Hvala gospođo Radeta.
Reč ima predsednica Vlade, Ana Brnabić.
Izvolite.

Hvala vam.
Da vam kažem, postoji politička korektnost i postoji lična odgovornost i ljudska dužnost i ovom gospodinu moram da kažem, iako možda neće biti politički korektno, to je moja ljudska dužnost, ne kao predsednice Vlade, nego je moja ljudska dužnost da mu kažem – gospodine Raduloviću, vaše ludilo je uznapredovalo i otelo se kontroli.
To je bila moja ljudska dužnost. Moja dužnost kao predsednice Vlade je da vam ne dozvolim, da vam ne dozvolim omalovažavanje svih ljudskih žrtava, svih ljudi koje smo izgubili, pre svega u Republici Srbiji, a onda i svih ljudskih žrtava širom zemljine kugle koje vi omalovažavate time što govorite da ovaj virus ne postoji, da opasnost ne postoji, da se valjda sve ovo nije desilo. Omalovažavate njih, njihove porodice, vređate i omalovažavate sve naše zdravstvene radnike koji se bore, koji su na prvoj liniji fronta, koji rizikuju svoje živote, živote svojih porodica, omalovažavate sve stručnjake i sve one koji su izgubili u ovoj borbi nekoga, a svi mi znamo nekoga takvog. I, to vam neću dozvoliti.
Još jednom, gospodine Raduloviću, molim vas, idite lečite se. Dakle, ne mislim ovo kao uvredu, mislim kao ljudski savet.

Hvala.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin.
Izvolite.

Ja ću samo jednu rečenicu. Sve što je rekla predsednica Vlade, apsolutno je i moj stav. Verujem u medicinu, verujem da je moguće izlečiti se samo ako postoji volja.
Hoću da ukažem samo na jednu sitnicu da građani Srbije znaju. Ovaj čovek koji se ovako ponašao, ovako izvređao narodne poslanike, naravno bojkotovao Skupštinu, radio šta je radio. Godine 2019. je od Narodne skupštine, od budžeta svih građana Srbije na ime toga što vodi grupu građana Dosta je bilo, a ne vodi je u parlamentu dobio 86.058.002 dinara. Dakle, što se ludila tiče nisu baš tako ludi kada su pare u pitanju. Hvala.

Hvala, gospodine Vulin.
Sada reč ima Marija Obradović.
Izvolite.

Hvala predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi članovi Vlade, premijerko Brnabić.

Sve vreme, nekako juče sam očekivala da krene ova lista govornika i pripremala se i moram da vam priznam da sam juče sa jednim osećajem došla u parlament, danas već drugog dana zasedanja imam sasvim treći osećaj. Nadam se da gledaoci koji prate ovaj prenos i oni koji budu pratili putem medija neće otići sa gorkim osećajem kakav je moj trenutno.

To je osećaj da nismo dovoljno svesni, svi mi u ovoj sali, ne mislim samo na opoziciju šta nam se dešava i u Beogradu van ove zgrade i širom cele Srbije, naravno regiona celog sveta. Neće ovo biti patetična priča. Mi smo ljudi nekako prokleti. Imamo taj osećaj očekivanja, nekih predrasuda. Nemamo mi problem sa ljudima, mi zapravo imamo problem sa našim očekivanjima od ljudi.

Moja su očekivanja bila po dolasku tokom jučerašnjeg dana u parlamenta da ćemo zaista iskoristiti tu priču o novoj normalnosti. Priča se novoj normalnosti u kojoj ćemo nastaviti život. O tome kako ni Srbija, ni region, niti svet više neće biti isti, kako ćemo se ponašati drugačije, kako ćemo biti prinuđeni da se ponašamo drugačije. Drugačije ponašanje znači da naš način razmišljanja je drugačije i da smo svesniji opasnosti i da, zapravo, svesni rizika mi menjamo ponašanje.

Da bismo bili svesni rizika i promenili ponašanje moramo da znamo tačne podatke, moramo da znamo da li je smrtnost zaista takva kao što govore opozicionari u holu Skupštine. Zašto nisu došli da to ovde progovore? Da kažu u lice Lončaru, ministru zdravlja i da im on odgovori da li je to tačno ili ne. Spominjem njega kao čoveka koji barata tim podacima svakog dana. Naravno, premijerka Brnabić, takođe i ostali članovi Vlade.

Ali, nije isto kako reče premijerka Brnabić kukavički govoriti negde iza leđa u medijima kada niko ne može da vam odgovori i kada je ta laž koju ste prosuli otišla u hiljade, stotine hiljada domova, do miliona ljudi je stiglo da je Srbija najgora po smrtnosti u svetu, u regionu, da su svi bolji od nas. Ko će da ispravi tu informaciju? Reći ćete, šta koga briga na kraju kolika je smrtnost, mene zanima moja porodica, moje komšije, prijatelji, kolege, mi smo dobro.

