Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Poštovani narodni poslanici, poštovani koji pratite ovaj prenos pored malih ekrana, želim samo, pre svega, zbog javnosti da kažem nekoliko stvari.
Iskazujem poštovanje za današnju prisutnost sednici, na kritici, a ja ću na kritiku i na svaku reč koja je izgovorena pokušati da odgovorim činjenicama iz jednog ugla koji je možda specifičan, ali prilično konkretan, jer se radilo o stvarima koje su se dešavale bukvalno iz minuta u minut. Ostavljam na pažnji, volji svima vama da procenite opravdanost pojedinih aktivnosti svih aktera koji su bili prisutni, bez obzira da li je to reč o, da tako kažem uslovno, o Zdravstvenom štabu, Kriznom štabu ili Ekonomskom kriznom štabu.
Posle svake bitke, a ja moram da kažem da smo mi dobili nekoliko bitaka, uslovno da tako kažem, možda vama ne sviđa ta terminologija ali ovaj rat mi još nismo dobili. Ima tu još, još bitaka će biti, ali posle svake bitke uvek je lako biti general.
Lako je biti general iz jednog prostog razloga zato što posmatrate to sa jedne određene vremenske distance i ne morate da imate nikakav subjektivni odnos u tom trenutku kada pokušavate da rešite problem.
Činjenica je da smo se mi, svi u Srbiji, a i u Evropi susreli tamo u februaru mesecu, baš kako je to predsednica Vlade malo pre rekla, sa jednom ogromnom količinom informacija koje su se menjale iz dana u dan. Pre svega, mislim na stavove Svetske zdravstvene organizacije i na to da ono što danas znamo uopšte o ovom virusu, u odnosu na ono što smo znali pre dva meseca, to je verovatno nebo i zemlja.
Molim vas da prilikom svake analize uzmete u obzir i ove objektivne stvari. Da smo znali onda, ono što znamo sada, možda bi neke stvari kroz protok vremena brže bile ili sporije, a pre svega mislim vezano za nabavku svog neophodnog materijala koji morate da se borite.
Nemojte zaboraviti da smo mi u jednom trenutku morali da proizvedemo alkohol, kog nije bilo, jer bile su zatvorene granice, bukvalno svaka granica zatvorena. Jeste roba išla, ali neće niko da vam je proda. Onda dođete u situaciju da morate za ove velike zdravstvene centre, za kliničke centre da proizvedete alkohol. To smo uspeli u „Župi“ u Aleksandrovcu za prvu ruku dok nije krenula masovna proizvodnja u Crvenki.
S druge strane, imali smo još jednu ograničavajuću stvar u čitavoj priči i to je malo pre pričao ministar Vulin o tome, o ovom famoznom natrijum-hipohloritu. To je sredstvo za dezinfekciju koje je uglavnom uvoženo iz inostranstva. To je donelo vreme liberalnog kapitalizma, da jednostavno sve što neko smatra da ne treba da proizvedete, to uvezete. Ali, kada dođe stani muka onda nema izbora, onda uđeš lepo u ring, pa šta ti Bog da. Pa rešimo i taj dezificijent.
Sledeća stvar koju želim da kažem, a tiče se struke. Ja sam sa svim tim ljudima zajedno sa svojim kolegama radio svih ovih 60 dana koliko već ima i više. Želim posebno poštovanje da iskažem ovim ljudima i epidemiolozima i pulmulozima i infektolozima koji su bili u ovom glavnom štabu i koji su bili u ovom posebnom štabu za Nišavski okrug i Toplički okrug, a isto tako i doktoru Pelemišu koji zbog svojih godina nije mogao aktivno da se uključi, ali je sve vreme svojim savetima čitavoj priči pomagao.
Šta se desilo, na primer 2009. godine, posle ptičijeg gripa i posle one priče? Samo je struka dobila, da tako kažem, uslovno po nosu. I uopšte nije bila poštovana tog trenutka. Ovde je jedino isključivo i svaki put i uvek sam spreman iza toga da stanem i kad god smo bilo koju odluku donosili, da li kolektivnu, pojedinačnu, uvek je struka bila ta koja je utvrđivala šta će to biti. Zbog toga sam posebno zahvalan, naročito u Nišu i profesoru Tijodoroviću i profesoru Koraću i profesorki Kisić.
Ima jedna stvar koja se desila u međuvremenu. Sećate se posle dve nedelje, mislim da je prvi ili drugi vikend kada je uvedeno vanredno stanje. Imali smo jedan kratak vremenski period, mislim da je u subotu uvedeno ograničeno vreme kretanja do nedelje ili ponedeljka ujutru. Šta nam se desilo u subotu na ulicama Beograda? Masovno kretanje. To je bilo prosto neverovatno. Ja nisam iz Beograda. Onaj park tamo kod Ušća, odnosno ono šetalište skroz uz Dunav, to je bilo prosto neverovatno. Upravo je to, što ste malopre rekli, ta socijalna distanca je nama bila neophodna. A, socijalne distance nema drugog načina osim ograničenja kretanja.
Postoji jedan alternativni metod, a to je da bude svest na toliko visokom nivou da svako sam odluči o tome. Vi procenite sami da li je to bilo realno? Ako smo ostavili šest sati prepodne da može da se kreće, odnosno da može da bude otvoren prostor za kretanje, a vi izađete svi na ulicu, nema onda izbora. Zbog toga je došlo kasnije do produžavanja tog vremenskog roka.
Još jedna stvar koju moram isto tako da kažem i da se vratim na taj Niš. Vi ste ljudi, odnosno mi svi zajedno u 12,00 sati, bukvalno u 12,00 sati imali 200 pacijenata iz ustanova socijalne zaštite, bez obzira da li se radi o Gerontološkom centru, da tako kažem uslovno, čiji je osnivač država ili privatnom Gerontološkom centru „Eskulab“ ili još nekih sitnijim malim pojedinačnim slučajevima, u 12,00 sati smo imali ta lica iz ustanova socijalne zaštite, prebačeni u Klinički centar Niš. Klinički centar Niš je ustanova socijalne zaštite koja pruža zdravstvenu uslugu.
Zamislite vi kada od tih 200 ljudi, koje morate tako brzo, i tu sam prevashodno zahvalan hitnoj pomoći u Nišu, koja je toliko brzo odreagovala, to je nemoguće prebaciti. Svako ko živi u manjem gradu zna koliki su bolnički kapaciteti u bilo kom manjem gradu. To je kao da si jednu bolnicu spakovao u drugu. Da nije napravljen Klinički centar u Nišu pre, kada je otvoren, prošle godine ili već kada, da ga nije bilo, da nije Ministarstvo zdravlja sa Vladom Republike Srbije to gradilo, ljudi da li znate šta bi bilo u Nišu?
Imali smo jedan resurs koji nam je stajao na raspolaganju, imali smo znanje zdravstvenih radnika, imali smo jednu stvar koja nam je u tom trenutku bila izuzetno nepovoljna, to je ta neodgovornost pojedinaca koji su i pored svih uputstava i pored svih upozorenja poneli se tako u tim gerontološkim centrima i moralo se promtno reagovati.
