Pravo na repliku ima narodni poslanik Maja Gojković. Izvolite.

Samo da vam kažem, ne može da se poredi Narodna skupština Republike Srbije sa kafićem i sa kafanama. Ja to ne umem da radim. Ja to ne umem da radim, ali hajdemo u brojevima. Preko 500 ljudi je sada u sistemu da bismo mi ovde diskutovali o tačkama dnevnog reda, a u kafiću bude jedno 30 ljudi. Oni koji fenomenalno rade tridesetak u isto vreme, ali ne možemo stvarno da uporedimo jedan ozbiljan rad ovde i slobodno vreme koje svi volimo da provodimo u kafiću.

Ne znam šta da vam kažem, vi kažete predsednik države i dve pratilje, a to smo verovatno predsednica Vlade i predsednica Narodne skupštine Republike Srbije, te dve pratilje, pretpostavljam. Ako imate nekog drugog na umu, vi slobodno recite pa me demantujte.

Srećom, 2003. godine, kada ste vi uvodili vanredno stanje, Nataša Mićić je sama sebi bila dubler i pratilja. Znači, onda nije postojalo. Ona je bila sve. Ona je bila prva pratilja predsednici Narodne skupštine, v.d. predsednik države isto Nataša Mićić, o tempora, o mores. Sama sebi bi posle toga dodela Nobelovu nagradu da nije bilo izbora i onda bi pročitala da Nataša Mićić dodeljuje Nobelovu nagradu Nataši Mićić i ovako bi se rukovala.

Tako izgleda demokratija kada je vi sprovodite, a ovde je bio predsednik države i, kako vi kažete to posprdno, verovatno zato što smo mi žene na ovim određenim državnim pozicijama dve pratilje. To nikad niste rekli ni za jednog muškarca koji obavlja važne državne funkcije, nego kada su žene tu, onda treba da nas srozate na nivo nekakvih pratilja koje nemaju ništa u mozgu, ne znaju da napišu dopis, ne znaju da ocene situaciju, da tumače Ustav, nego one su tu neke ikebane, pratilje i stoje pored predsednika države.

Meni je čast da, eto, budem ikebana pored predsednika Aleksandra Vučića i ne možete baš ni da me uvredite, nego ste uvredili žene. Žene ste uvredili koje se bave… Evo, ja se bavim 30 godina ovim odgovornim poslom, zaista, punih 30 godina, Zorane Živkoviću. Hvala.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Prvo, rekao sam šef i dve pratilje, ako ste se vi prepoznali u tome onda je to vaš problem, a i sami ste rekli da vam je to čast, tako da ne vidim šta je tu problem.

Još jednom za 2003. godinu, pošto, vidim, ima buljuk genijalnih pravnika, po Ustavu iz 1990. koji je važio i 2003. godine, vanredno stanje je, slušajte me dobro, da upamtite jednom, uvodio pred-sed-nik dr-ža-ve, a pošto tad nije postojao zato što nije izabran na izborima, jer nije bilo većine, tu funkciju je po Ustavu vršila predsednica parlamenta, te je ona apsolutno na predlog Vlade, po članu 83. tadašnjeg Ustava, uvela vanredno stanje i to nema nikakve veze sa ovim sada.

Znači, sada vanredno stanje uvodi parlament, a tada je vanredno stanje uvodio predsednik, u oba slučaja na predlog Vlade. Ovde je na predlog ministra odbrane, koliko se sećam, jedan trijumvirat, samoizabran, u tom smislu, mada postoji taj član 200. sadašnjeg Ustava koji može da se tumači ovako ili onako, da ne ulazim ja u to, ali poenta je da li je… Godine 2003. nije bilo potrebe da zaseda parlament da bi se uvelo vanredno stanje, a u vreme vanrednog stanja je parlament zasedao i donosio zakone, a sada je bilo neophodno da zaseda parlament, odnosno bilo je uslova da bude sazvan.

Vi ste stavili parlament ispod nivoa kafića time što su kafići mogli da rade, a parlament ne. Ako je bilo pitanje bezbednosti, mogao je da zaseda parlament u Sava Centru, u Areni, da sedimo 10 metara jedni od drugih, mikrofona danas ima koliko god hoćete, da sedimo 50 metara od Vlade što je dobro i za zdravlje, duhovno i fiziološko, i sve je to moglo da se uradi u jednom danu da nije bilo bahatosti – sad ću da vam pokažem šta ja mogu da radim. U tome se razlikujemo.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Maja Gojković. Izvolite.