Tako razmišljam, gledam ove ljude koji viču ovde, koji ne žele da nose masku. Ne nosim je samo u ovom trenutku, da biste me bolje čuli. Moram da vam kažem iskreno, nije mi prijatno. Razmišljam ima nas oko 400 zaposlenih koji pomažu rad parlamenta, nas 250, oko stotinak novinara je juče bilo u holu parlamenta. Izračunajte, to je nešto oko 800 ljudi koji su na malom prostoru. Ovaj parlament iako ima velike prostore i cirkuliše neki vazduh, nisam sigurna hoće li se i ko od nas razboleti? Nije ovo priča o strahu, ne plašim se, moj posao je kao što rekoste, političari smo i javne ličnosti i moramo da snosimo odgovornost, ali razmišljajte o težini vaših izjava, jesmo li pokazali solidarnost, podršku u teškom trenutku? Jesmo li pokazali slogu, jesmo li rekli narodu, a ovo je Narodna skupština, jesmo li rekli narodu – digni glavu, budi hrabar, budi strpljiv.

To što si u domu, što ne vidiš svoje roditelje, svoje najbliže, je najviše što možeš u ovom trenutku da pomogneš. Nisam sigurna kako funkcionišu porodice medicinskih radnika, ljudi koji rade u vojsci, policiji, različite vrste dostava, komunalne službe, kako to izgleda kada tata ili mama dođu sa posla i treba im pola sata pre nego što zagrle svoje najmilije, jer treba da srede.

Ljudi, zaboravili smo šta je običan život i kako izgleda. Evo, dva dana smo u parlamentu, svi smo poskidali rukavice i maske maltene i gospođa Gojković upozorava da se ne zaboravimo. Jutros dolazeći na posao, vidim u Beogradu retko ko nosi na ulicama maske i rukavice. Opustili smo se i kao što reče jedan kolega, nemojte da sada kada smo, čini se, napravili dobar rezultat u prvom poluvremenu, na ovoj pauzi do sledećeg koraka da napravimo loše poteze.

Znate, ta cifra od 168, pogrešiću, ali oko te cifre, broj preminulih koji su žrtve Korone virusa, jeste li nezadovoljni? To vam je malo, pa vam se čini da su mere glupe, da nemaju svrhu, da držite ljude na silu tamo? Jeste li zaboravili hiljade mrtvih dnevno u Italiji i Španiji? Jel trebalo to da se desi pa da kažete – ove su mere odlične, Vučić je dobro predložio kao predsednik republike. Vlada Srbije je dobro učinila, mi nismo stigli nikada i nadam se da nećemo stići.

Ne znam, ne znam šta je najpametnije, ne znam da li su mere dovoljno stroge ili su suviše stroge. Na meni je da pratim informacije svakog dana, kao nekoga ko treba da se brine da li je sve bilo po zakonu i pravilu. Ali, pitajte se imate li dovoljno informacija koliko ih imaju ljudi u Kriznom štabu. Mislim da nemate i mislim da u ovom trenutku, kada im je povereno poverenje, kada im je dato, ukazano poverenje da donose odluke o tome kako će država da funkcioniše u skladu sa očuvanjem našeg zdravlja i zdravlja svih građana Srbije i sve sa onih 400.000 koji su dobrodošli, koje smo dočekali kao što rekoste sa velikom brigom, velikom odgovornošću i brigom o njihovom zdravlju. Moramo da budemo ozbiljni, odgovorni, podržimo ljude koji u ovom trenutku imaju obavezu da donose odluke o funkcionisanju naše države.

Obično kad nešto koliko-toliko dobro ide mi zaboravimo da taj neko ko je odgovoran za taj posao dobro radi taj posao i nismo sigurni koliko je on učinio dobrih stvari, doneo dobrih odluka koje su prethodili konačnoj odluci. Nismo sigurni, ali treba da im verujemo. Ovo je jedan od trenutaka kada smo ukazali poverenje, ne kažem da kritike nisu dobrodošle i da nisu poželjne, to i jeste posao opozicije i žao mi je što nije celokupna opozicija ovde, ali u jednom trenutku došlo mi je da kažem – da li je ovo „Selo gori, a baba se češlja“?

Da li u Srbiji gori, a da li opozicionari po svaku cenu insistiraju na svim detaljima baš u ovom trenutku? Da li je sazvana Skupština danas, sutra, 40 dana kasnije? Razumem da moramo da poštujemo pravila, ali nigde, niko u svetu nije imao propisan Poslovnik, niti pravila za ponašanje u ovoj vrsti pandemije, zato se prilagođavamo. Za to sam da, kada ukinemo vanredno stanje, kada se stvore uslovi, do detalja proverimo sve ono što je kod vas izazivalo nedoumice, sve vrste tendera, nabavki, trošenja novca, sve mere koje su uvedene i ako je to za vas kasno, zašto danas niste izašli sa boljim predlozima?

Slažem se da vam se ne dopada, bilo bi čudno da sedam miliona ljudi istovremeno misli da je sve fantastično i da ne može biti drugačije. Toga nema, to niko nije očekivao, ali sam očekivala kad kažete – ovo vam nije dobro, mislim da treba ovako i obrazložite zašto je vaš predlog bolji. Mislim da penzioneri treba da izađu. Pa, odmah vam je obrazloženo kako bi izgledalo da penzioneri sve vreme budu napolju i da se sreću sa ostalim stanovništvom i do detalja vam je objašnjeno.