Zbog toga je Vlada u tom trenutku promenila jednu stvari i napravila poseban Krizni štab za ta dva okruga, jer tu je pretilo da dođe do ozbiljnih problema. Ti ljudi u Nišu su radili svoj posao. Ja sam posebno zahvalan svima njima tamo, ali ono što je malo pre Zlatibor rekao, oni su ljudi radili svoj posao, oni nisu zbog tog svog posla imali vremena da iskomuniciraju sve to, da prikažu javnosti, što nekad realno bude problem pre svega zbog toga što se ljudi uplaše i krene da se dešava potpuno ne predviđena situacija.
To se isto desilo na primeru u Negotinu, ista stvar, pričam sa aspekta Gerontološkog centra, ne sa aspekta komunikacije, zato smo vrlo brzo morali da stvari postavimo na svoje mesto, iako su ljudi prilično dobro radili svoj posao. Samo za vašu informaciju 1070 lica je u Nišu bilo u privremenim bolnicama, broj lica i to u četiri privremene bolnice, broj lica koja su se nalazila u jednom trenutku u Kliničkom centru Niš je bio takav da smo imali svega 70 slobodnih postelja.
To je taj udar kad je bio. Da se desio još neki veći udar, ali nemojte zaboraviti, na Niš su upućeni svi ispod Kragujevca, tu gravitira, sada da ne licitiram, ali barem 2,5 miliona ljudi, tu gravitira i Leskovac, Zaječar, Vranje i Kruševac, pokušajte da shvatite koji je to pritisak. Zbog toga su se u međuvremenu pravile te COVID bolnice i u Leskovcu, napravljene u Soko Banji, imale ove četiri privremene bolnice, ali nije moglo svuda u svakom mestu da bude, jednostavno, onda bi bilo pitanje resursa.
Ljudi, mi nemamo šest miliona doktora, ja bih voleo da imamo, voleo bih da smo imali specijalizacije 2004, 2005, 2008. godine, a ne da ljudi sa 9,80 prosekom odlaze iz zemlje zato što nije mogao da dobije specijalizaciju, pa tako je godinama bilo, sve dok čovek koji ima podršku Vlade za to, koji sedi iza mene nije tu stvar razrešio.
Ljudi, ovo uopšte nisu stvari za igru. Mi epidemiologa nemamo dovoljno koliko bi nam trebalo. Pa, zadnja epidemija je bila 1972. godine, kada je bila Variola vera. Jedino je se seća profesor Pelemiš u punom kapacitetu, a ja to često poistovećujem sa situacijom koja nam je bila 2014. godine sa poplavama, kada je isto bio jako mali broj ljudi koji su se sećali toga i samo je struka spasila celu tu stvar. Mi svi smo da tu budemo logistika, da obezbeđujemo neophodne materijalne resurse da to sve funkcioniše.
Još jednu stvar, ne želeći da uzmem previše vremena, mi moramo da shvatimo da mi sa tri alata u ovoj bici u ovim ratovima učestvujemo. Jedan alat je ta socijalna distanca. Drugi alat je masovna dezinfekcija. Ta dezinfekcija, u stvari, odvaja one koji su se zarazili od onih koji su zdrav i zato sam zahvalan i ABHO-u naše vojske i oružanim snagama Rusije.
Ljudi moji, u Nišu smo morali u par sati da dezinfikujemo i gerontološki centar i dom zdravlja i Hitnu pomoć i "Eskulap" i ulice i ne znam ti više ni ja šta, da postavimo te privremene bolnice koje su bile.
Ljudi, u Nišu je bilo toliko privremenih bolnica, pa ni u jednom gradu nije bilo toliko privremenih bolnica, ali to je zbog ove količine ljudi. Mi smo ih već dve stavili u fazu mirovanja, i "Čair" i "Dom učenika". Ostao je sad samo "Studentski centar" i ova posebna bolnica "Radan" koja služi za vojnike, policajce i zdravstvene radnike. Još na sve to, Vojna bolnica je prihvatila civile.
Hoću da vam pokažem koliki je, u stvari, taj dijapazon aktivnosti morao na jednom malom prostoru da se primeni.
Jedna od najvažnijih stvari koju često sad kad prođe vreme, a danas nisam siguran, nisam gledao konferenciju za štampu, ja mislim da je danas bilo blizu 6.000 testova. Pet i po hiljada. Ljudi, jedan od alata, sad uslovno tako kažem, karikiram, nemojte, ja nisam lekar, ja samo znam šta nama treba, naučio sam kroz ovaj posao kao neka stvar koja je logička, to testiranje nam je spasilo glavu. To testiranje, da pomognemo epidemiolozima, da razvrstaju pozitivne kontakte i brzo da se odradi i kad god smo uspeli to da odradimo, mi smo napravili jasan džep između te dve populacije.
Ta testiranja bez podrške kineskih prijatelja, bez ove donacije, pitali ste i o donacijama, bez ove dve donacije sa "Vatrenim okom" u Beogradu i u Nišu, plus, ljudi, mi smo imali 36 sati da prepakujemo veterinarske institute, a neko će postaviti pitanje - otkud sad svi ti veterinarski instituti u celom tom filmu, da li je to primenjivo na ljude? Naravno, svi imamo isti opremu. Sa virusima rade i veterinarski instituti. I kad rade sa hranom, rade sa virusima, samo je pitanje kakav je to virus.
Ponosan sam na jednu stvar - ova Vlada je sve vreme primenjivala tzv. zlatni standard u testiranju. To je standard koji je u čitavom svetu priznat, to je ta PCR metoda koja, u stvari, nema šta da joj prigovoriš. Nije brzi test. Neke zemlje su radile isključivo samo brze testove. Nisu radili ovo, da li nisu imali opreme, kapacitete ili bilo šta, ali da te sve stvari i sve te aktivnosti nismo sproveli, ja prosto ne znam o čemu bi smo danas pričali, osim što bi svi zajedno mogli da kažemo da ovaj virus je tako razoran, a mi smo uspeli do sada da odbranimo se, a ovo što se tiče izveštaja i ostalih stvari, za svaku pojedinačnu stvar postoje podaci i to nikakav problem nije, ali, naravno, to će biti predato od strane lica koja upravljaju čitavim procesom. Najmanji je problem, ja imam te neke podatke i sad, ali te stvari se menjaju iz minuta u minut.
Da li vi znate da mi u ovom trenutku, od 224 lica u gerontološkom centru, 120 lica je bilo nepokretno. Nisu to ljudi koji su vitalni. Oni su iz domova za starije prebačeni. Vi ste za dva minuta morali da prepakujete čitavu priču i onda dođete u Niš i kaže - neko nije pio i jeo šest dana. Ja kažem - gospode Bože. Nema ni tri, šest sati kako su stigli tu, a medicinsko osoblje im je pružilo svu pomoć, i onu koja je socijalna usluga, a ne samo zdravstvena usluga i onda su se pojavile, i tim ženama kapu do zemlje, žene iz predškolske ustanove koje su medicinske sestre. Nisu one ne znam ni ja ko. Njih 21 dobrovoljac ušao unutra, ušao u Korona zonu. Nisu oni ušli u park. Evo, ovo su vam činjenice. Ja se izvinjavam ako sam odužio.

