tada ste tvrdili da ste mnogo pametni, da ste mnogo mudri, da je taj rok od godinu dana optimalan rok i da uz ovaj prethodni rok koji je isticao od četiri godine, da će tih pet godina biti sasvim dovoljno da se zakon sprovede u delo. Evo, dočekasmo i mart 2020. godine i činjenica je da više od pola vlasnika oružja, legalnih držalaca oružja u Srbiji, nije izvršilo svoju obavezu u skladu sa zakonom. Neki zbog toga što nisu ni znali da imaju tu obavezu, neki zbog toga što nisu u stanju da ispune ove kriterijume ili nemaju dovoljno novca da bi obezbedili sve ono što zakon traži.

Da se mi ne lažemo, mislim da je potpuno sigurno da 50% ljudi koji imaju legalno oružje u Srbiji, da to oružje nije ni izvadilo odande gde ga drži u zadnjih pet ili 10 godina. To su ljudi koji niti idu u streljanu, niti ga koriste, većina je nasledila to oružje od očeva, od dedova i to čuva pre svega kao neku uspomenu, a ne kao neko oružje koje ima redovnu funkciju, rekao sam, koje koristi u lovu ili koje koristi u streljani. To je sve, da kažem, trebalo biti podatak koji bi doprineo da vi olakšate ove obaveze, da predvidite možda i različite kategorije držalaca oružja i da na taj način onda dodatno nekima olakšate.

Međutim, evo dođe i 2020. godina, vi ponovo predlažete da se produži rok za sprovođenje ovoga zakona u delo, ovoga puta za dve godine. I kako mi onda vama da verujemo i kako građani Srbije bilo šta da vam veruju, ako vi prvo kažete – biće dovoljno četiri godine da se zakon sprovede u delo, pa se ne sprovode, pa onda kažete treba još godinu dana i to je idealan rok i garantujemo da će biti završeno, pa opet se pokaže da nemate pojma, a danas kažete – potrebno je još dve godine.

Mi smo čuli od nekih predstavnika vladajuće koalicije kako 2022. godine sigurno neće glasati za produženje jer, bože moj, ko sada ne preregistruje taj je nevaljao, taj ne sluša državu i neće mu više država izlaziti u susret. Vi ovim ljudima ne izlazite u susret, vi samo priznajete kapitulaciju države i priznajete da zakon koji ste doneli nije dobar.

Da je zakon dobar, njega bi većina građana prihvatila i većina građana Srbije bi izvršila obaveze koje ima u skladu sa tim zakonom. Ako većina građana ne prihvata, a budite sigurni da i mnogi koji su izvršili obaveze iz zakona da su ogorčeni i da misle sve najgore o tom zakonu, onda je potpuno jasno da ako zakon nije po meri građana zbog kojih se donosi, onda zakon nije dobar, onda bi mnogo bolje rešenje bilo da se ovaj zakon stavi van snage, nego što je novo produženje, da se produži sad dve godine, pa da čekamo da isteknu te dve godine i da vidimo šta ćete onda predložiti. Hoće li onda biti rok od tri godine, pošto njega do sada niste koristili, imali ste rok od četiri, od godinu, sada od dve, evo, sledeći put bi moglo da bude tri godine i da nas i dalje ubeđujete kako ste sposobni i pametni i kako su svi zakoni koje donosite najbolje moguće rešenje, iako jedan zakon donosite po pet puta, a ovo nije jedinstven takav slučaj, već maltene svaki treći zakon koji imamo u proceduri se pojavljuje po ko zna koji put zato što su rešenja koja birate loša.

Neki su, evo, ja sam razgovarao i prethodnih dana sa nekim građanima i, verujte, neki su me pitali, bili su šokirani pre svega da treba bilo šta da urade. Jedan gospodin kaže – ja prvi put čujem da oružani list ima rok, do sada oružani listovi nisu imali rok. Ja mislim da su te biometrijske dozvole samo još jedan način da se uzme provizijica, da vi lepo zaradite, da se neki milion evra ponovo obrne, a moglo se to rešiti i na drugi način.