Kada smo rekli da imaju sada od 18 časova od 01 čas penzioneri pola sata da izađu, zašto me i to brine? Zato što sam u anketama čula da penzioneri kažu – a, ko će mene da proveri da sam ja baš bio 30 minuta. Neće niko da te proverava, žao mi je što želiš da prevariš sistem, jer sistem te čuva. Prevarom sistema varaš sebe i otvaraš mogućnost da se zaraziš. Neće niko da te kontroliše, sam treba da kažeš – treba mi 15, 20, 30 minuta da prošetam, vraćam se.

Ljudi su rekli – kako ćemo da proverimo bilo šta drugo od mera koje su date. Zaista, to je ona priča sa početka – koliko sam očajna, koliko je u nama to već formirano kao crta kako da prevarim sistem. Onog trena kad prevariš sistem, prevario si sebe. To je ta priča zbog čega mere treba da budu oštrije, jer nisam sigurna da svako od nas ima taj sistem samokontrole da poštuje ono što… Na kraju, ne mora svako od nas da zna šta je to što je dobro za njega, nego neka poštuje propisana pravila. Zato se tako u društvu i radi.

Mnogo je puta spomenuto da je smrtnost u Srbiji velika, ali smo dali i kontra argument. Reći ću i ja sada još jednom, ovo su podaci od juče, nećete zameriti, tu promenu nemamo veliku, dakle, Srbija 1,93%, Crna Gora 2,18%, Hrvatska 2,71%, Albanija 3,85%, BiH 3,89%, Bugarska 4,15% i sve više i više, Severna Makedonija, Rumunija, Slovenija i Mađarska 10,84%, procenat umrlih u odnosu na broj zaraženih. Dakle, Srbija 1,93%. Ako se danas značajno promenila cifra, ja se izvinjavam, evo, čekamo 15 časova da čujemo nove podatke.

Insistiranje na tome da sednica po svaku cenu bude organizovana. Slažem se da smo mi neko ko mora da potvrdi i proveri sve ono što radi Vlada Srbije, ali me niste ubedili vašim izlaganjima, dosadašnjim, da ćete doneti bolje predloge, da vaše sugestije mogu da poprave život građana i da su bolji od onih koji su sada na snazi. To je onaj trenutak koji je mene pomerio od dileme da li smo pogrešili što smo se tek sada organizovali.

Pričala sam i o ličnim dilemama, moguće da ja grešim, ali se nadam da upravo oni koji su došli, poput Radulovića, malo pre se izvikali ovde na sve nas, pri tom bez ikakve zaštite, bez maske, bez rukavica, kolege koje sede ispod, na metar ispod njega izloženi svim kapljicama koje on koji viče, pri tome, pljuje i sve ostalo kako se ponašao.

Sve vreme dok sam poslanik, dok govorim kao političar istovremeno govorim i kao roditelj i kao čovek, kao žena. Razmišljam o tome gde se tamo negde život dešava, šta je to što mi možemo ovde u ovoj sali da učinimo da se popravi život ljudi. U ovom trenutku, jer trenutno nema boljih predloga, na nama je da podržimo ono što su mere Vlade, da podržimo dosadašnji trud i predsednika države, predsednice Vlade i svih članova Vlade, ljudi koji pomažu u ovom trenutku.

Želela sam da moj govor bude još oštriji, da uputim mnogo veće kritike kolegama iz opozicije kojima se ne sviđa ovo što mi radimo, ali nekako ostadoh samo na ovom pozivu za solidarnost i za podršku. Želela sam da kolege iz opozicije i volela bih da to čine u buduće, svu ovu energiju koju su potrošili na zbunjivanje naroda, na zamajavanje naroda, na iznošenje laži, neistina, da tu energiju potroše da pomognu penzionerima, poljoprivrednicima, da se organizuju da kupe respiratore, da dostavljaju pomoć, da organizuju finansijsku pomoć. Ne možete u meri kao država naravno, ali svakako da može, ali čini se da to nije bila vaša ideja.

Narod nas gleda, beleži, pamti. Izbori kada god da budu, oni će biti rezultat ponašanja i našeg i vašeg tokom ovog izuzetno teškog perioda za celu državu. Ja ću zaista završiti možda patetično, ali u ovom trenutku jedina ta misao mi se vrzma u glavi – predaja zaista nije opcija, živela Srbija.

Hvala, gospođo Obradović.
Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović.

Poštovani potpredsedniče parlamenta, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, Ujedinjena demokratska Srbija smatra da uopšte nije sporno da je Ustav prekršen, nemojte da se sporimo oko toga, mi smatramo da je Skupština mogla da se sastane, da je trebala da se sastane i da smo na isti način, kao što danas raspravljamo, pod istim ovim uslovima, u istim ovim okolnostima mogli o ovoj temi da raspravljamo i 15. marta. Manje je bilo zaraženih 15. marta nego što ih ima danas.

Vi to niste hteli i na taj način ste prekršili Ustav. Odlučili ste se da Vlada uredbom uvede određene mere koje ograničavaju prava građana. To niste ispoštovali zato što ste do 9. aprila pustili da MUP sam može da odredi mere kada će građani da se kreću, a kada neće da se kreću. Dakle, MUP je do 9. aprila uvodio naredbom meru zabrane kretanja građana što nema pravo po Ustavu. To može da uradi eventualno Vlada ako parlament ne može da se sastavi. Oko toga nema spora.