Nisam baš u javnosti poznata kao bahata osoba. Možda bi trebalo da počnem posle 30 godina. Nikad nije kasno da postanem bahata. Ne umem, eto, stvar vaspitanja.

Da vam kažem nešto, Skupština nismo samo mi, pa da mi sedimo u Areni. Skupština je ova zgrada, srećom postoji, niko je nije spalio. Mi smo u Sava Centar, koliko se ja sećam, došli da bi prisustvovali polaganju zakletve izabranom predsedniku Vojislavu Koštunici jer je ovaj parlament bio spaljen, pokraden i spaljen. Znam ja, jer sam dolazila da probam da nađem radnu knjižicu. Sve je bilo u vodi do kolena, jer su vatrogasci ovde gasili požar.

Znači, mi imamo sada parlament i niko ga nije spalio, a ne znam gde bi radili svi ovi ljudi koji nam omogućavaju da imamo ovu sednicu. Ne mogu i oni da budu u Areni na stolicama. To je vaše poimanje kako Skupština radi ili ne radi.

Uostalom, Ustavni sud će reći. Možda vi bolje poznajete Ustav od mene. Ja sam tu stvarno uzdržana što se toga tiče. Ustavni sud i postoji da bi dao ocenu ustavnosti nekog političkog akta.

Nemojte da se pozivate na 2003. godinu. Ustav govori samo na delu teritorije. Jedino ako ste Srbiju iscepkali u ono vreme na više delića, teritorija, ali koliko je bilo ingeniozno shvatanje vaše demokratije. Tu ne samo da je Nataša Mićić bila predsednik Narodne skupštine, pa je bila v.d. predsednika države, uvek ste imali nekakve razloge, onda je ona, Nataša Mićić, sad ne znam, kao v.d. predsednika, gde to piše uopšte u zakonima, Ustavu, predložila da vi kao savezni poslanik budete izabrani za predsednika Vlade Republike Srbije u ono vreme. Fantastično tumačenje Ustava i zakona. Nataša Mićić, izvinjavam se Nataši Mićić što je toliko spominjem, je bila ta osoba koja u to vreme, demokratski, uz poštovanje svih načela demokratije, ustavnosti i zakonitosti, sve to obavlja zbog tog bremena koje ste vi stovarili na leđa. Nije ona toliko kriva.

Ja bih nju i amnestirala, jer nije znala u šta ulazi. Drhtala, postoje snimci, dok je čitala ovako su joj ruke drhtale, imala je tašnicu ovde, ovako su joj ruke drhtale dok je čitala ono što joj je neko napisao. Meni ne mora niko ništa da piše, niti mi drhte ruke. Ovo sam napisala pod punom odgovornošću da parlament ne može da zaseda. Ustavni sud će reći da li mogao ili nije mogao i tumačiće pravne odredbe i da li je ovo u skladu sa Ustavom, a ne šta vi i ja i, ne znam ni ja, oni na stepenicama, parlamentarna opozicija misli o tom činu. Kažem, 2003. godina je prosto otvorila pravne vidike da je moguće sve, da može predsednik države, predsednik Vlade da bude sve, samo kažete v.d. i predloži Zorana Živkovića za predsednika Vlade.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Zoran Živković.

Tužno je kada neko ko je nesumnjivo pravnik, ne ulazim u dilemu po tom pitanju, kao gospođa Gojković da od sebe pravi, pa sada zaključite sami koja reč ide logično nakon ovoga što sam rekao, i govori stvari koje nemaju nikakve veze sa životom.

Naravno da je predsednica Skupštine u trenutku kada nema predsednika države v.d. predsednika. Ona je donela odluku na predlog Vlade, apsolutno po Ustavu. Već 12. naveče je uvedeno vanrednog stanje. Po članu 83. koji kaže – ako je na delu teritorije uvedeno vanredno stanje u državi donosi predsednik. Ja neću da objašnjavam vama, pošto se pravite nevešti, vrlo uspešno.