Vi se hvalite tom e-Upravom i kažete kako su sve evidencije umrežene, kažete kako sve funkcioniše perfektno u državi, pa evo, moglo vam je pasti na pamet, na primer, svako ko ima oružani list i ko legalno drži oružje, on ima ličnu kartu. Većina tih ljudi ima biometrijske lične karte. Sve ove podatke o oružju ste mogli staviti i na biometrijske lične karte i time praktično osloboditi građane Srbije velikog dela ovih troškova koje im namećete. Ali, šta je tu onda problem? Onda ne bi bilo provizije. E, u sukobu interesa građana, interesa tih vaših tajkuna i onih koji ubiraju te provizije, po pravilu, uvek stradaju građani Srbije i zato ste vi izabrali ovo rešenje i sada pokušavate da nas ubedite da je dobro.

Mi smo kao poslanička grupa predložili da se taj rok još više produži, dakle, da bude što duži, i to smo pre svega uradili u nadi da ćete u tom vremenskom periodu od dve i po godine i vi shvatiti da ovaj zakon nije dobar i da ćete možda i vi odlučiti da donesete neki zakon koji bi bio u skladu sa interesima građana i kojim bi pre svega građani Srbije bili zadovoljni.

Zato će SRS glasati za ovaj zakon, ne zato što mislimo da je dobar, upravo sam obrazložio da mislimo da je loš, već pre svega zbog toga da bismo građane Srbije, veliki broj njih, stotine hiljada građana koji legalno drže oružje, spasili negativnih posledica do kojih će doći ukoliko rok za primenu ovog zakona ne bude produžen, a vi znate da je pretnja da tu ima i kazni, da tu ima i oduzimanja oružja i da bi to u ovom trenutku bilo najgore moguće rešenje.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Ljiljana Mihajlović.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je faktički poslednji radni dan ovog zasedanja i mislim da bi bilo dobro da podsetimo javnost mi iz SRS, naša poslanička grupa koja je delovala kao najveća opoziciona poslanička grupa u Narodnoj skupštini, na ono šta smo mi zapravo ove četiri godine radili. Nemam nameru sad ja da pravim neki rezime, javnost je upoznata sa radom svih narodnih poslanika – i nas koji smo ovde aktivno radili kao opoziciona politička partija i vas iz vlasti i ovih kojih odavno nema u Narodnoj skupštini.

Mislimo da je potrebno da podsetimo javnost da smo mi četiri godine insistirali na tome da se donese novi Poslovnik, zato što smo ubeđeni da po Poslovniku po kojem smo radili nismo mogli dovoljno dobro da radimo, zato što je ovo jedan nedemokratski Poslovnik, koji je zapravo onemogućavao narodne poslanike da u punom kapacitetu obavljaju svoju poslaničku funkciju.

S tim u vezi smo insistirali i da se promeni Zakon o izboru narodnih poslanika, da bi se vratila mogućnost da poslanici svoj mandat stave na raspolaganje političkoj stranci koja ih je birala za narodnog poslanika, zato što je to u proporcionalnom izbornom sistemu jedini pravičan, jedini legalan i jedini demokratski način.

Posledica toga što niste slušali poslanike SRS je sve ovo što se u Narodnoj skupštini dešavalo i, nažalost, svi mi koji smo ozbiljno shvatili posao narodnog poslanika i koji znamo šta je parlamentarna demokratija trpimo u javnosti negativne ocene zato što su se u Narodnoj skupštini dešavale neke stvari i dešavaju i danas koje nisu dostojne najvišeg zakonodavnog tela, što Narodna skupština svakako jeste.

Dešavalo se da narodni poslanici sa svojim mandatom koji je u suštini mandat političke partije na čijoj listi su došli u Narodnu skupštinu, šetaju od jedne do druge političke partije, menja se broj i naziv poslaničkih grupa, pa mi ni danas, ja mislim, ne znamo ni koliko imamo poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini ni koliko imamo tih tzv. „slobodnih narodnih poslanika“ kojih je valjda ukupno negde 14 ili 16, ne znam precizno, ali koliko god je, ti narodni poslanici zapravo uopšte ne mogu vršiti funkciju narodnog poslanika, jer njihovo delovanje po Poslovniku je takoreći nemoguće, odnosno onemogućeno skoro u potpunosti.