Pravo na repliku, narodni poslanik Marko Đurišić.
Izvolite.

Nažalost, ja u ova dva minuta nikako ne mogu da odgovorim na sve ono što je rečeno od strane predsednice Vlade i dva ministra, ali želim još jednom neke stvari da ponovim.

Nama je potrebna analiza svega što se dešavalo. Prva stvar, ja se izvinjavam ako sam rekao tako kako ste vi citirali. To je bila greška i lapsus. Naravno da nisam mislio da srećom je naš zdravstveni sistem izdržao, izdržao je zalaganjem zdravstvenih radnika pre svega. Izvinjavam se ako sam tako rekao. Izvinjavam se svima njima ako su to čuli i pomislili da ne poštujem sve ono što su uradili.

Treba nam analiza i voleo bih samo da ta analiza bude zasnovana na jednoj rečenici koju je rekao ministar zdravlja, koju ću ja dopuniti kako bi ta analiza bila kvalitetna. Ministar je rekao - spasili smo mnogo života. Ja se slažem, ali za tu analizu potreban je i drugi deo te rečenice - da li smo spasili sve živote koje smo mogli da spasimo? Mislim da to pitanje moramo da imamo kada budemo pravili analizu. Da, spašeno je mnogo života, a da li smo uspeli da spasimo sve?

Ono što je ministar finansija govorio o merama, o tome na koji način je usvojen poslednji budžet, nije govorio kako je usvojen taj budžet 2018, 2017. ili 2016. godine, ali to svakako nije tema.

Nažalost, ministar je citiranjem jedne izjave od pre devet, deset godina jasno stavio ovu meru o pomoći svim punoletnim građanima od 100 evra u predizborni kontekst i jasno je sada, ako je neko imao bilo kakvu dilemu posle izlaganja ministra da je ta mera čisto predizborna mera, kako bi ova vlast obezbedila što veći broj glasova na predstojećim izborima.

Reč ima narodni poslanik Milorad Mijatović.
Izvolite.

Hvala, gospodine potpredsedniče.

Gospođo predsednice Vlade, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, nalazimo se u šestom satu naše rasprave, koja je vrlo široka. Ja ću neke stvari odbaciti što sam zapisao, iz prostog razloga jer je to rečeno, ali želim ipak da kažem nekoliko elemenata.

Prvo, Srbija ima najveći izazov, najveću krizu posle Drugog svetskog rata, ali ne samo Srbija, već i čitav svet, ali je Srbija našla odgovor na tu krizu. Ja reč „krizu“ ne volim. Više volim reč „izazov“, jer izazov znači traženje rešenja.

Da li je Srbija u borbi protiv ovog nevidljivog neprijatelja – Koronavirus-19, našla rešenje? Jeste. To pokazuju današnje brojke. Molim vas, mi danas imamo, u odnosu na broj testiranih, broj pozitivnih 4,07. Od 5.446 testiranih, 222 je pozitivno. To su brojevi koji nas ohrabruju. To su brojevi koji kažu – da, izabrali smo dobar put i tim putem moramo nastaviti dalje. Ne smemo stati, jer ako stanemo može nam se ponoviti da se desi ovo što smo do sada doživljavali.

Da li su mere koje je provodila Vlada Republike Srbije, odnosno da li su mere bile stroge, restriktivne? Jesu. To moramo jasno i otvoreno reći. Da li su dali rezultate? Jesu. Zašto? Pa, broj onih koji su izgubili živote, a život je nešto najvažnije i to je ono zbog čega se svaki zdravstveni radnik bori i danas u kovid bolnicama i u drugim bolnicama. To je ono za šta se bori i svaki vojnik koji čuva socijalnu ustanovu i bolnice. To je ono za šta se bori i svaki prodavac na ulici, svaka čistačica u bolnici ili bilo gde, jer se bori da pobedimo ovog nevidljivog neprijatelja, koji se zove Koronavirus-19.