Mi danas, stavljate nas u situaciju da raspravljamo o onome što je bilo. Šta vam je važno? Važna vam je forma da se ispoštuje, da se potvrde mere, da se potvrde uredbe. Sve te mere su građani Srbije proživeli i vrlo dobro ih upoznali i imaju o tome mišljenje.

Ono što smo mi očekivali, zbog čega smo došli danas i juče na sednicu, ono što građani Srbije očekuju, to je da razgovaramo u parlamentu o tome šta je to što nas čeka. Shvatite da smo u vanrednom stanju, shvatite da su ljudi u strahu, u strahu su za svoje zdravlje, u strahu su da li će preživeti, u strahu su koliko će Korona još da traje i da li dolazi drugi talas ili ne dolazi drugi talas. Dva dana niko ne govori o tome šta će biti, nema izveštaja o tome gde se nalazimo danas u pisanoj formi, ne izveštaj na konferenciji za štampu, nego izveštaj poslanicima gde smo danas i koja su predviđanja.

Mi smo hteli da čujemo od Kriznog štaba, od epidemiologa, od struke, od stručnjaka, od Kona, koji je mogao danas da sedi u ovoj sali, mogao je predsednici Vlade da prenese predviđanja, ona to da izloži, a da mi dobijemo u pisanoj formi. Ljudi, jel ide drugi talas, ili ne ide drugi talas, jel treba da se plašimo toga, ili ne treba? Kako da se ponašamo? Građani hoće to da čuju. Građani su pokazali da su vrlo disciplinovani, vrlo odgovorni, prihvatili su manje-više sve što je nametnuto. Ne mogu da prihvate četiri dana da budu za 1. maj u izolaciji, a nije ni normalno da se olakšavaju mere svakim danom sve je lakše, sve je bolje, a onda imaju ponovo pooštravanje za nekoliko dana.

Ono što ovde nedostaje, to je plan kako da izađemo iz ove krize. To jedna stvar. Druga stvar, koja zanima građane, to je ekonomska situacija, da li ćemo imati plate, da li ćemo imati posao, da li će neko biti otpušten, koje je predviđanje Vlade šta će se dešavati u ekonomiji i privredi u narednom periodu. Toga nema. O tome nismo čuli nijednu reč.

Ne možemo da raspravljamo o budžetu, ne možemo da raspravljamo zato što je on donet kao uredba. Ne može biti donet kao uredba i poslat na potvrđivanje Skupštini. Nije budžet ograničavanje prava građana po Ustavu, što može da dođe u Skupštinu na potvrdu, o budžetu mora da se raspravlja i da se omogući da podnesemo amandmane. Ako smatramo da sredstva ne treba da se opredele za tu stvar, nego za neku drugu stvar. Zašto ste sakrili budžet? Budžet ste stavili u okviru 44, druge mere? Zašto ne možemo da imamo posebnu tačku i da raspravljamo o budžetu? Za koliko para ćemo se zadužiti? Prvo je bila priča da para ima. Para nema. Deficit je 380 milijardi dinara. To ste napisali u budžetu. Moramo da se zadužimo dakle, za tri milijarde evra, najmanje. Moraćemo, verovatno, da se zadužujemo i više. Od koga se zadužujemo, za koliko para, po kojoj kamati? Odbili ste od EU da se zadužiti po 1%. Sada vidimo iz ovoga što smo mogli da vidimo za 24 sata da se zadužujete po 1,82, ili možda 3%. Dakle, skuplje se zadužujete nego što ste mogli. Nemojte odbijati tu pomoć od EU, koja je jeftinija od druge. Zašto to radite?

Kako ćemo rupu u budžetu za lokalne samouprave da popunimo? Niko o tome ne priča. Imate transfer od 10 milijardi, a nedostaje lokalnoj samoupravi 25 milijardi. Dakle, 15 milijardi će lokalne samouprave dobiti manje para. Neće moći da isplate firme koje sa lokalnom samoupravom rade. Znači, te firme će postati nelikvidne.

Zašto nije konsultovana struka? Zašto mi nemam danas uz budžet neka predviđanja makroekonomska? Zašto nemamo uz budžet izveštaj Fiskalnog saveta? Zašto niste napravili tim ekonomista koji bi sedeo danas ovde, koji bi trebao da uveri građane da ćemo moći da izađemo iz ove krize ne povređeni.

Shvatite da su ljudi u strahu i shvatite da ne znamo šta nas čeka. Ne sada u julu i avgustu, šta nas čeka u septembru, oktobru, novembru, decembru? Od čega ćemo primati plate? Koji je plan? To su pitanja koja građani postavljaju, a oni će biti i disciplinovani i odgovorni ako im se objasni zbog čega moraju određene mere da se uvedu.

Mi mislimo da vi sve činite da ne dođe do poverenja građana u ono što se radi i građani ne mogu dati podrški takvom načinu rada. Građani hoće da čuju struku, hoće da čuju jasno i glasno šta ih čeka i hoće da čuju koji je plan da se sa tim izborimo.