Zato smo mislili sve ovo vreme koliko smo vas ubeđivali da prihvatite naše predloge da bi to bilo u opštem interesu, vi to niste želeli, ali zato ste stavljali na dnevni red predloge Nenada Čanka, Gordane Čomić, Tatjane Macure, zato što ste kroz taj ponizni odnos i udovoljavanje zahteva tim narodnim poslanicima zapravo želeli da udovoljite evropskim parlamentarcima i ovim sadašnjim i onim bivšim, da biste im pokazali kako na ove naredne izbore neće bojkotovati ta tzv. „građanska opozicija“. Loše je to i videćete, pokazaće vam se to u potpunosti i u toku kampanje i nakon izbora da ste to jako loše radili, ali dobro, kaže naš narod – svako je kovač svoje sreće.

Ono što takođe želimo da naglasimo jeste da smo mi srpski radikali tražili konkretno da se u Krivični zakonik uvrsti krivično delo gde bi krivično odgovarao i zatvorskom kaznom bio kažnjen svako onaj ko javno kaže da se u Srebrenici desio genocid.

Smatramo i da je to u opšte državnom i opšte nacionalnom interesu zato što Srbe i Srbiju napadaju sa svih strana, vidite progon Srba u Crnoj Gori, vidimo šta se dešava, kako se podmeću klipovi Republici Srpskoj i šta je zapravo krajnji cilj tih prozapadnih, odnosno zapadnih sila, Sjedinjenih država i zapadnih sila.

Moramo se zaštiti i šteta je što smo propustili ovaj mandat što nam to niste prihvatili, moramo se zaštiti od tog atributa genocidnost, koji se nažalost sve češće čuje i u našim nekim medijima prozapadnim, poput „Danasa“ i N1 i od tih raznih nevladinih organizacija, ali evo treba da ostane zapamćeno i da narod zna da smo mi srpski radikali insistirali da se to uvrsti u Krivični zakonik.

Pošto to niste uradili, mi ovih dana intenzivno radimo na promovisanju knjige i naučnog dela Vojislava Šešelja, trotomne knjige „U Srebrenici nije bilo genocida“, a gde je on na naučnoj osnovi dokazao da genocida u Srebrenici zaista nije bilo. I on lično obilazi Srbiju sa saradnicima i predstavlja tu istinu narodu u Srbiji.

Danas u šest sati će biti promocija knjige u Somboru, sutra u pola sedam u Pirotu, u subotu u šest u Sremskoj Mitrovici i tako širom Srbije iz dana u dan.

Dalje, tražili smo da se hitno formira Institut za analizu haških presuda. Ni to niste prihvatili. To je takođe opšte državni i nacionalni interes zato što vidite da iz Haga sve više stižu informacije da će se Haška arhiva prebaciti u Sarajevo, a to znači da će trajno nestati, a tamo su milioni stranica i dokaza gde se može sasvim sigurno kada bi jedna ekipa naučnika, mladih ljudi, a onda i onih sa iskustvom im pomogli da se sav taj materijal preuzme, da se izvrši analiza, da ostane pisani trag kako se Srbima sudilo u Haškom tribunalu za nepostojeća krivična dela, uglavnom.

Tražili smo da se Srbija zahvali Peteru Hankeu tako što bi objavila njegova sabrana dela i tu imamo jedino obećanje da će se to zaista i desiti do sledećeg Sajma knjiga, videćemo da li će tako i biti.

Tražili smo zvanično uz pomoć više od sto hiljada potpisa građana Srbije da se donese nov zakon o izvršenju i obezbeđenju da bi se izvršni postupak vratio u nadležnost sudova i da se konačno javni izvršitelji skinu sa grbače narodu, da ljudi više ne strahuju da će ostati bez krova nad glavom zbog nekog eventualnog duga, koji svakako mora da se vrati.

Mi ovim zakonom koji smo predložili, a koji vi niste hteli da prihvatite, ignorisali ste više od sto hiljada građana Republike Srbije, zapravo smo želeli da dužnika obavežemo da vrati svoj dug, ali i da sačuvamo dostojanstvo poverioca.

Tražili smo i navodili smo iz kojih izvora bi to bilo moguće da se najmanja i najniža plata i najniža penzija u Srbiji podignu na nivo bar od 37.000 dinara, zato što je 37.000 hiljada dinara vrednost najniže potrošačke korpe.