Neko kaže da su ukinuta ljudska prava. Često smo skloni da govorimo o ljudskim pravima. Za mene ljudska prava prestaju onog trenutka kada je u pitanju ljudski život. I da ne bih dalje pričao, ja ću citirati jednog novinara „Politike“, koji je rekao „Bolje živeti u karantinu, nego umirati na slobodi“.

Prema tome, mere koje smo podržali, mere kojima smo krenuli, daju rezultate, ali moramo biti na oprezu, ne može, može da nam se ponovi, ne smemo lako olabaviti mere. Molim vas, treba strpljenja, treba upornosti.

Znam da su naši prijatelji iz Kine, koji su nam pomogli i u stručnim savetima, u materijalu i u iskustvu koje su imali, oni su drugačiji od nas, znate, Kinezi su disciplinovan narod. Mi smatramo da nama ništa ne može, da smo jači od svega. Ne. Moramo biti pažljivi, polako izlaziti iz ove situacije, jer rat još nije dobijen. On traje i on će još uvek trajati, sve dotle dok ne budemo imali nijednog bolesnog, odnosno pozitivnog.

Pratim te brojke, to je u krajnjem slučaju i moja profesija. Onog trenutka kad vidim da u bolnicama imamo mnogo manje ljudi od onih koji su ozdravili, sada je trenutno 2.517, pre sedam, osam dana je bilo 3.700 u bolnicama. To je jedan veliki korak napred.

Znate, naš zdravstveni sistem je trenutno usmeren samo u vezi Kovida–19. Ljudi boluju, bolovali su, ali naš sistem je trenutno tu usporen. Mi moramo svojom disciplinom, svojim ponašanjem doprineti da se zdravstveni sistem vrati na nivo koji je bio pre Korone 19. On će to sigurno uspeti i to moramo stalno imati na umu.

Znate, možda to zvuči nekako čudno malo, ali čuvaj sebe, da bi čuvao druge. To je ono što mi moramo stalno da imamo na svom umu, jer jedino tako možemo da pobedimo ovog neprijatelja, koji nije vidljiv, ali je vrlo opasan.

Pozdravljam činjenicu da je ova kriza nama otkrila i mnoge dobre stvari, ali i mnoge loše stvari. Reći ću ono prvo što je dobro. Dobro je, znate, oslanjamo se na svoje sopstvene snage. To znači - proizvodimo lekove, opremu, proizvodimo svoju hranu, i tu nam je prednost, ministar poljoprivrede to jako dobro zna, da je hrana nešto što je naš resurs i moramo ga stalno razvijati.

Još nešto, oslanjamo se i na svoj turizam, to znači, na svoju zemlju. Dosta o tome moramo voditi računa, jer verovatno svet posle Kovida–19 neće biti isti kao što je bio ranije, neće više biti globalizacije, neću sesti u avion pa ću začas biti u Njujorku, a sutra biti u Bangkoku. Nema toga više. Hajdemo upoznavati naša mesta, našu zemlju, hajdemo živeti lokalno, a misliti globalno, što bi se često govorilo.

Ovo kažem i zbog toga, jer znate, otkrilo je još neke druge stvari. Malo ću o slabostima da govorim. Vidite, jasno je pokazalo da država mora da ima kvalitetno zdravstvo. Postavljam pitanje i ministru zdravlja – a, gde su privatne klinike, gde su privatne bolnice, gde su ljudi koji rade u tim bolnicama? Ja nemam tu informaciju, možda vi imate, pa bih molio da nam date. Ali, ja insistiram, i to stalno govorim, da država, ozbiljna država, mora da ima dobro zdravstvo, dobro školstvo, dostupno svima.

Ovde je bilo govora, znate, da na zapadu vi ne možete da se lečite. Ne možete. Znam da u Americi, bio sam u jednoj javnoj bolnici gde oni koji nemaju osiguranje, pa tu su bili ogromni redovi, ljudi leže po hodnicima, niko ih ne gleda. Ako imate para, idete u najbolje bolnice. Kao socijaldemokrata insistiram da budemo socijalna država, to znači da zdravstvo, školstvo, bude dostupno svakom pojedincu.

Još jedno pitanje, opet za ministra zdravlja, gerontološki centri, socijalne ustanove, koji su to standardi,? Kako ljudi mogu da uđu? Najviše me je zaprepastilo da su neki hosteli držali ljude koji su u godinama. Da li je to moguće u državi Srbiji?

Zaključak, ako pravimo državu, moramo je praviti ozbiljnom, moramo je praviti na način da zaista svako ko radi, bio privatnik, bio državni, mora poštovati standarde. Ne smemo i ne možemo izigravati standarde, jer nepoštovanje pravila dovodi do ovih situacija u kojima se nalazimo.

Još nešto želim da kažem. Znate, pandemija traje i ako traje, nemojmo lako otpuštati. Prvi maj, pa nije valjda da smo toliko bogato društvo da jedva čekamo da trošimo pare po kafićima, po restoranima, da roštiljamo po Fruškoj Gori i ne znam gde, a do sad kukamo da smo siromašna zemlja, a sad jedva čekamo da dođemo u situaciju da trošimo pare. Pa, sačekajte, to nešto nije logično. Nešto to nije u redu. Nešto nije pravilno ono što treba.

Zašto ovo kažem? Pa, nemoguće je, ljudi moji. Zar je teško biti strpljiv i izdržati ovaj 1. maj. Posle toga, a vidim već Krizni štab je dao i konkretne mere, ali i bez tih mera, tih konkretnih olabavljenih mera, da moramo imati masku, moramo imati rukavice. Da, ja sam čovek koji ima 65 plus i znam šta to znači i znam da ću morati možda do kraja godine voditi računa o sebi i o svemu onome što se tu dešava.

Ovde je bilo govora i o ekonomskim merama. Ja moram reći, ja pozdravljam ekonomske mere, mi smo među prvim zemljama koje su donele te ekonomske mere, mere koje su dobile pohvale i od MMF i od svih relevantnih međunarodnih faktora, pa čak i Fiskalni savet je te mere u velikoj meri pohvalio.