Mi vam predlažemo da do kraja godine napravite analizu ko je najugroženiji. Oni koji su više ugroženi da im se daju olakšice, što se tiče privrede, oni koji su ugroženi neka ne plaćaju poreze i doprinose u sledećoj godini, neki u potpunosti, neki 50%. Oni koji nisu ugroženi oni treba da plate.

Što se tiče 100 evra mesečno, molim vas, nemojte ponižavati ljude, nemojte da neko mora da okreće telefon i da se javlja i da kaže – hoću pare. To ste rekli da ćete uraditi. Neka se jave ovi drugi i neka kažu – mi nećemo pare, i u redu je, oni neće dobiti. Ako ste već obećali, a svima je jasno, da je to jedna predizborna populistička mera, koja treba da izazove efekat u glasovima na izborima. Hvala.

Hvala gospodine Konstantinoviću.
Reč ima narodni poslanik Maja Gojković. Izvolite.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Smatram da su građani Republike Srbije veoma odgovorni. Znači, preko 95% građana je odgovorno, poštuje državu, poštuje sve mere, onih nekih pet posto to može opozicija celokupna da na narednim izborima koje ćemo verovatno imati u skladu sa Ustavom i zakonima i odredbama koje u našoj državi još uvek važe, jer nije nikakav državni udar napravljen, a ako ga vi planirate možda, onda nam to recite malo ranije, pa da obavestimo te građane Srbije, tih 95% odgovornih i onih pet posto koji jesu odgovorni građani ali su potpuno zbunjeni, jer ih Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boško Obradović svaki dan svojim izjavama huškaju i guraju u neznanje, u nemir u to da razmišljaju šta će biti u budućnosti u ovoj državi. Biće sve u redu, pobediće SNS, jer građani Srbije veruju Aleksandru Vučiću i SNS.

Eto, da vam otklonim barem jednu dilemu koju možda vi lično imate, a prikrivate se iza bog zna koliko građana koji su vas kontaktirali i kažu – spasi na Nenade Konstantinoviću ove neizvesnosti. Eto, to tako izgleda, vaša diskusija, kao da ne znam, stotine hiljada ljudi stoji iza vas, kao nekog političkog činioca. Pa, vi dve godine niste kročili u ovaj parlament, a sada pitate zašto parlament, a izbori su raspisani 4. marta, takođe da vas obavestim, nije hitno sazvao sednicu u sred porasta broja obolelih od korone u Srbiji. Neverovatno. Kako ste vi vodili državu, verovatno bi gurnuli 600 ljudi ovde u parlament, izvršili jedan veliki eksperiment „in vivo“, da vidite da li će se neko od nas razboleti, pa ste onda rešili možda problem i pre samih održanih izbora.

Što se tiče poštovanja Ustava, vi kažete, nemate dilemu. Vi nemate dilemu ni oko čega, to je nepodnošljiva lakoća bavljenja politikom. Ja mislim da je to tako i sad mi svi treba da padnemo u nesvest i da se složimo sa vama. Ja ću da vam kažem da je vanredno stanje u našoj državi ove godine, pošto imali smo i ranije vanredna stanja 2020. godine uvedeno po slovu Ustava Republike Srbije i svih pozitivnih propisa. Kada kažem pozitivnih propisa, vi ćete me možda razumeti, građani možda i neće.

Marta 15. napisala sam pismo i predsedniku Republike i predsednici Vlade i navela razloge zašto ne mogu da sazovem Narodnu skupštinu Republike Srbije da u tom trenutku raspravlja o uvođenju vanrednog stanja. Vi ćete me isto razumeti, niste vi Skupštinu ama baš ništa pitali kada ste uvodili vanredno stanje 2003. godine, ništa. Sedela sam kod kuće, gledala sam Natašu Mićić. Sećam se imala je neki teget kostim, tašnicu, pošto nije verovala ljudima iza sebe, oko ramena i ona je kao predsednik Skupštine i v.d. predsednik, ona je bila sve u tom trenutku, jer kao Milutinoviću je istekao mandata, pa ste onda rešili da je v.d. odmah predsednik, a i predsednik je Skupštine, jer ste Maršićanina u međuvremenu uspeli uz pomoć nekih igara i saradnica raznih službi da eliminišete. I, tako je to izgledalo uvođenje vanrednog stanja onda.

Jeste, ubijen je premijer, ali znate šta, vi često, ne vi lično, nego predstavnici opozicije porede Srbiju sa Švedskom. Pa, kako poredite sa Švedskom samo u nekim segmentima, poredite je sa Švedskom i prilikom uvođenja vanrednog stanja. Kod njih je ubijen predsednik Palme, pa nisu uveli vanredno stanje. Kod njih je ubijena ministarka inostranih poslova, koja je dana kada je Zoran Đinđić ubijen trebalo da se nađe sa njim, nisu uveli vanredno stanje, pa ga nisu uveli ni sada. Da li je to dobro ili nije dobro, ostavićemo da se pokaže kada se završi i kod njih epidemija, odnosno ovaj problem sa Kovidom, ali vidimo da imaju veliki broj umrlih i zaraženih, ali oni su takvi, liberalno društvo koje ne uvodi vanredno stanje ni kada im je ubijen predsednik države, ni kada je ubijena ministarka inostranih poslova. Ne možemo onda da se poredimo sa zemljama koje nikada nisu uradile ništa što smo mi radili i što smo mi prošli.