Konkretno smo govorili, ukinite finansiranje nevladinih organizacija, nepotrebnih agencija, ima još niz mogućnosti. Vi ste to takođe odbili. Da smo u pravu, govori i ovaj podatak o prosečnoj plati i o prosečnoj korpi. Vi se hvalite da je prosečna plata više od 500 evra, znači oko 60.000 dinara, ali prosečna potrošačka korpa je već veća od 70.000 dinara.

Znate, te dve stvari bi morale da se izjednače, pogotovo kada je u pitanju najniža plata i najniža penzija. Ponavljamo, mi srpski radikali smo insistirali da to bude 37.000 dinara, vi iz vlasti ste to odbijali.

Tražili smo i da se menja Zakon o radu, zato što je ovaj Zakon o radu donet u interesu poslodavaca i to pre svega poslodavaca iz inostranstva, koji ovde istina zapošljavaju neke ljude, ali mi ovde nemamo niti bilo kakvu industriju, niti bilo kakav ozbiljan privredni razvoj. Imamo pogone velikih firmi iz inostranstva koje ovde dolaze zato što dobijaju ozbiljne subvencije i zato što ovde dobijaju radnu snagu koja je znatno jeftinija nego što je u njihovim zemljama. Ni to niste prihvatili.

Insistirali smo sve ove godine da se domaćoj privredi daju veće privilegije, da se domaćoj privredi daju subvencije, bar u onoj meri u kojoj ste davali inostranim privrednicima koji su ovde dolazili, to takođe niste prihvatili.

Tražili smo da se u Srbiji obezbedi lečenje retkih bolesti. To je bilo dovoljno da se onih 20% sredstava u zdravstvu za koje Vučić kaže da ni Bog otac ne zna gde idu, da se nađu gde idu, da se ulože u lečenje retkih bolesti. To bi bilo moguće raditi u Srbiji.

Imenom i prezimenom i sa konkretnim razlozima smo prozivali ministre, od Zorane Mihajlović i njenog "Behtela", Rasima Ljajića i njegovog narko-kartela, tog Zlatibora Lončara i evo rekoh već tih 20% neznanog gde utrošenog budžeta u zdravstvu, Vanje Udovičića i malverzacija sa ovim novcem za studentsku Univerzijadu i verovatno sam nekog od ministara zaboravila. Pomagaj Nataša, ako jesam, da ga se prisetim, da se ne naljuti neki ministar.

Dakle, to smo radili pored onoga što smo radili u redovnom, da kažem, u redovnom postupku, što smo učestvovali aktivno u raspravi po svim predlozima zakona, zato što smo podnosili amandmane. Parirali smo vam i onda kada ste vi zloupotrebom Poslovnika ulagali onaj nenormalno veliki broj amandmana.

Mi smo, koliko je nas, 21, koliko je bilo moguće takođe tu igru prihvatili i radili na taj način. Kad god smo procenili da je u interesu države i naroda, glasali smo za određene predloge. Nije toga bilo često. Evo, danas ćemo glasati za Predlog zakona o oružju i municiji zato što mislimo da jeste u interesu građana Srbije da se produži rok za preregistraciju oružja. Glasaćemo i za Sporazum sa Azerbejdžanom zato što je to stav SRS principijelan. Azerbejdžan, Kina, Rusija, Belorusija i ostale prijateljske zemlje su zemlje sa kojima mi saradnju želimo maksimalno da produbimo.

Svakako ćemo na svemu ovome i na mnogim drugim stvarima koji su od interesa za državu i narod raditi i u narednom periodu, sada u predizbornoj kampanji, a nakon ovih izbora biće nam to sasvim sigurno mnogo lakše, imaćemo mnogo više uticaja, zato što ćemo imati mnogo više narodnih poslanika nego što nas je sada. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.
Izvolite.

Kada već govorimo o Zakonu o oružju i municiji, ja uporno insistiram na tome da je potrebno promeniti stvari koje koče ceo postupak zamene oružnog lista, promenom određenih pravilnika u dva ministarstva - Ministarstvu zdravlja samo ovaj deo da sa pet na deset godina ide lekarski pregled, a većina stvari u MUP, zato što svi mi znamo da će do promene samog zakona u tih nekoliko stvari koje treba promeniti doći jednog dana, ali ne tako blizu i brzo, kao što može da se uradi pravilnicima.