Da li su sve te mere konzistentne, da li su one najbolje, teško je to u ovom trenutku reći, ali su one dobre. Šta je rezultat toga? Nemamo otpuštanja ljudi. Ljudi nisu u situaciji da nemaju od čega da žive. Mi pomažemo sa tim minimalnim platama, pomažemo sa mogućnostima da se doprinosi i porezi plaćaju negde u januaru 2021. godine. Dakle, omogućavamo ljudima da se preživi. Ljudi, ovo je period preživljavanja, a mislim da smo tu dali pravi odgovor.

Dalje, jeste da smo u velikoj krizi, a da li imamo nestašicu roba? Da li imamo probleme? Sad na početku moramo otvoreni biti. Bilo je problema i sa maskama i sa rukavicama itd. I kažemo, da, država je odgovorna što toga nije bilo. Znate, ja sam za Korona virus znao već krajem decembra i u januaru. A što nisam kupio i rukavice i maske i alkohol? Kada je već Italija bila, i to smo svi znali, a niko od nas nije kupio, a svi očekujemo da država nama kupi. Pa, država, to smo mi. Država, to smo mi, što znači građani Srbije. Naše predstavnike koje izaberemo, građani koji nas izaberu ovde u parlament, a mi izaberemo Vladu, mi u ime njih radimo poslove. Oni nas ocenjuju. Oni će o nama reći na izborima.

Ja sam u potpunosti siguran da ćemo imati pozitivno mišljenje. Čitao sam neka istraživanja, jutros sam čitao da 92% građana Srbije ima poverenje u mere koje je Vlada preduzela. Izvinite, to je veoma veliki procenat. To je veoma važno.

Još nešto, i to želim da pohvalim. Struka je ovde vodila glavnu reč, struka. Šta je zadatak politike? Zadatak politike je da stvori uslove da struka može raditi. E, to smo imali. E, zbog toga imamo ove rezultate. Zato molim da na kraju kažem i još nekoliko reči, a to je – nemojte da ove rezultate prokockamo. Znate, Dobrica Ćosić je rekao – Srbija pobeđuje u ratu, a gubi u miru. Nemojte da se opustimo. Dajte da budemo strpljivi. Polako, strpljivo da idemo napred. Postići ćemo ono što treba.

Odmah da kažem da će poslanička grupa SDPS podržati sve odluke koje će biti na dnevnom redu u danu za glasanje. Hvala.

Reč ima predsednik Vlade, gospođa Ana Brnabić.
Izvolite.

Hvala vam na vašim rečima i hvala vam na podršci.
Ja ću samo kratko. Hvala što ste sve nas ponovo upozorili i sve građane da se ne opuštamo. Ja zaista mislim da je u ovom trenutku to od ključne važnosti. Nemojte da proglasimo pobedu suviše brzo. Čula sam nekoliko puta i na Kriznom štabu dr Srđu Jankovića, koji kaže – prerano proglašena pobeda je poraz, tako da zbog toga sam i danas nekoliko puta rekla samo još malo da se uzdržimo.
Danas smo imali u smislu broja pozitivnih jako dobre rezultate. Prvi put ispod 5%. Imali smo obrađenih 5.446 testova, 222 osobe su potvrđene pozitivno, znači 4,07%. Jako dobar rezultat, najbolji do sada, ali mi moramo ovo da imamo kontinuirano nekoliko dana da bi znali da to zaista ide sada ponovo malo bolje. Stagnirali smo nekoliko dana na 6%.
Jutros je predsednik Vučić sazvao sastanak oba krizna štaba i razgovarali smo o ovim dodatnim merama relaksacije, ali zaista uz sve maksimalne mere opreza.
Mi smo zbog toga takođe Narodnoj Skupštini predložili da bude zabrana kretanja za 1. maj. Ukoliko vidimo da imamo ovakav trend, da ostaje da dogovorimo da li će ostati tako ili možemo malo da ublažimo. Ponovo, hvala vam i zaista još jednom apel, molba za sve građane da izdržimo još malo.
Ako nastavimo ovako, pri kraju smo, razumemo zaista svi iz Vlade, razumemo koliko je teško, razumemo koliko su ljudi već nervozni, ali je zaista neophodno da imamo još malo discipline da bi ovo pobedili.
Što se tiče zaposlenosti, samo još jedno kratko objašnjenje koje može da dovede u određenu konfuziju ljude, pa da objasnimo odmah.
Dakle, ministar i ja smo pominjali različite brojeve. Ja sam rekla neki broj od 2.032 ljudi manje zaposleno, ministar je pričao oko 5.800. Tačnije danas na današnji dan je 6.047 ljudi koji su se od početka vanrednog stanja prijavili Nacionalnoj službi za zapošljavanje za novčanu nadoknadu.
Koja je razlika između ta dva broja? Ja govorim o ukupnim brojevima, a ovde govorimo o brojevima ljudi koji su izgubili posao, pa su se prijavili za nadoknadu. Znači, u nekim sektorima je pao broj zaposlenosti, ali u nekim sektorima je došlo do novih zapošljavanja. Zato je ukupni broj manji. Recimo, najveći pad broja radnih mesta je bio u sektoru usluge smeštaja i hrane, recimo, od kraja februara do početka aprila tu je pad od 4.066, pa trgovina na veliko i malo i popravka motornih vozila pad od početka aprila 1.601, ali zato imamo rast zabeležen u sektoru informacionih i komunikacionih tehnologija od 3.667 i rast, što nas posebno raduje, čini mi se, u prerađivačkoj industriji od 3.419 radnih mesta.
Ja sam govorila o apsolutnim brojevima zaposlenosti, a imamo za sada nekih 6.047 ljudi koji su ostali bez posla i prijavili su se za naknadu Nacionalnoj službi za zapošljavanje, ali sam sigurna da kako budemo popuštali mere, uz sve mere prevencije, i kako bude privreda krenula ponovo da radi da ćemo imati bolji rast nego što očekujemo u ovom trenutku. Ne samo da će ovi ljudi ponovo imati svoje poslove, već se nadam da će veliki broj ljudi, koji je zaista došao iz inostranstva, a to je oko 400.000 ljudi, izabrati da ostane u Srbiji i da radi ovde, jer su videli da nije to tako sve sjajno i bajno, da kada krene kriza izgubite posao lako u inostranstvu, među prvima ste koji izgube posao, nemate zdravstveno osiguranje, nemate sigurnost, nemate svoj dom, nemate porodicu kao podršku, a da je ipak u Srbiji bolje. Na nama će biti da zajedno sa našom privrednom otvorimo i ta radna mesta i da što veći broj tih ljudi ostavimo u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Gospođo Brnabić, poštovani ministri, videli smo se sada, ali bilo bi bolje da smo se videli pre mesec i po dana. Odmah da kažem da za mene nije bilo nikakve dileme da li ću prisustvovati ovoj sednici. Kažem, žao mi je što nije bila ranije. Izražavam iskreno žaljenje što deo kolega iz opozicije nije drugačije procenio ovu situaciju. Tu ćemo se složiti. Oko nekih drugih stvari se nećemo složiti. Mislim da bi bilo vrlo važno da se čuju njihove zamerke i primedbe. Oko nekih bi se složili. Oko većine verovatno ne bi, ali je važno da se razgovara, pa i polemiše, naravno, u granicama elementarne pristojnosti i komunikacije. Toga je nedostajalo nekad u ovom. Mi smo uglavnom pristojno komunicirali, doduše neravnopravno, jer ste vi uvek imali više vremena, mnogo više vremena.