Član 200. Ustava, stav 5, je vrlo jasan. Dalje možemo da se pozovemo i na stav 8, kada se potvrđuju uredbe koje donosi u međuvremenu Vlada Republike Srbije i čita se čitava rečenica. Ne dođe se u slučaju, kao što je jedna poslanica pročitala, u roku od 48 sati, nego se čita i dalje - odnosno, čim bude u mogućnosti da se sastane.

Još uvek imam dilemu da li je dobro što smo se u ovom momentu sastali u ovom sazivu, ali, stručnjaci su rekli da imamo manje obolelih, manje umrlih, da epidemija polako jenjava i mi smo iskoristili mogućnost da se sastanemo.

Napisala sam: "Imajući u vidu postojeću situaciju u vezi sa širenjem zarazne bolesti na teritoriji Republike Srbije, smatram da su se stekli uslovi za donošenje odluke o proglašenju vanrednog stanja". Što bi rekao Zoran Živković - stojim iza svake svoje odluke i svake rečenice. I to ću kroz istoriju ponavljati. Time su spašeni mnogi životi.

"Kako održavanje sednice podrazumeva prisustvo velikog broja ljudi, minimum 500, a taj broj podrazumeva ne samo poslanike, vi se samo na to ograničavate kad govorite, stručnu službu, administraciju, tehničku službu, službu obezbeđenja, vatrogasno osoblje, zdravstvenu službu, predstavnike javnog informisanja, mišljenja sam da bi u ovom trenutku to predstavljalo rizik po zdravlje ljudi" - tačka. Stojim iza svega što sam napisala i što sam uradila.

"Imajući u vidu postojeću epidemiološku situaciju, Skupština nije u mogućnosti da se sastane i predlažem da odluku o vanrednom stanju, u skladu sa članom 200. stav 5. Ustava Srbije, donesu zajedno predsednik Republike, Narodne skupštine i predsednik Vlade". I doneli smo takvu odluku. A dalje, ne treba ništa da govorim, ni ja, ni ovaj poslanik, ni onaj poslanik. Govorite, naravno, ali krajnju ocenu će dati Ustavni sud. Da li je dao ocenu iz 2003. godine, ne znam. Stvarno ne znam. Znam da je Nataša Mićić, koja je u to vreme bila sve, žao mi je što kao poslanica nije prisutna danas, da nam rasvetli okolnosti iz tog uvođenja vanrednog stanja, ali, ne znam kako se poredimo ne znam sa čim, a ne poredimo se Srbija sa Srbijom iz 2003. i 2020. godine. Mediji? Samo saopštenja iz Vlade Republike Srbije su mogla da se čitaju medijima. Samo to je moglo.

To da imate vi televiziju koja tvrdi sve drugačije, novinarku koja kaže da medicinske sestre u Kliničkom centru Vojvodine nemaju maske i rukavice, da imate naslovne stranice novina da je ovaj ono ili ono uradio, da ima toliko mrtvih, da migranti skaču po glavama svakog građanina Srbije, izbacuju nas iz stanova, more lažnih vesti imate. Ako je to demokratija, u redu. Ali, 2003. godine su pogledi na ljudska prava i demokratiju bila potpuno drugačija. Nisu samo dve-tri pevačice bile u pritvoru i dva-tri kriminalca. Sa tim se ne slažem, 12 hiljada ljudi je bilo u pritvoru, skoro približno naknade štete je isplaćen, nisu dobili ni prekršajnu prijavu posle, niti im se sudilo. Ništa se nije dešavalo.

Ne govorim to iz neke zle namere. Mene je porodica vaspitala da poštujem državu. Bila sam u opoziciji 2003. godine, nije mi palo ni na kraj pameti da radim nešto protiv države, protiv policije, protiv Vlade koja je donela takvu odluku, protiv Nataše Mićić. Nije mi palo na pamet. U takvim okolnostima, da je to sada, takva situacija, da opozicija poštuje svoju državu, mi bi mogli da se dogovorimo kao Bundestag da povremeno zasedamo, pa da nas bude 50. Ali, naravno, ne na štetu rezultata izbora, da se ne nadate tome. Pa bi onda kao primer nezasedanja naveli članicu Evropske unije. Češka, na primer. Šta fali Češkoj? Hoće neko da kaže da to nije demokratska država? Ni jednom se nisu sastali. Ne pada im ni na kraj pameti da ugrožavaju živote, ne samo sebe nego bilo koga u parlamentu. Pa i kad izađu, posledice ovakvih skupova su i kad se izađe iz parlamenta.