Svi znamo da slede izbori, pa proglašavanje rezultata, pa onda konstituisanje novog parlamenta, pa, izbor nove Vlade, pa plan Vlade, pa kad se stavi u plan Vlade, ja ovo namerno govorim zbog onih koji su najzainteresovaniji za tu promenu, za, naravno, građane Srbije, ali pre svega za sportske strelce i lovce.

Ako već govorimo, voleo bih da sve kolege apeluju na ova dva ministarstva da što pre promene te pravilnike i te smetnje koje idu kroz pravilnike, ali dobro, ako jedini o tome govorim, govoriću i dalje jedini o tome da su pravilnici problem.

Što se tiče samog zakona, u njemu je najveći problem, e, to jeste pomenuto u raspravi, to diskreciono pravo policije da na terenu vrši proveru bezbednosti i toga kakva je neko osoba i da policija donosi odluku, a ne sud, o tome da li se nekome oduzima njegovo vlasništvo privremeno, dok se ne utvrdi zaista pravo stanje, a ono može da se utvrdi kroz zakonski, kroz sudski postupak.

Već sam u načelnoj raspravi rekao da imamo slučajeve u kojima sud presudi u korist građanina, a policija i dalje zadržava njegovo oružje i ne vraća mu ga kao njegovu imovinu. To se nalazi u čl. 11. i 13, ali to proizilazi iz ZKP-a.

Znači, morali bismo da menjamo i ZKP i ovaj zakon, jer jedino normalno je da sud donosi takve odluke o privremenom oduzimanju i da sud donosi odluku o vraćanju oružja i da odlučuje da li se trajno oduzima, zavisi od krivičnog dela koje je počinjeno itd.

Ova mera, ponavljam još jednom, ima i karakter koji se koristi, a opet tvrdim da znam i primere za to, i koji može služiti i korupciji, protiv koje se svi borimo. Naime, upravnici lovišta i lovočuvari, kao službena lica, po Zakonu o divljači i lovstvu moraju da poseduju službena oružja koja su vlasništvo korisnika lovišta. Ako oni nemaju oružje, ako nemaju pravo da koriste to oružje, oni gube posao, ne mogu više da obavljaju tu funkciju po Zakonu o divljači i lovstvu.

Ako oni, hipotetički, nekom policajcu ne dozvole da bez dozvole uđe u lovište, da puca na šta on hoće bez dozvole, da uradi ono što je krivično delo, krivolov, i ako on na to zažmuri, a ne zažmuri, onda može da izgubi oružje i da izgubi svoj posao. To je nešto što može da se koristi kao pritisak na službena lica i to ne sme da se dozvoli.

Pored toga, treba da se omogući lovcima kao lovačko oružje da imaju pištolj ili revolvere, što je svugde u svetu moguće. On se, pre svega, koristi za odbranu, za bezbednost u lovištu, gde može postojati i opasnih situacija, ali i za nešto što se zove milosrdni ili samilosni metak prema životinji.

Obrazloženje da će se koristiti za krivično delo, onaj ko hoće da koristi krivično delo, on će da upotrebi i ciglu, upotrebiće ruke, ne treba mu oružje. Pištolj ne ubija, puška ne ubija. Ubija čovek koji drži taj pištolj ili pušku i to nema veze. Svugde u svetu je to dozvoljeno, samo kod nas nije. To treba promeniti u zakonu.

Na primer, prigušivač na karabinskom oružju je obavezan u 14 država EU zato što je buka, između ostalog, jedan od zagađivača životne sredine. Kod nas nije dozvoljeno, a u ostalim državama je dozvoljena upotreba, a u 14 je obavezna upotreba. Znači, kod nas nije dozvoljen. Ja sam o tome govorio kad je bila rasprava o Zakonu o oružju i municiji i još neki poslanici su o tome govorili. Nažalost, to tada u to vreme nije uvaženo. Nadam se da će u narednom periodu biti.

Ponavljam još jednom, molim vas, pravilnici mogu brzo biti promenjeni i sve ovo može mnogo brže da se završi, a ostale stvari kroz zakon sledeći saziv parlamenta i sledeća Vlada. Hvala.