Nema nikakve dileme da je ovo mesto, i tu se slažem sa onim što su rekle i druge kolege, uglavnom sa opozicione strane i neki od vas iz Vlade, gde bi se takvi dijalozi i takve rasprave morale voditi. Ovo je mesto na kojem je morala biti donesena odluka o uvođenju vanrednog stanja, ako je procenjeno da za to ima potrebe. Ovo je institucija. Ne može uredba Vlade biti starija od najvažnije demokratske institucije predstavničke demokratije.

To su vam rekli i neki drugi ovde i sa leve i sa desne strane koji sede. Bez obzira što se mi možemo složiti da će poslednju reč dati Ustavni sud, milim da bi bar neke dileme bile izbegnute, barem neka osporavanja, naglašavam, ovih mera bila izbegnuta da je Skupština u plenumu, naravno sa onima koji žele u njoj da učestvuju, donela tu odluku.

Sada će neki reći, iz redova vlasti i iz redova opozicije, pa kakve to veze ima i onako se zna kakav je odnos snaga, zna se ko ima apsolutnu većinu u Skupštini i ta odluka bi svakako bila donesena ovako ili onako. To nije isto. Forma je važna i procedure su važne i vrlo je bitno, upravo zbog simboličkog, političkog i demokratskog momenta i kapaciteta ovog društva, a koji nije dovoljan i zadovoljavajući, tu ćemo se složiti, da negujemo institucije, čak i kada nisu savršene.

Neki verovatno bliski vlasti će reći da bismo tu odluku svakako doneli, a neki iz opozicije će reći – šta nas briga, ta institucija Skupština ne postoji, ona je ukinuta i mi nju ne priznajemo. Mislim da je to kratkovido, i to sam naglašavao, često ljuteći i neke od mojih kolega sa ove strane. Odluke ove Skupštine se sprovode. Zaduženja koje ova Skupština donese, zakone koje usvoji se sprovode. Uvedene akcize se plaćaju. Zaduženja se knjiže državi. Sporazume međunarodne ako sklope, koje ova Skupština ratifikuje, oni važe. Ne vredi vam posle ići i objašnjavati kako to za nas nije bilo i mi nismo priznavali, neko od nas, neko od poslanika, neko od političkih stranka nije priznavao taj parlament.

Hoću da kažem da se moramo svi učiti i proceduri i formi, čak i kada znamo kakva bi ta odluka na kraju bila, a pretpostavljam tj. siguran sam da bi bila pozitivna, odnosno da bi se izjasnila Skupština o uvođenju vanrednog stanja.

Znate, u tom trenutku, kada je izbegnuto da se Skupština izjasni o uvođenju vanrednog stanja, je to moglo biti urađeno za jedan dan na ovakvoj sednici, čak i kraćoj.

Šta bi time izbegnuto bilo? Mislim da bi se sa jedne strane dobilo na kredibilitetu tih mera, pogotovo ukoliko bi, kažem u njihovom donošenju učestvovali i oni koji su tek kada je Skupština na neki način derogirana, onda otkrili kako im nedostaje. Dakle, često nas nervira Skupština, pogotovo neki poslanici u njoj, ali bolje je i sa krnjom demokratijom i krnjiim institucijama i nesavršenim, nego bez demokratskih institucija.

Demokratije, kao i Boga svako se seti u nevolji. Kada se oseća silno i jako i moćno onda smatramo da to samo smeta i usporava. Dakle, bez obzira što će Ustavni sud reći svoje konačno mišljenje, za mene nema dileme da je Ustav prekršen i da bez obzira na to što postoji taj izuzetak da se to može i bez odluke Narodne skupštine u nekim izuzetnim situacijama, mislim da ta situacija nije bila, jer kao što rekoh u tom trenutku kada je odlučeno da se Skupština zaobiđe važila je, odnosno postojala je uredba, zaključak Vlade o zabrani okupljanja od 100, odnosno više od 100 ljudi.

U ovom trenutku dok mi danas zasedamo, sedimo ovde, važi Uredba o zabrani okupljanja više od dvoje ljudi. Mogli smo se uz ovakve ili malo manje savršene mere bezbednosti okupiti i u ovom prostoru i u „Sava centru“ ili na sajmu, uz određenu fizičku distancu i usvojiti ono što ste usvojili i svi drugi ili gotovo svi drugi parlamenti u Evropi.

Dakle, nema parlamenta sem makedonskog, ali on je raspušten, on je zaista raspušten, koji se ukoliko to Ustav predviđa ili ukoliko to zakon i Ustav predviđaju nije izjasnio uvođenje vanrednih mera, odnosno vanrednog stanja i to je nešto što moramo konstatovati. To je stvar činjenice, to nije stvar da li neko voli vlast, opoziciju ili nešto treće.