A jel ima neko nešto da kaže protiv SAD i toga što oba doma ne zasedaju? Ne pada im ni na kraj pameti. Ja mislim da su SAD demokratska država. Ali, eto, ne zasedaju, iako Korona bukti na tom kontinentu. Da ne kažem da je Belgija skoro nešto počela, ali Senat uopšte ne zaseda. Svi ostali, evo imamo izveštaj Interparlamentarne unije, ako vas ne mrzi pogledaćete ga, na njihovom sajtu, videćete da se sve države nekako dovijaju da kao nešto zasedaju on-lajn, ili sad nešto trenutno proučavaju kako da se izbore sa kvorumom, pa da se prizna da je njih 10 u sali kvorum, i takve neke stvari. Retko ko u punom kapacitetu zaseda. Ni Savezna Republika Nemačka. Kolega Radulović je izmislio to. Oni su se dogovorili da njih nekoliko zaseda, ispunili formu poštovanja demokratije i ljudskih prava. To kod njih može, jer oni su Angelu Merkel rušili i kritikovali do pojave Korone. To je poštovanje države, koje kod nas nedostaje. A onda su joj rekli - mi smo tu. Mi smo sada tu, razgovaraćemo o svemu kada ova opasnost prođe.

Takve demokratije su za jedno veliko poštovanje, ali u tome učestvuju i političari vlasti i političari opozicije. Mi smo rekli da nećemo da kritikujemo, ali, kao običan poslanik, mogu valjda i ja nešto da kažem ako me neko danima kritikuje.

Ko diže pobunu sada u državi? Dragan Đilas nema ni jednog poslanika. On nije izašao na izbore. Bio je tu poslanik, dao je ostavku, oterala ga je Demokratska stranka, smenili ga, izabrali Bojana, posle Bojana Pajtića nekog drugog i on može da diže pobunu zato što ga je baš briga, nema ni jednog poslanika. Može da govori protiv parlamenta sa stepeništa.

Boško Obradović je zbog svoje politike izgubio poslanički klub. I njemu je bolje na stepeništu nego da se bori sa Radulovićem za pet minuta, da li može da govori ili ne. Jer, postoje pravila, samo troje koji nemaju poslanički klub mogu da govore. Znači, njemu je bolje da govori kako on, ne znam ni ja, kaže Dveri da postoje. To ne postoji uopšte. Hajmo politički da govorimo potpuno otvoreno, bez ovih rukavica, iako ću ih ja držati, Dveri ne postoje. Ovo je sve smejurija.

To je kao sada neka politička snaga koja ima nešto da kaže da nema demokratije u državi. Pa, oni su srušili sve postulate uopšte parlamentarnog života, koliko puta su trčali ti iz klupa do klupa. Kad su rasturili sve poslaničke klubove, odlučili su da izađu napolje i da onda preporuče da se ne izađe na izbore. Smejurija. I Vuk Jeremić, koji takođe nema poslanički klub, on čak, kao ni Đilas, nije bio dve, tri nedelje ni na listi, jednostavno nije se kandidovao.

To su lideri van parlamentarne opozicije, recimo otvoreno. Nemaju oni veze sa ovim parlamentom nikakve. Nikakve! Sa kojim pravom oni sada govore da li parlament treba da ima sednicu, nema sednicu? Neka se kandiduju, neka izađu na izbore i na narednom sazivu neka govore o radu parlamenta koliko god hoće, ali nemojte da prave maglu građanima Srbije.

Pozivaju građane da lupaju šerpe. Da li to ima u Saveznoj Republici Nemačkoj? Da li to ima u Sjedinjenim Američkim Državama, da neko lupa o šerpe? Da li to ima u Belgiji, odakle dobijamo poruke, ne mislim iz države Belgije nego iz pojedinih institucija? Da li lupaju o šerpe tamo? Ne lupaju. Da li ima to u Austriji? Da li ima to u Hrvatskoj? Da li ima to u Sloveniji? U kojoj državi opozicija za vreme zaraze, pandemije, teške bolesti, da dok mi lupamo neki tamo lupaju o šerpe? Ljudi se bore za život na respiratorima, druge porodice imaju druge probleme, ne mogu da sahrane svoje najbliže na način na koji bi mogli da nije pandemije. Oni lupaju da se ne bi čuo aplauz doktorima i zdravstvenim radnicima, to je svrha tog lupanja i lupetanja.

Protiv čega oni lupaju? Sa kojim pravom je Dragan Đilas taj koji poziva građane Srbije da lupaju? Da protestvuju protiv čega? Protiv doktora koji ne dižu glavu? Zamislite kako njima to izgleda kada im građani Srbije tapšu, a ovi izađu i lupaju o šerpe?

Odmah da ih obavestim, šerpe koje su polupane su kancerogene, pa im predlažem da bace i da traže od Dragana Đilasa da im kupi novi set šerpi. Toliko o tom fantastičnom političkom potezu.

To je možda imalo nekog smisla u onom vremenu pre 30 godina. Kakvog sada ima smisla? Nikakvog.

Ja pozivam građane Srbije, pozivam poslanike sve u ovom sazivu da svako veče u 20.00 časova izađu na terasu i gromoglasno tapšu doktorima i zdravstvenim radnicima. To je odgovor na lupanje i lupetanje vanparlamentarne opozicije koja će ući u parlament skoro nikada. Eto, to je moj odgovor njima svima.

Sve oni znaju šta je dve godine bilo u parlamentu, a nisu kročili. Oni pišu pismo u Brisel? O čemu pišu pisma, to me baš interesuje i koga nalaze za sagovornike. Poslanike koji su opozicioni u svojim državama i mi padamo u nesvest kada oni nešto kažu. Mi padamo u nesvest kada opozicioni poslanik kaže kako on u svojoj državi vidi šta se trenutno dešava u Srbiji? Stvarno smo postali društvo koje ne ceni nas kao poslanike.