Vlada je birana, ja mislim, tek jedno šest, sedam dana kasnije, ako se ne varam, 18. marta. To ko je šta tada bio. Ja sam tada bio zamenik predsednika stranke čiji predsednik je bio dr Zoran Đinđić i bio sam njegov najbliži saradnik. To nije bio predlog Nataše Mićić ili ne znam koga, nego logičan predlog skupštinske većine ko treba nažalost da nasledi ubijenog predsednika. To nema nikakve veze sa izvrtanjem prava koje se dešava dan danas. O tome ću govoriti kada dobijem reč po dnevnom redu.

Prema tome, hajde da se ne igramo tog pravoslovstva i da ne pričate stvari koje su nedostojne studentu prava, brucošu na pravnom fakultetu, a kamoli nekome ko je nesumnjivo pravnik već trideset i nešto godina, nego hajde da se bavimo onim što je danas dnevni red. Ovo govorim u vašu korist, ne zato što bežim od teme.

O „Sablji“, o 2003. godini mogu da pričam kad god hoćete, koliko god hoćete.

Pravo na repliku, narodni poslanik Maja Gojković.

Nije problem ni da ispadnem glupa u društvu. Ja uvek priznam kada nešto pogrešim. Meni samo nije jasno - zašto predsednik države nije obavljao u to vreme svoju dužnost, gospodin Milutinović? Znam, reći ćete mi - kao istekao mu mandat. Čekajte, kada istekne mandat nekome, stvarno ne znam i to u vanrednom …

Znači, šta se dešavalo sa Milutinovićem? Nikome niste odgovorili još u sali kada je vršen vaš izbor, znači uz poštovanje ljudskih prava, demokratije, mogućnosti da Narodna skupština zaseda itd, zašto onda niste održali sednicu kojoj bi postojao direktan televizijski prenos kao sada? Nemate odgovor na to pitanje.

Zašto su u parlamentu, dok ste vi bili birani za predsednika Vlade Republike Srbije, zašto su bili naoružani ljudi, ljudi u pancirima, ljudi sa maskama? Zašto se u tim okolnostima u demokratskoj Srbiji 2003. godine odvijala Narodna skupština Republike Srbije? Gde je tu demokratija bila? Gde je tu poštovanje ljudskih prava? Gde je tu poštovanje građana Srbije da gledaju, da uživaju u izboru nove Vlade, da čuju šta će da kaže opozicija za vaše imenovanje?

Da vam kažem, po Ustavu pretpostavljam i tom Ustavu, predsednik države predlaže premijera, a podrže ga određene stranke glasanjem ili ne glasanjem, zavisi. Predsednik države je taj koji poverava mandat, ne stranke. Tako je bilo, tako je i sada. Sada možda sam ja glupa. Vi kažete da ja ne znam ništa za ovih 30 godina, ali me to ne sprečava da tumačim Ustav kao i vi što tumačite propise i ne mora poslanik da bude pravnik, može da bude bilo kog drugog zanimanja, ima jednaka prava.

Kažem, Milutinović je bio predsednik. Vi govorite istekao mu je mandat. Možemo da pričamo o tome, ali sve je to bilo vrlo nategnuto, ali sada građani Srbije mogu da gledaju ovaj prenos i da čuju različitost mišljenja, da li je vanredno stanje uvedeno u skladu sa Ustavom ili ne. Godine 2003. direktive šta da se objavljuje i iza toga stojim odgovorno. Tu su išla saopštenja i to je moralo samo da se objavi. Sve drugo je bilo kažnjivo, pa svi drugi nisu ni pokušavali da kažu nešto drugo.

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

Samo saopštenja. Policija je bila naoružana sa maskama. U takvoj atmosferi su poslanici diskutovali ovde. Nisu znali šta ih čeka napolju kada izađu pa su se ustezali i da komentarišu vaš izbor.

Ne znam šta vi imate sada da kažete. To je demokratija koju vi sprovodite. Ovo je demokratija koju mi sprovodimo. Morate da priznate da velike razlike ima jer građani Srbije ovo prate. Nema policije po ovoj zgradi. Niko ne maltretira poslanike. Nisu ugrožena ljudska i građanska prava u ovoj državi. Ograničena jesu iz određenih razloga.

Hajde da mi objasnite zašto niste postupili kao Švedska u sličnim okolnostima kada je Švedska mejn-strim pozivanja na poređenje sa Srbijom.