Ali, evo, barem sada retroaktivno, znači po meni je to ozbiljan propust, formalan, ali ne samo formalan, ima tu nešto još i važnije, nešto što vam se verovatno neće dopasti. Znate, bez obzira koliko ja nemam sumnje na kraju krajeva, ja radim ta istraživanja i ona više manje potvrđuju to, ova vlast ili lider ove poslaničke većine imaju i uživaju većinsku podršku građana, ipak je drugačije kada nešto donese Vlada ili predsednik, a drugo je kada tu stanu ovlašćeni predstavnici svih građana, a oni po definiciji sede u parlamentu.

Bez obzira koliko je bio, a po meni je znači sporan ovaj procenat koji kolega Mijatović naveo, jer ne postoji nijedna mera u Srbiji i nijedno pitanje za koje će 92% građana Srbije dati potvrdan odgovor šta god da ga pitate, da ih pitate uvek će biti malo podeljenija mišljenje, dakle, sigurno to ne važi, da podržavaju mere. Ali neka je i većinska podrška, jedan deo građana ove zemlje, priznajmo to, ne prihvata ili je skeptičan prema merama koje predlaže ova Vlada, ne voli predsednika, sa razlogom ili bez razloga i sklon je da ne poštuje stvari koje dolaze sa te strane. Zato, ako je stvar bila tako dramatična i zaista je tako dramatična kao što verujem da je bila u izvesnoj meri, onda nije bilo ništa logičnije, nego da se sem predstavnika vlasti, predsednika Vlade i predsednika Republike i po nekog ministra, barem nekada, pored političke poruke, tu pojave i neki predstavnici opozicije, koja je bez obzira šta misle jedni o drugima u osnovi, stvarno će vas iznenaditi to, bila relativno konstruktivna ili prilično konstruktivna tokom ovih mera.

Praktično, niko iz opozicije nije pozivao na kršenje ovih mera. Možda se ovaj poziv za ovaj proces u četvrtak, znam da me gledate gospođo Brnabić, ali zaista je tako, možda se ovaj poziv za protest, ali opet su pozivali građane da im se ne pridruže, može se tumačiti kao neka opstrukcija.

Gunđali su, kritikovali, to je na kraju njihovo pravo, ali nisu pozivali na kršenje mera. A da mišljenje mogu da iznesu, to je čak poželjno. Neki od predloga koje opozicija ili neki od lidera opozicije, pa i moja malenkost, mada se ne osećam kao lider, dakle iznosila nekoliko dana nakon iznošenja, prvo su bili kritikovani i napadani ti predlozi, a onda su bili usvajani ili malo mofifikovani, pa usvajani od strane Vlade.

Kažem, žao mi je što nema predstavnika tog dela opozicije, da sami podsete šta su predlagali, a šta ste onda vi ili Krizni štab šta je usvajao nakon nekoliko dana. No, to je, što je. Propuštena je prilika da se upravo u ovakvom trenutku krize demonstrira nacionalno i državno jedinstvo, ali za to je, kao i za tango potrebno dvoje.

Ja se plašim, imam osećaj da u ovom slučaju nije postojalo nijedno, tj. da nijedna strana nije bila previše zainteresovana da se to iskoristi za takvu vrstu demonstracije, nego se išlo i računalo na neku vrstu političke koristi, političkog benefita. U tom slučaju se zna ko je odgovorniji. Odgovorniji je onaj ko je jači, a jača je naravno vlast, odnosno Vlada. U tom smislu bi primereno bilo da je sa vaše strane, od strane vlasti, Vlade, predsednika došla takva neka inicijativa. Bilo bi manje kršenja, mada i sada nije bilo previše kršenja tih mera i te mere bi imale veću podršku, da se uz predstavnike vlasti se pojavio barem na nekoj konferenciji i neko od ovih zloglasnih i ozloglašenih pod navodnicima ili bez, lidera opozicije. To je što se tiče samog uvođenja vanrednog stanja.

Vi ste gospođo Brnabić rekli da su mere koje je Vlada i Krizni štab donosio, bile pametne i blagovremene. Tvrdim da nisu bile blagovremene, a pametne su neke bile, neke i nisu. Dakle, neću reći da je sve bilo loše. Da ne bude nesporazuma, napamet mi ne pada da kažem što je bilo sve loše. Neki delovi sistema su pokazali da funkcionišu i da mislim da neka skromna, ali prelazna ocena za sve ono što se činilo u ovoj krizi, definitivno je zaslužena.

Sistem snabdevanja je opstao, nije se slomio. Nije bilo medicinske opreme, da budemo realni, sve do nekih poslednjih desetak dana. Nedostajala su ta higijenska sredstva, od maski do benzina, odnosno alkohola, ali osnovnih namirnica je bilo i to je zaista pohvala svima onima koji su za to zaslužni.

Kupljenje naših građana po aerodromima je takođe akcija koja je vrlo uspešno provedena. Školovanje na daljinu, odnosno osnovno obrazovanje na daljinu, ovaj sistem je funkcionisao uz velike napore i roditelja i učenika i pre svega nastavnika koji su u to uključeni.

Medicinska struka je pokazala opet, uz pojedina iskakanja slabosti i incidente, je zaslužila taj aplauz koji im se nekada glasnije, nekada tiše upućuje, ali razlikujem sistem i struku od onih pod navodnicima predstavnika struke koji u ime struke uglavnom nastupaju u poslednjih mesec ili dva dana. Tu je bilo rekao bih, previše problematičnih izjava da bi se to moglo samo otpisati i preko toga preći, kao Bože moj, različita mišljenja, svi grešimo.

Dakle, mera fizičke distance, izolacije najstarijih jeste bila poželjna, ali mislim da je bila suviše rigorozna i suviše rigidna. Ovi višednevni karantini, mislim da su više kontraproduktivni i štetni nego što su korisni. Takođe, mislim da je bilo u početku više ili manje namerno tendencioznih, da kažem krivotvorenja ili malo prikrivanja činjenica, možda zato da se ne bi dizala panika, ali to je dodatno unelo nepoverenje u ono što su ti predstavnici struke govorili.