Pa, Zorana Živkovića ne citiraju toliko koliko citiraju neke iz drugih država, dođe mi žao, stvarno, ili Nenada Konstantinovića koji je napisao Poslovnik, pa pravda za Zorana ili Poslovnik u kome nema odredbi da možemo onlajn da zasedamo. Kako ste to propustili? Pa, da. Kako ste to propustili, gospodine Konstantinoviću, da ne stavite odredbe da može da nas bude i manje za vreme vanrednog stanja i da možemo onlajn da zasedamo i da se kvorum računa iako neko ne dođe?

Eto, ja vas molim da se napregnete sledeći put kada se bude pravio novi poslovnik i da sve te mogućnosti unesete u ovoj Predlog poslovnika.

Ja sada moram da radim samo tako kako ste vi napisali i pošto poštujem državu i poštujem pravila, ja poštujem i Poslovnik Nenada Konstantinovića.

Kažem, Skupština zaseda, zasedaće i mi smo ti koji smo vlasni da ukinemo vanredno stanje. Tako da znate da ćemo imati sednicu kada se steknu uslovi, kada bude struka rekla da sada može da se ukine vanredno stanje, zasedaćemo i razgovaraćemo i o tome, a do tada razmenićemo zaista poruke sa Nensi Pelosi, iskritikovaćemo je zašto ne zaseda, sa predsednikom parlamenta Češke. Videćemo i sa ovima i Bundestaga kako su izabrali 10, 20 poslanika od tolikog Bundestaga i razgovaraćemo i sa Borisom Džonsonom koji je prvo krenuo u liberalne mere, svi su bili po ulicama, a onda se on razboleo i video da taj eksperiment uživo u njegovoj državi i nije baš pokazao dobre rezultate.

Ali, kažem, kada se poredimo sa nekim, dajte da se poredimo ne samo po uvođenju striktnih mera, nego da se poredimo u vezi svega što je poželjno.

Što se tiče pomoći, tu je bilo kritike vaše zašto se Republika Srbija nije zahvalila svima. Koliko sam ja pratila izjave čelnika naše države, i predsednika države, i ministara i predsednice Vlade, mi smo se zahvalili svakome ko je pomogao Srbiju u ovim teškim vremenima.

Naravno, prvo je pomogla Narodna Republika Kina, pa smo se njima prvo i zahvalili. Oni su pomogli, zaista, u svakom smislu reči, a Narodna Republika Kina je naš strateški partner, čelično prijateljstvo i naravno da smo im se punim srcem zahvalili više nego drugima.

Ruska Federacija je pomogla, zaista, na određen način. Sjedinjene Američke Države su, takođe, pomogle i, evo, ako niko nije iskoristio tu priliku da se zahvali predsedniku SAD gospodinu Donaldu Trampu, evo zahvaljujem se ja zato što su poslali znatan broj maski i određeni novčani iznos Srbiji.

Pomogla je i EU. Hvala im na tome. Naše strateško opredeljenje je da jednog dana postanemo punopravna članica EU. Mi nećemo odustati od tog našeg spoljnopolitičkog cilja, a sami oni su međusobno razmenjivali poruke da ne postoji solidarnost međusobna. Zaboravili su na Italiju i mi nismo tvorci tih izjava, nego su sami jedni druge optuživali da u ovim teškim vremenima, jednostavno, nisu solidarni jedni prema drugima.

Mi smo zahvalni EU i svima koji u ovim teškim vremenima misle na Srbiju.

Još jednom, pozivam vas da volimo Srbiju jednako svi u ovim momentima, da radimo ono što rade svi u svetu, a to je da se solidarišemo, da kritike ostavimo kada sve prođe i da onda gledamo kako ćemo, šta ćemo i u ekonomskom i u političkom smislu, a političku nemoć, političku bezidejnost ostavićemo onima koji i jesu van parlamenta bili, ostali i očigledno je da će van parlamenta ostati malo duže zato što građani Srbije nikada ne greše. Građani Srbije glasaju onako kako osećaju da treba da glasaju. Ovog puta će glasati opet za SNS i za stranke koje čine sadašnju vladajuću većinu. Glasaće neko i za opoziciju koja smatra da je ovo pravo mesto da razgovaramo o svakoj temi, a za one koji pozivaju na bojkot, samo jedna poruka - oni time bojkotuju sami sebe.

Još jednom vas pozivam da u 20.00 časova tapšemo doktorima, da tapšemo lekarima, da tapšemo medicinskim sestrama i svima onima koji u ovim teškim vremenima se trude da mi lagodno prebrodimo ovaj period.

Što se tiče 1. maja, pa ako ćemo da se poredimo sa svetom, i tu smo jedna od retkih država u svetu kojima je to neradan dan i tu smo jedinstveni da su to neki relikti prošlosti, ali ako biram zdravlje i život sebe i ljudi do kojih mi je stalo, onda biram da budem kod kuće, da čitam knjige, da spremam stan, da gledam televiziju, neke filmove i uopšte ne čeznem da tog dana raspalim roštilj. Hvala.