Ovde je već pomenuto i više puta javnosti je to izrečeno, ali moramo se podsetiti, ne samo virus i ne samo poziv da se ide u šoping u Milano, nego i neke druge stvari i neki drugi predstavnici struke, pa boga mi i vlasti su se isticali neodgovornim izjavama u samom početku ove krize.

Zato je moje mišljenje da se kasnilo sa nekim merama. Priznajem da je bilo i gore i nikada neću reći, niti sugerisati da smo bili najgori. Ne, bilo je i gorih slučajeva, ali nismo bili ni najbolji, kao što se to iz vašeg uvodnog izlaganja pomalo sugeriše i što tvrdi gospođa Brnabić.

Kad pogledamo realne brojke, mada se brojke nekada mogu malo i obrtati, ne, nismo bili najbolji, daleko od toga, ni u regionu, ni kada pogledate broj obolelih, ni kada pogledate broj preminulih, ni kada pogledate broj preminulih na 100 hiljada stanovnika. Znači, nismo. Šta je problem? Nismo bili ni najgori, srećom, izbegnut je taj najcrnji scenario i ja to poštujem i drago mi je zbog toga.

Ali, nije dobro previše se hvaliti, jer onda čak i ono što je dobro urađeno, malo se baca senka. Evo, ja sam naveo tri ili četiri stvari za koje mislim da su se pokazale dobro, od sistematskog snabdevanja, obrazovanja na daljinu, do akcije prikupljanja naših sunarodnika po aerodromima širom sveta, pa i ova briga za najstarije sugrađane.

Mislim da se prvo reagovalo sa izvesnim zakašnjenjem, da je bilo potcenjivanja problema, bilo ga je i drugde, neko je od vas citirao kakve su izjave davane u Italiji, a onda su krenule malo panične reakcije. Jer, pazite, da li možda vi možete da prepoznate, gospođo Brnabić, pošto je ministar Mali takođe citirao na početku jednog nepoznatog govornika sa onih hiljadu evra, posle smo otkrili ko je, da li znate ko je rekao - ja imam teoriju da kod nas uopšte neće doći virus. To je rečeno 28. februara, preneo list "Alo".

Jedan drugi predstavnik struke je rekao - Korona nestaje za dva meseca. Da je to rečeno danas, to bi bilo relativno prihvatljiva, optimistična izjava. Ali, to je rečeno 29. februara. Da li se prisećate, gospodine Lončar, ko je obećavao i ko je rekao da mi možemo napraviti vakcinu za kineski virus? Pa je onda to preneto, tabloidi su preneli kako u Srbiji otkrivaju vakcinu protiv Koronavirusa?

Da li se sećate, gospođo Brnabić, ko je rekao da dvadeset puta više ljudi svakoga dana umre od ujeda komarca nego od ovog virusa?

Da li se sećate, gospodine Lončar, ko je rekao da je Koronavirus slabiji od sezonskog gripa i da više ljudi umre od sezonskog gripa nego od Koronavirusa? To nije bilo negde u decembru ili januaru, nego 26. februara 2020. godine.

Slažem se ja da se neke stvari nisu znale, ali mi govorimo ovde o kraju februara. Previše je bilo takvih izjava.

Nekako, u javnosti se vrti samo doktor Nestorović i on plaća ceh, taj šoping u Milanu i ta priča o smešnom virusu koji postoji samo na internetu, ali mnogi predstavnici i vlasti i struke su davali vrlo slične izjave, koje su delovale bagatelišuće.

Na kraju krajeva, 12. marta dr Kon je rekao da bi zatvaranje škola bio pucanj u prazno. Ministar Šarčević je još 13. marta najavljivao kaznene mere prema direktorima koji na svoju ruku raspuste đake da ne moraju da dođu u školu, a 15. marta je uvedeno vanredno stanje i nastava je ukinuta.

Dakle, naglašavam - nismo najgori. Sistem je pokazao otpornost prema nekim stvarima. Čija je to zasluga, o tome možemo raspravljati. Svako je tu dao svoj doprinos, svakako i aktuelna garnitura, ali, bogami, i oni prethodnici. Po mom sudu i utisku, možda grešim, verovatno najveći doprinos je onog starog, mnogo puta kritikovanog i preziranog zdravstvenog socijalističkog sistema, koji su toliko elokventno kritikovali razni, a koji je pokazao svoju vitalnost, ne samo kod nas nego i u istočnoj Evropi.

Nije slučajno što su razultati, kada ih pogledate za Evropu, najbolji u borbi protiv Koronavirusa upravo u ovim bivšim socijalističkim zemljama. Doduše, i ne samo njima. Naravno, i Nemačkoj, koja oduvek ima sa jakom socijalnom dimenzijom zdravstveni i uopšte društveni sistem.

Ali, kada pogledate te rezultate u okruženju, vidite da je Grčka bila uspešnija od nas, Bugarska, Hrvatska, Slovačka, itd, itd.

Kada vas slušam, gospođo Brnabić, deluje kao da je sve sjajno i izvanredno. Nije. Ja mogu da razumem da je testova bilo nedovoljno u početku, ali to je trebalo priznati. Vi kažete da smo mi drugi ili treći, a sada ćemo biti drugi, od danas, po broju testiranja koje smo izvršili. To je verovatno tačno, ali taj broj se tek poslednjih desetak dana tako povećao. Prvih nedelja epidemije smo bili najgori u regionu. Najmanje testova smo vršili, i u ukupnom broju, a pogotovo po glavi stanovnika. To su takođe činjenice. Dakle, nije se raspao sistem, životi su neki spašeni, ali su neki i izgubljeni.

Nikoga ja ne krivim, ne upirem prstom, ali mislim da moramo imati na umu da i danas kada govorimo, kritikujemo ili hvalimo neku vladu ili neke mere, da nije počelo sve od nas, da nismo sve najbolje uradili i da ne znači da niko drugi tu nema svojih zasluga i da te zasluge ne treba priznati, a ne da nam drugi služe samo kao izvor krivice i optužbe, kao što je, nažalost, slučaj. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Lončar.